Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Обавештење

Поштовани читаоци са поносом вам представљамо најновији број Вашег и нашег часописа “Глас са Цера“. Нови број можете читати на интернет сајту: www.glassacera.wordpress.com. Ради лакшег сналажења све текстове можете пронаћи у рубрици „13 број“ или прегледајући претходне уносе (на дну странице). Због техничких и концепцијских проблема божићни број „Гласа са Цера“, излази на мањем броју страница. Обећавамо да ће све грешке бити исправљене до следећег броја. У четрнаестом броју „Гласа“ имаћете прилику да прочитате интервју са академиком Душаном Ковачевић, бројне текстове из духовности, културе, друштвене свакодневнице, историје, као и наше сталне фељтоне и рубрике.

Ваша редакција часописа „Глас са Цера“

Advertisements

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13, Наша издања | Поставите коментар

Наградна игра

Због великог интересовања редакција часописа „Глас са Цера“ је одлучила да настави наградну игру. Прва два читаоца штампаног и електронског издања, који 05. фебруара од 12 часова одговоре на наградно питање добиће комплет издања нашега центра (Народни монах, Милан Недић-Српска мајка и Жртва своје љубави). Наградно питање гласи: Из које земље је била пореклом Св. царица Александра Романов? Одговор,  ваше име, презиме и адресу можете послати на е-mail: glassacera@gmail.com

Добитници из прошлог броја су:

-Иван Марковић, Београд

-Милан Зарић, Ваљево

Имена добитника наградне игре ћемо објавити у наредном броју. Срећно!

Ваш „Глас са Цера

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13 | Поставите коментар

У Новој Години

Поштовани читаоци,

Прошла је једна година са 365 дана. Ако се верује да су некада дани били године, а године као векови, за нас из Духовно-националног центра, ова година Господња је трајала као век. Толико планова, започетих послова, враћања у прошлост и присећања на људске падове и устајања у овом животу. Све нас је та мисао прожимала са надом да наш посао око откривања неких заборављених времена, такође постаје пример за позитивно искуство које се може искористити у овом времену.

Исто тако наша нада се пружала у будућност и жеља да плод нашега рада буде на корист будућим генерацијама а све на спас душе и за живот вечни. Формирање Духовно-националног центра, градња цркве посвећене Св. цару Николају и етно комплекса, рад на националном отрежњењу, нарочито на пољу необјављене и заборављене историје је била област нашег рада. На духовном пољу смо почели живети по начелима православља и истовремено га чували од противника који је, чини нам се као вишеглава аждаја. Наш циљ је да Свето предање очувамо по сваку цену.

Време у којем смо почели наш рад је време када црква губи утицај и када се у замену за њу, нуди много примамљивих и алтернативних идеологија и институција. Српска Православна Црква са својим клиром се није добро снашла да испрати ново време и његова искушења, већ се нажалост бави искључиво само собом и добрим делом збуњује и саблажњава православне и иноверне око нас.

Парохије, овакве какве су данас, су слично функционисале и пре 30о година, и више не могу да задовоље потребе верника и да доведу појединца до спасења душе. Епархије су као феудални поседи где нико не сме да уђе или било шта учини без дозволе епископа или мање групе око њега која је давно изгубила смисао за живот ван њиховог феуда, у којем владају правилима која они пропишу. Често су ти феудални поседи права легла криминала и неморала сваке врсте. Данашњи духовници чији је задатак бдење и стражење над људским душама, од тога праве свој бизнис.             Знајући све то Духовно-национални центар је на помоћи СПЦ-и, а и ми добијамо огромну подршку за наш рад и позив на сарадњу од делова наше цркве.

Посебно смо поносни на овај часопис који издајемо већ годину и по дана без престанка. Не могу а да не изразим велику радост због његовог садржаја и све већег квалитета из броја у број. Као што можете приметити нови број је у потпуности графички редизајниран, а таква пракса ће се наставити и даље. Ускоро излазе и нове књиге у издању нашега Центра, што ће тек бити посебна радост за све нас.

Желећи Вам пуно здравља, среће, љубави и благостања у овим празничним данима, као и у читавој следећој години у своје и у име читаве редакције поздрављам Вас радосним поздравом:

МИР БОЖИЈИ-

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Пантелија Петровић

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13 | 1 коментар

Теолошка анализа Божића

Православни верници спремају се да дочекају један од најзначајнијих празника, Божић. Овим празником обележавамо успомену на славни догађај рођења Господа Исуса Христа. Божић је код нашег народа празник који је препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. Ипак, неопходно је указати да се у историјском сећању не исцрпљује сав смисао Божића, него да је он животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Обичаји јесу саставни део сваког догађаја и празника али је неопходно да из њих извадимо поуку и смисао, а не да они буду само пуко извршавање одређених радњи. Управо као извршавање одређених радњи данашњи човек сагледава и празник Рођења Господа Исуса Христа као празник који му омогућава радост овога света, поклоне и обилату трпезу. Врлински живот овог празника се на сваки начин превиђа и заборавља.

Прослављање празника који нас подсећа на догађај рођења Господа Христа треба у сваком човеку да пробуди осећај верског препорода и да га јасно усмери ка практичном упражњавању живота по Христу. Јасно је, дакле, да празник Христовог рођења сваког човека треба да упути ка врлинском животу, што јесте основа верског живљења. Врлина и врлинско живљење јесте основа хришћанског живота и неопходно је да се сваки човек одликује врлином у сваком стадијуму свог верског живота. Без врлинског живота човеку је немогуће да се усавршава у верском животу, јер његова вера остаје само мртво следовање одређеној научној доктрини. Вера без врлине могла би се поистоветити са савременим идеолошким учењима којих је наш свет препун. Јасно је да православље није то, него да управо по врлинском живљењу, тим делима нашег веровања, људи могу да нас препознају као истините православне вернике. У нашем правилном слављењу Бога и правилном слављењу празника неопходно је да укажемо где се налази врлина.

Све врлине о којима говоримо имају свој извор од личности Господа Исуса Христа и у Њега све оне и увиру. Он је тај Који нам је својим личним примером, животом и делима, указао шта јесу врлине и где је њихово место у животу човековом. Такође, живећи врлинским животом човек се охристовљује и сва његова врлинска дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. Управо из тог разлога неопходно је почети говорити о врлинама од празника којим је Христос постао савршени човек и започео наше спасење. Дакле, Божић јесте својеврсни почетак нашег васпитавања у врлинском живљењу, јер тада Христос постаје човек. Када говоримо о врлинама јасно је да је њихов број неограничен и да врлинско живљење зависи од сваког појединца и његовог односа према другом, али неопходно је да се укаже на чињеницу да од свих врлина данашњем човеку најзначајније јесу три врлине: вера, нада и љубав. Празник Рођења Господа Исуса Христа указује нам на ове три врлине као на три реалности које су неопходне данашњем човеку. Вера, нада и љубав јесу најпотребније данашњем човеку који је оробљен својом животном везаношћу за добра овога света. Данашњи човек своје постојање везује само за добра овога света док веру, наду и љубав доживљава као нешто споредно у свом животу. Ипак, човек данашњице треба да види да наведене врлине јесу суштински битне за његово постојање. Ову чињеницу треба највише да видимо у празнику Божића.

Вера као прва врлина о којој говоримо изграђује се кроз догађај рођења Господа Исуса Христа. Христовим рођењем предвечни Бог се рађа као савршени човек, постајући на тај начин један од нас. Ова чињеница битна је за све нараштаје кроз историју. Ипак, вера је можда данашњем човеку и најпотребнија, јер се налазимо у добу када човек верује само материјалним добрима док је вера у Бога мање битна. Човек више верује у себе и материјална добра, док је вера у Бога често исмевана међу људима. Веровати у Бога често се међу људима доживљава као нешто споредно. Данашњи човек се упућује да верује само у себе, јер он може све сам да чини. При томе се заборавља да је Бог човеку потребан и да без Њега човек не може ништа чинити. Божић нам управо указује на радосни догађај Божијег доласка међу људе и указује да човек треба да верује Богу и да се у свему поузда у Њега у својим свакодневним бригама. Вера у Бога јесте дар који се данашњем човеку нуди кроз радосни догађај празника Рођења Господа Исуса Христа.

Друга врлина о којој нам сведочи празник Божић јесте нада. Рођењем Христовим читавом човечанству дата је нада у вечни живот. Христос се рађа, живи, међу људима, страда и својим васкрсењем побеђује смрт. Пре Христовог рођења човечанство није имало наду у превазилажење смрти него је смрт владала  над људима. Тек са Христовим васкрсењем човеку се отвара могућност превазилажења смрти. Основа Христовог васкрсења јесте Христово рођење, које нам даје наду вечног живота. Радост Христовог рођења даје нам свима наду да смрт неће вечно владати нама и да ћемо у последњи дан сви васкрснути. Нада на вечни живот је највећа радосна вест коју нам објављује празник Рођења Господа Исуса Христа.

Љубав као трећа врлина јесте одлика коју нам открива празник Божић. Из своје несебичне љубави према људима Христос постаје савршени човек рађајући се од Пресвете Богородице. Свеукупни Христов земаљски живот и Његово спаситељно страдање и васкрсење јасно нам указују да је читаво Христово дело проткано љубављу према људима због чијег се спасења све и дешава. Поруку спаситељне љубави Бога према човеку открива нам празник Рођења Христовог. Љубав о којој говоримо не треба доживљавати само као однос Божији према човеку, него нас празник Божић подучава да и ми људи треба да одговоримо на ту Божију љубав према нама. Као што Бог заволе човека тако исто и човек треба да љуби Бога. Заиста, данашњем човеку љубав јесте најпотребнија врлина, будући да у данашњем свету има све мање љубави међу људима. Ратови, немири и  нетрпељивост међу људима постаје људска свакодневница у којој људи заборављају да воле једни друге. Чак су и обични међуљудски односи који се остварују свакодневно прожети коришћу и недостатком међусобне љубави. Недостатак љубави међу људима је погодовала стварању сваке нетрпељивости у свету и као последицу има данашњи свет који је пун међуљудске мржње и односа заснованих на личној користи. Христос нас својим рођењем учи да је човечанству неопходна љубав. Да Бог није имао љубави према нама, свет би и даље био роб смрти. На овакву Божију љубав потребно је да и ми људи одговоримо љубављу. Љубав према Богу је врлина коју је данас најтеже задобити, јер људи међусобно не воле једни друге. У оваквом озрачју постојања данашњег света јасно је да је и љубав према Богу запостављена, јер је и наша љубав према људима минимална. Због тога нас празник Божића својим празновањем позива да волимо све људе јер на тај начин можемо остварити и нашу љубав према Богу.

У контексту ове три врлине могуће је сагледати смисао свих обичаја који се чине на празник Божић. Они су ту да би нам указали да је човеку сваког времена неопходно да развија своју веру, наду и љубав ка Богу. Из тог разлога наш народ све своје обичаје већ вековима брижно чува и упражњава, не да би са њима следовао неком пуком делу него да се кроз своје обичаје опомене врлинског живота у Господу.

Сада када се налазимо пред великим празником Рођења Господа Исуса Христа потребно је да овај празник не доживимо као неко обележавање историјских догађаја, него примарно као опомену да се сви ми вратимо врлинском начину живљења и да на тај начин захвалимо Господу за сва добра која нам је дао у животу. Неопходно је да кроз врлински живот сагледавамо празник Божић јер само на тај начин остварује се пуноћа нашег односа са Богом али и са човеком. Врлинским животом, о којем нам сведочи празник Рођења Христовог, усавршиће и наш однос према људима. Тада ћемо опет остварити своју веру у човека, своју наду да смо и даље људи и опет истински заволети све људе који нас окружују. Уједно то јесте и пуноћа празника Рођења Господа Исуса Христа.

Проф. мр Звијездан Игњић

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13 | 1 коментар

Света новомученица кнегиња Анастасија

Велика кнегиња Анастасија Романов је била најмлађа кћерка Св. цара Николаја и Св. царице Александре. Рођена је 5. јуна 1901. године у Петерхофу. Детињство је провела у царском селу, где је по биографима Св. царске породице васпитавана на најједноставнији могући начин. Остале су сачуване неке секвенце из њеног детињства у којима се говори да је спавала на тврдом кревету и умивала се хладном водом. Такође све обавезе око чишћења и спремања собе била су обавеза младе кнегиње. Позната је и хуманост кнегиње  Анастасије која је сама плела џемпере, који су доцније продавани на баловима у добротворне сврхе. Млада Анастасија је израсла у енергично и живахно дете. Била је ниска растом, имала је плаве очи и црвенкасто смеђу косу. Њена гуверната Маргарета Егер  је касније описавала као најшарматније дете које је упознала. Често је својим умећем анимирала и засмејавала Царску породицу.

Велика књегиња Анастасија је била у духовној вези са сибирским монахом Григоријем Распућином, да би тај однос од стране комуниста и непријатеља Царске породице описан као интиман, што је била безочна лаж. Иако је била доста  енергична и пуна живота књегиња  Анастасија је имала доста здравствених проблема. Боловала је поремећаја на леђним мишићима и од буниона (који јој је захватио два прста).

Св. цар Николај је имао посебан и срдачан однос са Анастасијом коју је од милоште звао „маљенкаја“ (малена).

У дечијим играма остало је упамћена подела царских кћерки на „велики“ и „мали“ пар. Велики пар су чиниле Олга и Татјана, а мали Марија и Анастасија. Анастасија је имала посебан однос са Маријом. Делиле су собу, заједно проводиле време и често позајмљивале једна од друге гардеробу. Ипак четири сестре су биле сложне па је остало записано да су се потписивале заједно као „ОТМА“ (по почетним словима имена).

За време заточења Анастасија проживљава веома тешке тренутке, али и тада успева да развесели своју породицу малим представама. Убијена је са целом царском породицом 17. јула 1918. у Екатеринбургу од бољшевика.

По многобројним теоријама које су настајале после убиства царске породице, Анастасија је избегла трагедију своје породице и преживела. Највише се спекулисало да је извесна Ана Андерсон из Немачке, кнегиња Анастасија. Међутим, до сада се ниједна од тих тврдњи није показала као истинита. Упркос томе и данас многи верују да је Анастасија преживела.

Књегиња Анастасија је унета као новомученица у диптихе Светих РПЦ. Празнује се 17/4 јула.

Будимир Кокотовић

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13 | Поставите коментар

Ко нам је остао?

„Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.“

Отишао је један човек, тихо, како је и живео. Утихнуо је глас који нас је нечујно, а тако громко поучавао животу. У овом времену буке он је једини ћутао. У овом времену похлепе он је једини гладовао. У овом времену гордости, он се једини молио и искрено веровао. Отишао је наш Свети патријарх.

Пажња која је пратила одлазак Његове Светости полако је спласнула и почеле су изборне калкулације за долазак новог патријарха на трон Св. Саве. У свету интрига, празне савести и ништавила „типује“ се за избор новог патријарха. Они који нису достојни ни да га помену, сада га коментаришу из свог експертског и аналитичког угла. Они који поносно носе своје дијамантске крстове, величине гробљанских крстача, говоре како су наследили његову скромност и незлобивост.

Поруке које прате избор новог патријарха скарадне су. Још мало ће вероватно поред патријаршије осванути билборди насмејаних владика у „фото-шопу“ са натписима „Само ја водим у будућност“ или „Нема назад, само напред“.   У последње време наша црква наталожена шљамом, смрадом и отпадом грца. Уврежило се мишљење да треба штитити по сваку цену неку замишљену институцију и не указивати на грешке и мане. Да би био прави верник потребно је да набијеш главу у песак и да ћутиш.

Свако ко би могао било шта да учини бачен је у заплећак и не сме да подигне главу од оних који га терају да је спусти.

Препирке, свађе, лоповлук, гордост и злоба су садашњост доброг дела наше светосавске цркве. Све што говоре и чине ти појединци је у супротности са оним што је наш патријарх радио. Они који су га мрзели, сада га воле. Они који су га омаловажали сада га у звезде кују. Неће им то сигурно патријарх замерити, замериће им историја и наши потомци, бацајући их на сметлиште историје, где је и већини њих место. Време ће показати ко ће бити нови патријарх. Исто тако време ће показати да ли ће бити достојан Павлов наследник, и то не по лепоти речи које изговара, већ по делима која га прате.

Тешко је одговорити на питање са ким остајемо, после смрти патријарха, а не огрешити душу.

Можда је најједноставније рећи да остајемо сами са његовим делима и речима. Од нас зависи како ћемо их применити у нашем кратком животу и да ли ћемо по патријарховим речима бити људи или нељуди.

Владимир Петровић

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13 | Поставите коментар

Слободан Јовановић – 140 година од рођења

Ове године обележава се 140 година од рођења великог српског правника, књижевника и дипломате Слободана Јовановића.

Рођен је 3. децембра 1869. године у Новом Саду. Гимназију је завршио у Београду, а Правни факултет у Женеви. Специјализацију завршава у Паризу 1891. када се враћа у Србију. Прво време ради у министарству спољних послова Србије да би доцније постао професор на Правном факултету. На факултету остаје као предавач све до пензионисања 1940. године. У то време почиње да објављује своје прве радове, од којих је сигурно најчувеније оно о Јовану Хаџићу. Године 1905. изабран је редовног члана Српске краљевске академије. Током Балканских и Првог светског рата радио је као шеф бироа за штампу врховне српске команде. За ректора београдског универзитета изабран је 1913. године. Учествује на Париској мировној конференцији 1919. године. Изабран је за председника Српске краљевске академије 1928. и на тој функцији остаје до 1931. Као нестраначка личност, 27. марта 1941. године улази у краљевску владу. Једно време обавља дужност потпредседника ове владе, а од почетка 1942 до средине 1943. године је био њен председник. По завршетку Другог светског рата у Југославији му је суђено од стране комунистичке власти. Осуђен је на двадесет година робије и губитак свих грађанских права. Преминуо је у Лондону 12. децембра 1958. Рехабилитован је 2007. одлуком Окружног суда у Београду. Савременици су га упамтили као веома скромног човека. Ниједног тренутка се није наметао као вођа.

Његови савременици још тврде да није имао особину да некога убеђује и придобија. Остао је упамћен његов смисао за хумор и вештина у конверзацији. Његов политички ангажман долази у једном од најтежих тренутка у историји српског народа и остао је упамћен као веома позитиван.

Његова дела су постала највећи извор модерног српског права. По многима је највећи српски правник двадесетог века и један од највећих интелектуалаца нашег народа у целокупној историји. Његова сабрана дела објављена су у дванаест томова. Поред свих његових заслуга, земни остаци Слободана Јовановића још увек нису пренети у Србију. Потребно је учинити још ово да би се бар малим делом исправила неправда према овом српском великану.

Иван Миљковић

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13 | Поставите коментар

Жртва своје љубави – Љуба Бабић

Обавештавамо наше цењене читаоце да je из штампе изaшла нова  књига у издању нашега Центра. У питању је животопис генерала Љубе Бабића (Алберхта Шиндлера), аутора Владимира П. Петровића, под називом „Жртва своје љубави“. Тим поводом доносимо предговор ове књиге. Књигу можете поручити позивом на број телефона наше редакције.

„Историја света је само биографија великих људи.“ (Томас Карлајл)

Целокупна српска историја састоји се из сталне борбе у ратовима и у миру. У ратовима смо се борили да нашу прелепу земљу сачувамо, док смо се у миру борили да је обновимо и изградимо. У таквом животу једне земље сасвим је логично да се стекну противници. Ми смо их у нашој историји имали напретек, почевши од османлијских освајања па до дана данашњег. Ипак вероватно смо јединствени по томе што су припадници других народа постајали наши велики пријатељи и своје животе полагали за нас.

Вероватно су вам позната имена чувеног Арчибалда Рајса, леди Пеџет, Ребеке Вест и још много других. За јунака ове књиге аустријског официра Алберхта Шиндлера-српског хероја Љубу Бабић, мало људи је чуло. Немојте се збунити што сам имена двојице људи ставио за јунаке ове књиге, јер су они у ствари једна личност. Како, питаћете ћете се? Какве везе имају Aустро-угарски официр и српски херој? Имају, јер су она иста личност. Парадоксално, зар не?

Први пут, чувши причу коју ћу вам испричати на наредним страницама, осећај логике се у мени побунио. Веровао сам да је то нека бајка, нека романсирана прича о трагичној, готово суицидној љубави једног човека према туђој земљи. Исто тако осећај горчине ме је запљуснуо, иста та земља коју је из свег срца волео, тако му је ружно и покварено узвратила на дату љубав. Данас углавном када прочитамо или чујемо за неко херојско дело одмах помислимо да је то измишљено или малчице дотерано. И мени се то дешава и зато сам чувши ову причу проверио све сачуване документе и записе о овом хероју. Тек тада сам поверовао да на овоме свету постоје људи који из љубави према некоме или нечему, могу учинити највећа херојска дела. Ризиковати све, напустити лагодност, одрећи се свог порекла и напорно изградити нови живот на праху и пепелу, веома је ретко. Међутим, зачуђујуће је до којих граница може ићи људска подлост, глупост и лицемерје изображено у делу нашег народу.

Кроз ову кратку, али веома садржајну књигу упловићете у овај још неистражени и несхваћени свет љубави, поштења и честитости великог хероја Љубе Бабића. Прича ће нас одвести до моћне Аустро-угарске империје и до рођења младе породичне наде Алберхта Шиндлера. Пут ће нас даље одвести до Беча и војне царске академије у којој млада породична нада добија војно образовање, да би се животна прича протегла до Бања Луке, у којој млади Алберхт упознаје Јелену, будућу животну сапутницу. Осећање љубави према тој лепој Српкињи овог хероја тера да се одрекне свога порекла и своје породице и да постане Србин, Љуба Бабић. Човек који је школован да се бори за Аустро-угарско царство, сада се бори против својих колега у дугом и крвавом рату. Уместо похвала после рата за сав труд, добија презрење, пакост и лицемерје нове државе. Долази нови светски рат. Праведан и истинољубив за Србе, какав је био, а увиђајући могућност биолошког истребљења Срба, добровољно прихвата нову дужност очувања српског живља од пљачке, дивљања и насиља. Не опраштајући му грешку из Првог рата бивше колеге Немци му суде и осуђују га на смрт. Пуком случајношћу он ову казну избегава и долази међу „своје“ Србе у заробљеништво. Дволичност, сплетке и интриге га и овде чекају. Измучен, али и даље пун љубави према својој Србији  дочекује крај рата и почиње да живи у емиграцији. Из искрене љубави и  безгранично верујући људима који су га мрзели пада у клопку комунистичких тајних служби и бива заробљен.

Поново се налази на оптуженичкој клупи, али овога пута на територији државе, којој је за тридесет и две године најбољег живота дао све, а која му ништа није вратила. Оптужен је да је противник народних интереса, сарадник окупатора, тј. оних од којих је раније побегао. Суде му колико год то било парадоксално за љубав и дела која је према Србима учинио. Сваку сузу коју је са лица српских мајки скинуо, претварају у нож који је тим мајкама у срце забијен. Његову борбу против бандита и пљачкаша, претварају у борбу за непријатеља, а против хероја и јунака. Он је пародоксално оптужен за љубав, за честитост, за поштење и за сав свој труд. И осуђен на смрт.

Ни дан, данас не зна се где је гроб Љубе Бабића. О њему зна мали број људи и то углавном његових пријатеља и сарадника којих је све мање и мање. Знајући све то одлучио сам да Вам у овој малој књизи предочим велику причу о човеку који је наш народ волео скоро као свој, а кога су вође тога народа осудиле на смрт.

Владимир Петровић

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13 | Поставите коментар

Руска загранична црква у Југославији (2)

1924. године на сабору у Сремским Карловцима, митрополит Евлогије протестује против неких одлука митрополита Антонија. Ово је изазвало велико огорчење учесника сабора као и патријарха Димитрија (Павловића). Митрополит Евлогије је свим силама желео да преузме управу над Руском православном заграничном црквом. Он је чак неколико пута јавно износио став да је од патријарха московског Тихона добио благослов да преузме управу целе РПЗЦ. Мора се узети у обзир нетрпељивост митрополита Евлогија према митрополиту Антонију која сеже још из периода у Севастипољу, који је изазван великим угледом митрополита Антонија у целом хришћанском свету.

1927. године, долази до потпуног прекида односа црквених власти у Сремским Карловцима и црквене управе у Москви. Најпре је митрополит Сергије (заменик чувара патријаршијског престола), након веома загонетне смрти патријарха Тихона 1925. године, и утамничења чувара патријаршијског престола митрополита Петра, 1926 године упутио 29. јула 1927. године посланицу. У тој посланици он захтева од Синода у Сремским Карловцима и духовника у избеглиштву да се „писмено обавежу на пуну лојалност совјетским властима у читавој својој друштвеној делатности“. Ово је драматично заоштрило однос између црквених власти у Москви и у избеглиштву и најзад довело до црквеног раскола. Као одговор на посланицу митрополита Сергија архијерејски сабор РПЗЦ под председништвом митрополита Антонија донеси 9. септембра 1927, следећу одлуку: „Загранични део Сверуске Цркве је дужан да прекине односе са Московском црквеном влашћу због немогућности одржавања нормалних односа са њом и због њеног поробљавања од стране безбожне совјетске власти“. Истовремено је одлучено да се „одлучно одбаци предлог митрополита Сергија и његовог Синода да се писмено обавежу на верност совјетској власти, као неканонски и веома штетан за Свету Цркву како у Русији тако и у заграничју“. То је изазвало црквени раскол у Руској православној цркви.

13. јануара 1927. године митрополиту Евлогију је забрањено вршење свих богослужења. Овоме је претходио инцидент из  1926. године када је митрополит Евлогије заједно са митрополитом Платоном, управитељем руских парохија у Северној Америци, одбио да се потчине решењима архијерејског синода РПЗЦ. Током спора са митрополитом Сергијем, они су одбили да потпишу посланицу архијерејског синода из Сремских Карловцима. Овим чином они  су самовољно иступили из клира РПЗЦ. Митрополит Евлогије и Платон се обраћају васељенском патријарху Василију III, који их прима у клир васељенске патријаршије.

Услед нарушавања канонско-правних односа и дубоких раскола унутар Руске православне цркве, утицај архијерејског синода у Сремским Карловцима, упркос великом угледу међу избеглицама временом се смањивао. Ово је за последицу имало да се под јурисдикцијом митрополита Евлогија налазила већина парохија и верника у западној Европи, док је на Балкану већина била под јурисдикцијом архијерејског синода РПЗЦ. Тако су се почетком тридесетих година двадесетог века, под његовом јурисдикцијом налазиле: руска православна општина у Југославији на челу са митрополитом Антонијем, чији је значај проистицао из чињенице да је била центар црквеног живота једног дела руског заграничја, затим Западноевропска епархија на челу са архиепископом Серафимом у Паризу и викаријатом у Лондону, Немачка епархија на челу са епископом Тихоном у Берлину (у чијем је саставу био и викаријат у Бечу), Северноамеричка епархија на челу са архиепископом Аполинаријем и са викаријатима у Сан Франциску, Детроиту и Монтреалу, и Далекоисточна епархија на челу са архиепископом Мелетијем. Поред њих изузетан значај имала је Јерусалимска православна мисија на челу са архиепископом Анастасијем, као и Пастирско-богословска школа у манастиру Св. Кирика у Бугарској на чијем челу се налазио архиепископ Дамјан. Расцеп је са годинама бивао све дубљи и уочљивији, узбуђујући целу избегличку заједницу. То је постало нарочито видљиво у новембру 1935, када је епископски синод у Сремским Карловцима осудио као јеретичко учење оца Сергеја Булгакова, затим у фебруару 1936. када је митрополит Евлогије дефинитивно прекинуо све односе са РПЗЦ и у августу 1938, када је у Сремским Карловцима одржан Други сабор РПЗЦ. Ово је посебно оптерећивало црквени живот у егзилу током читавог међуратног, ратног и послератног периода. Канонско-правни спорови и расколи унутар РПЦ који су ескалирали 16. октобра 1943, када је синод у Београду одбио да призна избор митрополита Сергеја за руског патријарха, представљали су тек део проблема са којима се РПЗЦ суочавала. Други круг канонско-правних питања и дилема проистицао је из чињенице да је Руска црква на Балкану деловала у знатно сложенијим условима него  у Западној  Европи или Северној Америци. Она је своју делатност заснивала на територијама других православних цркава Грчке, Бугарске, Српске, Румунске и Васељенске патријаршије. То је осим канонско-правних питања о јурисдикцији у црквеним пословима, отварало и веома осетљива питања о међусобним црквеним односима у троуглу: Руска црква у заграничју, православне цркве у балканским државама и највиша црквена управа у Москви у тадашњој Совјетској Русији.

Благонаклон однос Српске православне цркве и државне власти су учинили тло погодним за развијање РПЗЦ.  У организационом смислу то је означавало несметано формирање руских црквених општина на територијама епархија СПЦ. Овакав однос српског свештенства и државних власти остали су заувек записани у срцима Руса избеглих од совјетске репресије. Овим чином показана је велика доброта српског народа и памћење заштитничког односа царске Русије према нашем народу током заједничке историје.

(Крај)

Будимир Кокотовић

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13 | Поставите коментар

Здравијим животом против болести (1)

Шта је здравље?

„Здравље је стање потпуног, физичког, психичког и социјалног благостања, а не само одсуство болести.“

(Светска здравствена организација)

Дужина живота и здравље не зависе само од наслеђа. На њих утичу и други фактори, пре свега начин и услови живота и рада. Здравље савременог човека највише угрожавају: преобилна и неадекватна исхрана, недовољна физичка активност, премало сна, стресне ситуације, загађења животне и радне средине, штетне навике.

Познато је да неадекватна исхрана у комбинацији са хипокинезијом и стресом, узрокује највећи број савремених болести цивилизације: обољења мишићно-коштаног система, болести срца и крвних судова, органа за дисање, варење, малигне болести.

У том смислу треба да размислимо да ли својим начином живота само трошимо и смањујемо резерве здравља и шта чинимо да очувамо и унапредимо здравље?

“Кад нема здравља памет не значи ништа, умеће се не види, снага се не може исказати, богатство постаје бескорисно и интелигенција не може бити примењена.“

(Непознати аутор)

Систем за превенцију и лечење

Крајем ’70-их година низ здравствених радника и образовних радника се удружио како би установили нови центар за превентивну медицину зван Вајмар институт. Били су убеђени да је пут до здравља за многе људе био заснован на осам релативно једноставних здравствених концепата.

Вајмар је развио акроним како би лакше било запамтити осам есенцијалних елемената здравља. Акроним се састојао од једноставне фразе коју су скупили у једну реч: ’’NEW START’’ или “Нови почетак“. Њихов избор речи је био случајан. Ових осам елемената обезбеђују основ за решавање било ког здравственог стања на успешан начин.

New start – Нови почетак

Nutrition – исхрана

Exercise – вежбање

Water – вода

Sunshine – сунчева светлост

Temperance –умереност

Air – ваздух

Rest – одмор

Trust in God – поверење у Бога

Поред Вајмара, бројни стручњаци из области природне медицине (да не кажем алтернативне, јер је питање ко је коме алтернатива) такође истичу вредност  поменутих елемената у борби за очување здравља.

Схватајући важност набројаних вредности за очување здравља, у овом броју нашег листа ћемо започети фељтон „Здравијим животом против болести“.

Елемент 1  – Исхрана

Утицај исхране

Исхрана је, без сваке сумње, чинилац који највише утиче на здравље. У научним круговима се сматра да здравље у 90% случајева зависи од исхране, а свега 10% припада наследним обољењима. Креативност, ефикасност (бодрост, крепост, концентрација, меморија) и расположење, такође су условљени начином исхране.

Исхрана треба да обезбеди организму све неопходне састојке: угљене хидрате, протеине, биљна влакна, масти, витамине, минерале, воду, да омогући свакодневно остваривање послова, менталних активности и др. Избор, начин припреме и количина намирница усклађују се са тежином, годинама, физиолошким старењем и врстом делатности.

Основни принципи

здраве исхране

Када се каже ово је “здраво”, а ово “нездраво”, мисли се на  неке материје из хране које мање или више доприносе здрављу и стимулишу  одбрамбене снаге организма са једне стране или са друге стране садрже неке  токсичне, карцерогене или алергијске компоненте.

У здраву храну се убрајају производи од целог  зрна житарица, риба, маслиново уље, воће, поврће, ферментисани млечни производи (пробиотика) и др. Слабост долази од хране која у организму ствара киселост, као што су: месо, сиреви, јаја, бели хлеб, незрело кисело воће, лоше комбинована исхрана и претерано уношење хране. Не може се рећи да је јаје нездраво или да је павлака нездрава, али ипак ове две намирнице треба  контролисано уносити, јер садрже доста засићених масноћа.

Користи здраве исхране:

-Јачање имуног система, смањење ризика од настанка болести срца, високог крвног притиска, можданог удара, дијабетеса, неких врста карцинома, остеопорозе.

-Оздрављење или значајно смањење симптома болести

-Већа психичка стабилност

-Значајно повећање снаге и издржљивости

-Бољи сан и лакше буђење ујутру, боље расположење

-Одговарајућа телесна тежина

-Боље функционисање црева, мање надимања

-Боље стање зглобова,

-Позитивно утиче и на физичку лепоту, побољшава квалитет коже.

Шта подразумева појам

правилне исхране?

Појам правилне исхране укључује у себе скуп више области. То су:

  1. Правилан избор намирница и напитака за исхрану
  2. Правилно припремање и чување намирница
  3. Коришћење одговарајуће количине хране
  4. Правилно комбиновање намирница
  5. Правилно време узимања оброка
  6. Поштовање размака између оброка

Ако запоставимо барем један од ових ланаца у исхрани, она више неће бити правилна.

Правилна исхрана варира у складу са појединачном ситуацијом, и донекле обиму избора животног стила. Ко телесно ради, потребна му је снага, а она на уста улази, и то јаком храном. Ко много седи и ради претежно мисаоно, не сме да се оптерећује тешком храном, а сасвим другачије потребе за храном и пићем има спортиста који мора да буде издржљив.

УГЉЕНИ ХИДРАТИ

Интегралне житарице

Пшеница, јечам, овас, кукуруз, пиринач, просо, основни су извори сложених угљених хидрата (скроб). Обиље витамина Б – групе и витамина Е,  минерала (магнезијум, гвожђе, бакар, цинк, фосфор, селен…) влакана што благотворно делују на пробаву, беланчевина, вишеструко незасићених масних киселина, тзв. фитохемикалија антиканцерогеног учинка, сложених угљених хидрата, који организму потпуно дају здраву енергију, продужују осећај ситости. Житарице јачају имунитет, подстичу измену материја, одржавају ниво шећера у крви уравнотеженим, снижавају “лош“ холестерол, делују умирујуће на нервни систем, смањују ризик од добијања рака.

Употреба целог зрна у исхрани даје организму енергију (због високог садржаја сложених угљених хидрата), подмазује зглобове, помаже детоксикацији. Садржај угљених хидрата у целом зрну већине житарица прелази 70%, беланчевина од 10-17%, масти од 1,5-10%, витамина и минерала до 2%, садржи и висок проценат целулозних влакана и амино киселина.

Поврће

Висок проценат сложених угљених хидрата сврстава поврће у енергетски високо квалитетну храну, а ензими, витамини, минерали и беланчевине од поврћа чине градитеља ћелија одговорног за обнову организма. Најбоље га је узимати у сировом стању, у облику салата, цеђених или кашастих сокова, затим благо обарено у што мањој количини воде и кувано, али тако да се задрже сви хранљиви састојци.

Добро се комбинује са свом осталом храном (житарицама, беланчевинама, мастима и др.) осим са воћем, па је пожељно да се приликом припремања јела, посебно сокова, воће и поврће не мешају. Изузетак су парадајз и краставац, због изузетно високог садржаја воде, па се могу узимати и са воћем.

Воће

Воће спада у посебну групу намирница које се, са појединим изузецима одликују:

  • малом енергетском вредношћу
  • великим садржајем воде малом количином протеина и масти
  • знатним садржајем угљених хидрата и целулозе
  • богатством минералних састојака и витамина, као и садржајем других

храњивих састојака као што су ензими, киселине и танини.

(Наставак у следећем броју)

Драгана Мирковић

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13 | Поставите коментар

Исповести штићеника центра Црна Река (3)

Рођен сам 1960. године у Сарајеву. Први пут сам узео хероин у деветнаестој години. Пре тога је ишло по устаљеном шаблону: артани, хашиш и мархуана. Од тренутка када сам пробао хероин он постаје најважнији део мoг живота. Имао сам пристојан посао у УНИС-у, радио сам у финансијском сектору и живео као јединац са родитељима до 27 године. Тада добиjам свој стан. Сво време био сам на опијатима: хероину, метадону, морфину и опијуму. Долазио сам у додир са законом због обијања апотека, крађа и поседовања дроге. Неколико пута сам био на лечењу у Београду у свим могућим клиникама из којих сам излазио неизлечен.

Рат у Босни и Херцеговини ме је закачио и остајем у том лудилу три и по године. Постајем прави зависник и долазим до ситуација тоталног лудила. Тада се ишло по дрогу у друге делове града, а током тих одлазака безброј пута  сам могао изгубити главу. Током целог рата дроге је било у изобиљу. Крај рата дочекујем као избеглица, а моја агонија се наставља у Београду, на Палама и у Источном Сарајеву.

Да би дошао до пара крадем аутомобиле и растурам лажан новац и тако доспевам у затвор три месеца. По изласку завршавам у београдској клиници у Драјзеровој улици. Године 2000. враћам се у Сарајево и продајем свој стан. Када сам потрошио паре јављам се на клинику за борбу против зависности у Сарајеву где се скидам метадонском терапијом и одлазим у „Рето центар“ у Загребу.

Тамо остајем три дана, враћам се у Сарајево и настављам по старом. Пристајем на метадонско одржавање на којем остајем две године. Потом одлазам у заједницу у Марјановац, где остајем осам месеци. Самовољно напуштам и настављам по старом наредне две године. Захваљујући савету једног лекара и пријатеља ступам  у контакт са центром Црна Река. Постепено се скидам са метадона, спида, екстазија и апаурина.

У септембру 2007. долазим у центар Црна Река. Ту сам превазишао кризу уз помоћ старијих колега и њиховог искуства, као и неопијатске терапије После једног месеца одлазим у други камп код Лознице у село Дворска. Ту се налазим већ 17 месеци.

Знам да вас највише занима шта ме то још овде задржава. Мени је најбитније да још неком осим мојих родитеља стало до мене, али са разликом што је њихова пажња била извитоперена, а овде ми се нуди истинска хришћанска љубав.  Живећи овде по програму оца Бранислава учимо да постанемо људи у свој својој лепоти. Учимо да се што искреније кајемо, нуди нам се замена за дрогу-Христово учење. Често кад размишљам, наркомане видим као малу децу која у  руци држе нож. Када неко хоће да га узме дете га не да. док не добије нешто интересантније. За мене замена за тај нож (дрогу) је Бог. Није нимало лако, јер је веома тешко сам себи помоћи.

(Наставак у следећем броју)

Д. К.  (48), Сарајево

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13 | 1 коментар

Чуда владике Николаја (3)

Исцељење оца владике Николаја

У сећањима становника села Лелић остала су сведочења о чудима која је владима Николај чинио за време овоземаљског живота. Тако су и ова три чуда сачувана од заборава.

Једном када је владика Николај дошао у Лелић затекао је свог оца на болесничкој постељи. Посетивши свога оца рекао му је: „Мораш да оздравиш, доћи ће ти гости, а ко ће да их послужи“. Затим је владика клекао крај кревета, главу прислонио на груди свога оца Драгомира и у себи се молио. После пола сата Драгомир је устао потпуно здрав из кревета. Увече су дошли гости које је владика Николај најавио и Драгомир им је испричавши овај догађај нагласио да се по први пут у животу уплашио од свога сина.

Пророчанства владике Николаја

Приликом једне посете Лелићу владика Николај је посетио и свога рођака Саву. Отац Саве Велимировића је био Љубомир који је владику у детињству спасао од хајдучке одмазде. Сава се владици пожалио на свога зета, који је истерао његову сестру из куће и довео другу жену и рекао да би га радо убио из освете. Владика му је рекао да не ради тако нешто и да ће се Бог постарати за све. После неколико дана Савин зет је погинуо.

Том приликом владика је Сави рекао да ће доћи време када ће из своје куће гледати шта се ради у Америци.

Испраћајући владику, Сава је својој сестри Милени рекао да је то немогуће и да је изгледа владика од превеликог рада умно оболео. Када је први телевизор стигао у село Лелић, Милена и Саво су схватили о чему је владика говорио.

Исцељење болесне

жене у Бечу

Почетком 1945. године владика Николај је боравио у Бечу. Чим је дошао у Беч, владика је посетио малу српску цркву посвећену Св. Николи. Жена која је чистила цркву и палила кандила се обратила владици са молбом да је исцели од тешке болести. Он јој је одговорио: „Бог је онај који исцељује, ја сам само убоги слуга“. Тада је та жена испричала владици садржај сна у којој је речено да ће је баш он исцелити. Владика је тада узео босиљак, умочио га у уље и помазао је, рекавши: „Бог и Свети Никола нека те исцеле по твојој вери“. Сутрадан је жена после лекарског прегледа саопштила да је болест отклоњена. Тих дана у тој цркви је владика написао три чувене беседе по називом: „У сенци немачких бајонета“.

(Наставак у следећем броју)

Владимир Радосављевић

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13 | Поставите коментар

Светиње Подриња (7) – Манастир Рача

У досадашњим путописима о светињама српском народа, стиче се утисак да су неправедно и у мањем интензитету описане светиње Подриња. Овај по многима најлепши део Србије итекако обилује старим манастирима, црквама и светилиштима. Једна од тих светиња је и манастир Рача. Налази се поред града Бајина Башта, на обронцима планина Таре и надомак реке Дрине. Територијално припада епархији Жичкој.

Историја– По народном предању манастир је задужбина краља Драгутина. Манастирска црква, посвећена Вазнесењу Господњем, је неколико пута рушена и обнављана, а данашњи изглед датира из 1826. године.

У периоду од XVII па до првих деценија XVIII века у Рачи активно ради преписивачка школа. Путописци описују да је у том времену чак триста калуђера радило на преписивању књига.

Током сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем део братства манастира Рача прелази у Аустрију. Захваљујући управо великом раду рачанских калуђера очувано је српско културно богатство у изгнанству. Најпознатији рачански калуђери у том периоду су: Јеротеј Рачанин, Кипријан Рачанин и Гаврило Стефановић Венцловић.

Пред сами Први српски устанака манастир је обновио игуман хаџи Мелентије Стефановић. Током устанака хаџи Мелентије постаје један од вођа устанка против Турака. Године 1813. Турци

спаљују манастир као знак одмазде. Милош Обреновић га обнавља 1813. Године.

Током Другог светског рата у манастиру је чуван најзначајнији српски споменик културе Мирослављево јеванђеље. За време рата бугарска казнена експедиција је спалила све манастирске објекте.

Манастир данас- После Другог светског рата уследила је велика обнова манастира, која је у току и дан – данас. Рача је данас веома посећена због историјске и културне важности за српски народ, као и близине туристичког одмаралишта на планини Тара. У манастиру постоји музеј који похрањује бројне експонате из богате историје ове подрињске светиње. Најпознатији експонати овог музеја су хаџи Мелентијева каса и застава из Првог српског устанка. Рача је тренутно мушки манастир.

Пантелија Петровић

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13 | Поставите коментар

Заступништво Богородице

Мислиш ли чедо, да те не чујем, кад ми се у болу своме обраћаш?

Мислиш ли да си заборављен и да молитва твоја не стиже до мене?

Када срце твоје испуни туга и немир овлада твојим срцем, сузе твоје да не видим и уздисаји твоји да нису преда мном?

Када си потиштено, чедо моје и када са вапајем управљаш лице своје ка мени, мислиш ли да равнодушно гледам на твоју патњу.

Знај чедо моје, да сам уз тебе у сваком тренутку твога живота, бол твоју да знам и да саосећам са тобом.

И пре него што ми се обратиш, знај да се молим за тебе и да те заступам пред Сином Својим.

Мораш разумети, чедо моје драго, да из велике љубави према теби и ради твога спасења, ниси остављено и зато ти је послато ово искушење, као израз велике љубави и бриге о теби, да би се пробудило и почело да бринеш о души својој, коју си унизило бригом само о световном, само о земаљским потребама, а на једино потребито, на спасење своје душе, си заборавило.

Кроз твоје отрежњење и повратак под окриље Сина Мога, Преблагословеног Господа и Спаса Исуса Христа, поред задобијања благодати и дара Духа Светога,  избавићеш се и од свих потешкоћа које те смућују и жалосте душу твоју.

Схвати чедо, да је пут у Царство Небеско узан,  испуњен многим искушењима и страдањима, али је награда за све који остану истрајни, неизрецива и неописива, вечни живот са Творцем свега постојећег, Васкрслим Сином Мојим.

Зоран Петровић

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13 | Поставите коментар

Преподобни Петар Коришки

Радуј се  Србијо и народе српски, јер те је Господ благословио непроцењивим богатством, својим угодницима и Светитељима, заштитницима и исцелитељима, великим и предивним светилима васцелог православног света.

Преподобни и богоносни отац наш Петар Коришки, диван драгуљ и велики чудотворац, наш је благослов, ослонац и заштитник јер својом љубављу и милосрђем постаде мирна лука за све невољне које вали живота непоштедно ломише, од времена у коме живеше до данашњих дана.

Роди се Свети Петар  између 1211. и 1215. године, од побожних и богатих родитеља, у селу Уњемир, у предивном крају Диоклитије Хвостанске. У том благословеном селу беше пет манастира и неколико цркава. Богоносни Петар од ране младости заволи Христа и за разлику од својих вршњака време провођаше у молитви и посту. После очеве смрти реши да пронађе опитног монаха и да уз њега проведе свој земаљски живот али после мољења своје мајке и сестре, а  ради своје послушности, остаде у родитељском дому. До данашњих дана је остало предање о великој Петровој незлобивости и кроткости. Наиме, чак су и птице небеске слетале на њега и чупале му косу али се никад није бранио да се не би некако огрешио и да се, док је  обрађивао земљу са ћоравим, престарелим волом никада није наљутио нити подвикнуо на вола.

Убрзо по мајчиној смрти, одлучивши да се повуче у тиховање, раздели своје имање сиромашнима и предложи својој сестри Јелени да се уда и да је збрине не желећи да је остави саму. Јелена то одби и такође изрази жељу да сачува девственост и да се и она преда подвигу. Заједно отиђоше у оближњи манастир Петровицу, задужбину Светог краља Уроша, код опитног старца где време проводише у великом подвигу и где прими монашки постриг. Међутим, у Светом Петру се још више разгори љубав за подвижништвом па намисли тајно да напусти сестру и да се удаљи у пустињу. Чим покуша да оде сестра га примети и брзо сустиже. Путујући, стигоше до високе горе изнад града Призрена, поврх села Кориша. Уморни од пута застадоше да се одморе и када му сестра заспа, Свети Петар ватрено се помоли за своју сестру и њено спасење и одбеже још даље у гору, у део звано “Света“ где се настани и од тог тренутка, речи су ништавне да опишу труд, дела и подвиге Светог Петра јер од тада почиње светитељски живот Петров. Једно време, бежећи од људске славе, настани се у Црној Реци да би се коначно настанио у месту свог подвига, на гори изнад Корише, где основаше свој манастир, у који долазише многи ради молитве и помоћи.

Упокојио се мирно 5. јуна 1270. или 1275. године у својој испосници. У ноћи када се упокојио монаси видеше обасјану испосницу и чуше умилно појање безброј појаца. Господ  прослави његове мошти где се дешаваше чудесна исцељења и које почеше обилно да миомиришу. Са свих страна почеше невољни да долазе, без обзира на веру и свима Свети Петар помагаше и исцељиваше их од болести.

После пропасти српског царства и услед велике најезде Арбанаса, 1709. године, мошти светог Петра пренете су из Корише у манастир Црна Река, где се и данас налазе и где, чудесно, свакодневно свети Петар брзо помаже свима који му се са вером обрате.

Драга браћо и сестре, болује ли неко међу вама, немаштина Вас притискује или имате неки нерешив проблем, не часите, овог тренутка, са вером, љубављу и скрушености помолите се Светом Петру и реците му тугу своју и по вери вашој, помоћ и испуњење молитви ће брзо стићи, верујте, јер је богоносни и преподобни Свети отац наш Петар, свагда милостив и милосрдан.

Зоран Петровић

1. фебруара 2010. Posted by | Број 13 | Поставите коментар