Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Однос патријарха Германа и владике Николаја

ОДНОС ПАТРИЈАРХА ГЕРМАНА И ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА


Владика НиколајНико од  историчара Српске Православне Црква до сада се није бавио односом Светом владике Николаја и патријарха српског Германа. Ми овим радом не покушавамо да дамо коначну карактеристику њиховог односа већ да укажемо на пар занимљивих догађаја из њихових живота.

Патријарх српски Герман (Ђорић), као свештеник епархије жичке Хранислав Ђорић, сусретао се више пута са Светим владиком Николајем (Велимировићем). Године 1936. епископ Николај је одликовао протојерејским чином свештеника Хранислава за труд и љубав према својој пастви и Цркви, а 1938. године дао је сагласност да протојереј Хранислав буде постављен за референта Светог архијерејског синода Српске православе цркве.

Одмах након немачке окупације, епископ Николај је интерниран у манастир Љубостињу, да би га касније окупаторска војска пребацила у манастир Војловицу поред Панчева. Дана 14. септембра 1944. године заједно са Патријархом Гаврилом био је одведен у немачки логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945. године. Свети владика Николај није се вратио у комунистичку Југославију, већ се настанио у Енглеској, где је боравио све до свог преласка у Америку.

Педесетих година двадесетог века стање СПЦ у Америци је била веома лоше. Претио је да избије раскол. Патријарх Викентије је послао делегацију у којој су били патријах Герман, као тадашњи епископ моравички, и др Душан Глумац, како би покушали да примире стање у Српској православној цркви у Америци.

Епископ Герман се међу првима у Америци сусрео са епископом Николајем. Дана 26. октобра 1951. године епископ Николај је послао телеграм „Стижем сутра. Реците епископу Герману да ме чека…“.

Епископ Герман је о овом сусрету записао: „Субота 26. октобар, Петковица – У 10 сати долази по нас Шуклетовић и вози нас у стан епископа Николаја, код Цркве. Он нас дочекује. Разговарамо о материјалним проблемима Цркве…. Онда епископ Николај устаје и мене зове у другу собу, а позива неког младића те улази код Глумца и Шуклетовића да нешто са Глумцем договара о студентима на том Богословском институту. Када смо ушли у собу, почео се детаљно распитивати о свим епископима и својим пријатељима. После је почео да развија теорију о ђаконисама, које треба код нас увести, па о егзортима за децу и родитеље, па о рипидоносцима и тако даље. Затим је почео да говори о јединству Цркве. Каже да је његов мемурандум погрешно протумачен и нарочито је злонамерно искварено од стране оних који желе себе да правдају (овде је мислио на владику Дионисија – прим. аутора). Говори о својој оставци. Каже, могли су да га пензионишу или просто да уваже оставку. Једино не жели да на његову епархију жичку дође епископ Владимир. Радовао би се да дође Хризостом… Епископ Николај у разговору каже да патријарх Викентије има добре потезе, само треба да настоји да се ослободи старца (Јосифа)…

Патријарх ГерманЕпископ Герман после неколико сати разговора, упутио се даље у поверену му мисију.

Неколико дана касније епископ Герман, пред повратак у Југославију, сусрео се са поново са епископом Николајем и срдачно су се опростили. Епископ Николај је рекао епископу Герману: „Кад сам писао ону оставку, писао сам је зато што сам већ десет година ван епархије и што сам стар човек и у далеком свету. Писао сам је с намером да се на њу постави за сталног епископа млад, интелигентан, енергичан човек, млада снага 20 и више година да може да управља њоме и да је оживи духовно. Нипошто нисам за то да се да некоме мени по годинама равно старцу. Ако Сабор не да епархију младом, интелигентном, енергичном епископу, већ хоће да је да старцу, као и сам што сам, онда ја повлачим своју оставку, па ћу и даље носити тај терет. Молим Вас, ово запишите и тамо реферишите.“ Епископ Николај је замолио епископа Германа да пренесе његовом Јови, да ако овде умре (у Америци), кости му пренесе у Србију и да се тамо сахране у Лелићу. Епископ Николај је био задовољан посетом епископа моравичког Германа и стање се колико-толико примирило.

Чак и после смрти Св. владике Николаја напади на  његову личност не јењавају. Патријарх Герман одлучује да изда саопштење о овим немилим догађајима. Дана 2. јуна 1987. године на седници Светог архијерејског сабора, на предлог Патријарха српског Германа, донето је следеће саопштење: „Са огорчењем смо констатовали да се већ годинама ређају напади на блаженопочившег епископа Николаја (Велимировића), Хитлеровог заточеника и мученика у логору Дахао. Називају га злочинцем и издајником свог народа, мада је целом културном свету познато да је за време Другог светског рата био заточеник, и крај рата дочекао у Дахау. Српска црква и српски народ, одувек, и данас, сматрају блаженопочившег Епископа Николаја за једну од најсветлијих личности наше историје.“(АСбр. 6/зап. 146.)

Будимир Кокотовић


Иако се део редакције часописа принципијално не слаже са ставовима изнетим у овоме чланку уредништво часописа је одлучило да га унесе због историјских доказа, као и због новооткривених чињеница. Напомињемо да ставови изнети у чланку нису редакцијско мишљење већ став аутора.

5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Исповести штићеника центра „Црна Река“

ИСПОВЕСТИ ШТИЋЕНИКА ЦЕНТРА “ЦРНА РЕКА“ (1)


Као што смо обећали у претходном броју часопису од овога броја објављиваћемо сведочења садашњих и бивших штићеника Духовно-рехабилитационог центра „Црна Река“ у којима ће бити описани њихови проблеми са највећом пошасти нашега друштва наркоманијом, борбом са њом и животу у овом центру.

М. О. (34 године), Ваљево


Моји проблеми са дрогом су почели са шеснаест година. Након две године  активног бављења спортом, после једне мало теже повреде престајем са тренинзима и убрзо после тога, како сам имао доста слободног времена све чешће остајем на улици. Ту наравно нисам могао научити ништа паметно. Никакву контролу нисам имао јер сам живео са бабом и дедом. Тада креће алкохол и марихуана. Често са старијим момцима одлазим на утакмице и убрзо је почело дрогирање херионом и то први пут са мојих осамнаест година. То су биле године рата, таблета и хероина је било на сваком кораку а није требало нешто пуно новца да се наркотици купе. Нешто касније почињем да узимам ексере (екстази) и спид (таблетице). Те дроге ми нису одговарале па сам се вратио хероину. Наравно увек је у глави била помисао да је доста и да ускоро треба престати са тим. Са двадесет и шест година се женим и добијам ћерку и то постаје озбиљан разлог због ког треба све то престати. Али, нема шансе. Нисам успео да се одупрем. Свакакве сам глупости правио, крао, варао и отимао само да га узмем дрогу. Уништио сам све око себе. Све људе који су ми хтели помоћи терао сам од себе и видео у њима непријатеље. Један једини покушај скидања са дроге је трајао два дана. Није било шансе да то урадим сам кући. Тада се предајем. Разводим се после четири године брака, моја осећања према детету  су бледела. Мајку и брата који је исто тако полако за мном пропадао нисам ни виђао. Нисам ни покушавао да се лечим. За болнице сам слушао од других да је тамо мало боље него на улици. Добијеш милион лекова и психолог ти испира мозак правећи од тебе зомбија.  Ту сам причу често слушао од људи који су тамо одлазили. Наредне две године су биле прави пакао. Више у кризи него „нормалан“, без игде икога било је питање дана када ће се мој живот неславно завршити у неком подруму, каналу или затвору.

Једне вечери сам био у кући, није ми било добро и случајно на неком телевизијском програму видео прилог о Црној Реци. Видео сам неке људе из града мени познате. Убрзо после тога налазим контакт телефон и већ после два, три дана одлазим у једно од њихових одељења. Почетак је био веома тежак, криза и болови у глави. Све те вуче ка још једном поразу, тј. да одустанеш. Али овде није као код куће, људи са којима сада живиш добро знају како да ти помогну, шта ти се врзма по глави, већина је исто то прошла. Постепеним увођењем у суштину нашег проблема, разговорима за свештеницима и сарадницима схватио сам да је моје схватање живота било тотално погрешно.                                                                                                                                                                             Овде сам две године. Узајамно поверење је стечено и помажем сарадницима у раду са новим штићеницима. И не само то, моји односи са породицом и ћерком која има осам година су никада бољи. Верујем искрено у то да ће тако и наставити. А када ћу кући, питање је које ми често постављају. Одговор је  једноставан, ово је моја кућа.

5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Молитве новомученику Евгенију

МОЛИТВЕ НОВОМУЧЕНИКУ ЕВГЕНИЈУ

Свети новомученик Евгеније

Тропар, глас 4.

Последњих времена мучениче,

христољубиве војске украсу,

због љубави према крсту Христовом

од Бога венац мучеништва примивши

моли подвигодавца Христа да спасе душе наше.

Кондак, глас 4.

Јавио си се са великом крепошћу,

Христово трпљење до смрти подржавајући,

агарјанског мучења не уплашивши се,

и крста Господњег не одрекавши се,

смрт од мучитеља примивши као чашу Христову,

због тога вапијемо ти:

Свети мучениче страдалниче Евгеније,

моли Бога за нас.

5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Новомученик Евгеније Родинов

ХРИСТОВ НОВОМУЧЕНИК ЕВГЕНИЈЕ РОДИНОВ

Евгеније Бунтов[1]

Три и по месеца после мучења и окрутног поступања у чеченском заробљеништву, војник Евгеније Родинов је на дан својег деветнаестог рођендана, 23. маја 1996, пострадао за Христа. Док су целокупна Русија и православни свет славили празник Вазнесења Господњег, чеченски шакали су се припремали за следећи масакр. Никаква убеђивања ни претње нису могле поколебати руског војника 479-ог граничног одреда за посебне намене да прихвати ислам и баци свој православни крст. Био је погубљен одсецањем главе.                       Можда ће читаоцима овога чланка, чин овога војника бити не нешто претерано мудар. „Па можда је у царском режиму, човек могао да стави православну веру и принципе испред свога живота, али данас нас живот учи да преживимо по сваку цену“, говоре појединци.                                                                                                                                              Евгеније РодиновАли ипак ако данас одаберемо веру својих предака онда ћемо сигурно поступити као војник Евгеније. Међутим данас су у моди јакне и обућа марке „Nike“, разне секте које да би привукле нове следбенике говоре енглеским а не руским језиком и покушавају да размрсе чворишта руске духовности и културе.

Да ли смо заборавили да разликујемо своје од туђег, корисно од некорисног? Да ли нам шта значе духовне вредности које губимо све више и више у невидљивом рату против вере, морала и културе. Да ли смо равнодушни, слепи и заборавни?

(…)

Љубов, мајка храброг мученика Евгенија је у потрази за својим сином провела десет месеци у Чеченији (он је тада био још увек жив), али га је пронашла мртвог. У селу Бамут је за огроман новац сазнала од Чечена где се налази гроб храброг војника. Мајка је успела да идентификује мртво тело свога сина по крстићу који је био на обезглављеном телу (чак ни чеченска чудовишта нису смела да га склоне). На другим војницима није било крстова јер су подлегнувши чеченском пристиску крстове бацали, а један је био приморан да се пред телевизијским камерама одрекне своје мајке и целом свету каже: „Ја немам мајку, имам само Алаха“.

После тога она је тело свога сина сахранила у родном Подмосковљу у селу Курилово, где је као његови преци опојан по хришћанској традицији. Мајка је доцнија поново морала платити Чеченима да би јој дали главу њеног сина.

Евгенијева мајка је касније изјавила: „Шта би ми могло бити теже него губитак сина. Али чињеница да се он показао као достојан хришћанин чак и у часу смрти, теши ме. Да се одрекао своје вере, мајке и Русије, то не бих могла преживети“.

Да ли ми можемо да схватимо да је очување наше вере важније него физичка смрт? Да ли осећамо нешто када чујемо ову фасцинантну причу о обичном руском војнику Евгенију. Да ли нам шта значе осећања Егенијеве мајке, обичне руске жене. Да ли ћемо овога јунака препустити забораву?

Од својих вршњака се разликовао по томе што је, према мајчином сведочењу, од малих ногу поседовао нарочиту моћ запажања. Обраћао је своју пажњу на оно поред чега су многи пролазили не примећујући ништа посебно. Са дванаест година се вратио са летњег распуста са крстићем око врата. Од тада га више никад није скидао, било да је у питању купање у реци или сауни или тренинзи на које је одлазио, похађајући спортску секцију, или код куће. На свим фотографијама са друштвом он је једини имао крстић, и то на доста дебелом концу.
После завршеног деветог разреда запошљава се у фабрици намештаја 25. јуна 1995. године. Евгеније је последњи пут изашао из своје куће, из свог села у војску. Веома се поносио тиме да је добио да служи војни рок у граничарским јединицама.                                                                                                                                                                             По мајчиним речима Евгеније је дао свој живот за руски народ на земљи, а тим својим чином је припремио пут будућим браниоцима Русије.

Љубов, мајка храброг руског војника је рекла још и ово: „Када је постављан крст на гроб мојега сина, дошло је доста људи. Била сам изненађена зашто су сви ти људи дошли на гроб непознатог дечака који је умро добровољно изабравши смрт. Сви људи који су дошли су се дубоко поклонили крсту на гробу мученика. Један ветеран из Другог светског рата је скинуо своју медаљу за храброст и ставио је на гроб мученика.“

Царство небеско и вечан спомен руском ратнику-мученику Евгенију Родинову, Господе подај! Бог нека чува православну Русију и нека ојача нашу веру.

Превео са руског: Владимир Петровић


[1] Аутор је руски ветеран рата у Авганистану

5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Манастир Каона

СВЕТИЊЕ ПОДРИЊА (6)

МАНАСТИР КАОНА



Манастир Kаона је један од најлепших и најуређенијих манастира наше цркве. Територијално припада Шабачкој епархији. Налази се близу варошице Владимирци а од Шапца је удаљен 30 km.                                    Манастир Каона

Историја- Манастир Каона датира из немањићког периода а по народном предању задужбина је сестре Милоша Обилића, Иконије. Народна легенда вели да је на садашњем месту манастира, Иконија сестра Милоша Обилића пожелела да изгради цркву а њену жељу је подржао Милош обећавши да ће помоћи изградњу чим се врати из Косовског боја. Милош се није вратио а његова сестра Иконија је по народном предању довршила цркву. Први помен цркве посвећене Светом архангелу Михаилу је из 1548. године. Писани подаци о изгледу старе манастирске цркве не постоје. Манастир је обновљен 1756. године.  У Првом српском устанку, манастир Каона је имао видног удела. Калуђери су учествовали у борбама, а манастирски конак је био претворен у болницу. Садашња манастирска црква, посвећена Светом архангелу Михаилу, подигнута је у византијском стилу, на темељима старе цркве 1892. године. Зидана је циглом на каменом темељу, у који су узидани сви споменици са монашког гробља које се налазило у манастирском кругу.       У Првом светском рату, црква је много страдала. Запаљена је црквена архива и протоколи а однета су два звона.
После Другог светског рата у коме је манастир био нека врста прихватилишта, црква је била у лошем стању, а законом о аграрној реформи одузето је 120 хектара манастирске земље. Велика обнова ове светиње почела је постављањем оца Теофила за старешину манастира 1962. године. Овај велики духовник био је и вођа богомољачког покрета у епархији шабачко – ваљевској.

Остали објекти- Од осталих објеката у манастиру поменућемо: крстионицу посвећену Св. Сави изграђену 1984. године, капелу- палионицу свећа посвећену Св. ђакону Авакума изграђену 1999. године и пећинску капела изграђену 2004. године.

Манастир данас– Захваљујући мудром управљању досадашњих старешина манастир Каона представља лепотицу Шабачке епархије. Доскорашњи старешина овога манастира је био садашњи епископ ваљевски Милутин. Манастир је данас мушки а старешина је архимандрит Арсеније Цветковић.

Пантелија Петровић


5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | 2 коментара

Духовна поезија

ПЕСМА ЦРНОРЕЧКОМ НОВОМУЧЕНИКУ ХАРИТОНУ

Свети Харитон


Црна Река слави Христова војника
Харитона светог, славног мученика
што за Христа страда и крв своју проли
па на небу за нас Бога моли
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне.

Оче Харитоне, Богом изабрани
мучениче свети, Богом овенчани
у очима мојим, Твоја жртва блиста
своју крв си дао за веру и Христа
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне.
Тих и крепке воље, ватрени ревнитељ
без страха од смрти, подвига љубитељ
Богољубним срцем обдарен си био
зато си за Христа радо крв пролио
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне.

Духом из подземља, чопор озверени
жедан српске крви беше побеснели
хтео је и Христа крвљу да измије
ал’ безуман не зна да крв душу мије
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне.

Ти ликујеш сада с хором мученика
док ја битку бијем с надом самртника
да одолим бури овом лудом свету
зато ми помози, помози детету
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне.

Да очувам наше свето православље
од царева српских обитељи славне
покајањем топлим душу да омијем
да небеско царство вером задобијем
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне.

Мучениче свети, молим ти се молим
помози да свакој напасти одолим
па кад крстом злобну аждају победим
да са Тобом Христа Цара нашег гледим
И када ми душа у невољи тоне
помози, помози свети Харитоне.

5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Живот Милеве Марић у Цириху (2)

ЖИВОТ МИЛЕВЕ МАРИЋ У ЦИРИХУ (2)


3.)  Октобар 1909 – март 1911.

Ајнштајн и Милева7. маја 1909. је Алберт изабран за ванредног професора теоријске физике на универзитету у Цириху, са истом гошишњом платом као што је имао на Патентном заводу у Берну, 4500 шфр. Породица Ајнштајн се 14. октобра 1909. године преселила у Цирих у стан на другом спрату у Мусонштрасе 12, изнад стана у којем је боравила породица Адлер. Са собом су донели и свој намештај. Породице су се познавале још са четврте године студија на Политехници. Сем породице Адлер код куће су их још повремено посећивали и други интелектуалци, нарочито физичари. Браћа Хабихт су били гости у пролеће 1910. године, када су сви заједно проверавали рад инструмента за мерење малих напона на Циришком универзитету, на којем је активно сарађивала и Милева. Тог пролећа су у посету у Цирих дошли и и Милевини родитељи. Кад су се родитељи вратили у Нови Сад, причали су да Милева сарађује и расправља са посетиоцима и како они поштују њено мишљење. Милева је после напорних кућних обавеза, повремено чак и до после поноћи, решавала математичке проблеме у Албертовим белешкама о чему постоје материјални докази. У Цириху су супружници добили и другог сина Едварда, који се родио 28. јула 1910. Почетком 1911. године, све до пресељења породице у Праг 31. марта, скоро су сваку недељу музицирали у стану њиховог бившег професора на Политехници, др Адолфа Хурвица.

4.)  јули 1912 – април 1914.

Боравак у Прагу је испао врло несрећан за породицу Ајнштајн. После једне посете у Берлину априла 1912. године, Алберт се заљубио у своју сестричину Елзу па је често долазило до напетости у браку, али то се у лето умирило. Ипак је породица једва чекала да се врати у Цирих где је Алберт изабран за професора теоријске физике на универзиту у Цириху. После повратка из Прага у Цирих 25. јула 1912. године, породични живот Ајнштајнових је поново постао нормалан. Ту у Цириху су имали доста пријатеља, а животни услови за рад су били много бољи. На жалост та идила није трајала дуго. За свој 34-ти рођендан, 14. марта 1913, Алберт се поново почео дописивати са Елзом и тај љубавни контакт се наставио иза Милевиних леђа. Свакако треба споменути да је цела породица задњи пут заједно била у Србији 1913. године, али видно је било да односи у браку нису више тако присни као за време њихових посета 1905. и 1907. године. Па ипак су тамо још научно сарађивали за истим столом. Приликом те посете су им синови били крштени у Православној вери у Новом Саду. Крајем новембра је Пруска Академија у Берлину изабрала Алберта за свог члана са посебним повластицама. Сједињење породице у Берлину априла 1914. је било само привидно и краткотрајно Алберт је Милеву игнорисао, долазило је до свађа и нервирња, а можда и до туче. Огорчена Милева је са двоје мале децем на самом почетку Првог светског рата, 29. јула 1914. године напустила Берлин и Алберта, и вратила се у у свој драги Цирих.

5.) јули 1914 – до смрти 4. август 1948.

После повратка у Цирих Милева је са децом прво становала у пансиону на Банхофштрасе 56. Живела је тешко, пошто јој  Алберт није слао толико новаца, колико је било договорено, а сем тога га није слао ни редовно. Тако је она чак морала у тајности да позамљује новац. Октобра 1917. Милеви је у посети дошла њена сестра Зорка и Новог Сада (формално је на универзитету у Цириху уписала биологију), са намером да је негује код куће јер је била болесна. Алберт је после завршетка светског рата прихватио позив да одржи 24 предавања о теорији релативитета. У Цириху је боравио од 27. јануара до 25. јула 1919. године али није становао код Милеве него у пансиону. У то време се Милева није више бавила физиком – посветила се синовима. Нарочито је морала да се брине за Едварда, који је био болешљив.

За време Албертовог боравка у Цириху је 14. фебруара 1919.  године дошло до званичног развода његовог брака са Милевом. На бракоразводној парници на суду бивши супружници нису били присутни. Детаљи парнице засад још није доступни јавности. Без обзира на то, шта је формално записано, главни разлог за разлог свакако је било Албертово отуђење од породице под утицајем његових рођака и његова нова љубав. Синови, скоро петнаестогодишњи Ханс Алберт и приближно шест година млађи Едвард, остали су под Милевиним старатељством. Већ 2. јуна 1919. године су се Алберт и Елза венчали у Берлину. Милева се није више поново удавала.

Један од услова развода био је да Алберт, уколико добије Нобелову награду, целу награду препусти бившој супрузи Милеви. Вредност награде које је била уручена Милеви 1923. године била је нешто више од тадашњих 170000 шфр. Чињеницу, да је Нобелову награду у целини уручио Милеви, Алберт је прикривао чак и најближим пријатељима. За тај новац је Милева у Цириху купила три куће. Сама је до краја живота становала на трећем спрату петоспратне куће у Хитенштрасе 62 на циришком брду. И дан-данас је то елегантна зграда у мирном академском кварту. Са овог балкона је имала леп поглед на град и на некадашњу Политехнику, где је на предавањима и вежбама проживела многе часове заједно са Албертом. Узгред споменимо, да је Алберт 1929. године за време Ционистичког конгреса у Цириху, на којем је учествовао, чак становао код Милеве на горњој адреси, што је тада а и касније многе изненадило.

Задњих десет година свог живота Милева је била болешљива. Живела је у сталној бризи за Едварда, при чему је имала приличне финансијске тешкоће због трошкова његовог лечења и боравка у психијатријском санаторијуму. Две куће у Цириху је морала продати. Због ратне ситуације у Европи бојала се и за судбину куће, у којој је становала. Крајем маја 1948. године Милева је доживела мождану кап, тако да је била делимично шлогирана у леву страну, али могла је да говори. Била је слабашна, збуњена и узнемирена за Едвардову судбину, који ју је повремено посећивао на клиници у којој је лежала све до смрти. Умрла је 4. августа 1948. године. Верујемо да ће успомена на Милеву преживети, и да је и овај чланак такође скроман допринос очувању те успомене.

(Крај)

Мр Ђорђе Крстић


5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | 2 коментара

Ризница

РИЗНИЦА:

МАЈКА И СИН



Ожени се неки младић, али никако није имао мира јер се стално свађао са женом. Наиме, она га је непрестано нападала и тврдила да он више воли своју мајку него њу, своју жену. Дуго су трајале те свађе док му није дозлогрдило то стално препирање са женом па је једном упита: “Како да ти докажем да то није тачно?“ Жена сва срећна, речу му: „Хоћу да ми донесеш мајчино срце на длану. То ће ме коначно уверити да ме заиста волиш више од ње“.  Без много размишљања, младић отрча до куће своје мајке. Извади јој срце и задовољно, пун нестрпљења појури својој кући да жени донесе доказ своје љубави. Трчећи тако, саплете се на неки камен, падне и срце се откотрља мало даље од њега. Сав збуњен и уплашен устане да потражи мајчино срце. Не видећи где је пало, зачује глас иза себе: „Сине, да ли си се угрувао? Да ли те боли?

Колико је велика и племенита мајчинска љубав!? Неизмерно!

(По народној причи)

МИСЛИ ВЕЛИКАНА

Не можеш постати ако ниси и престати ако јеси.

(Грчка пословица)

Људи су само оно што од њих чине одговорности.

(Народна изрека)

Две ствари човек мора да научи: прво, лоше време а друго људску неправду.

(Народна изрека)

Плакати није срамота када је разлог за срце ваљан.

(Кадфаел)

Доброг војника чини квалитет његовог противника.

(Народна изрека)

Ја могу све што може човек; ко може више, тај није човек.

(Шекспир)

Туга не убија, али обара.

(Руска пословица)

Што припада срцу, у срцу нека и остане

(Курдска народна пословица)

Сажаљење вам се поклања, а завист морате зарадити.

(Народна пословица)

Када Бог прави будале, он то ради темељито.

(Народна пословица)

Припремила: Славица Станисављевић

5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Детињство цара Николаја

ФЕЉТОН:

Иља Сургучов

Детињство Цара Николајa II (3)


Цар се, изнемогао, бацао у наслоњачу и, као после игранке, размахнуто се хладио рупцем, а онда опет прикупљао снагу и тражио своје рукавице. Као сада видим те заслепљујуће беле, широке рукавице. Цар је гурао два прста у рукавицу, и рукавица је пискавим гласом почињала да говори:

― А зашто Жоржик има чуперак на затиљку? А зашто је Ксенушки носић црвен?

Изненада му прилази Жоржик, завлачи му се између колена и пита:

― А зашто ти, деко, данас немаш плаве бркове? Код куће си их оставио?

Деда се одједном забезекну и упита:

― Какви плави бркови? Шта си ти, брате, смислио?

― Ти си данас друге бркове ставио? ― лепио се Жоржик. ― Плави су ти досадили? Ако су ти досадили, поклони их мени. Мени се много свиђају плави бркови. Личићу на тебе.

Цар је неколико тренутака запањено гледао унука:

― Ништа, брате, не разумем. Шта то причаш?

― Ја тебе питам: где су твоји плави бркови? ― настављао је отегнуто Жоржик, упредајући му час дугме, час акселбанд.

― Али, друже мој, ја никад нисам имао плаве бркове ― говораше Цар.

― Не, имао си ― јогунио се Жоржик. ― Видео сам.

― Где си видео?

― Видео сам.

― Измишљаш, братац. У сну си видео.

― Не, не у сну. На слици.

Ја и Ники претрнусмо, и показасмо један другом прстима најзамршенијим распоредом, што је значило: пропадосмо.

― На каквој слици?

― На врло лепој слици. Хоћеш да ти покажем?

― Де, молим те, друже мој, веома сам радознао.

Жоржик се, и не погледавши нас, полако упути ка играћој соби. Ники поново мрдну прстима, згрчи средњи, испаде: пропадосмо!

А из играонице се већ помолио Жоржик са заветном сликом. Сви притихнуше и наћулише се. Погледах маму и видех да је бледа ко смрт.

Жоржик је полако и трапаво размотавао слику. Цар му поможе, исправљајући јој угао.

Раширише је, а Жоржик, показујући прстићем, победнички рече:

― Видиш? Плави.

Цар пажљиво погледа и озбиљно одговори:

― У праву си. Плави. Господо! Саша! Види. Бркови су стварно боје неба.

― Ха-ха-ха! А шта је то уопште?

― То су генерали ― храбро иступи Ники. ― Све их знамо. Можете питати.

― Но, ко је ово?

― То је Његово Императорско Величанство Наследник Цезаревић Александар Александровић.

― Наш тата ― упаде Жоржик.

(наставак у следећем броју)


Са руског превео: Драган Бунарџић

5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Безвредно је читав свет задобити а души својој наудити

БЕЗВРЕДНО ЈЕ ЧИТАВ СВЕТ ЗАДОБИТИ А ДУШИ СВОЈОЈ НАУДИТИ

Како си мали, животе људски. Како су безлична и ништавна твоја стремљења и твој крај како је бедан ако ниси испуњен једино потребитим, Христом Спаситељем.

Зар могу слава и богаство овог света или беда и сиромаштво испунити срце човеку толико, да се преда струјама живота, тако силовито и дубоко, да читав смисао свог постојања и битисања сведе у оквире толико рационалног и плотског, да душу своју, бесцени бисер, велику и драгоцену, затрпава и унижава до те мере, да својим деловањем одриче се непојмљиве награде, истинског богаства и благостања, онога што очи не видеше и ухо не чу, онога што Господ припреми онима који му стреме и најбитнијег, љубави и саживота са Творцем свега постојећег, Васкрслим Христом.

ГосподНе бој се, мали животе. Зар мислиш да си створен само за овај трен, да си продукт случајности и да у искушењима која те ломе, сам си или да ти богаство и слава могу обезбедити бесмртност и спокој.

Поврати се и спознај да си чедо Истине, Јединог Човекољупца и да кроз разне периоде свог живота, кроз добро и лоше, кроз радости, патње и страдања, употпуњујеш се, сазреваш, постајеш смислен и схвати да никад ниси био остављен већ да си, различитим околностима, био толико пажљиво вођен да би стигао до познања, да само кроз Христа, пут води у живот вечни.

Зоран Петровић


5. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар