Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Колумна-Родољубље

РОДОЉУБЉЕ


Живимо на малом и драгоценом простору небеске капе коју називамо Србија. Некада смо поносни на своју земљу, некада смо љути што смо баш на овом простору небеске капе. Изломљени смо разним деструкцијама, нападима, нашим лудостима али смо ипак и даље на овом драгоценом парчету земље. Но ипак поставља нам се питање шта значи волети своју земљу. Да ли то представља неко идолопокличко љубљење одређене територије, мржња према другима или пак љубав према нашој браћи?

Ако претпоставимо да живимо у хришћанском поимању бивствовања да ли нам шта значе Христове речи: „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 14, 34-35) Да ли нам ове речи нешто значе и да ли можемо да их применимо у свом животу. Ако не, запитајмо се да ли носимо било шта хришћанско у себи.

Нажалост последњих неколико година у Србији се одомаћила својеврсна идолатрија у односу према исквареном национализму правдајући све то хришћанством. Научени смо од псеудонационалиста уствари прерушених лажова и лопова шта је то национализам и хришћанство. Помислили смо да је потребно мрзети све што није у нашем дискурсу, а хришћанству придодати елементе паганштине претварући га у неки заостали музејски експонат. У том случају све што не познајемо прогласили смо за јеретичко и нама непријатељско.   На другој страни почели су да се јављају гласови представника тзв. „друге Србије“ који на сав глас заступају одрицање од целокупног хришћанства, традиције и национализма. Поштен човек је бачен у заплећак и не зна на коју страну да се окрене гледајући и са једне и са друге стране исте бандите.

A шта уопште значи волети своју земљу? По мени то је онај неописиви осећај када видите децу која се безбрижно играју, старије који живе задовољно, младе који су заљубљени у свој живот. Засигурно је и то када осетите оно одушевљење када погледате Ђавољу варош, панонску равницу, прелепе планинске висове, дорћолске улице, Жичу, Студеницу… То је исто као и захвалност Богу што ходите истом земљом којом су ишли Свети Сава, Никола Тесла, владика Николај, Михаило Пупин, Иво Андрић и безброј других. Љубав је и када осетите нешто неописиво радосно када наши спортисти узимају прва места на светским такмичењима. То је љубав према својој отаџбини. Љубав је и када браните своје а не отимате туђе.

Лудост је када мислимо да смо део неког изабраног народа, предодређеног да пати и страда, заборавивши лекцију јеврејског народа. Исто тако је лудост да се насиљем може постићи нешто што ће користити изградњи нашег народа. Још је већа глупост мишљење да се поделама нешто постиже.

Једини начин да покажемо љубав према својој земљи је да је волимо, да је чувамо и да је усмеримо ка лепшој будућности у заједништву. Ако ово не можемо да испинимо запитајмо се колико волимо своју земљу.                      А када ово схватимо време је и да нешто учинимо. Можда ће бити довољно да помогнемо некој старици да пређе улицу, дамо милостињу просјаку или пак да бацимо смеће у корпу. А времена имамо напретек, зар не?

Владимир Петровић

Advertisements

7. септембра 2009. - Posted by | Број 11

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: