Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Слово о слободи

Нека те зову како им је драго – нека те мајком зову, нека те сејом зову, нека те љубављу својом зову, али те молим одазивај се само на име слобода.

И још те молим: не понеси се у гордости и не заборави да си рођена из крви најбољих, из љутих рана српске младости, из згаришта спаљених кућа, из вапаја ојађене српске душе – рађала си се у часу кад су нам реке од суза надолазиле, кад је пламен гутао наше домове, а врисак нејачи стизао до неба.

Никла си из Божијег благослава, из наше свеопште, свевидеће и свезначеће молитве: Господе, погледај сузе народа Твог, сагледај и патње наше, саслушај и молитву нашу и подари нам спасење, управи наш живот ка вечним вредностима како бисмо и ми, овако малени непокорни пред земаљским силницима, славили пресвето име Твоје. Даруј нам Господе, слободу за којом чезнемо као што чезнемо за хлебом насушним. Не лиши нас наде, Господе, помози да схватимо своје заблуде, отрезни нас, прикупи, сабери, уразуми. Трајемо и сведочимо о страшном времену насиља, безнађа, цинизма, лажи, превара, лажног богољубља и родољубља, насилне смрти, прогонства, ропства, синџира, одсечених људских глава, одране људске коже, скрнављења храма, преоравања Светих гробова.

И поведи нас, Господе, из тмине ка светлости, кроз глад до ситости, кроз очај до самопоуздања, из малаксалости до снаге, из духовне тескобе ка духовним пространствима, из неслободе ка слободи, из тираније ка демократији, из невери ка вери чврстој и непоколебљивој у Тебе, Господе.

Боже, праведно је, и поштено је, и људски је ово што радимо. Бранимо, Господе, твоје дарове: овај комад земље и овај крајичак неба; ову литицу над реком и образ свој, и гробове предака, и ове Свете манастире, и цркве – хранитиљке наше душе и чуварице наше вере православне и дим породичног огњишта, и осмех наше деце.

Бранимо, Господе, право на живот који си нам Ти подарио, бранимо своје огњиште, сјај сунца, своје житно поље, свој пропланак, своје катуне, свој часни крст и своју крсну славу… Не окрени нам леђа, Господе. Нема земље на свету коју нисмо потрусили својим костима и нема мора које нисмо залили својим сузама.

Праведно је ово шта радимо, али нам земаљска правда није била наклоњена. Прогонили су нас, везивали у синџире, набијали на коље; њихали смо се на вешалима, повијали се под бичем, тестерисали нам руке и ноге, срца наша клештима чупали, пили нашу крв, у јаме – безданице бацали нашу нејач, ножем под грлом нагонили нас да се своје вере одричемо, а ми, попут старца Вукашина из Клепаца, мирно говорили: „Само ти, дијете, ради свој посо!“

И ко нас све није прогонио и ко нас све није клао! И опет би – никад им није доста српске крви!

И – нема више, готово је! Нема више међу нама оних наивних, преплашених, готово слуђених Срба које би опет под кнуту, под маљ и на пањ, на вешала, у логоре, у таласе река, на врбе. Има срчаних, одважних и мудрих Срба који су разумели говор векова: на коленима се може само у историју бешчашћа. За оне који то још не виде – помолимо се Богу за њихово прогледање. Они којима је партија изнад нације и отаџбине – немају право на српско име; они којима су ближи њихови партијски другови из Кореје и Замбије од српске нејачи из Крајине и Славоније – не маре за српске главе и српску државу. Њиховом слепилу нема видара. Не, заборави, Слободо, да си никла из непоклека оних који у судбоносном часу себи заповедише: ни корака назад! Отаџбина је ово Србинова!

А отаџбина Србинова – то није комад земље убоге и голе. То су његове животородне њиве и зелене ливаде, то су виногради које су очеви и дедови његови засадили а руке његове неговале, отаџбина – то су његове луке и забрани, обале његових река, то су свежа јутра и благи заласци сунца у чије се часове чује песма тежачка. У речи отаџбина саткане су све жеље и све мисли, сва надања и стрепње, све радости и бриге.

Отаџбина – то су његова жена – мученица и деца његова, део његове душе и тела, крв његова, ране незацељене; то је мајка – удовица, добра бака чуварица огњишта српског сваке вечери сузама натопљеног, то су гробља његових прадедова, празници његови, звук умилног звона које позива на молитву, ситно коло у црквеној порти, његове клетве и молитве, његови вајати, његови млекари и шуме његове, то је муњом опаљен грм, кикот девојачки преко плота, гнездо у крошњи дрвета пред кућом, то су његови крајпуташи, душа испуњена лепотом, његова нада и вера да правда побеђује и да свакој земаљској сили једном дође крај.

Отаџбина је наше заједничко име и презиме, наше памћење и наша колевка у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и Свето причешће и Свети завет: мржња на ропство и спремност умирања у борби за слободу.

Не заборави то, Слободо! И упамти: ко се данас велича слободама а узмиче пред неслободама и тиранима – не чује онај разговетни шапат будућности у и њему страшну опомену да ће се данашњи грехови сутра спирати покајничким сузама. Поносити се својим прецима а не бити их достојан – чин је вредан само презрења.

Нека те зову како им је драго, али те молим, само те молим, одазивај се на име: слобода. И не заборави оне који су твоје име крвљу исписивали.

(Реч на Духовној академији у Бања Луци 4. Новембра 1996. године)

Антоније Ђурић

Advertisements

6. децембра 2009. - Posted by | Број 12

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: