Однос патријарха Германа и владике Николаја

ОДНОС ПАТРИЈАРХА ГЕРМАНА И ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Нико од  историчара Српске Православне Црква до сада се није бавио односом Светом владике Николаја и патријарха српског Германа. Ми овим радом не покушавамо да дамо коначну карактеристику њиховог односа већ да укажемо на пар занимљивих догађаја из њихових живота.

Патријарх српски Герман (Ђорић), као свештеник епархије жичке Хранислав Ђорић, сусретао се више пута са Светим владиком Николајем (Велимировићем). Године 1936. епископ Николај је одликовао протојерејским чином свештеника Хранислава за труд и љубав према својој пастви и Цркви, а 1938. године дао је сагласност да протојереј Хранислав буде постављен за референта Светог архијерејског синода Српске православе цркве.

Одмах након немачке окупације, епископ Николај је интерниран у манастир Љубостињу, да би га касније окупаторска војска пребацила у манастир Војловицу поред Панчева. Дана 14. септембра 1944. године заједно са Патријархом Гаврилом био је одведен у немачки логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945. године. Свети владика Николај није се вратио у комунистичку Југославију, већ се настанио у Енглеској, где је боравио све до свог преласка у Америку.

Педесетих година двадесетог века стање СПЦ у Америци је била веома лоше. Претио је да избије раскол. Патријарх Викентије је послао делегацију у којој су били патријах Герман, као тадашњи епископ моравички, и др Душан Глумац, како би покушали да примире стање у Српској православној цркви у Америци.

Епископ Герман се међу првима у Америци сусрео са епископом Николајем. Дана 26. октобра 1951. године епископ Николај је послао телеграм „Стижем сутра. Реците епископу Герману да ме чека…“.

Епископ Герман је о овом сусрету записао: „Субота 26. октобар, Петковица – У 10 сати долази по нас Шуклетовић и вози нас у стан епископа Николаја, код Цркве. Он нас дочекује. Разговарамо о материјалним проблемима Цркве…. Онда епископ Николај устаје и мене зове у другу собу, а позива неког младића те улази код Глумца и Шуклетовића да нешто са Глумцем договара о студентима на том Богословском институту. Када смо ушли у собу, почео се детаљно распитивати о свим епископима и својим пријатељима. После је почео да развија теорију о ђаконисама, које треба код нас увести, па о егзортима за децу и родитеље, па о рипидоносцима и тако даље. Затим је почео да говори о јединству Цркве. Каже да је његов мемурандум погрешно протумачен и нарочито је злонамерно искварено од стране оних који желе себе да правдају (овде је мислио на владику Дионисија – прим. аутора). Говори о својој оставци. Каже, могли су да га пензионишу или просто да уваже оставку. Једино не жели да на његову епархију жичку дође епископ Владимир. Радовао би се да дође Хризостом… Епископ Николај у разговору каже да патријарх Викентије има добре потезе, само треба да настоји да се ослободи старца (Јосифа)…“

Епископ Герман после неколико сати разговора, упутио се даље у поверену му мисију.

Неколико дана касније епископ Герман, пред повратак у Југославију, сусрео се са поново са епископом Николајем и срдачно су се опростили. Епископ Николај је рекао епископу Герману: „Кад сам писао ону оставку, писао сам је зато што сам већ десет година ван епархије и што сам стар човек и у далеком свету. Писао сам је с намером да се на њу постави за сталног епископа млад, интелигентан, енергичан човек, млада снага 20 и више година да може да управља њоме и да је оживи духовно. Нипошто нисам за то да се да некоме мени по годинама равно старцу. Ако Сабор не да епархију младом, интелигентном, енергичном епископу, већ хоће да је да старцу, као и сам што сам, онда ја повлачим своју оставку, па ћу и даље носити тај терет. Молим Вас, ово запишите и тамо реферишите.“ Епископ Николај је замолио епископа Германа да пренесе његовом Јови, да ако овде умре (у Америци), кости му пренесе у Србију и да се тамо сахране у Лелићу. Епископ Николај је био задовољан посетом епископа моравичког Германа и стање се колико-толико примирило.

Чак и после смрти Св. владике Николаја напади на  његову личност не јењавају. Патријарх Герман одлучује да изда саопштење о овим немилим догађајима. Дана 2. јуна 1987. године на седници Светог архијерејског сабора, на предлог Патријарха српског Германа, донето је следеће саопштење: „Са огорчењем смо констатовали да се већ годинама ређају напади на блаженопочившег епископа Николаја (Велимировића), Хитлеровог заточеника и мученика у логору Дахао. Називају га злочинцем и издајником свог народа, мада је целом културном свету познато да је за време Другог светског рата био заточеник, и крај рата дочекао у Дахау. Српска црква и српски народ, одувек, и данас, сматрају блаженопочившег Епископа Николаја за једну од најсветлијих личности наше историје.“(АСбр. 6/зап. 146.)

Будимир Кокотовић

Иако се део редакције часописа принципијално не слаже са ставовима изнетим у овоме чланку уредништво часописа је одлучило да га унесе због историјских доказа, као и због новооткривених чињеница. Напомињемо да ставови изнети у чланку нису редакцијско мишљење већ став аутора.