Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Бој на Чокешини – српски Термопили

Пред саму предаја Шапца 1804. године, добио је Јаков Ненадовић писмо од познатог мачванског харамбаше Ђорђа Ћурчије у којем јавља да је босански ага Мула Ножина прешао Дрину и да са војском од 1500 људи хита у помоћ Турцима. Вук Караџић је о овом догађају забележио следеће: „Из Љешнице (Мула Ножина) разабере да до Шапца нема никакве веће српске војске, сем неколико стотина хајдука који чувају стражу око Цера и чија се највећа чета налази у манастиру Чокешина. Тако он, не смијући се упуштати кроз битог (шуму) ка Шапцу, а оставити хајдуке за леђима, намисли најпре ударити на Чокешину. Над овим је свим хајдуцима испод Цера главни управитељ био Ђорђе Ћурчија. Како Ћурчија чује да Турци прелазе Дрину, он одмах пише Јакову да иде што брже са војском у помоћ. Ова књига Јакову дође баш у оно вријеме када је Турцима у Шапцу већ била досадила глад и остале невоље, опсаде и почели су разговарати о предаји. Тад се он нађе у највећој сметњи, војске много није имао, да одвоји што и пошаље пред оне Турке а оно што је било код града бојао се омалити да не би Турци из града спознали и од предаје натраг ударили, ако ли ови Турци продру ка Шапцу то је још горе. Најпослије смисли да прота његов синовац остане код Шапца на његовом мјесту и да разговор о предаји са Турцима поведе и да гледа да што прије сврши, а он са неколико момака отиде пред ове Турке не би ли их како или разбио или барем усмерио док се не Шапчани проти не предају.“
Вук Караџић је био једно време писар у чети Ђорђа Ћурчије а овако је описао Јаковљев сусрет са харамбашом: „Кад Јаков тако без војске дође у Чокешину Ћурчија га запита: ‘Камо ти војска?’, а кад му он каже да више војске неће доћи и да није потребно, онда Ћурчија почне казивати како је он тајно био у Љешници и како Турака има много и како су наумили да запале Чокешину, итд. Него велим ако сада више војске не може доћи, а ми се уклонимо да не гинемо лудо без невоље, па ако Турци запале намастир народ ће га опет начинити као што је и до сада радио, али ми када изгинемо око тијех зидина нас нико не може повратити ни оградити. А Турци се не смију далеко одмакнути од Дрине, него ће се опет вратити у Љешницу на конак, у том ћемо ми прикупити још војске, па ћемо онда гледати да их сачекамо и разбијемо. Јаков није могао Ћурчију послушати, нити му је могао казати зашто га не може послушати, а друге харамбаше које су онђе биле може бити из зависти што је Ћурчија из друге земље, тајно код Јакова отиђу и стану тихо говорити да се Ћурчија поплашио Турака или да је турски ухода, па говори оно што је за Турке пожељно. Тако они наговоре Јакова, те он Ћурчију јавно осрамоти и искара говорећи му да се поплашио од Турака и да са Турцима бој бити није бабе прњити по мраку, и ако се боји да се у њему људско сјеме не затре, он нека бјежи. Ја ћу вели у име Бога без тебе Турке дочекати и разбити. Ћурчија се на то страшно разљути и рече када можете и без мене то је још боље да вам да Бог срећу па заметнувши пушку на раме викну: Јунаци ко је мој за мном! Па се окрете у Цер а за њим сви његови људи. Србаља ту свега није било триста људи, а отишавши за њим једна четвртина не остаде их много.“
Овако је Вук описао саму битку: „Уз лупу добоша, звекет таламбаса и пиштање зурли, записали су хроничари, приближавала се турска ордија. У зрацима јутарњег сунца пресијавало се сребром оковано оружје и светлуцала срма на долама босанске господе. Пред ордијом Ножин ага и Дервиш ага разигравају виловите арапске атове. За то време изнад тихог потока Врањевца, ћутали су подгорски хајдуци. До њих лево и десно били су тамнавски и поцерски устаници. А када се сунце високо диже изнад церских огранака развише се зелени барјаци и дуга колона ордије разли се у шарени живаљ. Алакнуше Турци и кад угледаше бусије, извалише дуге пушке, исукаше јатагане и јурнуше уз брдо. Заљуља се и Плибар барјактар, поносни јунак из Брчког али тек што ободе вранца плану џевердар Анте Дамљановића и славни барјактар клону на гриви свог вранца. Поколебаше се Бошњаци. Али сада се брзо пови њихово десно крило а испред њих Хаса зворнички бег јури са високо подигнутим бајраком и испруженом кривом џордом, право на Дамњана код шанца. И када већ стиже на домет малих пушака, плану Дамњанова шара и лепршави бајрак паде на неку траву да би на себе дочекао јунака. Црн загушљив барутни дим слетео је између бораца. Острвљени Турци налећу на хајдуке али их они враћају сложним плотунима. Зашарени се поље мртвим Турцима, али и Срба је све мање. Они виде да се неће моћи одржати па реше да крену у последњи јуриш. Али нестаје им и џебане, све ређе сева пламен из хајдучких пушака. А од Дрине пишти турска хордија. Бошњацима долази помоћ од Јање. Они се у Чокешини као побеснели рисови бацише на хајдуке и устанике.“
Био је то страшан бој, прса у прса, празним пушкама и ножевима уз рвање за вратове. Браћа Недић су били рањени на више места; посебно су им биле тешке ране на ногама, нису могли стајати, а ни склонити се на сигурније место. Они су из седећег става ослоњени леђима један на другог, пуцали и храбрили остале борце да истрају све до своје погибије.
Јаков се некако извукао из окршаја, отишао по помоћ и вратио се али је све већ било готово. Сви устаници су изгинули, осим неколико њих који су се притајили међу погинулим. Седи игуман манастира Чокешине очитао је посмртно опело изгинулим борцима. Том приликом записана су 203 имена погинулих Срба а међу њима и два брата Недића. Турци су по Вуку Караџићу изгубили око хиљаду људи.

Припремио: Пантелија Петровић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Здравијим животом против болести (2)

Због оваквог садржаја, пре свега, минералних састојака, витамина, целулозе, ензима и других који имају превасходно заштитну улогу у организму, као и садржају воћних шећера који представљају врло погодне изворе енергије, воће и поврће има велики значај за људско здравље.
Воће је богат извор витамина, мада их, у поређењу са поврћем, воће садржи мање. Од витамина воће садржи највише витамина Ц и каротина. Њихова количина зависи од врсте воћа, сорте као и низа других чинилаца. Витамин Ц није подједнако распоређен у целом плоду. Највише га има у љусци и испод ње. Други витамин по важности и количини је каротин. Највише га садрже: кајсија, ананас, сува шљива, бресква, лубеница итд. У мањим количинама воће садржи и друге витамине: К, Е, витамине Б групе.

Варење и коришћење
угљених хидрата

Сложени угљени хидрати се у цревима претварају у гликозу. За разлику од простих шећера, сложени угљени хидрати се споро претварају у гликозу (за време варења) и постепено прелазе у крв. Прости шећери прелазе у крв, што доводи до наглог повећања гликозе. На то повећање реагује панкреас који брзо лучи инсулин да нутралише гликозу. То доводи до пада гликозе у крви (хипогликемија).
Те нагле осцилације стопе гликозе, изазване слаткишима, приморавају панкреас и цели организам да учини велики метаболички напор, што отвара пут за болести дијабетеса или артериосклерозе. Сложени угљени хидрати (скроб из житарица, кртоластог поврћа, махунарки) споро прелазе у крв за време варења. Они одржавају стални ниво гликозе више сати и омогућавају боље функционисање панкреаса. Због тога смо често гладни иако смо пре тога појели неки слаткиш или парче двопека са џемом. Доручак састављен од интегралних житарица обезбеђује нам енергију за добар део дана.
Исхрана у чијој су основи житарице, воће, поврће, махунарке, задовољава све потребе организма за угљеним хидратима. Сем тога, таква исхрана нам посебно пружа угљене хидрате који највише поспешују здравље: скроб и биљна влакна.

Биљна влакна (целулоза)

Биљна влакна су врста угљених хидрата која се не апсорбују (не прелазе у крв). Сва унета целулоза избацује се столицом. Служе као чистачи у цревима, упијају све отрове и одстрањују штетне супстанце као што су жучне киселине, које претходе холестеролу. Ако исхрана садржи мало биљних влакана, зато што се не уноси довољна количина интегралних житарица и поврћа, систем за варење неће добро функционисати, може довести до затвора, хемороида… Основни извор целулозе су: воће, поврће, цела зрна житарица, махунарке. Намирнице животињског порекла не садрже целулозу. Иако нам не обезбеђује енергију и не пролази кроз крвоток, целулоза је неопходна за здрави, уравнотежени начин исхране, пошто нас штити од опстипација (затвора) и снижава холестерол.

ПРОТЕИНИ

Протеини су нам потребни за стварање новог ткива, за раст, као и одржавање и поправку ткива. Протеини су сложени молекули изграђени од амино-киселина, од којих неке представљају битне хранљиве материје које организам не може да произведе и уносимо их путем хране.
Већина људи уноси превише протеина и то најчешће кроз месо, живину, рибу, млеко и млечне производе. Биљни извори су: махунарке, житарице, и ораси. Када уносите више протеина него што је организму потребно за стварање и поправку ткива, вишак ће се искористити као извор енергије, односно као гориво. Али протеини нису идеално гориво за организам. За њихово варење и метаболизам потребно је више рада него за варење и метаболизам угљених хидрата и масноћа.
Колико је протеина довољно? Сасвим мале количине довољне су за задовољење минималних потреба просечне одрасле особе – евентуално 60 грама дневно. Многи за сваки оброк уносе више од дневне потребе. Више од 100 грама је сувише. Ако протеинску храну једете за један оброк (главно јело у виду меса, рибе, јаја), остали оброци треба да садрже угљене хидрате и поврће. Смањењем протеина ослободићете енергију, поштедети свој систем за варење, а нарочито јетру и бубреге, као и имунолошки систем.
Исто тако, неопходно је да знате које предности и недостатке имају уобичајени извори протеини у исхрани. Избор врсте протеина може умногоме да утиче на здравање и способност исцељења.

Извори протеина:

-Месо је главни извор засићених масноћа у исхрани, као и веома концентрисани облик протеина. Пошто је високо у ланцу исхране, акулмулира отрове из околне средине. Пуно је и додатних отрова: – остатака хормона за подстицање раста, антибиотика и других хемикалија које употребљавају узгајивачи стоке. Пилетина има само једну предност у односу на остало месо. Њена масноћа је на спољној површини ткива и може да се скине заједно с кожом. Иначе, пилетина је исто толико токсична колико и говеђе, овчије и свињско месо, а може и да садржи више додатих хормона. Све је више научних доказа да постоји уска повезаност између биљне исхране и превенције одређених хроничних дегенеративних болести. Такође срушене су многе устаљене заблуде које западно друштво чува о месу, наиме да су његови протеини бољег квалитета и да је оно највећи извор гвожђа.
-Млечни производи, ако нису направљени од обраног млека или млека мале масноће, често садрже велики проценат засићених масти, које имају утицај на појаву канцера и болести срца. Велики број токсина из организма животиње може да буде излучен једино млеком. Није непознато да кравље млеко у тесној вези с развојем алергије код деце (касније и код одраслих), малокрвности, дисфункције гастроинестиналонг тракта, симптоме реуматоидног артритиса, астме и дијареје и да је важан “оперативац“ у настајању и развоју инсулин зависног дијабетеса.
-Кравље млеко садржи седам пута већу количину калцијума него хумано млеко. Разумљиво, јер воловима треба да порасту папци, рогови, јака длака. Шта се онда дешава с вишком калцијума и казеина код људи? Могу да изазову стварање каменчића у бубрезима или жучној кеси, а могу да се “таложе“ и на зглобовима, кичми, крвним судовима. Од казеина се прави лепак. У млеко жене га има између 0,2 и 0,5 одсто, а у крављем и до 5 одсто! Ствара велику количину слузи у организму (изврсну подлогу за развој различитих микроорганизама), кувано и пастеризовано млеко посредно узрокује честе прехладе, кијавице, проблеме с кожом.
Уколико се већ не може без млека, најбоље га је користити у облику несланог (сремског) сира или киселог млека, припремљених од некуваног и непастеризованог млека здраве животиње. У сиру и киселом млеку су, наиме, завршени процеси ферментације (велики проценат одраслих особа нема фермент лактозу неопходну за обављање тог процеса), што умногоме смањује нека од његових негативних дејстава, а потенцира корисна.
-Кефир и јогурт са ацедофилним културама, могу позитивно да утичу на нормализацују човекове цревне микрофлоре. Јогурт с активним културама је посебно ефикасан приликом дијареје, поремећаја имуног система, канцера и поленске кијавице. Већина хране која је нама препооручљива је алкална. Месо и млечни производи имају много киселине. ПХ вредност наше крви је алкална, а не кисела. Када узимамо храну која је кисела, наше тело се труди да крв одржи алкалном. Много меса и млечних производа зато може упропастити наше кости. Можда мислите да не можете да добијете довољно енергије ако не једете месо. То је далеко од истине. Иако то изгледа парадоксално, интензивна физичка активност не изазива повећану потребу за протеинима. То су показала многа испитивања вршена на атлетичарима, иако бројни тренери и даље препоручују спортистима да узимају оброке који садрже повећану количину протеина. Спортистима је пре свега неопходно више сложених угљених хидрата (интегралне житарице). Само они који се баве боди билдингом, што није препоручљиво за здравље, имају потребу за повећаном потрошњом протеина. Најбољи спортисти на Олимпијади не једу месо пре такмичења. У олимпијској кухињи припремају сложене угљене хидрате, а не кувају месо. У Гинисовој књизи рекорда најуспешнији су људи који једу само биљну храну или они који једу врло мало меса.
– Риба је по свему судећи здрав извор протеина. Народи који претежно једу рибу најдуже живе и најмање се разбољевају. Али имати у виду да и велика количина рибе загађена је отровима који се избацују у реке и мора. Ипак независно од свега тога, рибе су и даље добар извор протеина.
-Јаје: беланца су добар извор вискоквалитетних протеихна, док жуманце садржи масноћу и холестерол.
-Житарице и махунарке, поред угљених хидрата садрже и протеине. Пошто се на њих често примењују заштитна средства и вештачко ђубриво, најбоље је бирати оне органски гајене.
-Језграсто воће, и семенке, извор су биљних протеина, али треба их јести у умереним количинама, јер садрже велику количину масноће (углавном полинезасићене). Поред великог процента протеина, садрже висок проценат минерала и витамина, ензима, масти и угљених хидрата.

Драгана Мирковић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Исповести штићеника центра Црна Река (4)

Дрогу сам почео да користим са шеснаест година и то марихуану и разне таблете. У то време сам живео са бабом и дедом. Имао сам потпуну слободу и нико ме није могао контролисати. Пуно времена сам проводио на улици и тада је све кренуло. Алкохол, лекови и лепак су ми били веома занимљиви и морам признати да ме је једино то привлачило. Са 20 година сам први пут пробао хероин. Тада су кренули сви проблеми.
Лажи, преваре, крађе, продавање ствари из куће и сукоб са законом. Због такав  начина живота осуђен сам на шест година затвора. По изласку из затвора се ништа није променило и наравно све више и више сам тонуо. У међувремену сам био у војсци, Драјзеровој (установа за лечење наркомана), Ковину (душевна болница) и ништа ми није помогло да престанем са дрогирањем. На крају, лекари и метадонска терапија су ме уништили до краја. Тада ми је један лекар рекао за Црну Реку. У тим тренуцима преко главе ми је било лутање по болницама и стални сукоби са лекарима. Центар „Црна Река“ ми је тада био једина светла тачка и нада за некакву промену.
Сам почетак је био тежак као и код осталих штићеника. Уз радну терапију, труд и вољу сам успешно пребродио тај период. Свеж ваздух, изолација, природа, одласци на богослужења, редовна исхрана, устајање на време и радна навика је додатно допринела да овај пут не одустанем и нешто направим од себе. Уз помоћ и подршку људи који су били задужени за нас и кроз разговоре са свештеницима сам схватио да постоји велика шанса да уз помоћ поста, исповести, причешћа и послушања  по први пут у животу направим нешто од себе. У овом центру сам први пут у животу схватио да не треба сам да доносим одлуке, као што сам до сада радио. Препустићу духовнику да ме посаветује јер живот са благословом је једини начин да се избавим из свих проблема.

Д. С. (32), Мајданпек

Хероин сам први пут пробао са својих 15 година. Од тада, са прекидима, узимам хероин до априла 2008. када сам и дошао на лечење. Поред хероина користио сам марихуану, екстази, спид, кокаин, разне лекове итд. Хероин сам узимао на све начине, ушмркавањем најдуже. Углавном сам био запослен све време уживања дроге, што ми је у почетку олакшавало набавку. Временом, када сам почео да је уживам у већим количинама, почео сам и да је препродајем, крадем, правим разне комбинације и тако довео себе до првог сусрета полицијом и судом, а касније и затворском казном.
У центру „Црна Река“ сам 10 месеци и о њему углавном мислим све најбоље. Пошто сам живео ненормалним животом док сам се дрогирао, сам прелазак у иоле нормалнију средину ми је стварао потешкоће у почетку терапије. Период привикавања трајао је два месеца, са периодом физичког дела апстиненцијалне кризе. Након та два месеца много боље сам се осећао, сетио сам се како је бити нормалан. Из месеца у месец осећао сам се све боље и боље, како на физичком тако и на психичком плану. Центар ми је омогућио да се духовно уздигнем.

Бане, 31

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Чуда владике Николаја (4)

Владика Николај о светитељству Јована Шангајског

На једном предратном богомољачком сабору у Охриду један човек је устао и рекао следећу реченицу: „Живимо у двадесетом веку, прошла су стара времена када је било светитеља а данас је то готово немогуће“. Саслушавши пажљиво речи овог богомољца владика Николај је рекао: „Браћо, ако хоћете да видите живога светитеља, дођите у Битољ и видите оца Јована Максимовића“. Потоњи владика Јован је у то време био предавач у охридској богословији, који је касније је изабран на трон архиепископа Шангајског. Преминуо је 1964. године, а унет је у диптихе Светих 1992. године, када су и откривене његове нетрулежне мошти које и дан-данас помажу невољнима и немоћнима. Свети владика Николај је чак педесет година раније прорекао светитељство овог чудотворца наших дана.

Чудом избегнути атентат

Стари богомољци запамтили су један важан догађај из предратног живота владике Николаја. Наиме, владика Николај је још као владика жички путовао на једно освећење цркве. На пола пута ка тој цркви аутомобил у којем се возио је стао. Безуспешни су били покушаји возачи да наставе вожњу, док сам владика није окренуо кључ у аутомобилу који је одмах кренуо. Међутим, после стотинак метара кола се опет зауставе. Забринути мештани села у којем је владика требао да освешта цркву пошаљу жандармеријску екипу, да изађе пред владику сумњајући да му се нешто није можда догодило. На пола пута разбојничка група, нападне жандармеријска кола, али су брзом акцијом нападачи ухапшени. Нашавши владику, жандармеријска екипа му исприча за овај догађај и изрази сумњу да је ова заседа планирана као атентат на њега. Синовац владике Николаја, покојни владика шабачко-ваљевски Јован (Велимировић) је тврдио да је овај покушај атентата био дело председника тадашње владе Милана Стојадиновића.

(Наставак у следећем броју)

Владимир Радосављевић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Света Матрона Московска

Љубав, божанска и узвишена, када уплови у душу праведника, пројављује у пуноћи небеску истину да се сила Божија у немоћи пројављује и такве душе, већ овде на земљи, постају заштита и утеха васцелом роду људском.
Блажена Матрона, од рођења, постаде сасуд Божанске благодати и кроз свој овоземаљски живот показа да и у данашње време, као и у прошлости, ко поверује у Христа, има живот вечни.
Роди се света Матрона 1881. године у Русији, у селу Себино, од веома побожних родитеља Димитрија и Наталије. Њена мати, пред порођај усни сан у коме јој се на руку спусти бела птица са људским ликом, затворених очију. Као што сан најављиваше, роди се Матрона слепа. Име је добила у част преподобне Матроне Цариградске, подвижнице из V века и када је свештеник крстио појавио се миомирисни дим и остало је забележено да је свештеник Василије изјавио: „Да је многу децу крстио али ће ово дете бити у Богу свето“. Матрона је имала и спољашње обележје. На прсима је имала испупчење у облику крста. Кад јој је мајка замерила што је скинула са себе крстић, Матрона јој је рекла: „Па ја имам свој“. Деца су је од ране младости задиркивала и ругала се тако да је веома брзо престала да се дружи са децом и све време проводила у кући. Већ са седам година код Матроне се открио дар прозорљивости и исцељивања. Она је предвиђала несреће и упозоравала људе, од њене молитве људи су постајали здрави и добијали утеху у невољама. Посетиоци, у знак захвалности, остављали су намирнице и поклоне тако да је убрзо постала хранитељ породице. Благочестива Лидија Јањкова повела ју је на ходочашће у Кијево-печерску лавру, Тројице Сергијеву лавру, Петроград и у Кронштат. По завршетку Свете литургије, свети Јован Кронштатски је замолио вернике да ослободе пролаз до амвона и рекао: „Матронушка, дођи к мени. Ево ми долази смена, осми стуб Русије“. У седамнаестој години су јој се изненада одузеле ноге. Како је касније сама причала, после причешћа знала је да ће јој прићи жена која ће јој одузети моћ ходања али није желела да то избегне јер је то била воља Божија. До краја живота је остала одузетих ногу али никада није роптала на Бога него је покорно носила тај тешки крст. Још је у младости предсказала револуцију. „Пљачкаће, рушиће храмове, све од реда“.
За Цркву Успења Пресвете Богородице, њеним залагањем насликана је икона Мајке Божије „Помоћ несрећнима“, која постаде чудотворна и пред којом од тада почеше многа исцељења. Сама је рекла мајци да се обрати свештенику јер он у библиотеци у том и том реду на полици има књигу са том иконом, по којој иконописац из Епифаније наслика икону.
Многобројни беху сведоци исцељења и молитвеног заступништа Свете Матроне и иако немоћна и крха, беше силна и велика у вери и својим животом, показа целом свету да се заиста сила Божија у немоћи пројављује.
Године 1925. била је приморана да се пресели у Москву у „свети град и срце Русије“ како је волела да каже и од тада стална сељења, немаштина а касније и уклањања од безбожничке власти била су саставни део Матрониног живота. Кроз читав живот Матрона је несебично пружала помоћ невољнима, поучавала, помагала а да је у исто време сама веома страдала. Само су Богу, Богородици и светима познати сви подвизи блажене Матроне а у више наврата сама Богородица је својим посетама тешила и осењивала Својом благодаћу.
Упокојила се мирно у Господу 2. маја 1952. године и по својој жељи сахрањена је на Даниловском гробљу, крај цркве да би могла да слуша службе Божије.
Још је пред смрт рекла: „Обраћајте ми се и долазите к мени и причајте ми као да сам жива, а ја ћу Бога молити да ваше молбе буду услишене. Све вас, који ми се обраћате тражећи помоћ, ја ћу после ваше смрти горе дочекивати“.

Зоран Петровић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Познање

Када Господ излије благодат Своју на богобојажљиву душу, тада се у таквој души догађа неописив преображај и душа, поред задобијања свести о својој грешности и ништавности али исто тако и о божанској природи, почиње и да на свет и дешавања у њему гледа са сасвим другим поимањем и са другог становишта, новостеченим духовним очима и већ тада душа постаје способна да види да је цело њено окружење творевина Једнога Творца, Једнога Бога и схвата да се све одвија по промислу Божијем а не пуким случајем и хрли где јој је добро бити, под окриље божанске милости јер тада све остало постаје безвредно и житељски проблеми и невоље не могу више, са истим интензитетом, да је потресају јер душа почиње да задобија изгубљени сјај, који је био затрпан земаљским жељама и жели само боравити у близини Божјој.
Таквој души се открива сва пуноћа и значај битисања на земљи и свеобухватније гледа на животне прилике и мистично спознаје и богослужења, да је сабрање у Цркви, активно учествовање на светој литургији и сједињење са Господом кроз свето причешће, дотицање, већ овде на земљи, Царства Небеског и победе небеског над плотским, живота над смрћу.
Благословена је, зато душа, кад је посети Божанска милост јер се обожује, узраста до несумљивих висина, постаје сасуд Бога Живога и живећи сведочи: Све за Христа, Христа ни за шта!

Зоран Петровић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Скит Св. књегиње Јелисавете у Бухендорфу

У јужној Баварској, на око 20 км удаљености од Минхена, у мирном сеоском месташцу Бухендорфу, вољом Божјом смештен је православни женски скит, посвећен Светој мученици великој кнегињи Јелисавети. Ова „њива Господња“ датира из скоријих дана, од 1. октобра 2005. године.
Света мученица Јелисавета, кротка и храбра исповедница Православне вере, немачка принцеза од Хесен – Дармштата, била је старија сестра последње руске царице, Свете мученице Александре Фјодоровне. У брак је ступила за великог кнеза Сергија Александровича, ујака Светог мученика цара Николаја Другог. После његовог убиства, у фебруару 1905. године, Јелисавета одбацује пролазни земаљски живот, постаје монахиња, и убрзо затим у Москви оснива женски манастир „Марта и Марија“.
Доласком бошљевика на власт у Русији, она бива у априлу 1918. године ухапшена, да би три месеца касније, 5/18. јула 1918., заједно са другим заточеницима, мученички пострадала за Господа, добивши тако венац вечне славе у Царству небеском.
Руска Загранична Црква је њу, као и остале новомученике земље руске, унела у диптихе Светих 1981. године.
Под духовним старатељством архиепископа од Берлина и Немачке, Његовог Преосвештенства Марка, ученика Аве Јустина Ћелијског, скит књегиње Јелисавете броји тренутно 10 чланова. Старешинство је поверено мати Марији.
Национална припадност монахиња је руска и немачка, а међу њима је и једна искушеница Српкиња.
На великом манастирском поседу од 14 ха, установљен је свакодневни поредак на којем се монахиње баве различитим пословима. Шију се одела за манастире, црквене одежде, кошуље за крштење, а ради се по поруџбини за друге православне манастире.
Повезивање књига има дугу традицију у појединим руским манастирима. Тако се и у скиту Свете Јелисавете чувају стари обичаји, где се рестаурирају старе књиге и повезују нове. Посебно се води рачуна да се старе богослужбене књиге сачувају.
На горњем спрату конака једна соба је одређена као радионица за иконописање, док се у другом делу конака спремају и пеку просфоре. Непосредно поред конака смештена је кошница из које се прави квалитетан мед.
Чим се крочи у манастирску цркву, одмах се осећа спокој и радост у души. По речима игуманије Марије, најважнији задатак монаштва је молитва. „То је за све нас као ваздух за дисање. Она служи да омекша срце, да ум постане чист, да би уопште могли задобити Духа Светога. Цео манастирски поредак окренут је ка комплетном богослужбеном циклусу.“
У цркви се чува део моштију Свете мученице велике кнегиње Јелисавете, Свете мученице Варваре и Светог Јована Милостивог.
Од самог зачећа манастирског живота обитељ је основала и летњи семинар „Марта и Марија“. Он се једном годишње одржава уз учешће девојчица малог узраста из свих крајева Немачке, којима је омогућено да се у једнонедељном боравку упознају и ближе са православном вером.
Под руководством сестара деца могу видети како изгледа живот у манастиру, обављати различите послове, стећи нове другарице, а циљ је свакако да на крају семинара свако од њих понесе искру православне вере са собом у домове своје.

Милан Старчевић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Србија између фикције и реалности

Србија последњих година живи у једном опасном процепу између фикције и реалности. Реалност је да се земља налази у тешкој економској кризи, да је јужна српска покрајина окупирана а да је, у међувремену, суверенитет земље нападнут и са севера кроз усвајање Статута Војводине то јест кроз процес преношење великог броја надлежности Републике на покрајинске власти у Новом Саду. За то време политичари и медији у Србији те евидентне националне поразе покушавају да анулирају фиктивним, папирним победама – укидањем виза и подношењем кандидатуре за чланство у ЕУ. Пропадање економије траје већ дуже време, само што је њен слом одлаган убацивањем у државни буџет десетине милијарди долара остварених од продаје најуспешнијих српских компанија, углавном странцима, и новим задуживањима земље. Спољни дуг Србије је са девет милијарди из 2000. године, порастао је на 30 милијарди девет година касније. Према неким проценама у земљу је по ова два основа после 5. октобра 2000. године ушло око 50 милијарди долара. Значи у протеклих девет година нисмо живели од свог рада већ од онога што су нам зарадили очеви и на рачун онога што ћемо враћати и ми и наша деца. Но, да је бар тај новац рационално искоришћен. Не, постојала је неписана забрана, коју су донели страни саветници из ММФ-а да се приходи од приватизације уложе у нове инвестиције, јер логично, Западу нису потребне нове српске фабрике које би конкурисала њиховим компанијама, већ му је потребна Србија као ново тржиште за пласман њихових производа. Али ова једноставна и логичка констатација, за коју нису потребна нека велика знања из макро економије већ елементарни разум, који је одувек поседовао српски сељак, изгледа да није схватљива и доступна једном великом делу српске популације. У ствари, један део Срба и даље живи у илузијама – он само сања један сан – да се привидно материјално благостање из Брозовог периода обнови, умножи и претвори у један велики потрошачки рај, како иначе они доживљавају Европску унији. Они све време мисле да је између нас и Европе постоји један суштински неспоразум за који смо одговорни пре свега ми.

Србија заиста треба многе ствари да научи од велике европске цивилизације. Не треба никада сметнути са ума да смо ми десет векова живели у јединственом хришћанском духовном простору, и да имамо велики број заједничких светитеља. Немају само илузије политичари из Београда већ и многе њихове колеге из Брисела и других европских престоница. Они никако да схвате да Срби не представљају никакву претњу Западу. Ни један Србин неће везати око себе експлозив и ући у париски метро да дигне себе и друге у ваздух, нити ће због јефтиног „Симповог“ намештаја посао изгубити радници у Вестфалији. Уместо што огромна средства троше да се Србија порази и сведе на границе пре Првог српског устанка, било би им много боље да се позабаве онима који заиста угрожавају безбедносне и материјалне интересе Европе: радикалним исламистима, који су спремни да дижу у ваздух возове у у метроима европских престоница и који, евидентно, немају намеру да се интегришу у европска друштва. Било би добро да се мало размисли и о народима на Далеком истоку, за чију индустријску производњу по дампишким ценама Европа и Америка немају одговор. То су прави проблеми и изазови за Европу а не Срби који не желе да се одрекну своје свете земље Косова и Метохије.

Значи између Европе и Србије пре добијање статуса кандидата за чланство, потребан је један суштински договор заснован на истини. А да би смо били у истини морамо бити у Богу и са Богом. Али је управо удаљавање данашње Европе од Бога проузроковало низ проблема старом континенту, укључујући и ове који су биле предмет размишљања овог текста.

Слободан Ерић, главни и одговорни уредник листа „Геополитика“

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Древна историја Срба (1)

На почетку XXI века Срби се налазе пред духовним, физичким и биолошким истребљењем. Разлога за овакву твдњу има доста, а један од главних фактора свих наших несрећа је непознавање своје вере, историје, културе, традиције и народних обичаја. У нашим школама као и у страној историографији српска се историја представља углавном од доласка са Карпата на Балкан у седмом веку. Изгледа по тим књигама да смо ми ко зна одакле дошли, са већ уграђеним друштвеним поретком, са својим језиком, са обичајима и културним темељима, а при том нико није хтео помислити да је требало да протекну векови да се формира један народ, који је под светом лозом Немањића заузео водеће место на Балкану. Знамо да историју пишу победници, онда они и удешавају истину о себи и другима. Германи, Ватикан, комунисти, Аустроугари, Исламисти, Хрвати, Англосаксонци и остали наши непријатељи вековима насрћу, на све што је српско и искривљују историјске чињенице.
И пре Немањићке Србије Срби су имали своје државе и царства почевши од своје колевке Индије, преко пространства Азије, док се нису упутили у руске пределе и касније се спустили до од своје колевке Индије, преко пространства Азије, док се нису упутили у руске пределе и касније се спустили до Балкана. О тој старој српској историји има доста тога да се каже, да би могли бити поносни на своју прошлост и да би сазнали да се српско име помиње у писаним историјама још на хиљаде година пре рођења Христова. О нашој историји бавили су се многи познати историчари светског гласа као што је Немац Леополд Ранке, велики историчар Јиричек, као што је мађарски писац гроф Бењамин Калај, као што су славни слависти Колар и Шафарик и још многи други. Аутор ће пишући о српској историји користити те писце и стотине других од класичних грчко – римских писаца, преко кинеских и турских хроничара, па све до највећих србомрзаца Хрвата Рачког и Смичикласа као и велики број српских писаца.

О пореклу имена Србин

Многи српски противници тврдили су и још увек тврде да српско име долази нашем народу од имена земље Србије, замењујући тако узрок и последицу. Још су се многи трудили да Србин долази од латинске речи „ сервус“ која значи „роб“, јер они сматрају да су Срби увек били ропски народ. Ову теорију је први лансирао византински цар Константин Порфирогенет. Највећи српски историчар Јован Рајић у својој књизи Историја Срба (Беч 1794 год.) пише на страницама 149 – 192: „Неки стари аутори доводе порекло имена српског од Хумских Срба, а други од Србата – Сармата, трећи од реке Сербице између Тигра и Еуфрата у Месапотамији. Други аутори му траже порекло у речи „собрање“, због, сабор или од речи север, јер је прастара Отаџбина Срба била данашња Сибирија.“ Чешки историчар Павле Шафарик каже о пореклу имена Србин: „Сви изопачени облици српког имена Сурб, Сјарб, Себр, Себрин, Сибр, Сибрин, Серб, Срб, Србин су разни облици једнод истог имена Србин, а та реч значи порођај, рођак, род, народ, као и латинско генс, нацио, као и индијско серим, што опет значи“ народ исте крви и једног имена“. Руски историчар Велтман у делу „Атила и Руси“: …. Име Србин од старине се односило на војнички, ратнички сталеж у Русији и то име „ Срб“ значи војника, храбра човека, који се вечно бори и од ког су постали сви данашњи козаци у Русији“…
И дан данас у Русији око реке Волге реч „сербо“ значи породицу, род, својту, код Бјелоруса реч „Сарб или Сјарб“ значи силу, множину великог народа исте крви и истог језика, а код Украјинаца реч „сирбин“ значи господовати. У Турској све до пропасти њеног царства у Европи било је забрањено Србе називати Србима, јер у Турака реч „сирб“ и „серб“, значи народ једног колена, храбар, убојит и непокоран. А у старих Перзијанаца реч „сарб“ значи главу, првенство, старешинство. Код Арапа, Халдејаца и чивута реч „Срб“ значи слободна човека, јунака, непокорног. А и у праоцу свих индоевропских језика, у старом санкритском језику реч „себх“ значи семе, колено и род.
Треба се осврнути и на име Влах који неки писци Србима и које се било одомаћило у Турској и прихваћено од Хрвата. Влах је старо име и означава човека туђинца. То име припадало је Келтима са којима су Срби дошли у додир 400 година пре Христа и ти су Келти касније изумрели. Касније се Влах звао ваки ратар или пастир.
Кад су Турци покорили српску државу, Срби су се повукли у планине и бавили се сточарством и тако су добили име име Влах. Влах значи занимање а не народност. Данас се Власима зову Румуни.
Србима се код неких старих историчара даје име Рац. Име Рац је новог порекла и значи човека из Рашке, а Рашка је била главна српска област по доласку на Балкан. Када се узму у обзир сви називи имена Србин у страним језицима, долазимо до закључка да они значе огромност, силу, својту, род, множину једног народа, једне крви и једног колена. Кад је српски народ дао себи то име, он је већ морао бити у поседу тих особина, а баш то доказују многи најстарији документи многих народа. Ево шта према историји чувеног Јоахима – Историја народа средње Азије, вели кинески погранични гуверенер Хја Ју, 160 година пре Христа у летопису сачуваном до данашњег дана: „Срби су од пролећа до јесени тридесет пута нападали на нас и пљачкали. Усуђујем се предложити да изађу све војске из области Јудеја, да их нападају ван стена и то зими једном, а сваког пролећа по двапут. Одкако су побегли Јуни, осилише се Срби и завладаше земљама њиховим. Имају преко сто хиљада војника, далеко су чувени са своје телесне силе, а и доста просвећени. У њих су коњи бржи од хунских и оружје још оштрије од хунских. Српска племена су још силнија и многобројнија, него што су пре била и већ две године не можемо да измислимо начин, како би смо им доскочили…“
А четири века раније, славни македонски (старо – античко грчки) цар Александар Велики поклања српским племенима многе земље у средњој Европи и назива их великомоћни, најчувенији и најзнаменитијим. Још старији грчки класични историчар Херодот, ког и сад сав свет зове „оцем историје“, говорио је о Србима да су један од највећих народа на свету. На приговоре да Херодот и цар Александар Велики говоре о Словенима и о Трачанима, а не искључиво о Србима, треба одговорити са мишљењима светских историчара. Херодот већином Србе назива Трачанима, други их зову Ските и Сармате, међу Готе и Хуне, Аваре, Венде, Вандале, Трибале, Илирце, а понекад их зову ропским именима Склав, Склавин, Славен. Историчар Шафарик пише дословно: „Име Србин је најстарије, домаће и дубоко укорењено међу свим Словенима, а код странаца ретко употребљивано.“ Херодот под Трачанима свакако подразумевава Србе и потом објашњава свој став: „…Међу Србима од памтивека живело је велико племе, које се називало Рашчани, Раци или Раси. Они су добили то име још из Индије од индијске речи Ракса, што значи црвенорујну боју, која је од памтивека била омиљена српска боја. Исконски Рашчани су су Црвени Срби, којих је било у Русији све до десетог века.“ Ти Срби су у доба Херодота становали у Малој Азији и на Балкану у Тракији. По њима се називала и стара Рашка у Тракоји на реци Марици и новија Рашка Немањина. Име Тракија само је замењено српско име Расија, као што Трачани замењени Рашани“…
И хрватски историчар др Маретић у својој књизи Славени у прошлости прихваћа ово тврђење на страни 4 исте књиге.
Други хрватски историчар Фрањо Рачки у својој књизи Борба јужних Славена дословце вели: „ …Код Кедрина је Трибалија „ тон топон тон Сербон“ боравиште Срба, јер су Бисантинци именом Трибала често Србе називали“. Грк Халкокондилас вели да су Срби или Трибали изашли из северних руских крајева. Тај исти атински историчар тврди у књизи Хистор Бизант на 14 страни да су Трибали Срби најстарији и највећи народ на свету, он у ствари мисли најстарији од свих словенских народа.
У Минхену се налази оригинална немачка хроника писана пре хиљаду и двеста лета, у којој се каже да су Срби тако велико царство ( регнум ) да су из њих произашли сви словенски народи (Хормајерс Архив, стр. 282-283 ). Римски историчар Плиније, који је живео у Христово доба, писао је о Србима следеће: „…Срби или Венди су живели око Дона Венеди уз Вислу без прекида“… Као што видимо из свих ових цитата, за Словене у то доба не зна нико, док Србе ређе зову Србима, а више Трачанима, Трбалима, Вендима и Антима. Прокопије из Цезареје, готски писац Јорнанд, Арапин Ел Бекри тврде да су ти Срби настањивали велики део Азије и преко Балкана још пре Христовог рођења допирали све до Рима. Хрват др Рачки у својој књизи „Повјест Славена“ на страни 6 и 7 каже: „У почетку називаху се Славени домаћим именом Срби, то јест рођаци, а странци, поготово Немци звали их Вендима или Виндима. Под тим именом зову Славене и Грци и Римљани још од седмог века пре Христа. Ширењем римског царства добиваху тачније податке о Вендима то јест Србима, а кад је уништена стара римска држава, нестаде домаћег имена Срб, те се оно задржава код полабских и јужних Срба.“
Дакле, име Србин спомињу историчари на хиљаде година пре Христа, а име Словен настало је тек у петом веку после Христа. У то доба Срби су се у свом помицању на Запад сукобили са Германима. Сва српска племена која су могла међусобно да говоре почела су се називати Словенима, а Германе које нису разумели Срби су звали Немцима, јер су за њих они заиста били неми. До тог часа су се сви Словени звали Срби и били су један јединствен народ, заиста један од најмногобројнијих. Ево још једног историјског доказа чехословачког историчара Јана Добровског (Беч, Јарбух 1827): „Истоветност имена лужичких и балканских Срба није случајна, она потиче из прастарих времена, кад су се српским именом називали сви садашњи Словени, пре него је постало словенско име“. Немачки етнограф Зеринг у својој књизи вели да је прво опште име словена било је Сербли, што значи уједињени. Мађарски историчар гроф Калај о историји првих Срба каже: „По испитивањима најбољих светских умова сво словенски народи у прастаро доба називали су се Срби, а Словени и Анти били су само огранци ове породице. Опште званично име Србин је касније забачено, имена Анти у петом веку по Христу опште нестаје, а од шестог века појављује се у хроникама име Слави, Славни. Док су сви садашњи Словени живели сложно и заједно, они су се звали Сабраћа, Сораби, Сорби, Срби“… Нерешено у историји питање, кад је отпочело цепање до тада јединственог народа Срба, у садашње разне словенске народе. Под једним настало је око рођења Христова, по другим још на седам стотина година пре тога. Хрватски историчар Фрањо Рачки пише у „Повијест Славена“ да Римљани ширењем своје власти ка северу и истоку почеше добивати тачније податке о Србима, које су они називали Вендима.
Под тим именом Венди познаваху Грци и Римљани Србе још у седмом веку пре Христа, кад су у то доба из српских крајева код балтичког мора извозили ћилибар.
А какви су били ти Срби у шестом веку пре Христа саопштава нам велики руски научењак Александар Гиљфердинг, који у својој историји каже: „Балтички Винди имали су богате и велике градове, просвету, државно уређење и трговину која је достигла такав развитак, да су задивљавали савременике“. Судећи по фактама, да су у то време на бескрајном простору постојале разне државе Срба, које је везао само заједнички језик, а не политичко јединство. Цепање Срба могло је наступити пар хиљада година пре Христа, кад су услед намножености и пренасељености кретали ка новим пределима, новим земљама и новим домовима. Под тим неутврђеним историјским подацима Срби су пре више од две хиљаде и шесто година имали напредну и просвећену државу на балтичком мору. Колико је векова морало проћи, док су Срби из прадомовине индијске дошли до Балтика и тамо створили државу?
Интересантно и најболније за наше непријатеље који нам негирају и искривљују историју, у најстаријим писаним историјским споменицима који су сачувани, помиње се само име СРБИН, а нигде Словен. Римски историчар Птоломеј на 150 година после Христа пише о том истом народу и зове га Сербои, да кинески „дворски дневник“ који се је непрекидно писао две хиљаде година и који је и данас сачуван говори о народу Срба. Птоломеј пише да у то доба ти Срби живе у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. На том бескрајном простору од Сибирије до сада Венеције италијанске Венеције живео је српски народ. На таквим даљинама и ширинама у доба кад су прилике саобраћајне биле мале, није никакво чудо, да су поједина племена тог великог српског народа попримала своје посебне особине и обичаје, модулирала свој језик давали себи посебна имена, као што сада имамо у ужем српском народу Личана, Крајишника, Босанаца, Црногораца. Име осталих Словена Руса, Пољака, Чеха за разлику од имена српског помиње се први пут у писаним споменицима у шестом веку, дакле на хиљаду година после Срба. Шафарик изричито говори да до 6. века по Христу никад није нико поменуо име Чех или Лех или Словен, а о Пољацима и Русима историја писана говори тек у деветом веку по Христу. Другим речима, два највећа словенска народа Руси и Пољаци појављују се први пут под тим именом у деветом веку, пре тог датума они нису оставили никаквог трага у историји.

СРБИ У ПРАСТАРО ДОБА

Марво Орбин, дубровачки писац из 16.века, тврди да су Словени (Срби) потомци старијег Нојевог сина Јафета, чије име значи „ширење“ да су били рођени ратници и да су освојили многе земље, да би закључио да је њихова прошлост као најмоћнијег народа на свету мање позната из два разлога: „ Недостатак домаћих историчара и њихова неслога“. Свети Николај Српски, у једном свом предавању на Коларчевом универзитету у Београду (9. 3. 1941), сећајући се посете индијског песника Тагоре Србији, рекао је следеће: „Пре неколико година, са овог истог места говорио је Београђанима наш рођак из Индије Рабиндранат Тагоре.

(Наставак у следећем броју)

Мр Живко Марковић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Нова римска империја

Глобални светски пројекат, Линдон Ларуш амерички економиста, назвао је „установљење Нове Римске империје“. Темељ овом пројекту постављен је у периоду 1989 – 1999. После пада СССР и уједињења две Немачке. М. Тачер, Ф. Митеран и Џ. Буш старији, наметнули су свету уједињење Нове Римске империје, тј. светске англо – језичке државе, са центром у Лондону и Њујорку.
Кључне организације које учествују у овом пројекту су ММФ и Светска банка које спроводе политику геноцида насилно истребљујући народе разних земаља. Оваква се политика сада спроводи у Русији, и Србији, и уништава суверене државе и народе.
Сличност старе и нове Римске империје Л. Ларуш види у следећом:
„У историјском развоју Европе пројавиле су се две тенденције, два основна правца: грчки и римски. Скоро хиљаду година они су се међусобно борили. Грчки правац је опредељење за хришћанство а римски за паганство“.
Зашто правимо овакво поређење и у чему је сличност старог и новог Рима?
Пре свега у уништењу суверености других држава и спровођења политичког уништења „сувишног становништва“.
Древна Римска империја, која је наследница древног Вавилона, такође је имала контролу над народима. А идеологија Новог Вавилона јесте у стварању јединствене светске државе која је контролисана из једног центра, а који има моћ да одлучује ко ће да умире а ко да живи; ко ће да се развија а ко да пропада. Светски моћници ће преузети власт над целим светом. Али, ова утопија ће се распасти на нивоу свога највишега процвата, исто као што се урушио и стару Рим. Успостављање пред крај света Нове Римске империје прозорљиво су сагледали многи свети оци Цркве Христове. „Тајновидац је у пустињи, каже аутор књиге „Почетак и крај нашега земаљскога света“ видео жену која седи на звери, пуну имена хулних, са седам глава и десет рогова (Откр. 17, 3). Ангел објашњава тајновидцу Јовану да звер показана у визији, јесте успостављање Нове Римске империје у последњем времену. (Стварање Европске уније може се сматрати једним од испуњења пророштва св. отаца; седам глава јесу седам центара моћи, оних који управљају, који су главе, можда седам најразвијених евроспских држава Г-7, а које су извесном смислу потчињене масонерији, медијима, капиталу тајних друштава и сл.).
У састав Нове Римске империје улази и десет царева. Они имају једну мисао са звери (са антихристом) и предаће му своју силу и власт, даће му на располагање своју војску (укључивање у тзв. антитерористичке коалиције у чије име ће се објединити светске војне организације), наднационалну стратегију владања путем администрације и финансија (што подразумева губитак суверене национално- државне власти). Особеност Нове Римске империје биће у њеној потпуној зависности од јеврејства.
Десет царева који ће дати власт антихристу подразумева усредсређивање власти у рукама једног човека, тј. Антихриста; а кратко време пре тога светом ће управљати „десет царева“ и светска влада: „И звер која беше и није, она је и осми, и од седморице је, у пропасти иде“ (Откр.17, 11). Антихрист ће од стране САД, једног од седам царстава, успоставити осмо, последње антихристово царство, царство звери. „И десет рогова које виде, то су десет царева који царство још не примише, него ће ка о цареви примити власт истог часа са зверју. Ови једно мишљење имају, и своју силу и власт дају звери. Ови ће са Јагњетом заратити и Јагње ће их победити, јер је Господар над господарима и Цар над царевима, и они који су с Њим, позвани и изабрани и верни“ (Откр. 17, 11-14).
Онај који задржава, то су верујући православни хришћани у Спаситеља Христа. Нпр: у борби против православних Срба од стране НАТО агресора, на бомбама је писало: Срећан Васкрс! И као што се може очекивати исто да буде рата са православном Русијом, премда можемо увидети да се тајним путевима овај рат води веома дуго.
Свети Андреј Кесаријски пише: „Звер јесте антихрист, он је осми цар; зато што после седам царева (кад светом буде владала велика седморица, прим. аутора) који ће устати да опустоше земљу, он ће изаћи из седморице; у Откровењу је указано на краткоћу времена тј. на 42. месеца, после чега ће се седам царева покорити антихристу као своме вођи“.
Читамо даље шта се каже у књизи „Почетак и крај земаљског света“: Пад великог града биће, као што је речено у Откровењу, пре зацарења сина погибли у Јерусалиму (Откр. 17, 15-17). Одмах затим, државе које ће ући у састав Нове Римске империје, предаће му своју власт, јер ће сви имати један ум и једну жељу – истребљење православног хришћанства – Невесту Јагњетову. Православну Цркву, која ће у ово време бити у последњим порођајним мукама (Откр. 12, 12).
Откровење показује да ће се учинити савез звери са лажним пророком, јер ће јеврејство и богоодступништво, на крају времена по допуштењу Божијем, имати нарочиту силу, јер ће на страни непријатеља хришћанства бити оружје (војна моћ НАТО и САД), а на страни масонерије– новац и политика.
Поприште последњих догађаја, по мишљењу тумача Апокалипсе, биће Малоазијске земље, Сиријске, Египатске, Јужно – Европске, једном речју, све области древне Римске империје.
Јован сведочи да десет царева мрзи женублудницу и уништиће је, и обнажиће је, и сажећи је у огњу. Зато што им је Бог дао у срце да испуне једну вољу и дају царство звери, док се не испуне речи пророштва Божијег. Блудницу ће, по унапред утврђеном закону, казнити управо они са којима је блудничила“.
У нашем времену све нејасноће и противречности Апокалипсе, на које су указивали свети оци, сасвим су јасне и појмљиве. САД и Израел, светска закулиса и под руководством тајних служби, а под видом страха од међународних тероростичких организација, у борби за „мир и сигурност“ треба да обаве следеће задатке: – стварање сурове диктатуре (под изговором борбе против тероризма треба људе лишити права приватности и слободе човека) стављајући под тоталитарну контролу сваког станивника земље дајући му ИНН број, тј. бројчано име звери (Откр.13, 17). – под маском праведне борбе сакрити тајну намеру САД и НАТО у уништењу Ирака, противника Израела, а главног заштитника арапских интереса у региону Блиског истока, како би Јерусалим постао престоница Израела, (а Јерусалим треба да постане престоница света). И обновити јерусалимски Соломонов храм, где ће, по Откровењу седети јеврејски месија, антихрист. -извршити последње припреме за Трећи светски рат (светски Армагедон) преузети контролу над националним војним снагама, технички формирати светску владу, која има задатак да у скоријој будућности зацари антихриста.


Део редакције часописа се јавно ограђује од ставова изнетих у овом тексту.


Анонимни јереј РПЦ, приредио монах Николај (Микић)

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Српски клубови под несрпским знамењима (1)

Комунисти након своје победе и успостављања политичке диктатуре у земљи 1945. године, свој основни симбол користе као име за најпопуларнији спортски клуб: Црвена звезда. Други од водећих клубова добија назив оних који су донели комунизам – Партизан.
Треба рећи и то да су само у Србији два водећа клуба понела у својим називима чисту комунистичку симболику.
Тако је одмах након Другог светског рата пуковник Бранко Шотра, тадашњи начелник „Дома армије“, креирао грб „Партизана“, који је актуелан и до данашњих дана.
„Назив Црвена звезда“ је идеолошке природе и означава симбол у чијој је идеји да се крвљу и револуцијом уништи хришћанство, а крст замени црвеном звездом петокраком.
Шта смета називу Црвена звезда да се ослободи те идеолошке скучености и да постане заједнички симбол. Очигледно да смета придев „црвена“, који је у ствари значи „комунистичка звезда“. Из тог разлога треба размислити да ли постоји неко боље, неутралније решење – да Звезда не буде ни комунистичка, ни капиталистичка… него наша, свих нас независно од политичког опредељења.
Из тог разлога вреди размислити о чистом имену „Звезда“ без икаквог придева који уноси идеолошку сметњу и заваду, било десну или леву. Сачувајмо „Звезду“ да буде оно што јесте – звезда, стар, стела… заправо оно што је највише и најуспешније у својој области.
Шта је снажније од петокраке? Снажнија је симболика крста. А шта обједињује крст и звезду? Обједињује симбол витлејемске звезде која сјајно зрачи на иконама и уму верника. Облик витлејемске звезде која је мудрацима показала место Исусовом рођења, јесте осмострани крст састављен од правоугаоног и косог крста.
Ако постоји узвишени знак победника, онда је то звезда са витлејемском звездом на прсима. Ево изазова за уметнике. Очекујемо од вас драги читаоци предлог за ово решење.
Наравно пре доношења било какве одлуке неопходно је и неизоставно питање: шта о свему томе мисле навијачи, какав је њих став и предлог?
За почетак износимо размишљања неких наших познатих стручњака.
Милан Живадиновић, екс селектор репрезентације Југославије, и својевремено тренер Црвене звезде, има свој став: „У овом моменту посебно се мора водити рачуна о навијачима и њиховим жељама. Потребно је направити једну широку анкету. Сваки исхитрени корак не би донео ништа добро. Ако су навијачи Динама у време најјаче власти Туђмана могли да се побуне и врате стари назив, могу то и други. Навијачи су носиоци симбола и клубова. Плашим се да неко на властиту жељу не направи праву катастрофу.

(Наставак у следећем броју)

Слободан Влајић, пренето из листа „Геополитика“ (број 2, јануар 2001.)

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

In memoriam: Момо Капор (1937-2010)

„Ватрена линија је линија живота и смрти. На њој човек учи најважнију лекцију у животу – како савладати страх од смрти. Прошао сам поред једног тенка на којем је писало: СМРТ НЕ БОЛИ! Верује се да тренутак пре смрти човек у магновењу пролеће читав живот у једном секунду. Ето идеалног романа који свако носи у глави, а нико неће моћи да напише. На ватреној линији људи ћуте, а речи су шкрте и скупе. Нe плаши се звиждука куршума, оног који те погоди једино нећеш чути.“ (Момо Капор, Смрт не боли)

Људска је особина да праве врлине неке особе успемо да схватимо када оде са овог света. Исто тако ми као да нисмо свесни шта имамо у нашим животима док то не нестане. И онда уследи туга, нека празнина…
Вечити ратник и младић ових дана је изгубио последњу битку. Неки чудан мук је наступио Београдом, градом који је он волео и коме је посветио своје најлепше редове. Као да нико није могао да верује да он може да умре.
Рођен је у Сарајеву далеке 1937. године, да би са родитељима убрзо прешао у Београд. Завршава студије сликарства на београдској Академији ликовних уметности. У студентским данима почиње да пише, да би потпуно афирмацију доживео 1975. године са романом „Фолиранти“. Од тада је објавио преко четрдесет књига и велики број есеја, чланака и колумни у најпознатијим новинама и часописима, као што су„Политика“, „НИН“, итд. Ипак, његова највећа љубав је била сликарство и како је само он то могао шеретски рећи: „пишем само док ми се слике суше“.
Књижевни критичари су га заобилазили сматрајући га лаким писцем. Он се никада није на то жалио. Колико су грешили види се из огромне љубави српских читаоцима према Моминим књигама, које су продаване у невероватним тиражима. Како старије, тако и млађе генерације одрастале су уз његове књиге и чланке. Нико није једноставније а тако перфектно описао дух Београда, Србије и унутрашње биће нашег народа. Вечито заљубљен у прошлост указивао нам је лепша времена, дивне пријатељске тренутке, поверење и на све оно што што нам недостаје у овом времену опште емпатије.
Не заборављајући свој народ у тешким временима, већи део последњег рата је провео на ратиштима у Републици Српској и Републици Српској Крајини. Он није могао да седи скрштених руку док његов народ гине.
Његовим одласком ствара се велика празнина и стрепња да ли ће ко моћи као он да нас насмеје, подсети на нека лепша времена и поврати из стања емпатије. Исто тако недостајаће онај чаробни четвртак када хиљаде читаоца широм отвара „НИН“ прескачући све чланке да би дошли да његових „Размишљања доконог шетача“. Срећан ти пут „вечити дечаче“ на онај лепши свет! Нама који остајемо на овом свету не преостаје ништа друго него да се сећамо тебе, твојих речи и твојих слика. И да вечно жалимо што смо изгубили оваквог великана!

Владимир Петровић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

“Српски Келти“ прославили дан Св. Патрика

Један од најоригиналнијих бендова у Србији „Ортодокс Келтс“ прославио је осамнаест година постојања величанственим концертом у „Дому омладине“, 17. марта ове године. Повод је био празник Св. Патрика, који је уједно и национални празник Ирске. И пре почетка концерта атмосфера је била усијана и обојена у зелено, симбол данашње Ирске. Скандирањем и бројним аплаузима публика је поздравила излазак бенда на бину. Уз поздрав: „Помаже Бог Келти“, феноменални Аца Селтик је започео концерт, а екстаза у публици је наступила после извођења песме „Green roses“.

Потом су уследили познати хитови бенда као и изненађења која је бенд припремио за овај концерт. На првом месту је то била песма са новог албума „King of the hill”. Посебно одушевљење и покушаје имитације ирских плесова је изазвала песма „Far away“.

Пред крај концерта Ана Софреновић је извела песма „Danny boy“. Бенд се није оглушио на позиве верних слушалаца па је два пута изашао на бис. Овог пута Аца Селтик је поручио публици: „Трајаћемо дуго и нећемо престати да следимо сопствена срца“.

Честитајући бенду „пунолетство“, желимо им барем још „сто година“ плодног рада на музичкој сцени Србије.

У нашој јавности мање је позната чињеница да је Свети Патрик, заштитник Ирске, православни светитељ. Рођен је 385. године у данашњој Шкотској. Као млад је отет од стране гусара и служио је као роб у Енглеској. Пошто је побегао од свога господара вратио се у Ирску где је постао свештеник, па епископ. Вршио је велику мисионарску делатност и покрстио је готово читаву Ирску. Умро је 461. године. Његов празник се слави као национални празник Ирске. Сматра се за заштитника рудара, ковача и стоке.

Владимир Петровић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Нови часописи-Русија данас

Крајем месеца фебруара из штампе је изашао други број листа „Русија данас“. На око двеста страна у луксузној штампи са пуно илустрација, овај часопис нам предочава друштвена, културна и привредна дешавања у данашњој Русији, али и открива нам неке заборављене историјске догађаје и показује нам богатство руске духовности. У мору таблоидне штампе овај часопис је стварно велико охрабрење и нада, али и сведок братске љубави српског и руског народа.

У другом броју „Русије данас“ читаоци могу прочитати биографије чланова владе руске федерације, као причу о интелектуалцима који су својим делима дали основу за данашњу руску плодну политику. За читаоце овога листа веома занимљива је и репортажа о руској престоници Москви, као и путопис о Сибиру и репортажа из најпознатијег руског летовалишта Анапе.

Значајне су и приче о песнику Михаилу Љермонтову, о сликарима руског бескраја и о руском дипломати и српском патриоти Василију Николајевичу фон Штрандмену.

Руска духовност нам је приказана у причи о православним звонима и о богојављенском купању у Сибиру на минус тридесет степени.

Нису изостале ни вести из тренутног руског културног живота и занимљиве приче из живота највећих руских градова.

Важно је напоменути да је поклон уз купљени број избор из богатог песничког опуса Александра Сергејевича Пушкина. Одајући признање уредништву часописа „Русија данас“ од срца га препоручујемо нашим читаоцима.

Будимир Кокотовић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Телевизијска критика-Квадратура круга

На националним телевизиjaма у Србији готово да не прође ниједан дан а да се не најави неки нови ексклузивни или скандалозни формат који се приказује по први пут на нашем медијском небу. Ређају се „Фарма“, „Велики брат“, „Луда кућа“, итд. На прво око чини се да ситуација не може да буде гора. Међутим, без велике помпе, на нашем медијском небу опстаје изузетно гледана емисија „Квадратура круга“, предузимљивог и талентованог аутора Бранка Станковића.

Емисија је недавно прославила осам година постојања и хиљаду објављених прилога. Већи део тих прилога је било представљање истинских јунака, беспомоћних и одбачених људи. Без патетике, без малициозности „Квадратура круга“ нам је помогла да упознамо право лице Србије, које је материјално сиромашно, али духовно богато.

Ретко ко није заплакао над тужном судбином Милије Јелићa. На једноставан начин приказана је борба малишана којем је живот натоварио превелики терет на леђа. Смрт мајке, болесног оца и сналажање за живот. Невина дечија суза малог Милије измамила је хиљаде суза. Но, на томе није стало, добри људи су помогли Милији и обезбедили му колико-толико нормалне услове за живот. Но, Бранко Станковић није ту стао. Кроз „Квадратуру круга прошло је још прича о великим а занемареним људима. Ове драгоцена емисија нам открива и заборављене народне обичаје, крајеве и занимљиве приче. И тако из недеље у недељу, показује се право, чисто и неокаљано лице Србије.

Пантелија Петровић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар