Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Поштовани читаоци

По датом обећању на овом интернет сајту публикујемо целокупни садржај четрнаестог броја Вашег и нашег часописа. Надамо се да ћете уживати у нашим текстовима. Не устручавајте се да остављате ваше коментаре на понуђене текстове, јер нам је то велика помоћ у креирању часописа. Уколико желите да поручите штампану верзију часописа можете нам се обратити на број телефона: 015/849-268 и на e-mail: glassacera@gmail.com. Цена једног примерка је 80 динара. Следећи број «Гласа са Цера» излази средином месеца маја.

Редакција часописа

Advertisements

19. априла 2010. Posted by | Број 14, Обавештења | Поставите коментар

Наградна игра

Наградна игра нашег часописа се наставља. Прва два читаоца штампаног и електронског издања, који 18. априла од 12 часова одговоре на наградно питање добиће комплет издања нашега центра (Народни монах и Милан Недић-Српска).
Наградно питање гласи: Како се звао отац Св. цара Николаја Романова? Одговор, ваше име, презиме и адресу можете послати на е-mail: glassacera@gmail.com
Добитници из прошлог броја су:
-Ђорђе Миладиновић, Београд
-Ивана Деспотовић, Ниш
Имена добитника ћемо објавити у наредном броју. Срећно!

Ваш „Глас са Цера“

19. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Буђење кроз празник васкрсења Христовог

Поштовани читаоци,
У ове дане испуњене буђењем живота и природе, делим радост Христовог васкрсења, нарочито са Вама који сте се молитвом и постом и богоугодним делима припремили за овај највећи и најзначајнији догађај и празник у историји човечанства. Нас из Духовно-националног центра ових дана испуњава још једна радост, васкрс идеје о подизању нашега Центра, и са радошћу Вас обавештавам да је остварен пројекат да до краја године Центар у потпуности буде завршен. Божијом милошћу у датом тренутку, благодаћу Светог владике Николаја, Свете царске породице Романов, Светог старца Серафима Саровског и свих Светих које смо молили да нам помогну, обезбедили смо у потпуности финансијска средства за овај историјски и јединствени пројекат у Србији. Грађевински радови на цркви и конаку су поново почели, за два месеца је планиран завршетак, а 4/17 јула за славу ове светиње планирано је освећење цркве и свих изграђених објеката. У току јесени са благословом нашега епископа крећу све активности које смо планом предвидели и редовна богослужења.
Свесни смо тешких околности које нас притискају и физички и духовно, али окупљени и сабрани под окриљем Српске Православне Цркве не смемо губити веру и наду, а нарочито љубав. Преко нашега часописа ми смо указивали на штетне и погубне утицаје на цркву са стране, али и неких унутар цркве. Није нам жеља а ни интерес да овај наш лист буде место напада и оптужби или било каквих полемика о стању у држави и цркви. Наша жеља је да служимо Богу и народу и да Свето предање очувамо по сваку цену. До овога циља можемо доћи само са љубављу. Oна ће нам бити основа свега и биће проткана у свим нашим активностима и у животу свих нас из Духовно-националног центра, свих наших сарадника и свих људи који буду потражили уточиште и заклон у нашој светињи.
Обогаћујући овај часопис из броја у број новим сарадницима, новим текстовима, као и сталним променама дизајна ми желимо да оправдамо Ваше поверење као и да привучемо нове сараднике. Сећајући се неких заборављених, као и недавних времена ми се трудимо да из прошлости извучемо само најбоље ствари и да их применимо у садашњости. Ипак ми не заборављамо и садашњицу, где покушавамо да нађемо лепе примере, али и да искритикујемо појаве које нас муче и тиште. Наша највећа нада је да ће неко читајући овај часопис у њему пронаћи нешто најбоље за себе и да ће то успети да примени у свом свакодневном животу.
Желећи Вам свако добро у овим васкршњим данима поздрављам вас радосним поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Пантелија Петровић, главни и одговорни уредник

19. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Васкрс у времену економске кризе

Православна Црква и њени верници спремају се да ускоро прославе највећи празник Хришћанства, празник Васкрсења Господа Исуса Христа или Васкрс. Иако је ово један од најрадоснијих празника јасно је да актуелна дешавања утичу на свакога од нас а самим тим и на радост прослављања овог празника. Није могуће не приметити да овогодишњи Васкрс већина нас дочекује у озрачју актуелне приче о економској кризи. Економска криза која је задесила читав свет јасно је да не заобилази и наше просторе и наш народ. Актуелност ове кризе ремети наш свакодневни живот, па чак и наш верски живот. Недостатак новца и економско сиромаштво одражава се на све поре нашег живота, па чак и на наш верски живот.
Ово је болна реалност нашег данашњег живљења и пред њом не треба затварати очи јер управо она нам сведочи где се данас налази наш верски живот. Иако се спремамо да прославимо најрадоснији хришћански празник Христовог васкрсења неупитна је чињеница да актуелна економска криза на неки начин ремети нашу празничну радост. Иако се богослужбено и постом спремамо да дочекамо овај празник сама његова радост код обичног човека засењена је светском кризом и забринутошћу о егзистенцијалној сутрашњици. Ова реалност није се одједном појавила код нашег народа него је последица вишегодишњег прилагођавања нашег човека Западном свету и Западној економској култури. Јасним уочавањем где се налазимо можемо и јасније да схватимо у чему је проблем наше економске кризе и њеног рефлектовања на наш верски живот.
Човек потрошачког друштва је свакодневница западног света и саставни део културе капиталистичког постојања. Живети и радити да би трошио и пре него што зарадиш јесте мото капиталистичке економије. На овакво постојање доста брзо навикавао се и наш човек након што смо пре пар деценија кренули путем капитализма. Потрошња новца постао је и код нашег човека симбол класне припадности у друштву. Маркирана одећа, скупа путовања, богате трпезе и сви видови уживања економског благостања одређивали су наше постојање у друштву. Прилазили смо и дружили се са онима који су естетски и економски задовољавали наше критеријуме, а заобилазили све оне који нису били у сагласности са овим критеријумима. Сво наше животно време испуњавали смо и данас испуњавамо радним обавезама које, по могућности, доносе највећу зараду.
Људи који нам могу омогућити одређени профит постајали су наши пријатељи. Економски и пословни партнери постајали су наши пријатељи док тај критеријум често нису могли да испуне наше комшије које живе до наших врата, па чак ни неки припадници наше фамилије. Иако то не признајемо овакво доживљавање другога је нешто ново у култури нашег народа. Будући да често нисмо били у могућности да удовољимо високе економске критеријуме успешности у капиталистичком друштву често смо посезали за скупим кредитима и на тај начин тренутно ојачавали своју економску моћ трошећи не зарађени новац унапред, одлажући његово зарађивање за будућност и тренутно уживајући у даровима живота.
И сам наш однос са Богом почели смо да гледамо кроз призму капиталистичких схватања. Бога смо почели да гледамо на начин економског партнера. Сваки наш одлазак у храм постао је одређени новчано-потрошачки догађај. Ушавши у храм већина нашег народа одмах одлази до храмовне продавнице, купује свеће, тамјан и остале производе, као у продавници. За наш народ постали су збуњујући ретки српски манастири који у свом склопу немају човека који је задужен да ради у храмовној продавници или манастири који уопште немају продавницу. Након успешне куповине потребних реквизита и „сувенира на нашу посету том храму“ упуштамо се у другу потрошачку активност нашег доласка у храм, новчано даривање икона. Завршивши и ову потрошачку активност код већине наших људи завршава се само дело „посете“ том храму, или је успутно још пропратимо одређеном кратком молитвом. И сама та молитва често садржава само наше тражење за потребе наших најближих. Немогуће је не уочити апсолутну сличност овакве наше посете храмовима и посете било којем супермаркету који се налази у нашем окружењу. Сав наш однос са Богом заснован је на одређеним потрошачким потребама.
И само наше прослављање црквених празника постало је у светлу нашег потрошачког живљења. Празник Васкрс за сваку породицу постао је радост обилате трпезе, парада свечаног одевања, радости економског преимућства у друштву. Васкрс без обилате трпезе коју смо проткали многобројним локалним обичајима постао је незамислив.
Већину тих обичаја можда ни ми сами не разумемо али они за нас играју битну улогу. Јасно је да је за нашег човека битније испунити те обичаје него ли отићи у храм и богослужбено прославити овај празник. Овде наглашавамо да обичаји нису нешто лоше али да наш човек треба и мора да уочи да је пуноћа наших обичаја у богослужењу. Па и када одемо у храм видели смо да тај наш боравак није из молитвених побуда него из потрошачких.
Ма колико ово можда звучало апсурдно и неприхватљиво али дошавша актуелна економска криза јесте својеврсни дар савременом човеку да му укаже где се он налази у свом односу са Богом. Губитком новца изгубили смо основни чинбеник нашег потрошачког односа са Богом. Данас када је новца мало и заиста се тешко живи човек мора да преиспита и своје потрошачко постојање у Цркви. То је својеврсни испит за све нас. Данас када криза оставља многе без посла често чујемо и овакве мисли: „не могу да идем у храм немам новца“, „овог Васкрса имаћемо скромнију трпезу“. Стид потрошачког елитизма човека почиње да одбија и од самог верског живота. Ту се заборавља да за живот у Цркви нису потребне паре и да Бог све нас воли без обзира на наш економски положај. Иако ми гледамо на друге кроз призму поседовања новца, иако тај однос имамо и према Богу, Он ипак на нас не гледа на тај начин.
Одузевши нам из руку новац као основни критеријум нашег односа са другима Бог нам показује да је наше потрошачко живљење погрешно. Он као да нас све пита: „Шта је без новца остало од ваше вере“? Потрошачки одлазак у храмове, потрошачко празновање празника не сме бити основа нашег односа са Богом. Господ нас зове да се и без новца окренемо ка Њему и да однос са Њим изграђујемо на другачијим темељима. Црква нас учи да само празновање Црквених празника има тај богослужбени смисао и садржај а да је све друго мање важно.
Гледајући нашег човека у сиромаштву економске кризе јасно можемо уочити колико је он огрезао у својој страсној везаности за богатства овога света. Изгубивши благостање поседовања новца он је изгубио повод за сваку радост и весеље из простог разлога што се он више не зна ни радовати ако нема новца. Живећи у потрошачкој култури он то једноставно више не уме. Иако смо у прошлости живели сиромашније и скромније данас смо једноставно несрећни зато што су нам рекли да смо у кризи. Сиромаштво је била наша реалност и пре ове кризе само што је ми нисмо видели. Били смо сиромашни јер се више не знамо радовати без новца. Новац је постао наш највећи пријатељ без којега ми данас не знамо ни радосно дочекати празник Васкрсења Христовог. Ми данас тугујемо јер смо сиромашни и без новца, а апостоли су се радовали када је Христос васкрсао иако су били сиромашни. Сва радост Христове победе над смрћу Његовим васкрсењем за нас је данас због кризе мањег значаја. Неупитно, дозволили смо да економија узме превласт над онтологијом, да новац узме превласт над нашим постојањем. Управо из тог разлога Господ нас као благи Васпитач упућује да схватимо да је све што имамо пролазно. Богатство које стичемо јесте тренутно и пролазно. Све је то дар Божији који нам Он даје и узима а ми тога морамо бити свесни. Изгубивши ову чињеницу из вида ми неминовно постајемо робови богатства овога света, робови материјалних добара, гледајући и на сам однос са Богом кроз новац.
Управо из тог разлога даје нам се као дар то да овај Васкрс прославимо у сиромаштву актуелне економске кризе и да у љубави Божијој поново Му приђемо као Његова деца а не као обесни потрошачи који за новац мисле да све себи могу да приуште.

Проф. мр Звијездан Игњић

19. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Света новомученица царица Александра

Света новомученица царица Александра је рођена 7. јуна 1872. у Дармштату, данашња Немачка. Била је ћерка Лудвига IV, великог војводе од Хесеа и од Рина и принцезе Алисе од Велике Британије, ћерке краљице Викторије. Крштена је по лутеранском обреду 1. јула 1872. године. У раној младости јој је умрла мајка Алиса. Васпитавана је у традиционалном протестантском духу под надзором њеног оца.
Први пут је посетила Русију са дванаест година када јој се старија сестра Елизабета удала за великог кнеза Сергеја. Тада је упознала будућег наследника престола руских царева Николаја II Романова. Биографи Свете царске породице су тада забележили да су успоставили веома срдачан однос и да јој је будући цар Николај поклонио цвеће. До њиховог следећег сусрета прошло је пет година, када је Александра са својих седамнаест година посетила сестру у Санкт Петербургу. Тада се љубав рађа и будући цар Николај је проси. Царица Александра га је прво одбила да би после кратког времена ту понуду прихватила.
За венчање је требало испунити још један предуслов а то је био прелазак у православну веру. Васпитавана у традиционалној лутеранској породици овај корак јој је тешко пао. Ипак после саветовања са царевићем Николајем и познатим руским православним духовницима Александра је пристала да пређе у православље. Ти догађаји су се поклопили са смрћу оца цара Николаја, Александра III Романова. Како је касније записано, у тужној атмосфери због недавне смрти, царица је миропомазана у православној цркви, а венчање је одржано 26. новембра 1894. године. Прве године брака су протекле складно и у супружничкој љубави. Године 1895, добија прву кћерку Олгу, да би потом биле рођене још три кћерке Татјана, Марија и Анастазија.
Највећа жеља Св. царског пара је била да им се роди син наследник престола. То се и испунило 1904. године рођењем царевића Алексеја. Међутим породична срећа је убрзо била замењена тугом и сталном стрепњом, када је Алексеј показао прве симптоме тешке болести крвних судова, хемофилије.
Биографи Св. царске породице наводе да је Александра била веома побожна и да се често молила Богу. Почетком Првог светског рата револуционарне снаге у Русији почињу да шире неосноване приче о љубавној вези царице Александре и сибирског монаха Григорија Распућина. Такође због њеног немачког порекла оптужена је за издају.
После абдикације цара Николаја једно време проводи као заточеник са породицом у Царском селу, да би последње дане провела у Јекатеринбургу, где је погубљена са својим породицом.

19. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Живот у „лудом“ времену

„Живимо у лудом времену“, прозбори трудница пре неки дан у трамвају, слушајући сиктање надобудног пубертетлије, који јој је, по сада већ нормалном току помињао пола фамилије, у знате већ каквом контексту. Грчећи се у великој гужву људи већ видно изнервираних палим снегом, она је говорила ову реченицу на коју се нико није обазирао. Сви су они имали вероватно имали важнијих брига и страхова тог снежног јутра. Нико јој није устао сматрајући вероватно да су баш они заслужнији да уживају у тренуцима одмора. Кроз неколико станица она је изашла. Беспомоћни поглед који сам видео на њеном лицу, натерао ме је да помислим где ми то живимо.
Просветитељи овог новог света говоре да је време новац и да не постоји већа вредност од акумулације материјалног богатства. Исто тако за те шушкаве папирчиће нуде нам много тога и то по принципу све је на продају. Ако не можете да волите живог човека волећете пса, мачку, свој банковни рачун, скуп аутомобил. У случају да немате довољно новца да купите све ово понудиће вам знатно јефтиније видове забаве као што су турбо-фолк музика, разне ријалити емисије и сличне глупости.
Када све саберемо и одузмемо на крају ћемо добити оног пубертетлију са почетка ових редова. Оног који на захтев труднице да јој уступи место у јавном превозу одговара псовкама, несвестан да га је исто тако његова мајка носила. И куда даље?
Медији нас сваки дан засипају вестима о малолетничкој деликвенцији, договореним тучама, заплењеном оружју, које по свом арсеналу не заостале нимало за оружјем из америчких акционих филмова. Ко је крив? Вероватно сви помало. И држава и родитељи и све институције.
Шта учинити? Сигурно треба мало зауставити темпо. Угасити телевизор и укључити мозак. Прочитати неки добар класик уместо буљити по десет сати дневно на „Фејсбуку“. Заменити виртуалне пријатеље са живим људима и отићи на кафу и пријатно попричати. Научити да је можда време новац али да се новцем не може купити леп тренутак. Имати времена за све. Исто тако схватити да љубав не можемо купити већ само заслужити и очувати.
После тога вероватно ћемо схватити да овај свет није само за нас и за испуњење наших жеља и прохтева већ да је можда створен и за неке друге људе. Које ћемо волети и поштовати. И можда тада оној трудници уместо псовке пола трамваја понуди своје место. Можда…

Владимир Петровић

19. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Милан Недић – Оклеветани великан

Ни данас после шездесет и четири године од смрти Милана Недића, српска јавност нема у потпуности изражено и праведно мишљење о овом великану. За појединце је он један од највећих издајника нашега народа, сарадник окопутара и квислинг. За друге је пак он патриота, човек који је из крајње нужде и из велике љубави према српском народу прихватио тежак терет издаје.
Духовно-национални центар је стао на страну ових других. У нашем раду до сада смо неколико пута осветлили његов лик пригодним тектовима, интервјуима (са његовим унуком), као и књигом „Милан Недић-Српска мајка“ у којој су сабране све испеване песме о овом великану. Наш Центар ће и даље истрајати на овом путу а овим путем најављујемо и ново издање нашега Центра сабране говоре Милана Недића под називом „Речи оца Србије“. Као подсетник на годишњицу смрти овога великана пренеосимо његово писмо краљу Петру II Kарађорђевићу на половини мандата председника привремене владе Народног спаса. „И познајте истину и истина ће вас ослободити“. (Јован 8, 32)

Редакција часописа

„Ваше Величанство,
Ја чиним све што је у мојој моћи да спасем што је могуће више српских живота. Пропаганда из Лондона спречава ме у овом послу. Не смета то што ме напада, јер то чини мој тешки задатак са окупаторским снагама лакшим. Али ја молим да ме Ви не третирате као Квислинга и Павелића, који је до данас уништио око 600.000 Срба у „Независној Држави Хрватској“.
Знам да у редовима српских оружаних снага има око 80% официра и људи који припадају покрету ђенерала Михајловића и који ће се припојити њему када време за то дође, да помогне у ослобађању своје земље. Ја сам спреман да предам власт ђенералу Михајловићу када Немци оду, да би се одржао закон и ред у земљи док се легална влада и Ваше Величанство не поврати. (…)
Свака немачка глава се плаћа са сто српских. За мене, међутим, свака појединачна српска глава је дража него сто немачких.
После ослобођења земље спреман сам да изађем пред народни суд. За моја дела историја ће да суди најбоље.
Ђенерал Милан Недић“

19. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Светли примери из наше историје

Академик Дејан Медаковић у својој приповеци „Част“ помиње се да се после слома Краљевине Југославије обрео у окупираном Београду поручник корвете гроф Емилијан Драшковић – Тракошчански. Пошто је ова историјска личност веома занимљива овде ћемо донети његову кратку биографију.
Краљевски официр, предавао је у Поморској академији. Учтивог опхођења, тих, учио је питомце лепом понашању и држању при узимању оброка.
Грофа је једног дана позвао бојник Винцетић, који је као повереник НДХ имао дужност да региструје све Хрвате, који су желели да напусте Србију. Посебно је трагао за официрима хрватског порекла. Усташки вођа Анте Павелић је желео да као амбасадоре шаље потомке старог хрватског племства. Понудио је и Драшковићу место поморског аташеа у хрватској амбасади у Мадриду, где је амбасадор био гроф Пејачевић. На то је гроф одговорио: „Ја сам официр Његовог Величанства и немам намеру да погазим своју заклетву. Одбијам с гнушањем ову и сличне понуде. Више волим да скапам у овој балканској паланци него да безбрижно шетам по Мадриду као представник једне имагинарне државе чије трајање је већ увелико ограничено. Моја официрска начела ми наређују да сачувам своју част. Свестан сам да то чиним у једном бешчасном времену. Не заборавите, ја своје ђаке у поморској академији нисам учио само да једу, већ сам им говорио о официрској части“.
Када га је Винцетић обавестио да га је његов командант, адмирал Емилијан Лугероти замолио да буде примљен у усташку војску, гроф је рекао: „То није мој проблем. Нека у вашу морнарицу уђе и цела преостала флота Краљевине Југославије, ја чувам своје поимање части и никад нећу одступити, схватите, никада!“
Заборављен и напуштен гроф се хранио у избегличкој мензи. После рата завршио је у избеглиштву, где је и умро од глади.

†Бранислав Жорж

Пре годину дана после краће болести напустио нас је наш сарадник Бранислав Жорж. Тим поводом преносимо један из низа његових необјављених радова.
Бранислав Жорж (1953-2009), рођен је у Новом Саду где се и школовао. У младости писао поезију за коју је награђиван. Објавио је осам књига, историографске тематике и преко 200 чланака у домаћој и страној штампи. У нашем часопису објављивао је радове из националне историје и о Св. царској породици Романов. Сахрањен је на Старом гробљу у Инђији.

19. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Бој на Чокешини – српски Термопили

Пред саму предаја Шапца 1804. године, добио је Јаков Ненадовић писмо од познатог мачванског харамбаше Ђорђа Ћурчије у којем јавља да је босански ага Мула Ножина прешао Дрину и да са војском од 1500 људи хита у помоћ Турцима. Вук Караџић је о овом догађају забележио следеће: „Из Љешнице (Мула Ножина) разабере да до Шапца нема никакве веће српске војске, сем неколико стотина хајдука који чувају стражу око Цера и чија се највећа чета налази у манастиру Чокешина. Тако он, не смијући се упуштати кроз битог (шуму) ка Шапцу, а оставити хајдуке за леђима, намисли најпре ударити на Чокешину. Над овим је свим хајдуцима испод Цера главни управитељ био Ђорђе Ћурчија. Како Ћурчија чује да Турци прелазе Дрину, он одмах пише Јакову да иде што брже са војском у помоћ. Ова књига Јакову дође баш у оно вријеме када је Турцима у Шапцу већ била досадила глад и остале невоље, опсаде и почели су разговарати о предаји. Тад се он нађе у највећој сметњи, војске много није имао, да одвоји што и пошаље пред оне Турке а оно што је било код града бојао се омалити да не би Турци из града спознали и од предаје натраг ударили, ако ли ови Турци продру ка Шапцу то је још горе. Најпослије смисли да прота његов синовац остане код Шапца на његовом мјесту и да разговор о предаји са Турцима поведе и да гледа да што прије сврши, а он са неколико момака отиде пред ове Турке не би ли их како или разбио или барем усмерио док се не Шапчани проти не предају.“
Вук Караџић је био једно време писар у чети Ђорђа Ћурчије а овако је описао Јаковљев сусрет са харамбашом: „Кад Јаков тако без војске дође у Чокешину Ћурчија га запита: ‘Камо ти војска?’, а кад му он каже да више војске неће доћи и да није потребно, онда Ћурчија почне казивати како је он тајно био у Љешници и како Турака има много и како су наумили да запале Чокешину, итд. Него велим ако сада више војске не може доћи, а ми се уклонимо да не гинемо лудо без невоље, па ако Турци запале намастир народ ће га опет начинити као што је и до сада радио, али ми када изгинемо око тијех зидина нас нико не може повратити ни оградити. А Турци се не смију далеко одмакнути од Дрине, него ће се опет вратити у Љешницу на конак, у том ћемо ми прикупити још војске, па ћемо онда гледати да их сачекамо и разбијемо. Јаков није могао Ћурчију послушати, нити му је могао казати зашто га не може послушати, а друге харамбаше које су онђе биле може бити из зависти што је Ћурчија из друге земље, тајно код Јакова отиђу и стану тихо говорити да се Ћурчија поплашио Турака или да је турски ухода, па говори оно што је за Турке пожељно. Тако они наговоре Јакова, те он Ћурчију јавно осрамоти и искара говорећи му да се поплашио од Турака и да са Турцима бој бити није бабе прњити по мраку, и ако се боји да се у њему људско сјеме не затре, он нека бјежи. Ја ћу вели у име Бога без тебе Турке дочекати и разбити. Ћурчија се на то страшно разљути и рече када можете и без мене то је још боље да вам да Бог срећу па заметнувши пушку на раме викну: Јунаци ко је мој за мном! Па се окрете у Цер а за њим сви његови људи. Србаља ту свега није било триста људи, а отишавши за њим једна четвртина не остаде их много.“
Овако је Вук описао саму битку: „Уз лупу добоша, звекет таламбаса и пиштање зурли, записали су хроничари, приближавала се турска ордија. У зрацима јутарњег сунца пресијавало се сребром оковано оружје и светлуцала срма на долама босанске господе. Пред ордијом Ножин ага и Дервиш ага разигравају виловите арапске атове. За то време изнад тихог потока Врањевца, ћутали су подгорски хајдуци. До њих лево и десно били су тамнавски и поцерски устаници. А када се сунце високо диже изнад церских огранака развише се зелени барјаци и дуга колона ордије разли се у шарени живаљ. Алакнуше Турци и кад угледаше бусије, извалише дуге пушке, исукаше јатагане и јурнуше уз брдо. Заљуља се и Плибар барјактар, поносни јунак из Брчког али тек што ободе вранца плану џевердар Анте Дамљановића и славни барјактар клону на гриви свог вранца. Поколебаше се Бошњаци. Али сада се брзо пови њихово десно крило а испред њих Хаса зворнички бег јури са високо подигнутим бајраком и испруженом кривом џордом, право на Дамњана код шанца. И када већ стиже на домет малих пушака, плану Дамњанова шара и лепршави бајрак паде на неку траву да би на себе дочекао јунака. Црн загушљив барутни дим слетео је између бораца. Острвљени Турци налећу на хајдуке али их они враћају сложним плотунима. Зашарени се поље мртвим Турцима, али и Срба је све мање. Они виде да се неће моћи одржати па реше да крену у последњи јуриш. Али нестаје им и џебане, све ређе сева пламен из хајдучких пушака. А од Дрине пишти турска хордија. Бошњацима долази помоћ од Јање. Они се у Чокешини као побеснели рисови бацише на хајдуке и устанике.“
Био је то страшан бој, прса у прса, празним пушкама и ножевима уз рвање за вратове. Браћа Недић су били рањени на више места; посебно су им биле тешке ране на ногама, нису могли стајати, а ни склонити се на сигурније место. Они су из седећег става ослоњени леђима један на другог, пуцали и храбрили остале борце да истрају све до своје погибије.
Јаков се некако извукао из окршаја, отишао по помоћ и вратио се али је све већ било готово. Сви устаници су изгинули, осим неколико њих који су се притајили међу погинулим. Седи игуман манастира Чокешине очитао је посмртно опело изгинулим борцима. Том приликом записана су 203 имена погинулих Срба а међу њима и два брата Недића. Турци су по Вуку Караџићу изгубили око хиљаду људи.

Припремио: Пантелија Петровић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Здравијим животом против болести (2)

Због оваквог садржаја, пре свега, минералних састојака, витамина, целулозе, ензима и других који имају превасходно заштитну улогу у организму, као и садржају воћних шећера који представљају врло погодне изворе енергије, воће и поврће има велики значај за људско здравље.
Воће је богат извор витамина, мада их, у поређењу са поврћем, воће садржи мање. Од витамина воће садржи највише витамина Ц и каротина. Њихова количина зависи од врсте воћа, сорте као и низа других чинилаца. Витамин Ц није подједнако распоређен у целом плоду. Највише га има у љусци и испод ње. Други витамин по важности и количини је каротин. Највише га садрже: кајсија, ананас, сува шљива, бресква, лубеница итд. У мањим количинама воће садржи и друге витамине: К, Е, витамине Б групе.

Варење и коришћење
угљених хидрата

Сложени угљени хидрати се у цревима претварају у гликозу. За разлику од простих шећера, сложени угљени хидрати се споро претварају у гликозу (за време варења) и постепено прелазе у крв. Прости шећери прелазе у крв, што доводи до наглог повећања гликозе. На то повећање реагује панкреас који брзо лучи инсулин да нутралише гликозу. То доводи до пада гликозе у крви (хипогликемија).
Те нагле осцилације стопе гликозе, изазване слаткишима, приморавају панкреас и цели организам да учини велики метаболички напор, што отвара пут за болести дијабетеса или артериосклерозе. Сложени угљени хидрати (скроб из житарица, кртоластог поврћа, махунарки) споро прелазе у крв за време варења. Они одржавају стални ниво гликозе више сати и омогућавају боље функционисање панкреаса. Због тога смо често гладни иако смо пре тога појели неки слаткиш или парче двопека са џемом. Доручак састављен од интегралних житарица обезбеђује нам енергију за добар део дана.
Исхрана у чијој су основи житарице, воће, поврће, махунарке, задовољава све потребе организма за угљеним хидратима. Сем тога, таква исхрана нам посебно пружа угљене хидрате који највише поспешују здравље: скроб и биљна влакна.

Биљна влакна (целулоза)

Биљна влакна су врста угљених хидрата која се не апсорбују (не прелазе у крв). Сва унета целулоза избацује се столицом. Служе као чистачи у цревима, упијају све отрове и одстрањују штетне супстанце као што су жучне киселине, које претходе холестеролу. Ако исхрана садржи мало биљних влакана, зато што се не уноси довољна количина интегралних житарица и поврћа, систем за варење неће добро функционисати, може довести до затвора, хемороида… Основни извор целулозе су: воће, поврће, цела зрна житарица, махунарке. Намирнице животињског порекла не садрже целулозу. Иако нам не обезбеђује енергију и не пролази кроз крвоток, целулоза је неопходна за здрави, уравнотежени начин исхране, пошто нас штити од опстипација (затвора) и снижава холестерол.

ПРОТЕИНИ

Протеини су нам потребни за стварање новог ткива, за раст, као и одржавање и поправку ткива. Протеини су сложени молекули изграђени од амино-киселина, од којих неке представљају битне хранљиве материје које организам не може да произведе и уносимо их путем хране.
Већина људи уноси превише протеина и то најчешће кроз месо, живину, рибу, млеко и млечне производе. Биљни извори су: махунарке, житарице, и ораси. Када уносите више протеина него што је организму потребно за стварање и поправку ткива, вишак ће се искористити као извор енергије, односно као гориво. Али протеини нису идеално гориво за организам. За њихово варење и метаболизам потребно је више рада него за варење и метаболизам угљених хидрата и масноћа.
Колико је протеина довољно? Сасвим мале количине довољне су за задовољење минималних потреба просечне одрасле особе – евентуално 60 грама дневно. Многи за сваки оброк уносе више од дневне потребе. Више од 100 грама је сувише. Ако протеинску храну једете за један оброк (главно јело у виду меса, рибе, јаја), остали оброци треба да садрже угљене хидрате и поврће. Смањењем протеина ослободићете енергију, поштедети свој систем за варење, а нарочито јетру и бубреге, као и имунолошки систем.
Исто тако, неопходно је да знате које предности и недостатке имају уобичајени извори протеини у исхрани. Избор врсте протеина може умногоме да утиче на здравање и способност исцељења.

Извори протеина:

-Месо је главни извор засићених масноћа у исхрани, као и веома концентрисани облик протеина. Пошто је високо у ланцу исхране, акулмулира отрове из околне средине. Пуно је и додатних отрова: – остатака хормона за подстицање раста, антибиотика и других хемикалија које употребљавају узгајивачи стоке. Пилетина има само једну предност у односу на остало месо. Њена масноћа је на спољној површини ткива и може да се скине заједно с кожом. Иначе, пилетина је исто толико токсична колико и говеђе, овчије и свињско месо, а може и да садржи више додатих хормона. Све је више научних доказа да постоји уска повезаност између биљне исхране и превенције одређених хроничних дегенеративних болести. Такође срушене су многе устаљене заблуде које западно друштво чува о месу, наиме да су његови протеини бољег квалитета и да је оно највећи извор гвожђа.
-Млечни производи, ако нису направљени од обраног млека или млека мале масноће, често садрже велики проценат засићених масти, које имају утицај на појаву канцера и болести срца. Велики број токсина из организма животиње може да буде излучен једино млеком. Није непознато да кравље млеко у тесној вези с развојем алергије код деце (касније и код одраслих), малокрвности, дисфункције гастроинестиналонг тракта, симптоме реуматоидног артритиса, астме и дијареје и да је важан “оперативац“ у настајању и развоју инсулин зависног дијабетеса.
-Кравље млеко садржи седам пута већу количину калцијума него хумано млеко. Разумљиво, јер воловима треба да порасту папци, рогови, јака длака. Шта се онда дешава с вишком калцијума и казеина код људи? Могу да изазову стварање каменчића у бубрезима или жучној кеси, а могу да се “таложе“ и на зглобовима, кичми, крвним судовима. Од казеина се прави лепак. У млеко жене га има између 0,2 и 0,5 одсто, а у крављем и до 5 одсто! Ствара велику количину слузи у организму (изврсну подлогу за развој различитих микроорганизама), кувано и пастеризовано млеко посредно узрокује честе прехладе, кијавице, проблеме с кожом.
Уколико се већ не може без млека, најбоље га је користити у облику несланог (сремског) сира или киселог млека, припремљених од некуваног и непастеризованог млека здраве животиње. У сиру и киселом млеку су, наиме, завршени процеси ферментације (велики проценат одраслих особа нема фермент лактозу неопходну за обављање тог процеса), што умногоме смањује нека од његових негативних дејстава, а потенцира корисна.
-Кефир и јогурт са ацедофилним културама, могу позитивно да утичу на нормализацују човекове цревне микрофлоре. Јогурт с активним културама је посебно ефикасан приликом дијареје, поремећаја имуног система, канцера и поленске кијавице. Већина хране која је нама препооручљива је алкална. Месо и млечни производи имају много киселине. ПХ вредност наше крви је алкална, а не кисела. Када узимамо храну која је кисела, наше тело се труди да крв одржи алкалном. Много меса и млечних производа зато може упропастити наше кости. Можда мислите да не можете да добијете довољно енергије ако не једете месо. То је далеко од истине. Иако то изгледа парадоксално, интензивна физичка активност не изазива повећану потребу за протеинима. То су показала многа испитивања вршена на атлетичарима, иако бројни тренери и даље препоручују спортистима да узимају оброке који садрже повећану количину протеина. Спортистима је пре свега неопходно више сложених угљених хидрата (интегралне житарице). Само они који се баве боди билдингом, што није препоручљиво за здравље, имају потребу за повећаном потрошњом протеина. Најбољи спортисти на Олимпијади не једу месо пре такмичења. У олимпијској кухињи припремају сложене угљене хидрате, а не кувају месо. У Гинисовој књизи рекорда најуспешнији су људи који једу само биљну храну или они који једу врло мало меса.
– Риба је по свему судећи здрав извор протеина. Народи који претежно једу рибу најдуже живе и најмање се разбољевају. Али имати у виду да и велика количина рибе загађена је отровима који се избацују у реке и мора. Ипак независно од свега тога, рибе су и даље добар извор протеина.
-Јаје: беланца су добар извор вискоквалитетних протеихна, док жуманце садржи масноћу и холестерол.
-Житарице и махунарке, поред угљених хидрата садрже и протеине. Пошто се на њих често примењују заштитна средства и вештачко ђубриво, најбоље је бирати оне органски гајене.
-Језграсто воће, и семенке, извор су биљних протеина, али треба их јести у умереним количинама, јер садрже велику количину масноће (углавном полинезасићене). Поред великог процента протеина, садрже висок проценат минерала и витамина, ензима, масти и угљених хидрата.

Драгана Мирковић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Исповести штићеника центра Црна Река (4)

Дрогу сам почео да користим са шеснаест година и то марихуану и разне таблете. У то време сам живео са бабом и дедом. Имао сам потпуну слободу и нико ме није могао контролисати. Пуно времена сам проводио на улици и тада је све кренуло. Алкохол, лекови и лепак су ми били веома занимљиви и морам признати да ме је једино то привлачило. Са 20 година сам први пут пробао хероин. Тада су кренули сви проблеми.
Лажи, преваре, крађе, продавање ствари из куће и сукоб са законом. Због такав  начина живота осуђен сам на шест година затвора. По изласку из затвора се ништа није променило и наравно све више и више сам тонуо. У међувремену сам био у војсци, Драјзеровој (установа за лечење наркомана), Ковину (душевна болница) и ништа ми није помогло да престанем са дрогирањем. На крају, лекари и метадонска терапија су ме уништили до краја. Тада ми је један лекар рекао за Црну Реку. У тим тренуцима преко главе ми је било лутање по болницама и стални сукоби са лекарима. Центар „Црна Река“ ми је тада био једина светла тачка и нада за некакву промену.
Сам почетак је био тежак као и код осталих штићеника. Уз радну терапију, труд и вољу сам успешно пребродио тај период. Свеж ваздух, изолација, природа, одласци на богослужења, редовна исхрана, устајање на време и радна навика је додатно допринела да овај пут не одустанем и нешто направим од себе. Уз помоћ и подршку људи који су били задужени за нас и кроз разговоре са свештеницима сам схватио да постоји велика шанса да уз помоћ поста, исповести, причешћа и послушања  по први пут у животу направим нешто од себе. У овом центру сам први пут у животу схватио да не треба сам да доносим одлуке, као што сам до сада радио. Препустићу духовнику да ме посаветује јер живот са благословом је једини начин да се избавим из свих проблема.

Д. С. (32), Мајданпек

Хероин сам први пут пробао са својих 15 година. Од тада, са прекидима, узимам хероин до априла 2008. када сам и дошао на лечење. Поред хероина користио сам марихуану, екстази, спид, кокаин, разне лекове итд. Хероин сам узимао на све начине, ушмркавањем најдуже. Углавном сам био запослен све време уживања дроге, што ми је у почетку олакшавало набавку. Временом, када сам почео да је уживам у већим количинама, почео сам и да је препродајем, крадем, правим разне комбинације и тако довео себе до првог сусрета полицијом и судом, а касније и затворском казном.
У центру „Црна Река“ сам 10 месеци и о њему углавном мислим све најбоље. Пошто сам живео ненормалним животом док сам се дрогирао, сам прелазак у иоле нормалнију средину ми је стварао потешкоће у почетку терапије. Период привикавања трајао је два месеца, са периодом физичког дела апстиненцијалне кризе. Након та два месеца много боље сам се осећао, сетио сам се како је бити нормалан. Из месеца у месец осећао сам се све боље и боље, како на физичком тако и на психичком плану. Центар ми је омогућио да се духовно уздигнем.

Бане, 31

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Чуда владике Николаја (4)

Владика Николај о светитељству Јована Шангајског

На једном предратном богомољачком сабору у Охриду један човек је устао и рекао следећу реченицу: „Живимо у двадесетом веку, прошла су стара времена када је било светитеља а данас је то готово немогуће“. Саслушавши пажљиво речи овог богомољца владика Николај је рекао: „Браћо, ако хоћете да видите живога светитеља, дођите у Битољ и видите оца Јована Максимовића“. Потоњи владика Јован је у то време био предавач у охридској богословији, који је касније је изабран на трон архиепископа Шангајског. Преминуо је 1964. године, а унет је у диптихе Светих 1992. године, када су и откривене његове нетрулежне мошти које и дан-данас помажу невољнима и немоћнима. Свети владика Николај је чак педесет година раније прорекао светитељство овог чудотворца наших дана.

Чудом избегнути атентат

Стари богомољци запамтили су један важан догађај из предратног живота владике Николаја. Наиме, владика Николај је још као владика жички путовао на једно освећење цркве. На пола пута ка тој цркви аутомобил у којем се возио је стао. Безуспешни су били покушаји возачи да наставе вожњу, док сам владика није окренуо кључ у аутомобилу који је одмах кренуо. Међутим, после стотинак метара кола се опет зауставе. Забринути мештани села у којем је владика требао да освешта цркву пошаљу жандармеријску екипу, да изађе пред владику сумњајући да му се нешто није можда догодило. На пола пута разбојничка група, нападне жандармеријска кола, али су брзом акцијом нападачи ухапшени. Нашавши владику, жандармеријска екипа му исприча за овај догађај и изрази сумњу да је ова заседа планирана као атентат на њега. Синовац владике Николаја, покојни владика шабачко-ваљевски Јован (Велимировић) је тврдио да је овај покушај атентата био дело председника тадашње владе Милана Стојадиновића.

(Наставак у следећем броју)

Владимир Радосављевић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Света Матрона Московска

Љубав, божанска и узвишена, када уплови у душу праведника, пројављује у пуноћи небеску истину да се сила Божија у немоћи пројављује и такве душе, већ овде на земљи, постају заштита и утеха васцелом роду људском.
Блажена Матрона, од рођења, постаде сасуд Божанске благодати и кроз свој овоземаљски живот показа да и у данашње време, као и у прошлости, ко поверује у Христа, има живот вечни.
Роди се света Матрона 1881. године у Русији, у селу Себино, од веома побожних родитеља Димитрија и Наталије. Њена мати, пред порођај усни сан у коме јој се на руку спусти бела птица са људским ликом, затворених очију. Као што сан најављиваше, роди се Матрона слепа. Име је добила у част преподобне Матроне Цариградске, подвижнице из V века и када је свештеник крстио појавио се миомирисни дим и остало је забележено да је свештеник Василије изјавио: „Да је многу децу крстио али ће ово дете бити у Богу свето“. Матрона је имала и спољашње обележје. На прсима је имала испупчење у облику крста. Кад јој је мајка замерила што је скинула са себе крстић, Матрона јој је рекла: „Па ја имам свој“. Деца су је од ране младости задиркивала и ругала се тако да је веома брзо престала да се дружи са децом и све време проводила у кући. Већ са седам година код Матроне се открио дар прозорљивости и исцељивања. Она је предвиђала несреће и упозоравала људе, од њене молитве људи су постајали здрави и добијали утеху у невољама. Посетиоци, у знак захвалности, остављали су намирнице и поклоне тако да је убрзо постала хранитељ породице. Благочестива Лидија Јањкова повела ју је на ходочашће у Кијево-печерску лавру, Тројице Сергијеву лавру, Петроград и у Кронштат. По завршетку Свете литургије, свети Јован Кронштатски је замолио вернике да ослободе пролаз до амвона и рекао: „Матронушка, дођи к мени. Ево ми долази смена, осми стуб Русије“. У седамнаестој години су јој се изненада одузеле ноге. Како је касније сама причала, после причешћа знала је да ће јој прићи жена која ће јој одузети моћ ходања али није желела да то избегне јер је то била воља Божија. До краја живота је остала одузетих ногу али никада није роптала на Бога него је покорно носила тај тешки крст. Још је у младости предсказала револуцију. „Пљачкаће, рушиће храмове, све од реда“.
За Цркву Успења Пресвете Богородице, њеним залагањем насликана је икона Мајке Божије „Помоћ несрећнима“, која постаде чудотворна и пред којом од тада почеше многа исцељења. Сама је рекла мајци да се обрати свештенику јер он у библиотеци у том и том реду на полици има књигу са том иконом, по којој иконописац из Епифаније наслика икону.
Многобројни беху сведоци исцељења и молитвеног заступништа Свете Матроне и иако немоћна и крха, беше силна и велика у вери и својим животом, показа целом свету да се заиста сила Божија у немоћи пројављује.
Године 1925. била је приморана да се пресели у Москву у „свети град и срце Русије“ како је волела да каже и од тада стална сељења, немаштина а касније и уклањања од безбожничке власти била су саставни део Матрониног живота. Кроз читав живот Матрона је несебично пружала помоћ невољнима, поучавала, помагала а да је у исто време сама веома страдала. Само су Богу, Богородици и светима познати сви подвизи блажене Матроне а у више наврата сама Богородица је својим посетама тешила и осењивала Својом благодаћу.
Упокојила се мирно у Господу 2. маја 1952. године и по својој жељи сахрањена је на Даниловском гробљу, крај цркве да би могла да слуша службе Божије.
Још је пред смрт рекла: „Обраћајте ми се и долазите к мени и причајте ми као да сам жива, а ја ћу Бога молити да ваше молбе буду услишене. Све вас, који ми се обраћате тражећи помоћ, ја ћу после ваше смрти горе дочекивати“.

Зоран Петровић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Познање

Када Господ излије благодат Своју на богобојажљиву душу, тада се у таквој души догађа неописив преображај и душа, поред задобијања свести о својој грешности и ништавности али исто тако и о божанској природи, почиње и да на свет и дешавања у њему гледа са сасвим другим поимањем и са другог становишта, новостеченим духовним очима и већ тада душа постаје способна да види да је цело њено окружење творевина Једнога Творца, Једнога Бога и схвата да се све одвија по промислу Божијем а не пуким случајем и хрли где јој је добро бити, под окриље божанске милости јер тада све остало постаје безвредно и житељски проблеми и невоље не могу више, са истим интензитетом, да је потресају јер душа почиње да задобија изгубљени сјај, који је био затрпан земаљским жељама и жели само боравити у близини Божјој.
Таквој души се открива сва пуноћа и значај битисања на земљи и свеобухватније гледа на животне прилике и мистично спознаје и богослужења, да је сабрање у Цркви, активно учествовање на светој литургији и сједињење са Господом кроз свето причешће, дотицање, већ овде на земљи, Царства Небеског и победе небеског над плотским, живота над смрћу.
Благословена је, зато душа, кад је посети Божанска милост јер се обожује, узраста до несумљивих висина, постаје сасуд Бога Живога и живећи сведочи: Све за Христа, Христа ни за шта!

Зоран Петровић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Скит Св. књегиње Јелисавете у Бухендорфу

У јужној Баварској, на око 20 км удаљености од Минхена, у мирном сеоском месташцу Бухендорфу, вољом Божјом смештен је православни женски скит, посвећен Светој мученици великој кнегињи Јелисавети. Ова „њива Господња“ датира из скоријих дана, од 1. октобра 2005. године.
Света мученица Јелисавета, кротка и храбра исповедница Православне вере, немачка принцеза од Хесен – Дармштата, била је старија сестра последње руске царице, Свете мученице Александре Фјодоровне. У брак је ступила за великог кнеза Сергија Александровича, ујака Светог мученика цара Николаја Другог. После његовог убиства, у фебруару 1905. године, Јелисавета одбацује пролазни земаљски живот, постаје монахиња, и убрзо затим у Москви оснива женски манастир „Марта и Марија“.
Доласком бошљевика на власт у Русији, она бива у априлу 1918. године ухапшена, да би три месеца касније, 5/18. јула 1918., заједно са другим заточеницима, мученички пострадала за Господа, добивши тако венац вечне славе у Царству небеском.
Руска Загранична Црква је њу, као и остале новомученике земље руске, унела у диптихе Светих 1981. године.
Под духовним старатељством архиепископа од Берлина и Немачке, Његовог Преосвештенства Марка, ученика Аве Јустина Ћелијског, скит књегиње Јелисавете броји тренутно 10 чланова. Старешинство је поверено мати Марији.
Национална припадност монахиња је руска и немачка, а међу њима је и једна искушеница Српкиња.
На великом манастирском поседу од 14 ха, установљен је свакодневни поредак на којем се монахиње баве различитим пословима. Шију се одела за манастире, црквене одежде, кошуље за крштење, а ради се по поруџбини за друге православне манастире.
Повезивање књига има дугу традицију у појединим руским манастирима. Тако се и у скиту Свете Јелисавете чувају стари обичаји, где се рестаурирају старе књиге и повезују нове. Посебно се води рачуна да се старе богослужбене књиге сачувају.
На горњем спрату конака једна соба је одређена као радионица за иконописање, док се у другом делу конака спремају и пеку просфоре. Непосредно поред конака смештена је кошница из које се прави квалитетан мед.
Чим се крочи у манастирску цркву, одмах се осећа спокој и радост у души. По речима игуманије Марије, најважнији задатак монаштва је молитва. „То је за све нас као ваздух за дисање. Она служи да омекша срце, да ум постане чист, да би уопште могли задобити Духа Светога. Цео манастирски поредак окренут је ка комплетном богослужбеном циклусу.“
У цркви се чува део моштију Свете мученице велике кнегиње Јелисавете, Свете мученице Варваре и Светог Јована Милостивог.
Од самог зачећа манастирског живота обитељ је основала и летњи семинар „Марта и Марија“. Он се једном годишње одржава уз учешће девојчица малог узраста из свих крајева Немачке, којима је омогућено да се у једнонедељном боравку упознају и ближе са православном вером.
Под руководством сестара деца могу видети како изгледа живот у манастиру, обављати различите послове, стећи нове другарице, а циљ је свакако да на крају семинара свако од њих понесе искру православне вере са собом у домове своје.

Милан Старчевић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар