Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Чуда Св. владике Николаја

ЧУДА СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА (1)


О Светом владици Николају је написано доста књига, чланака и есеја, међутим до сада нико није писао о чудотворним исцељењима и повестима које су се дешавале за време његовог живота као и после његовог упокојења у Господу. Управо из тог разлога „Глас са Цера“ ће у наредних неколико бројева пренети неколико сведочења о овим догађајима, који су пренети по сећањима стерих становника села Лелића, из старих часописа и публикација а које је сакупио г. Владимир Радосављевић.

ПРОРОЧАНСТВО О ЦРКВИ У ЛЕЛИЋУ

Манастир ЛелићПосле освећења новоподигнуте парохијске цркве у Лелићу (задужбина владике Николаја, данас манастир у којем се налазе његове мошти), владика Николај је окупљени народ питао да ли је присутан неко од потомака Милана Радосављевића (у народу називан као пророк). На овај позив владике Николаја одазвао се Веселин, син Милана Радосављевића, а владика га је позвавши себи, дао одређену своту новца. Овај леп гест је владика Николај учинио због приче која је кружила у народу. Наиме једног дана Милан Радосављевић је заспао испод јабуке у близини данашњег манастира и пробудивши се испричао чобанима виђење које је доживео у сну: да ће једнога дана у близини ове јабуке бити подигнута величанствена црква чији ће задужбинар бити из овога села. Ганут овим гестом Веселин Радосвљевић је постао црквењак цркве у Лелићу и на том месту остао педесет и две године. Његов син је данашњи епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић)

(Наставак у следећем броју)

Владимир Радосављевић

7. септембра 2009. Posted by | Број 11 | 1 коментар

Колумна-Родољубље

РОДОЉУБЉЕ


Живимо на малом и драгоценом простору небеске капе коју називамо Србија. Некада смо поносни на своју земљу, некада смо љути што смо баш на овом простору небеске капе. Изломљени смо разним деструкцијама, нападима, нашим лудостима али смо ипак и даље на овом драгоценом парчету земље. Но ипак поставља нам се питање шта значи волети своју земљу. Да ли то представља неко идолопокличко љубљење одређене територије, мржња према другима или пак љубав према нашој браћи?

Ако претпоставимо да живимо у хришћанском поимању бивствовања да ли нам шта значе Христове речи: „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 14, 34-35) Да ли нам ове речи нешто значе и да ли можемо да их применимо у свом животу. Ако не, запитајмо се да ли носимо било шта хришћанско у себи.

Нажалост последњих неколико година у Србији се одомаћила својеврсна идолатрија у односу према исквареном национализму правдајући све то хришћанством. Научени смо од псеудонационалиста уствари прерушених лажова и лопова шта је то национализам и хришћанство. Помислили смо да је потребно мрзети све што није у нашем дискурсу, а хришћанству придодати елементе паганштине претварући га у неки заостали музејски експонат. У том случају све што не познајемо прогласили смо за јеретичко и нама непријатељско.   На другој страни почели су да се јављају гласови представника тзв. „друге Србије“ који на сав глас заступају одрицање од целокупног хришћанства, традиције и национализма. Поштен човек је бачен у заплећак и не зна на коју страну да се окрене гледајући и са једне и са друге стране исте бандите.

A шта уопште значи волети своју земљу? По мени то је онај неописиви осећај када видите децу која се безбрижно играју, старије који живе задовољно, младе који су заљубљени у свој живот. Засигурно је и то када осетите оно одушевљење када погледате Ђавољу варош, панонску равницу, прелепе планинске висове, дорћолске улице, Жичу, Студеницу… То је исто као и захвалност Богу што ходите истом земљом којом су ишли Свети Сава, Никола Тесла, владика Николај, Михаило Пупин, Иво Андрић и безброј других. Љубав је и када осетите нешто неописиво радосно када наши спортисти узимају прва места на светским такмичењима. То је љубав према својој отаџбини. Љубав је и када браните своје а не отимате туђе.

Лудост је када мислимо да смо део неког изабраног народа, предодређеног да пати и страда, заборавивши лекцију јеврејског народа. Исто тако је лудост да се насиљем може постићи нешто што ће користити изградњи нашег народа. Још је већа глупост мишљење да се поделама нешто постиже.

Једини начин да покажемо љубав према својој земљи је да је волимо, да је чувамо и да је усмеримо ка лепшој будућности у заједништву. Ако ово не можемо да испинимо запитајмо се колико волимо своју земљу.                      А када ово схватимо време је и да нешто учинимо. Можда ће бити довољно да помогнемо некој старици да пређе улицу, дамо милостињу просјаку или пак да бацимо смеће у корпу. А времена имамо напретек, зар не?

Владимир Петровић

7. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Интервју-др Димитрије Калезић

ИНТЕРВЈУ:

Протојереј-ставрофор

др Димитрије Калезић


Димитрије КалезићПротојереј ставрофор др Димитрије Калезић је један од највећих живих српских теолога и лингивста. Професор у пензији је на Православном богословском факултету у Београду, Богословском факултету у Фочи и Музичкој академији у Источном Сарајеву. Обављао је дужност декана Православног богословског факултета у Београду. Учествовао је на бројим трибинама и симпозијумима, а аутор је десетина књига, чланака и радова.

Ценећи Ваш велики рад на духовном и националном јединству српског и руског народа замолио би Вас да нам у неколико реченица предочите то духовно јединство.

О том духовном и националном јединству може се говорити још из давних времена. Први конкретан пример за то су руски монаси са Свете Горе који су дошли на двор великог жупана Стефана Немање, када је млади Растко ступио са њима у разговор. Растко је у то време био кнез хумски, тј. обласни господар. После разговора са овим монасима, а и раније читавши житија о подвизима хришћанских светитеља, млади Растко решава да се замонаши. То је иначе и први писани контакт српског и руског народа. Даља прича вам је већ позната, Растко одлази са овим монасима на Свету Гору где се монаши у светогорском манастиру Светог Пантелејмона и добија име Сава.

То духовно јединство је настављено кроз векове, а данас је оно најјаче у виду смотре духовног јединства словенских народа, која траје већ двадесет година. Пун назив ове манифестације је Словенски фонд Кирило-методијевске писмености и културе. Ја сам на овоме скупу учествовао неколико пута са предавањима и рефератима. Ове године манифестација је одржана у граду Саратово и да вашим читаоцима предочим један занимљив податак у овоме граду ток Волге је широк чак четири километра. Сваке године овом скупу присуствује на хиљаде људи, а највише има Руса, Срба, Бугара, Чеха, Пољака, Словака, као и доста угледних професора и предавача из Сједињених Америчких Држава, Канаде, Аустралије, итд. Заиста је задивљујућа ова манифестација у току које се одржавају изложбе слика, промоције књига, богослужења али и предавања најеминентнијих стручњака на пољу славистике.

Како оцењујете улогу цара Николаја у Првом светском рату, а понајвише његов однос према српском народу?

Цар Николај је сам себе жртвовао. Даћу Вам само мали пример. Наиме, он је савезницима рекао, када су наши војници после албанске голготе голготе дошли на обале Јадранског мора, да ће у случају недавања помоћи српском народу моментално склопити сепаративни мир са Немачком. Српском народу је тада дошла савезничка помоћ највише захваљујући ултиматуму руског цара Николаја.

Да ли Срби треба да због овога прослављају цара Николаја, пошто видимо да је цар Николај доста заборављен у српском народу.

Та захвалност српског народа цару Николају се кроз историју ту и тамо провукла али никада није била негирана. Дакако би требало да се српски народ много више сећа и упути много више захвалности и пијетета према мученичкој жртви цара Николаја.

Ако би Вас неко запитао о годинама и труду који сте уложили у Вашем свештеничком раду шта бисте му одговорили?

Одговорио би му у две тачке. Прво да сам ја увек гледао шта је мој позив, шта је моја обавеза и шта је мој главни рад. Друго ја никада нисам гледао тражи ли ми ко то, заповеда ли ко, хоће ли ме наградити или предложити за нешто. Моја главна реченица је била: „Човече, пусти ме да радим свој посао!“

Како ви данас посматрате могућност националног помирења у српском народу?

Прво и основно ми не можемо говорити о националном помирењу већ о унутарнационалном помирењу, јер ми као народ нисмо посвађани, већ као фракције тог народа. Ове фракције свој рад заснивају на ограниченој памети, наиме, једна је окренута на једну страну, друга на другу, итд. Потребно је да све националне снаге седну за један сто и признају све своје грешке, мане и слабости и да заједно уједињене крену у нови живот заједничким снагама. Православље би ту требало да буде везивни елемент да би национално добило већи смисао и постало духовно.

Како по Вама поправити духовно и национално стање у српском народу?

Прва и основна ствар је да људи изврше неку врсту чишћења, кајања или исповести. Дакле потребно је изнети из себе све оно лоше и зло и оставити места за добро, слогу и љубав.

Шта мислите о подизању храма Светом цару Николају?

То је веома добро и лепо. Прво реч је о цару Николају који је стекао Божију милост и благодат, самим тим поставши светитељ и грађанин неба. Друго то је и велики знак захвалности српског народа за сва његова доброчинства.

Хвала Вам на одвојеном времену и замолио би вас за једну поруку нашим читаоцима.

Нема на чему, а читаоцима часописа „Глас са Цера“ би поручио да ми као народ и као појединци немамо будућност док се свим срцем не вратимо православном начину живота и нашој српској традицији.

Разговор водио: Владимир Петровић

7. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Деца чика Јове Змаја

ДЕЦА ЧИКА ЈОВЕ ЗМАЈА

Чика Јова Змај

МИРКО

Први син Мирко, рођен је у Новом Саду, 23. октобра (по Змају 22. октобра), а умро је у Пешти, 1. марта 1865. године, од воде у мозгу. У општем гробљу га је сахранио Константин Јосифовић.

ТИЈАНА

Она је била друго дете. Рођена је у Пешти, 12. октобра 1863. године. На крштењу је кум био Антоније Хаџић, уместо Јована Ђорђевића. Умрла је 25. октобра исте године „од слабости с њом рођеном“. Сахрањена је у општем гробљу. Крстио ју је и сахранио Константин Јосифовић.

ЈОВАН

Мали  Јован је рођен у Пешти, 14. јануара 1865. године и зато је назван Сава. „Страха ради смертнога крсти младенца бабица Розалија Кемељ“. Умро је 17. јануара исте године и сахрањен сутрадан у општем гробљу. Сахранио га је Константин Јосифовић. Змај је касније записао: „На Св. Саву ујутру у ¾ 5 (год 1864, 1865?) родио се мој мали Сава. У недељу 17. јануара око 11 сати у вече умро“.

ЈУГ

Треће Змајево дете Југ је рођен у Пешти 4. јуна 1867. године. На крштењу кум му је био Светозар Милетић, а св. чин обавио је Константин Јосифовић. Због слабости, да би променио климу, послат је у Карановац у Србију (данас Краљево), где је мајчина сестра Марија (Марина) била учитељица. Тамо је и умро 22. августа 1868. године и сахрањен је код манастира Жиче. Сахранио га је Милош Вујовић. Данас нема његовог гроба.

СМИЉАНА

Змајева кћерка Смиљана је рођена 14. фебруара 1872. године у Панчеву. Змај је записао: „3. марта п.р. 1872. у  ½ 5 по подне родила се Смиљка“. Крштена је 2. марта 1872. године („15. марта п.р. 1872. Данас крстили Смиљку, кума Ђорђевића довео сам из Београда“). На крштењу кум је био Јован Ђорђевић, а крстио је Петар Болгарић, капелан, доцније парох у Долову. Но, ни Смиљка није дуго поживела. Упокојила се од богиња, 22. јануара 1874. у Старом Футогу. Сахрањена је сутрадан код мале цркве на вашаришту.

Тражим лица своје деце,

Што су рано у гроб пала, –

Спојила се, – а кроза њих

Смеши с’ сестра моја мала.

Кликнем: Оче, мајко, љубо,

Друзи, децо, сејо моја!

И сузе се моје суше

На светлости тога споја.

Кроз смрт само ваља проћи,

Па ћу с’ и ја с њима слити,

Ако л’ тамо нема ништа?!

– И тад ћемо једно бити.

(Јован Јовановић Змај,

Ђулићи увеоци)

+Бранислав Жорж

7. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар

Прослава дана посвећеног Светој царској породици

ПРОСЛАВА ДАНА ПОСВЕЋЕНОГ СВЕТОЈ ЦАРСКОЈ ПОРОДИЦИ

Парастос и акатистНа дан прослављања Св. царске породице и страдања генерала Драгољуба Михаиловића, 17. јула текуће године,  на темељима храма Св. цара Николаја са почетком у десет часова одслужен је парастос генералу Драгољубу Михаиловићу и акатист Св. царској породици.  Молитвословља је одслужио јереј Ратибор Петровић који је после очитаних молитава произнео следећу беседу:

“Не плашим се смрти,

нити тамног гроба

(Свети владика Николај)

Тим сазнањем су се руководили Свети цар мученик Николај Други, кога данас прослављамо и генерал Драгољуб Михаиловић, чије се мученичке жртве сећамо. Господ Исус Христос је дошао на овај свет као небеска храна да би нама посведочио вечност-Царство небеско и предао нам храну, предукус неба, Свету Евхаристију. И управо због тога свака друга храна, која се не приноси Богу пропада, трули, нестаје, као што и ми трулимо, нестајемо ако се не хранимо овом храном, одлазећи у вечност, али у вечност која је далека од Богa. Свети руски цар Николај је знао у каквом се стању налазио руски народ и у каквом греху је он тада живео и искрено се трудио да се такво стање поправи. Нажалост у сличном, па вероватно и у горем стању се налази данашњи српски народ. Требало би поменути српске мајке чедоморке, које несвесне својег лудила убијају своју рођену децу, људе које не поштују светиње, недељу, празнике, људе који хуле и псују Свету Тројицу, самога Господа, Пресвету Богородицу и Господње Светитеље. Народ српски треба да се покаје, да се труди да своје грехе окаје пред милостивим Господом и добије опроштај. Свети руски цар мученик Николај Други сигурно ће нам бити помоћник на овоме путу. Вечан спомен бесмртном јунаку Драгољубу Михаиловићу и његовим саборцима и срећан Вам овај велики празник, будућа слава ове богомоље и да је још много година славимо у срећи и љубави.”

Парастосу и акатисту су присуствовали многобројни верници и поштоваоци Св. цара Николаја и генерала Драгољуба Михаиловића.Окупљени народ

Истога дана у цркви Успења Пресвете Богородице у Цириху у послеподневним часовима, после молебна Пресветој Богородици, Свети царски мученици су прослављени певањем тропара, кондака и читањем молитава. Одмах затим одржан је парастос генералу Драгољубу Михаиловићу, након кога је надлежни парох отац Бранимир одржао беседу о Светим царским мученицима и генералу Драгољубу Михаиловићу. Овом свечаном чину присуствовали су многобројни верници.

Пантелија Петровић


7. септембра 2009. Posted by | Број 11 | Поставите коментар