Интервју: Отац Марјан Кнежевић

Недалеко од Ваљева, на путу ка Лозници, смештено је село Ставе. Ово место смештено испод Медведника, постало је познато по парохијском свештенику Марјану Кнежевићу, који верно служи Богу у сеоској Цркви Преображења већ 30 година и чије молитве чудотворно лече и помажу. Отац Марјан Литургију служи сваки дан, поштујући типик Светога Саве. Са свих страна наше отаџбине верници хрле у Ставе. Има их из Суботице, Врања, Београда, Лознице, Краљева… На молитву код оца Марјана долазе људи разних професија. За помоћ се обраћају ђавоимани, неми, оболели од рака, брачни парови који немају децу… Због великог прилива народа, црква се тренутно проширује за 50 квадрата. Такође се изграђује црквени дом, у коме ће верници моћи да преноће.

Један део редакције „Гласа са Цера“ имаo је част да их отац Марјан у својој кући прими и поучи се радосним духовним саветима, које радо делимо и са читаоцима нашега часописа.

Оче Марјане, тренутно је у свету актуелна епидемија тзв. „свињског грипа“. У почетку смо некако били далеко од свих тих дешавања, вирус се прво појавио у осталим деловима света, да би на крају, ипак, дошао и до нас. У „моди“ је сада вакцинисање народа, међутим, вакцина нема у толикој мери да задовољи све потребе. Шта нам је чинити и има ли места за панику?

Сматра се да је сада овај грип, који је успут речено произведен у некој лабараторији, по некима бр. 11, да би требало да се појави грип и бр. 12 и да ће он бити још опаснији по човечанство. У Дивјеву су се молили Пресветој Богомајци шта да раде, како да се заштите, и пре него што се званично појавио тзв. Мексички или свињски грип. Богомајка се јавила једном старцу са саветом: „Постоји вакцина од било ког грипа, али она није материјална, него духовна: Покајање, исповест и Свето Причешће“. Ето, то је једина, најбоља и најзначајнија вакцина против овог грипа, па и сваког другог. Све Свете Тајне, Свете врлине су основне вакцине против свих болести и невоља. Јер ако смо ми Господњи, ако је Господ наш Цар царева и Господар Господарева, наш Отац небески, и ако му се молимо, зар нам неће услишити молитве. Који ће отац, кад му син тражи хлеб, да му да камен? Ми православни се не плашимо свих тих вируса и бактерија, зато што смо Господњи. Нека силе мрака раде свој посао, али нека знају да нам не могу ништа. Шта је рекао Достојевски? „Ако сам ја и Бог на једној страни а цео свет на другој, ми смо у огромној већини“.

У Српској Православној Цркви дувају неки нови ветрови. Један део владика и свештеника не поштује каноне Светих Отаца и самовољно уводи реформе у црквеном животу и служењу. Чији су они најамници ако не слушају своју Цркву?

Не бој се мало стадо, рекао је Господ. Када дође до напада на православце, мислим да ће мали број духовника остати при својој вери. Јер ће рећи: Па, знате шта, донета је одлука да ми можемо малчице да накрњимо календар, па Литургију, па мало ово, па мало оно… Јер потребна је сада да се направи мала пукотина. У зубу уколико настане само мала пукотина, каријес се онда одмах појављује. Тако исто и у Православљу, док нема пукотине на који ће ђаво ући, дотле је све добро. Они стварају све те реформе као да је то нормално. Изменили су сада једно, потом ће нешто друго и тако редом. Ја ништа не желим мењати, нека остане онако како су витезови и светитељи наши сматрали да треба да буде, и канони, и апостолска правила како је било нека буде навек века. Стоји записано: „Ко једни цртицу из Закона измени, научи друге људе другчије, лакше би му било да камен воденички узме и баци се у море, него да то уради“. Господ је рекао: „Небо и земља ће проћи а речи мој неће проћи“. Па онда, не само речи Светог Писма, него и канони и апостолска правила, једном речју Свето Предање. Ко се тога одриче он се одриче и Православља! Православље је правоверје и правоживљење. Не може једно без другог! Хришћанин који нема и једно и друго као да има једну ногу, да је ћопав.

Ветрови отпадништва дувају и у осталим помесним црквама. Васељенски патријарх Вартоломеј је био пилот турске авијације. Значи био је добар за турску војску, а сада је подобан да буде патријарх. У Петербургу су убили епископа. Освећивао је неку банку и притом јавно критиковао слободне зидаре. То му нису опростили и у чашу киселе воде су му сипали отров, и након два сата нађен је мртав.

Широм планете све је више екуменистичких молитвених општења, састанака, којекаквих договора, тобоже све у име љубави, толеранције, мира и просперитета. Да ли су екуменисти свесни у шта се упуштају?

Недавно сам читао једну књигу у којој пише да је један руски монах на проскомидији поменуо енглеског службеника, који је био англиканске вере. Тај исти монах оде код једног старца, исприча му да се за олтаром молио за иноверног, и старац када је то чуо, да му три године епитимије да не служи. Монах није био задовољан старчевом одлуком, те оде код другог старца, који му забрани да до краја свог живота служи Литургију. Врати се назад у свој манастир, саопшти свом игуману шта га је снашло. Игуман се запрепасти његовим речима и каже му: „Само ти служи, не знају они ништа“. Монај га послуша, и у току службе крв му поче тећи из носа и уста. Није му било спаса, убрзо затим је и преминуо. Са Богом нема игре. Ко је свештеник он је и свештеник по Духу, зато му је живот стално у опасности. Опасна је делатност бити православни свештеник а не бити како ваља То ти је метак у цеви, само гледаш кад ће да те убије.

Код Вас у Цркву долазе људи који болују од разних болести. Они пристижу са вером и надом да ће их Господ, Вашим посредничким молитвама излечити. Једна од седам Светих Тајни је јелосвећење коју Ви служите. Можете ли нам нешто више рећи о њој?

Свети Варсануфије Оптински говори да се у Св. Тајни јелосвећења потапају водени греси, или другим речима заборављени греси, а они некада могу бити узрок болести. Зато је она тако делотворна. Код мене у Цркви пуно је народа на јелосвећењу. Болују и ишту помоћ због тумора на мозгу, шизофреније, падавице, магије… Има и оних који ми замерају овај чин. Чињеница је да се та молитва чита у само неколико православних храмова на свету. Ту молитву треба да служи седам свештеника и због тога многи одустају од ње. Ја само читам молитву а Господ је тај који помазује народ. За свештеника јелоосвећење није обичан чин, велика је то борба, то ти је као кад извлачиш некога из бунара. Молитва је духовни напор. Господ ту исцељује, ја се трудим да се одговорно понашам. У супротном, ако сам превише самоуверен и мислим да све могу, тада сам у прелести. Господ може све, док ја могу бити спреман да му служим и да се помолим.

Исто тако, требало би пазити за кога се молимо. Једном сам се молио за некога, за кога нисам требао, и у року од три дана ногу сам сломио. Ја лично не гледам за кога се молим. Зато касније примећујем да ме боле леђа, једва идем… Наравно да се треба молити за своје ближње и пријатеље, међутим, проблеми за нас настају кад се молимо за људе који се бавом магијом, за самоубице, сатанисте итд.

Какав је Ваш став по питању колико често и на који начин треба приступити Светом Причешћу? И по овом питању има оних који неодговорно позивају вернике да приступе Светој Чаши, а има и међу верујућима оних који се недостојно припремају за Свето Причешће.

Блаженопочивши патријарх †Павле написао је добар чланак о овом питању, у коме он између осталог каже: „Некоме не треба дозволити да се причести никада, чак и да годину дана ништа није јео“. Онај ко пости сваки пост, као и сваку среду и петак, може се причешћивати и чешће, али да опет уз молитву, покајање (исповест) и уз сагласност свога духовника буде достојан причешћа. Поготово се ово односи на нервне болеснике, само да не богохуле, јер им је то један од најжешћих лекова. Ево на пример овде код нас, једна је жена захваљујући причешћу оздравила од схизофреније. Она више не пије лекове, сада су јој само молитве потребне. Схизофренија је у ствари једна тешка врста ђаволске поседности. Недавно смо имали случај са женом из које је изашло седам демона. Прва три која су изашла су рекла: „Ја сам демон богохулства, ушао сам у тебе због богохуљења твојих предака, ја сам демон блуда, ја сам демон који је ушао у тебе да не слушаш родитеље“, да би, затим, после извесног времена опет два изашла. Кад је изашао шести бели дим код седмог из одела жене нешто је пукло. Мени су долазили људи којима је после прочитане молитве из носа и уста излазио бели и љубичасти дим. Једна жена ми је, док сам јој читао молитве за истеривање злих духова, стално говорила: „Пусти ме, хоћу да га убијем!“ Таман дођем до пола молитве, кад поново чујем: „Узми нож и убиј Марјана!“ То јој демон заповеда шта да ради.

Разговор водили:

Милан Старчевић и

Пантелија Петровић