Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Интервју-Бора Ђорђевић

ИНТЕРВЈУ:

Бора Ђорђевић

Бора ЂорђевићБора Ђорђевић је вероватно познат свим Србима, како по великом музичком стваралаштву тако и по свом бритком језику. У овоме разговору било је речи о тренутном стању српског народа и садашњим врућим темама. Бора је одличан саговорник и у овом разговору осећао сам се као да овога човека познајем сто година, иако смо се први пут видели, потпуно опрадавши, како он то само уме, свој статус анти-звезде.

Поштовани г. Боро, на самоме почетку овога разговора запитао бих вас за мишљење о данашњем стању српског народа?

Пре неки дан сам био у Бачкој Паланци на отварању једног кампа, по узору на кампове који постоје у Русији, где се млади људи уче правим вредностима. Нажалост у овоме моменту све праве традиционалне вредности као што су вера, породица, љубав, национални идентитет и све што је нормално се баца у други план, руши и покушава да убије. То ради нови светски поредак и управо циљ тог кампа на чијем сам отварању био је да очува те вредности. У овом времену ми смо у једној великој опасности јер изгледа да је светским владарима потребна једна сива безоблична маса без интегритета. Сва срећа да смо ми помало застарели и да то слабо пали код нас.

9. октобра 1988. године требали сте да са бендом одржите бесплатан концерт на платоу храма Светог Саве, али га је полиција забранила. Како је то било?

Као разлог за недозвољавање овог концерта наведено је ометање саобраћаја. Ја сам стварно са бендом мислио да помогнем изградњу храма, али то власт није дала. То су били Милошевићеви црни дани. План је био да на концерту свако да онолико колико може и убеђен сам да би се скупило доста прилога. Међутим, ипак ме нису спречили да постанем један од ктитора храма Светог Саве.

Каква је ваша вера у Бога?

Ја јесам верник, али сам још већи грешник и то признајем. Једино се надам да ће ми мој заштитник Свети архангел Михаило мало прогледати кроз прсте када се горе појавим. Нажалост никада нисам био у Хиландару, али се спремам за то. Када сам био у манастиру Острог доживео сам некакво просветљење и осетио апсолутни мир. То је било нешто што се не може описати никаквим речима. Толики мир никада и нигде нисам осетио. Био сам и у Јерусалиму, али нисам прави ходочасник тако да никако не могу бити хаџи Ђорђевић. Када сам у прилици одем у цркву, постим колико могу и трудим се. Колико-толико ја сам верник, али сам сигурно и велики грешник.

Живимо у времену у коме људи мисле да могу све да купе, па чак и љубав. Да ли је ваш задњи албум „Минут са њом“, повратак теми љубави и да ли сте успели да дате одговор на питање „Где ли је љубав?“

Не, тај одговор нису успели ни многи паметнији људи да дају. Љубав се највише загубила негде успут, па сам написао чак и један стих:

Само долар, само цент,

не треба ми такав комплимент.

Тачно је то што сте рекли, морал и љубав су срозани на ниво испод земље, тачније на пет метара испод земље.

Ваше мишљење о подизању храма Св. цару Николају и о односима српског и руског народа?

То је велика ствар, искрено вам кажем. Породица Романов је страдала на један мучан начин и то сигурно заслужују. То је један велики плус српском народу и један велики корак у српско-руском пријатељству. Недавно сам баш причао на ову тему са руским културним аташеом у Србији и заједно смо закључили да је Србија Русија у малом, али ми нажалост немамо Путина, а они га имају.Бора са принцезом Бригит

У овоме разговору желео сам да буде што мање дневне политике али морам да вас питам за мишљење о тзв. „паради поноса“?

Због полемике са једном попишуљом, да је не назовем горе због новог закона, изгубио сам посао као колумниста „Политике“. Знате ли зашто? Зато што сам јој одговор насловио са „Драга, дај не буди п…“. Народ то најбоље зна и није безвезе рекао: „Чега се паметан стиди тиме се будала поноси“. Немам ја ништа против да они живе у своја четири зида, али да парадирају улицама и да уче омладину како је „геј океј“, е то је већ болесно. То је за сваку осуду ма колико Европа била напредна и то форсирала.

Шта  мислите о скандалозном закону о информисању?

Закон је стварно скандалозан. Ја морам да признам и сам сам новинар, али у појединим ситуацијама у моме животу, поједини новинару су забадали нос у моју приватност на један крајње непримеран начин. Није ми падало на памет да их законски гоним, али сам мислио да се са њима физички обрачунам, а на крају сам и од тога одустао. Гледа на новинаре а и на законодавце онај инжењер одозго и он то мери, па на крају наплаћује. У то сам се милион пута уверио.

Хвала вам на одвојеном времену и замолио би  вас за једну поруку нашим читаоцима.

Мени је стварно драго што постоји један овакав часопис и за сами крај посветићу вам један стих:

У љубав и Србију враћа ми веру,

часопис који излази на Церу.


Разговор водио: Владимир Петровић

Advertisements

8. септембра 2009. - Posted by | Број 11

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: