Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

In memoriam: Момо Капор (1937-2010)

„Ватрена линија је линија живота и смрти. На њој човек учи најважнију лекцију у животу – како савладати страх од смрти. Прошао сам поред једног тенка на којем је писало: СМРТ НЕ БОЛИ! Верује се да тренутак пре смрти човек у магновењу пролеће читав живот у једном секунду. Ето идеалног романа који свако носи у глави, а нико неће моћи да напише. На ватреној линији људи ћуте, а речи су шкрте и скупе. Нe плаши се звиждука куршума, оног који те погоди једино нећеш чути.“ (Момо Капор, Смрт не боли)

Људска је особина да праве врлине неке особе успемо да схватимо када оде са овог света. Исто тако ми као да нисмо свесни шта имамо у нашим животима док то не нестане. И онда уследи туга, нека празнина…
Вечити ратник и младић ових дана је изгубио последњу битку. Неки чудан мук је наступио Београдом, градом који је он волео и коме је посветио своје најлепше редове. Као да нико није могао да верује да он може да умре.
Рођен је у Сарајеву далеке 1937. године, да би са родитељима убрзо прешао у Београд. Завршава студије сликарства на београдској Академији ликовних уметности. У студентским данима почиње да пише, да би потпуно афирмацију доживео 1975. године са романом „Фолиранти“. Од тада је објавио преко четрдесет књига и велики број есеја, чланака и колумни у најпознатијим новинама и часописима, као што су„Политика“, „НИН“, итд. Ипак, његова највећа љубав је била сликарство и како је само он то могао шеретски рећи: „пишем само док ми се слике суше“.
Књижевни критичари су га заобилазили сматрајући га лаким писцем. Он се никада није на то жалио. Колико су грешили види се из огромне љубави српских читаоцима према Моминим књигама, које су продаване у невероватним тиражима. Како старије, тако и млађе генерације одрастале су уз његове књиге и чланке. Нико није једноставније а тако перфектно описао дух Београда, Србије и унутрашње биће нашег народа. Вечито заљубљен у прошлост указивао нам је лепша времена, дивне пријатељске тренутке, поверење и на све оно што што нам недостаје у овом времену опште емпатије.
Не заборављајући свој народ у тешким временима, већи део последњег рата је провео на ратиштима у Републици Српској и Републици Српској Крајини. Он није могао да седи скрштених руку док његов народ гине.
Његовим одласком ствара се велика празнина и стрепња да ли ће ко моћи као он да нас насмеје, подсети на нека лепша времена и поврати из стања емпатије. Исто тако недостајаће онај чаробни четвртак када хиљаде читаоца широм отвара „НИН“ прескачући све чланке да би дошли да његових „Размишљања доконог шетача“. Срећан ти пут „вечити дечаче“ на онај лепши свет! Нама који остајемо на овом свету не преостаје ништа друго него да се сећамо тебе, твојих речи и твојих слика. И да вечно жалимо што смо изгубили оваквог великана!

Владимир Петровић

Advertisements

15. априла 2010. - Posted by | Број 14

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: