Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Ашиков гроб

Сви народи има своје чудесне приче и повести, а оне се често преплићу са традицијом других народа, стварајући архетипе. Прича о заљубљеном енглеском пару коју је Вилијам Шекспир мајсторски описао у делу „Ромео и Јулија“, свима је позната. Међутим и српска традиција обилује таквим повестима, па је познати српски писац, Јанко Веселиновић у својој приповеци Ашиков гроб: прича о љубави Павла и Ђуле“, дао опис српског Ромеа и Јулује. Житељи мачванских села тврде да је прича о српском Ромеу и Јулији, коју је фолклорни реалиста Јанко Веселиновић забележио у приповеци „Ашиков гроб“, истинита. Чувари сеоске традиције памте и имена несрећно заљубљених и тврде да је лепа Ђула била Ђулија, ћерка богатог Филипа Симића из села Мровска, а стасити Павле, син Јована Ђурића из Голочела. Но, прича не би била прича да се није умешала људска злоба и глупост. На самоме почетку приповетке Јанко Веселиновић вели: „У Мровској живео један газда, било му име Филип, а у Голочелу живео опет други газда, њему било име Јован. Били су то људи богати за причу. Оно, сиротиња се неће никад такмити; али, Бога ми, газде хоће! Онај и онај је газда; али ово је бољи. Овај спава на дукатима… Такви такмаци беху Филип и Јован. Бог им дао свега доста, а таштина их гонила да прибављају још и више, само да један од другог бољи буде. Домови њини били су читави градови, а зграде око кућа читаве вароши. Ма да оба беху задружни, опет нису могли срадити цело имање, него им многе њиве обрастоше у честе и трње… Никад један другом нису додијавали, па су се опет мрзели. Филип је мрзео Јована, а Јован на Филипа, а ниједан нису знали зашто.“ Филип је имао кћерку Ђулу, а Јован сина Павла. Како то обично бива ово двоје младих се заљубе једно у друго. У причи се каже да је газда Филип, сазнавши у зиму да се његова јединица Ђула и Павле тајно састају и воле, поручио просцима да дођу по руку његове кћерке. Кад ноћ паде и просци бануше, Павле крене на ашик место, али уместо љубљене срете чопор вукова. Крваво коло открило је касније Ђули шта се догодило. Кад пронађе Павлову руку, она је узе у наручје и као у неком заносу заспа у снегу. Несрећни родитељи, где пронађоше своју децу, ту се измирише, па их сахранише и ударише им белег, један велики камен на коме стоји урезана човечија рука. И тако још једном, вечна трагична љубав побеђује прљавштину, злобу и глупост човечију, готово идентично као у Шекспировом делу „Ромео и Јулија“.

Владимир Петровић

Advertisements

6. децембра 2009. - Posted by | Број 12

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: