Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Интервју: Милка Цанић

Милка Цанић је једна од најпознатних јавних личности у Србији. Приликом једне недавне анкете, грађани Србије су на друго место на листи кога треба спасити од “свињског грипа“ ставили Милку Цанић. Графити на београдским улицама са њеним ликом и чувеним добро вече су на сваком ћошку. Ушла је у вицеве, анегдоте и у свакодневни живот српског народа. Иза ове медијске помпе крије се заиста једноставна и пријатна особа. Каже да јој је било у прво време помало непријатно због толике медијске пажње, али је временом навикла. Уме да се и насмеје тој медијској пажњи, а посебно јој се допало када је чула да на интернет мрежи Фејсбук постоји група под називом: „Петиција да се ‘Тв слагалица’ премести у поподневни термин, да би од Милке Цанић чули добар дан“. Њена размишљања о горућим питањима можете сазнати у овом разговору.

Целој Србији постали сте познати по две речи: добро вече, а временом сте израсли у својеврсни симбол писмености и очувања српске културе. Да ли сте поносни на овакво мишљење великог дела српског народа?

Ако ви тако кажете, сложићу се са вама. Сигурно сам поносна на ову част.

Како по вама заштитити српски језик?

Потребно је да се укључе све институције и појединци. Родитељи и школа, поготово медији, требају да буду укључени. Тако ја мислим. Томе доста може помоћи и комуникација преко интернета.

Готово сви се данас жале да интернет представља највећу претњу нашем језику. То није истина, јер нпр. сви већи оперативни системи, интернет претраживачи и програми имају своје локализоване српске- ћириличне везије. Шта ви мислите о томе?

Ми смо као народ склони томе, да увек кривимо друге, а не да проналазимо грешке у себи. Нико нама није крив што не чувамо своје манастире, своје обичаје и језик. Нико то други неће урадити уместо нас. Криви смо зато што се поводимо за туђим утицајима и зато што нам је драже све што долази са стране, од онога што је наше. У томе је проблем.

Какво је ваше мишљење о превеликој и понекад непотребној употреби страних речи у нашем језику?

Мислим да је то највећа опасност. Дошли смо до тог нивоа, да смо почели да правимо глаголе од енглеских и других страних речи. Тако имамо прилику да чујемо: „да ли је океј“; нико више не каже уреду већ „олрајд“; не чује се више добар дан или здраво већ „хај или бај“. Ја сам пре неко вече, нажалост имала прилику да чујем два старија господина, која имају сигурно више од седамдесет година, а који се поздрављају са „хај“. Па, то је да човек пукне од муке! Да ли је могуће да таквом брзином прихватамо туђу реч, а своју одбацујемо!? Погледајте око себе, на сваком кораку су називи продавница, бутика и кафића на енглеском или другом страном језику. Најгоре је то што за сваки од тих назива постоји прелепа српска реч. Изгледа да баш неко жели да се наш лепи језик затре.

Пре неки дан је емитована реклама у којој се уместо јесењег изгледа каже „јесењи лук“. Шта мислите о томе?

Знате како, ево нпр. „фешн вик“ тј. недеља моде, покондиреним тиквама звучи лепше, модереније и европејскије. Ја то не могу да прихватим и одобрим. Када један народ изгуби свој језик, он је изгубио своју душу и свој интегритет. Знате ли шта би остали народи света дали да имају наше манастире, а ево питајте пролазнике где се налазе Жича, Студеница или Манасија. Гарантујем вам да велика већина то неће знати.

Да ми поштујемо свој језик, поштовали би га и други. Постоји изрека да вредиш онолико, колико језика знаш, али да би знали друге језике, морамо да знамо и ценимо свој.

Можете ли нам у кратким цртама описати вашу личност ван рада на телевизији?

Новинари ме то често питају. Ја сам једна потпуно обична особа која има два детета, два унука и још једно унуче које је на путу. Већину свог слободног времена проводима да учиним нешто за своју душу. Ево, малопре сам свратила у једно антикварницу и осећала сам се као да сам ушла у најлепшу библиотеку света. Јесте да има доста прашине и да је мемљиво али, то је оно што мене испуњава. Кажем вам, ја сам обична жена, једноставна и приступачна. Нисам се уобразила и не мислим да сам нека звезда. Радим један заиста тежак посао, који изискује доста труда и напора, али ми је веома драг.

Ваше мишљење о српско-руском односима.

Ја припадам генерацији људи којој је руска душа толико близу. Волим руски народ и њихову културу, а поготово књижевност. Ново развијање српско-руског пријатељства и посета руског председника је заиста леп потез.

Каква је ваша вера у Бога?

Ја сам хришћанка и православка, и дубоко верујем у Бога. Тешко ми је да објасним свој однос према Богу, али могу да вам кажем да се трудим да не повредим друге људе, не из разлога да не будем кажњена, већ зато што сматрам да је то велика хришћанска врлина.

Хвала вам на одвојеном времену и замолио би вас за једну поруку нашим читаоцима.

Чувајте српски језик, волите српску традицију, културу и обичаје. Лепо је прихватити туђе, али је још лепше сачувати оно што је наше.

Разговор водио:

Владимир Петровић

Advertisements

6. децембра 2009. - Posted by | Број 12

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: