Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Руска загранична црква у краљевини Југославији (1)

Руска православна загранична Црква (РПЗЦ) је назив за Цркву која је настала после бурних и крвавих догађаја у Русији 1917. године. У тадашњој Русији у први план избијају екстремисти који су окупљени око бољшевичких вођа. Убиством цара Николаја II, 17. јула 1918. године, некада велико руско царство постаје социјалистичко–комунистичка земља безакоња и револуције. Свирепо убиство царске породице показало је руском народу да Цркви и монархистима нема места у Русији.

Пре револуције у Русији је било 360 000 свештенослужитеља (од тога 100 000 парохијских свештеника), постојале су 4 духовне академије, 58 семинарија (богословија), 1 250 манастира, 55 173 православне цркве и 25 000 капела.

Сви који су имали било какве везе са Црквом, монархијом или су учестовали у грађанском рату, на страни белих против комуниста, морали су да напусте земљу. Већи број митрополита, архиепископа и епископа заједно са свештенством и монаштвом, пошло је са својим народом да избегне крвопролиће и сачува властите животе. Нашавши се расејани широм света, били су принуђени да се и црквено организују, пошто није било могуће одржати и имати духовне везе са матичном државом, која је постала безбожна и са матичном Црквом која се нашла под силним и нескривеним ударом унутрашњих напада и физичке ликвидације.

Почетком 1921. године, на позив првог патријарха обновљене Српске патријаршије Димитрија (Павловића), привремена виша црквена управа РПЗЦ је прешла у Србију, тачније у Сремске Карловце. Патријарх Димитрије је имао визију, да ће се са руским интелектуалним кором духовно и научно ојачати обновљену Српску патријаршију као и да ће се овим чином Српска црква и Краљевина Југославија одужити за заслуге Русији током историје.

Крајем године, је услед нагомиланих практичних и организационих проблема везаних за живот и делатност у изгнанству, сазван Први сабор Руске цркве у заграничју.

На великом сабору, одржаном од 21. новембра до 3. децембра 1921. године у Сремским Карловцима, поред 24 епископа учествовали су и други представници клира са мирјанима. Рад сабора је благословио патријарх Тихон (Белавин). Током сабора су расправљана бројна практична и организациона питања, а међу одлукама које су се тицале функционисања цркве у избеглиштву, најважније су биле оне о формирању парохија у срединама где су живеле руске избеглице на принципима парохијалног устава донетог на Помесном сверуском црквеном сабору у Москви 1918. године. Ниједна од тих одлука није изазвала неспоразуме међу учесницима сабора, али када је предложено да се сабор изјасни о положају цркве и о прогонима којима су изложени свештеници, верници и црква у Совјетској Русији, дошло је до великих несугласица и дубоких подела које су имале далекосежне последице. Делегати из Француске, предвођени митрополитом Евлогијем, сматрали су недопустивим да Сабор расправља о чисто политичким питањима и да заузиме став, са образложењем да би се тиме нарушио принцип немешања цркве у политику и нарочито неприхватљивим им се чинило да се позиција цркве изједначава са одређеном идеологијом (монархизмом). Епископи из словенских земаља и са Балкана су напротив сматрали да је сабор имајући у виду карактер прогона цркве у Совјетској Русији, дужан да се одреди према тим питањима.

После прегласавања и расправе учесника сабора, донета су два акта, од којих је први био упућен „Чедима руске православне Цркве у расејању и изгнанству“, а други, мировној конференцији у Ђенови, која је била у припреми и на коју су били позвани и совјетски представници. У том акту сабор се заложио за обнављање монархистичког друштвеног уређења у Русији, под династијом Романов и апеловао на владе најмоћнијих светских држава да помогну оружану борбу против бољшевика. Из Сремских Карловаца је упућена и једна посланица деци Руске цркве.

Патријарх московски и целе Русије Тихон, 5. маја 1922. године издаје указ, захтевајући од јерарха у Сремским Карловцима да укину привремену вишу црквену управу у заграничју. Дана 13. септембра 1922. године, поштујући вољу патријарха, архијереји на седници то и чине. Али су на истој седници, на предлог митрополита Евлогија основали Архијерејски синод Руске православне заграничне цркве. Тако је унутар Руске православне цркве, у канонско-правном погледу, настала веома сложена ситуација, коју је додатно компликовала чињеница да су западноевропске епархије, на основу указа патријарха Тихона од 8. априла 1921. и 30. јануара 1922. године, биле изузете из јурисдикције митрополита петроградског и предате на управу архиепископу (касније митрополиту) Евлогију, што је сабор епископа у Сремским Карловцима потврдио 1. јуна 1923. године. Тако су у избеглиштву створена два потенцијална центра Руске православне цркве.

Наредни сабор Руске православне цркве у избеглиштву, одржан је такође у Сремским Карловцима у мају и јуну 1923. године. На овом сабору митрополит Евлогије предлаже митрополиту Антонију Храповицком и учесницима сабора да се оснују четири црквена округа сада већ оформљене Руске православне заграничне цркве за цео свет: Западно-европски, Источно-европски, Далеко-источни и Северно-амерички.

(Наставак у следећем броју)

Будимир Кокотовић

Advertisements

6. децембра 2009. - Posted by | Број 12

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: