Детињство Цара Николајa II (4)

― А ово? ― испитиваше их удивљени Цар.

― То је Осман-паша. Декице! Купи ми, молим те, таку капицу. Много ми се свиђа.

― Не може! ― одговори Ники строго. ― Вера не допушта.

― Тачно. За чисту дванаестицу ― рече Цар још удивљеније и, окренувши се зачуђеном сину, рече: ― Па они су ти просто изванредни!…

Ја победоносно погледах маму и с немалим изненађењем видех да она некако чудно лови ваздух устима. Јадна мамица! Овакве наше подвале коштале су је страшне болести јетре, која ју је заиста превремено и отерала у гроб.

― Али, то је дивно!

И схвативши да наша дела имају успеха, ми утркујући се стадосмо да причамо о лампару. А Цар гануто рече:

― Кладим се да је то татин војник.

И ту се одрасли, заборавивши нас, веома живо запричаше, а деда, размахујући својим као пахуља лаким рупцем, поче живахно држати говор:

― Најбољи, најталентованији учитељи деце, одувек су били татини војници, да, да! Без мудровања, без неке нарочите педагогије, учили су по буквару, и то како учили! Јуначина, војник! Пренесите му моје хвала! Један такав војник лично ми је са сузама у очима једном рекао: где је дигнута руска застава, тамо се она више никада не спушта. А Ломоносов?

Мама није знала шта да ради и за шта да се ухвати. Ми одједном испадосмо из центра пажње, и Жоржик навуче дедине рукавице, које су тако дивно, попут цвета, мирисале. Жоржик приђе деди и рече:

― Деко, поклони ми ове рукавице.

Деда не разабра питање, махинално привуче Жоржика к себи и посади га у крило. Жоржик нас са гордошћу погледа и сав се удуби у посматрање рукавица.

И ево, после толике силесије времена ја, као на два корака, видим тај диван призор: Великог Императора Русијског и малог лепушкастог дечака, удобно смештеног у његовом крилу. Император не обраћа на њега никакву пажњу, а Жоржик се пружа к његовом лицу и длачицу за длачицом пребира силно посéделе бркове. И када Цара заболи, он уклони Жоржикову руку, а овај сачека тренутак и опет по своме.

Каква породица! И зашто ја немам таквог деду? И уопште, зашто сам тако зле среће? Немам ни деде, ни оца ― само маму. Прилазим јој, хоћу да се умиљавам, и осећам како је тресе блага грозница.

(крај)

Са руског превео: Драган Бунарџић

Advertisements