Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Бој на Чокешини – српски Термопили

Пред саму предаја Шапца 1804. године, добио је Јаков Ненадовић писмо од познатог мачванског харамбаше Ђорђа Ћурчије у којем јавља да је босански ага Мула Ножина прешао Дрину и да са војском од 1500 људи хита у помоћ Турцима. Вук Караџић је о овом догађају забележио следеће: „Из Љешнице (Мула Ножина) разабере да до Шапца нема никакве веће српске војске, сем неколико стотина хајдука који чувају стражу око Цера и чија се највећа чета налази у манастиру Чокешина. Тако он, не смијући се упуштати кроз битог (шуму) ка Шапцу, а оставити хајдуке за леђима, намисли најпре ударити на Чокешину. Над овим је свим хајдуцима испод Цера главни управитељ био Ђорђе Ћурчија. Како Ћурчија чује да Турци прелазе Дрину, он одмах пише Јакову да иде што брже са војском у помоћ. Ова књига Јакову дође баш у оно вријеме када је Турцима у Шапцу већ била досадила глад и остале невоље, опсаде и почели су разговарати о предаји. Тад се он нађе у највећој сметњи, војске много није имао, да одвоји што и пошаље пред оне Турке а оно што је било код града бојао се омалити да не би Турци из града спознали и од предаје натраг ударили, ако ли ови Турци продру ка Шапцу то је још горе. Најпослије смисли да прота његов синовац остане код Шапца на његовом мјесту и да разговор о предаји са Турцима поведе и да гледа да што прије сврши, а он са неколико момака отиде пред ове Турке не би ли их како или разбио или барем усмерио док се не Шапчани проти не предају.“
Вук Караџић је био једно време писар у чети Ђорђа Ћурчије а овако је описао Јаковљев сусрет са харамбашом: „Кад Јаков тако без војске дође у Чокешину Ћурчија га запита: ‘Камо ти војска?’, а кад му он каже да више војске неће доћи и да није потребно, онда Ћурчија почне казивати како је он тајно био у Љешници и како Турака има много и како су наумили да запале Чокешину, итд. Него велим ако сада више војске не може доћи, а ми се уклонимо да не гинемо лудо без невоље, па ако Турци запале намастир народ ће га опет начинити као што је и до сада радио, али ми када изгинемо око тијех зидина нас нико не може повратити ни оградити. А Турци се не смију далеко одмакнути од Дрине, него ће се опет вратити у Љешницу на конак, у том ћемо ми прикупити још војске, па ћемо онда гледати да их сачекамо и разбијемо. Јаков није могао Ћурчију послушати, нити му је могао казати зашто га не може послушати, а друге харамбаше које су онђе биле може бити из зависти што је Ћурчија из друге земље, тајно код Јакова отиђу и стану тихо говорити да се Ћурчија поплашио Турака или да је турски ухода, па говори оно што је за Турке пожељно. Тако они наговоре Јакова, те он Ћурчију јавно осрамоти и искара говорећи му да се поплашио од Турака и да са Турцима бој бити није бабе прњити по мраку, и ако се боји да се у њему људско сјеме не затре, он нека бјежи. Ја ћу вели у име Бога без тебе Турке дочекати и разбити. Ћурчија се на то страшно разљути и рече када можете и без мене то је још боље да вам да Бог срећу па заметнувши пушку на раме викну: Јунаци ко је мој за мном! Па се окрете у Цер а за њим сви његови људи. Србаља ту свега није било триста људи, а отишавши за њим једна четвртина не остаде их много.“
Овако је Вук описао саму битку: „Уз лупу добоша, звекет таламбаса и пиштање зурли, записали су хроничари, приближавала се турска ордија. У зрацима јутарњег сунца пресијавало се сребром оковано оружје и светлуцала срма на долама босанске господе. Пред ордијом Ножин ага и Дервиш ага разигравају виловите арапске атове. За то време изнад тихог потока Врањевца, ћутали су подгорски хајдуци. До њих лево и десно били су тамнавски и поцерски устаници. А када се сунце високо диже изнад церских огранака развише се зелени барјаци и дуга колона ордије разли се у шарени живаљ. Алакнуше Турци и кад угледаше бусије, извалише дуге пушке, исукаше јатагане и јурнуше уз брдо. Заљуља се и Плибар барјактар, поносни јунак из Брчког али тек што ободе вранца плану џевердар Анте Дамљановића и славни барјактар клону на гриви свог вранца. Поколебаше се Бошњаци. Али сада се брзо пови њихово десно крило а испред њих Хаса зворнички бег јури са високо подигнутим бајраком и испруженом кривом џордом, право на Дамњана код шанца. И када већ стиже на домет малих пушака, плану Дамњанова шара и лепршави бајрак паде на неку траву да би на себе дочекао јунака. Црн загушљив барутни дим слетео је између бораца. Острвљени Турци налећу на хајдуке али их они враћају сложним плотунима. Зашарени се поље мртвим Турцима, али и Срба је све мање. Они виде да се неће моћи одржати па реше да крену у последњи јуриш. Али нестаје им и џебане, све ређе сева пламен из хајдучких пушака. А од Дрине пишти турска хордија. Бошњацима долази помоћ од Јање. Они се у Чокешини као побеснели рисови бацише на хајдуке и устанике.“
Био је то страшан бој, прса у прса, празним пушкама и ножевима уз рвање за вратове. Браћа Недић су били рањени на више места; посебно су им биле тешке ране на ногама, нису могли стајати, а ни склонити се на сигурније место. Они су из седећег става ослоњени леђима један на другог, пуцали и храбрили остале борце да истрају све до своје погибије.
Јаков се некако извукао из окршаја, отишао по помоћ и вратио се али је све већ било готово. Сви устаници су изгинули, осим неколико њих који су се притајили међу погинулим. Седи игуман манастира Чокешине очитао је посмртно опело изгинулим борцима. Том приликом записана су 203 имена погинулих Срба а међу њима и два брата Недића. Турци су по Вуку Караџићу изгубили око хиљаду људи.

Припремио: Пантелија Петровић

Advertisements

15. априла 2010. - Posted by | Број 14

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: