Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Детињство цара Николаја

ФЕЉТОН:

Иља Сургучов

Детињство Цара Николајa II (3)


Цар се, изнемогао, бацао у наслоњачу и, као после игранке, размахнуто се хладио рупцем, а онда опет прикупљао снагу и тражио своје рукавице. Као сада видим те заслепљујуће беле, широке рукавице. Цар је гурао два прста у рукавицу, и рукавица је пискавим гласом почињала да говори:

― А зашто Жоржик има чуперак на затиљку? А зашто је Ксенушки носић црвен?

Изненада му прилази Жоржик, завлачи му се између колена и пита:

― А зашто ти, деко, данас немаш плаве бркове? Код куће си их оставио?

Деда се одједном забезекну и упита:

― Какви плави бркови? Шта си ти, брате, смислио?

― Ти си данас друге бркове ставио? ― лепио се Жоржик. ― Плави су ти досадили? Ако су ти досадили, поклони их мени. Мени се много свиђају плави бркови. Личићу на тебе.

Цар је неколико тренутака запањено гледао унука:

― Ништа, брате, не разумем. Шта то причаш?

― Ја тебе питам: где су твоји плави бркови? ― настављао је отегнуто Жоржик, упредајући му час дугме, час акселбанд.

― Али, друже мој, ја никад нисам имао плаве бркове ― говораше Цар.

― Не, имао си ― јогунио се Жоржик. ― Видео сам.

― Где си видео?

― Видео сам.

― Измишљаш, братац. У сну си видео.

― Не, не у сну. На слици.

Ја и Ники претрнусмо, и показасмо један другом прстима најзамршенијим распоредом, што је значило: пропадосмо.

― На каквој слици?

― На врло лепој слици. Хоћеш да ти покажем?

― Де, молим те, друже мој, веома сам радознао.

Жоржик се, и не погледавши нас, полако упути ка играћој соби. Ники поново мрдну прстима, згрчи средњи, испаде: пропадосмо!

А из играонице се већ помолио Жоржик са заветном сликом. Сви притихнуше и наћулише се. Погледах маму и видех да је бледа ко смрт.

Жоржик је полако и трапаво размотавао слику. Цар му поможе, исправљајући јој угао.

Раширише је, а Жоржик, показујући прстићем, победнички рече:

― Видиш? Плави.

Цар пажљиво погледа и озбиљно одговори:

― У праву си. Плави. Господо! Саша! Види. Бркови су стварно боје неба.

― Ха-ха-ха! А шта је то уопште?

― То су генерали ― храбро иступи Ники. ― Све их знамо. Можете питати.

― Но, ко је ово?

― То је Његово Императорско Величанство Наследник Цезаревић Александар Александровић.

― Наш тата ― упаде Жоржик.

(наставак у следећем броју)


Са руског превео: Драган Бунарџић

Advertisements

5. септембра 2009. - Posted by | Број 11

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: