Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Из монаховог дневника

ИЗ МОНАХОВОГ ДНЕВНИКА

На Покров Богородице

Мајко милости! Мисао моја диже се изнад земне прашине, изнад онога што из те прашине стрши као страшило – изнад немилосрђа и тесногрудости, које као пуста магла обавијају земљу и све што је на њој. Мисао се моја ослобађа овога хаоса и узнаша у светлу етирну висину к’ Теби – Мајци милости и извору милосрђа! Измучено срце, јалова душа заморена сивим појавама свакидашњице и људске безучасности тражи излаза и ослобођења од ових окова и налази га код Тебе. Душа ми је немирна, збуњена, покорна, потиштена. Поглед јој отупео од свега са чим се овде у долини суза сусреће. Па ипак тај поглед оживи управљен Теби – Мајко милости. Он се чудно сусреће и тајанствено и немо споразумева с Твојим благим погледом, који оживљава, храбри, подиже. Срце ми пева химну: немамо друге наде, немамо друге помоћи сем Тебе – Ти нам помози!

Као звоњава милиона ори се ова песма из милиона душа, које Тебе траже, које Теби хитају. Заспала нада у грудима буди се, ишчезава очај – кад смо у Твоме материнском окриљу. Развејава се тама, губе се сенке, нестају суморности, од свуда се наслућује жубор неког охрабрења; ишчезава учмалост и осећа се да кличу душе ослобођене ове мале земље, јер назиру широко небо у Теби, Мајко светлости! Ти си једина и јединствена опкољена сјајем звезда, крунисана зрацима победног сунца. Мачем прободено Твоје срце је извор саучешћа, самилости, те се и наше срце измучено суровошћу живота Теби припија, јер осећа заклон Твога материнског загрљаја, топлоту Твога покрова, да њиме заштићено живи без страха од напада искушења. За душу која тражи небо, то није блиставо привиђење, то је стварност узвишена, неземна у којој живе анђели, који Тебе величају. Чудна и занемела простире се она пред Тобом осећајући спокојство које тражи, али на земљи не налази.

Како се све мења под Твојим окриљем. Чудно, тајанствено мења. Грчем бола засужњена душа се ослобађа, њезина жудња приближује се остварењу; очајни јој се крик претвара у победну песму: Радујсја! Немир се губи у тишини земље, која ишчезава у недогледној дубини… осећа се надахнуће једног новог живота. Струје нови видици, светозарни, весели, кроз које одјекују хвалбене песме Херувима и Серафима у част Мајке живота. Заморена душа земног страдалника на њима се зауставља и одмара, јер осећа: ту је мета, ту је уточиште трајно, безопасно… На Тебе надјејемсја и Тобоју хвалимсја!

Митрофан Матић


Advertisements

8. септембра 2009. - Posted by | Број 11

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: