Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Исповести штићеника центра Црна Река (3)

Рођен сам 1960. године у Сарајеву. Први пут сам узео хероин у деветнаестој години. Пре тога је ишло по устаљеном шаблону: артани, хашиш и мархуана. Од тренутка када сам пробао хероин он постаје најважнији део мoг живота. Имао сам пристојан посао у УНИС-у, радио сам у финансијском сектору и живео као јединац са родитељима до 27 године. Тада добиjам свој стан. Сво време био сам на опијатима: хероину, метадону, морфину и опијуму. Долазио сам у додир са законом због обијања апотека, крађа и поседовања дроге. Неколико пута сам био на лечењу у Београду у свим могућим клиникама из којих сам излазио неизлечен.

Рат у Босни и Херцеговини ме је закачио и остајем у том лудилу три и по године. Постајем прави зависник и долазим до ситуација тоталног лудила. Тада се ишло по дрогу у друге делове града, а током тих одлазака безброј пута  сам могао изгубити главу. Током целог рата дроге је било у изобиљу. Крај рата дочекујем као избеглица, а моја агонија се наставља у Београду, на Палама и у Источном Сарајеву.

Да би дошао до пара крадем аутомобиле и растурам лажан новац и тако доспевам у затвор три месеца. По изласку завршавам у београдској клиници у Драјзеровој улици. Године 2000. враћам се у Сарајево и продајем свој стан. Када сам потрошио паре јављам се на клинику за борбу против зависности у Сарајеву где се скидам метадонском терапијом и одлазим у „Рето центар“ у Загребу.

Тамо остајем три дана, враћам се у Сарајево и настављам по старом. Пристајем на метадонско одржавање на којем остајем две године. Потом одлазам у заједницу у Марјановац, где остајем осам месеци. Самовољно напуштам и настављам по старом наредне две године. Захваљујући савету једног лекара и пријатеља ступам  у контакт са центром Црна Река. Постепено се скидам са метадона, спида, екстазија и апаурина.

У септембру 2007. долазим у центар Црна Река. Ту сам превазишао кризу уз помоћ старијих колега и њиховог искуства, као и неопијатске терапије После једног месеца одлазим у други камп код Лознице у село Дворска. Ту се налазим већ 17 месеци.

Знам да вас највише занима шта ме то још овде задржава. Мени је најбитније да још неком осим мојих родитеља стало до мене, али са разликом што је њихова пажња била извитоперена, а овде ми се нуди истинска хришћанска љубав.  Живећи овде по програму оца Бранислава учимо да постанемо људи у свој својој лепоти. Учимо да се што искреније кајемо, нуди нам се замена за дрогу-Христово учење. Често кад размишљам, наркомане видим као малу децу која у  руци држе нож. Када неко хоће да га узме дете га не да. док не добије нешто интересантније. За мене замена за тај нож (дрогу) је Бог. Није нимало лако, јер је веома тешко сам себи помоћи.

(Наставак у следећем броју)

Д. К.  (48), Сарајево

Advertisements

1. фебруара 2010. - Posted by | Број 13

1 коментар »

  1. Hvala vam sto otvarate oci nevernim Tomama…

    Коментар од Maksimus | 22. марта 2010. | Одговор


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: