Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Поштовани читаоци

По датом обећању на овом интернет сајту публикујемо целокупни садржај четрнаестог броја Вашег и нашег часописа. Надамо се да ћете уживати у нашим текстовима. Не устручавајте се да остављате ваше коментаре на понуђене текстове, јер нам је то велика помоћ у креирању часописа. Уколико желите да поручите штампану верзију часописа можете нам се обратити на број телефона: 015/849-268 и на e-mail: glassacera@gmail.com. Цена једног примерка је 80 динара. Следећи број «Гласа са Цера» излази средином месеца маја.

Редакција часописа

19. априла 2010. Posted by | Број 14, Обавештења | Поставите коментар

Наградна игра

Наградна игра нашег часописа се наставља. Прва два читаоца штампаног и електронског издања, који 18. априла од 12 часова одговоре на наградно питање добиће комплет издања нашега центра (Народни монах и Милан Недић-Српска).
Наградно питање гласи: Како се звао отац Св. цара Николаја Романова? Одговор, ваше име, презиме и адресу можете послати на е-mail: glassacera@gmail.com
Добитници из прошлог броја су:
-Ђорђе Миладиновић, Београд
-Ивана Деспотовић, Ниш
Имена добитника ћемо објавити у наредном броју. Срећно!

Ваш „Глас са Цера“

19. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Буђење кроз празник васкрсења Христовог

Поштовани читаоци,
У ове дане испуњене буђењем живота и природе, делим радост Христовог васкрсења, нарочито са Вама који сте се молитвом и постом и богоугодним делима припремили за овај највећи и најзначајнији догађај и празник у историји човечанства. Нас из Духовно-националног центра ових дана испуњава још једна радост, васкрс идеје о подизању нашега Центра, и са радошћу Вас обавештавам да је остварен пројекат да до краја године Центар у потпуности буде завршен. Божијом милошћу у датом тренутку, благодаћу Светог владике Николаја, Свете царске породице Романов, Светог старца Серафима Саровског и свих Светих које смо молили да нам помогну, обезбедили смо у потпуности финансијска средства за овај историјски и јединствени пројекат у Србији. Грађевински радови на цркви и конаку су поново почели, за два месеца је планиран завршетак, а 4/17 јула за славу ове светиње планирано је освећење цркве и свих изграђених објеката. У току јесени са благословом нашега епископа крећу све активности које смо планом предвидели и редовна богослужења.
Свесни смо тешких околности које нас притискају и физички и духовно, али окупљени и сабрани под окриљем Српске Православне Цркве не смемо губити веру и наду, а нарочито љубав. Преко нашега часописа ми смо указивали на штетне и погубне утицаје на цркву са стране, али и неких унутар цркве. Није нам жеља а ни интерес да овај наш лист буде место напада и оптужби или било каквих полемика о стању у држави и цркви. Наша жеља је да служимо Богу и народу и да Свето предање очувамо по сваку цену. До овога циља можемо доћи само са љубављу. Oна ће нам бити основа свега и биће проткана у свим нашим активностима и у животу свих нас из Духовно-националног центра, свих наших сарадника и свих људи који буду потражили уточиште и заклон у нашој светињи.
Обогаћујући овај часопис из броја у број новим сарадницима, новим текстовима, као и сталним променама дизајна ми желимо да оправдамо Ваше поверење као и да привучемо нове сараднике. Сећајући се неких заборављених, као и недавних времена ми се трудимо да из прошлости извучемо само најбоље ствари и да их применимо у садашњости. Ипак ми не заборављамо и садашњицу, где покушавамо да нађемо лепе примере, али и да искритикујемо појаве које нас муче и тиште. Наша највећа нада је да ће неко читајући овај часопис у њему пронаћи нешто најбоље за себе и да ће то успети да примени у свом свакодневном животу.
Желећи Вам свако добро у овим васкршњим данима поздрављам вас радосним поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Пантелија Петровић, главни и одговорни уредник

19. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Васкрс у времену економске кризе

Православна Црква и њени верници спремају се да ускоро прославе највећи празник Хришћанства, празник Васкрсења Господа Исуса Христа или Васкрс. Иако је ово један од најрадоснијих празника јасно је да актуелна дешавања утичу на свакога од нас а самим тим и на радост прослављања овог празника. Није могуће не приметити да овогодишњи Васкрс већина нас дочекује у озрачју актуелне приче о економској кризи. Економска криза која је задесила читав свет јасно је да не заобилази и наше просторе и наш народ. Актуелност ове кризе ремети наш свакодневни живот, па чак и наш верски живот. Недостатак новца и економско сиромаштво одражава се на све поре нашег живота, па чак и на наш верски живот.
Ово је болна реалност нашег данашњег живљења и пред њом не треба затварати очи јер управо она нам сведочи где се данас налази наш верски живот. Иако се спремамо да прославимо најрадоснији хришћански празник Христовог васкрсења неупитна је чињеница да актуелна економска криза на неки начин ремети нашу празничну радост. Иако се богослужбено и постом спремамо да дочекамо овај празник сама његова радост код обичног човека засењена је светском кризом и забринутошћу о егзистенцијалној сутрашњици. Ова реалност није се одједном појавила код нашег народа него је последица вишегодишњег прилагођавања нашег човека Западном свету и Западној економској култури. Јасним уочавањем где се налазимо можемо и јасније да схватимо у чему је проблем наше економске кризе и њеног рефлектовања на наш верски живот.
Човек потрошачког друштва је свакодневница западног света и саставни део културе капиталистичког постојања. Живети и радити да би трошио и пре него што зарадиш јесте мото капиталистичке економије. На овакво постојање доста брзо навикавао се и наш човек након што смо пре пар деценија кренули путем капитализма. Потрошња новца постао је и код нашег човека симбол класне припадности у друштву. Маркирана одећа, скупа путовања, богате трпезе и сви видови уживања економског благостања одређивали су наше постојање у друштву. Прилазили смо и дружили се са онима који су естетски и економски задовољавали наше критеријуме, а заобилазили све оне који нису били у сагласности са овим критеријумима. Сво наше животно време испуњавали смо и данас испуњавамо радним обавезама које, по могућности, доносе највећу зараду.
Људи који нам могу омогућити одређени профит постајали су наши пријатељи. Економски и пословни партнери постајали су наши пријатељи док тај критеријум често нису могли да испуне наше комшије које живе до наших врата, па чак ни неки припадници наше фамилије. Иако то не признајемо овакво доживљавање другога је нешто ново у култури нашег народа. Будући да често нисмо били у могућности да удовољимо високе економске критеријуме успешности у капиталистичком друштву често смо посезали за скупим кредитима и на тај начин тренутно ојачавали своју економску моћ трошећи не зарађени новац унапред, одлажући његово зарађивање за будућност и тренутно уживајући у даровима живота.
И сам наш однос са Богом почели смо да гледамо кроз призму капиталистичких схватања. Бога смо почели да гледамо на начин економског партнера. Сваки наш одлазак у храм постао је одређени новчано-потрошачки догађај. Ушавши у храм већина нашег народа одмах одлази до храмовне продавнице, купује свеће, тамјан и остале производе, као у продавници. За наш народ постали су збуњујући ретки српски манастири који у свом склопу немају човека који је задужен да ради у храмовној продавници или манастири који уопште немају продавницу. Након успешне куповине потребних реквизита и „сувенира на нашу посету том храму“ упуштамо се у другу потрошачку активност нашег доласка у храм, новчано даривање икона. Завршивши и ову потрошачку активност код већине наших људи завршава се само дело „посете“ том храму, или је успутно још пропратимо одређеном кратком молитвом. И сама та молитва често садржава само наше тражење за потребе наших најближих. Немогуће је не уочити апсолутну сличност овакве наше посете храмовима и посете било којем супермаркету који се налази у нашем окружењу. Сав наш однос са Богом заснован је на одређеним потрошачким потребама.
И само наше прослављање црквених празника постало је у светлу нашег потрошачког живљења. Празник Васкрс за сваку породицу постао је радост обилате трпезе, парада свечаног одевања, радости економског преимућства у друштву. Васкрс без обилате трпезе коју смо проткали многобројним локалним обичајима постао је незамислив.
Већину тих обичаја можда ни ми сами не разумемо али они за нас играју битну улогу. Јасно је да је за нашег човека битније испунити те обичаје него ли отићи у храм и богослужбено прославити овај празник. Овде наглашавамо да обичаји нису нешто лоше али да наш човек треба и мора да уочи да је пуноћа наших обичаја у богослужењу. Па и када одемо у храм видели смо да тај наш боравак није из молитвених побуда него из потрошачких.
Ма колико ово можда звучало апсурдно и неприхватљиво али дошавша актуелна економска криза јесте својеврсни дар савременом човеку да му укаже где се он налази у свом односу са Богом. Губитком новца изгубили смо основни чинбеник нашег потрошачког односа са Богом. Данас када је новца мало и заиста се тешко живи човек мора да преиспита и своје потрошачко постојање у Цркви. То је својеврсни испит за све нас. Данас када криза оставља многе без посла често чујемо и овакве мисли: „не могу да идем у храм немам новца“, „овог Васкрса имаћемо скромнију трпезу“. Стид потрошачког елитизма човека почиње да одбија и од самог верског живота. Ту се заборавља да за живот у Цркви нису потребне паре и да Бог све нас воли без обзира на наш економски положај. Иако ми гледамо на друге кроз призму поседовања новца, иако тај однос имамо и према Богу, Он ипак на нас не гледа на тај начин.
Одузевши нам из руку новац као основни критеријум нашег односа са другима Бог нам показује да је наше потрошачко живљење погрешно. Он као да нас све пита: „Шта је без новца остало од ваше вере“? Потрошачки одлазак у храмове, потрошачко празновање празника не сме бити основа нашег односа са Богом. Господ нас зове да се и без новца окренемо ка Њему и да однос са Њим изграђујемо на другачијим темељима. Црква нас учи да само празновање Црквених празника има тај богослужбени смисао и садржај а да је све друго мање важно.
Гледајући нашег човека у сиромаштву економске кризе јасно можемо уочити колико је он огрезао у својој страсној везаности за богатства овога света. Изгубивши благостање поседовања новца он је изгубио повод за сваку радост и весеље из простог разлога што се он више не зна ни радовати ако нема новца. Живећи у потрошачкој култури он то једноставно више не уме. Иако смо у прошлости живели сиромашније и скромније данас смо једноставно несрећни зато што су нам рекли да смо у кризи. Сиромаштво је била наша реалност и пре ове кризе само што је ми нисмо видели. Били смо сиромашни јер се више не знамо радовати без новца. Новац је постао наш највећи пријатељ без којега ми данас не знамо ни радосно дочекати празник Васкрсења Христовог. Ми данас тугујемо јер смо сиромашни и без новца, а апостоли су се радовали када је Христос васкрсао иако су били сиромашни. Сва радост Христове победе над смрћу Његовим васкрсењем за нас је данас због кризе мањег значаја. Неупитно, дозволили смо да економија узме превласт над онтологијом, да новац узме превласт над нашим постојањем. Управо из тог разлога Господ нас као благи Васпитач упућује да схватимо да је све што имамо пролазно. Богатство које стичемо јесте тренутно и пролазно. Све је то дар Божији који нам Он даје и узима а ми тога морамо бити свесни. Изгубивши ову чињеницу из вида ми неминовно постајемо робови богатства овога света, робови материјалних добара, гледајући и на сам однос са Богом кроз новац.
Управо из тог разлога даје нам се као дар то да овај Васкрс прославимо у сиромаштву актуелне економске кризе и да у љубави Божијој поново Му приђемо као Његова деца а не као обесни потрошачи који за новац мисле да све себи могу да приуште.

Проф. мр Звијездан Игњић

19. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Света новомученица царица Александра

Света новомученица царица Александра је рођена 7. јуна 1872. у Дармштату, данашња Немачка. Била је ћерка Лудвига IV, великог војводе од Хесеа и од Рина и принцезе Алисе од Велике Британије, ћерке краљице Викторије. Крштена је по лутеранском обреду 1. јула 1872. године. У раној младости јој је умрла мајка Алиса. Васпитавана је у традиционалном протестантском духу под надзором њеног оца.
Први пут је посетила Русију са дванаест година када јој се старија сестра Елизабета удала за великог кнеза Сергеја. Тада је упознала будућег наследника престола руских царева Николаја II Романова. Биографи Свете царске породице су тада забележили да су успоставили веома срдачан однос и да јој је будући цар Николај поклонио цвеће. До њиховог следећег сусрета прошло је пет година, када је Александра са својих седамнаест година посетила сестру у Санкт Петербургу. Тада се љубав рађа и будући цар Николај је проси. Царица Александра га је прво одбила да би после кратког времена ту понуду прихватила.
За венчање је требало испунити још један предуслов а то је био прелазак у православну веру. Васпитавана у традиционалној лутеранској породици овај корак јој је тешко пао. Ипак после саветовања са царевићем Николајем и познатим руским православним духовницима Александра је пристала да пређе у православље. Ти догађаји су се поклопили са смрћу оца цара Николаја, Александра III Романова. Како је касније записано, у тужној атмосфери због недавне смрти, царица је миропомазана у православној цркви, а венчање је одржано 26. новембра 1894. године. Прве године брака су протекле складно и у супружничкој љубави. Године 1895, добија прву кћерку Олгу, да би потом биле рођене још три кћерке Татјана, Марија и Анастазија.
Највећа жеља Св. царског пара је била да им се роди син наследник престола. То се и испунило 1904. године рођењем царевића Алексеја. Међутим породична срећа је убрзо била замењена тугом и сталном стрепњом, када је Алексеј показао прве симптоме тешке болести крвних судова, хемофилије.
Биографи Св. царске породице наводе да је Александра била веома побожна и да се често молила Богу. Почетком Првог светског рата револуционарне снаге у Русији почињу да шире неосноване приче о љубавној вези царице Александре и сибирског монаха Григорија Распућина. Такође због њеног немачког порекла оптужена је за издају.
После абдикације цара Николаја једно време проводи као заточеник са породицом у Царском селу, да би последње дане провела у Јекатеринбургу, где је погубљена са својим породицом.

19. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Живот у „лудом“ времену

„Живимо у лудом времену“, прозбори трудница пре неки дан у трамвају, слушајући сиктање надобудног пубертетлије, који јој је, по сада већ нормалном току помињао пола фамилије, у знате већ каквом контексту. Грчећи се у великој гужву људи већ видно изнервираних палим снегом, она је говорила ову реченицу на коју се нико није обазирао. Сви су они имали вероватно имали важнијих брига и страхова тог снежног јутра. Нико јој није устао сматрајући вероватно да су баш они заслужнији да уживају у тренуцима одмора. Кроз неколико станица она је изашла. Беспомоћни поглед који сам видео на њеном лицу, натерао ме је да помислим где ми то живимо.
Просветитељи овог новог света говоре да је време новац и да не постоји већа вредност од акумулације материјалног богатства. Исто тако за те шушкаве папирчиће нуде нам много тога и то по принципу све је на продају. Ако не можете да волите живог човека волећете пса, мачку, свој банковни рачун, скуп аутомобил. У случају да немате довољно новца да купите све ово понудиће вам знатно јефтиније видове забаве као што су турбо-фолк музика, разне ријалити емисије и сличне глупости.
Када све саберемо и одузмемо на крају ћемо добити оног пубертетлију са почетка ових редова. Оног који на захтев труднице да јој уступи место у јавном превозу одговара псовкама, несвестан да га је исто тако његова мајка носила. И куда даље?
Медији нас сваки дан засипају вестима о малолетничкој деликвенцији, договореним тучама, заплењеном оружју, које по свом арсеналу не заостале нимало за оружјем из америчких акционих филмова. Ко је крив? Вероватно сви помало. И држава и родитељи и све институције.
Шта учинити? Сигурно треба мало зауставити темпо. Угасити телевизор и укључити мозак. Прочитати неки добар класик уместо буљити по десет сати дневно на „Фејсбуку“. Заменити виртуалне пријатеље са живим људима и отићи на кафу и пријатно попричати. Научити да је можда време новац али да се новцем не може купити леп тренутак. Имати времена за све. Исто тако схватити да љубав не можемо купити већ само заслужити и очувати.
После тога вероватно ћемо схватити да овај свет није само за нас и за испуњење наших жеља и прохтева већ да је можда створен и за неке друге људе. Које ћемо волети и поштовати. И можда тада оној трудници уместо псовке пола трамваја понуди своје место. Можда…

Владимир Петровић

19. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Милан Недић – Оклеветани великан

Ни данас после шездесет и четири године од смрти Милана Недића, српска јавност нема у потпуности изражено и праведно мишљење о овом великану. За појединце је он један од највећих издајника нашега народа, сарадник окопутара и квислинг. За друге је пак он патриота, човек који је из крајње нужде и из велике љубави према српском народу прихватио тежак терет издаје.
Духовно-национални центар је стао на страну ових других. У нашем раду до сада смо неколико пута осветлили његов лик пригодним тектовима, интервјуима (са његовим унуком), као и књигом „Милан Недић-Српска мајка“ у којој су сабране све испеване песме о овом великану. Наш Центар ће и даље истрајати на овом путу а овим путем најављујемо и ново издање нашега Центра сабране говоре Милана Недића под називом „Речи оца Србије“. Као подсетник на годишњицу смрти овога великана пренеосимо његово писмо краљу Петру II Kарађорђевићу на половини мандата председника привремене владе Народног спаса. „И познајте истину и истина ће вас ослободити“. (Јован 8, 32)

Редакција часописа

„Ваше Величанство,
Ја чиним све што је у мојој моћи да спасем што је могуће више српских живота. Пропаганда из Лондона спречава ме у овом послу. Не смета то што ме напада, јер то чини мој тешки задатак са окупаторским снагама лакшим. Али ја молим да ме Ви не третирате као Квислинга и Павелића, који је до данас уништио око 600.000 Срба у „Независној Држави Хрватској“.
Знам да у редовима српских оружаних снага има око 80% официра и људи који припадају покрету ђенерала Михајловића и који ће се припојити њему када време за то дође, да помогне у ослобађању своје земље. Ја сам спреман да предам власт ђенералу Михајловићу када Немци оду, да би се одржао закон и ред у земљи док се легална влада и Ваше Величанство не поврати. (…)
Свака немачка глава се плаћа са сто српских. За мене, међутим, свака појединачна српска глава је дража него сто немачких.
После ослобођења земље спреман сам да изађем пред народни суд. За моја дела историја ће да суди најбоље.
Ђенерал Милан Недић“

19. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Светли примери из наше историје

Академик Дејан Медаковић у својој приповеци „Част“ помиње се да се после слома Краљевине Југославије обрео у окупираном Београду поручник корвете гроф Емилијан Драшковић – Тракошчански. Пошто је ова историјска личност веома занимљива овде ћемо донети његову кратку биографију.
Краљевски официр, предавао је у Поморској академији. Учтивог опхођења, тих, учио је питомце лепом понашању и држању при узимању оброка.
Грофа је једног дана позвао бојник Винцетић, који је као повереник НДХ имао дужност да региструје све Хрвате, који су желели да напусте Србију. Посебно је трагао за официрима хрватског порекла. Усташки вођа Анте Павелић је желео да као амбасадоре шаље потомке старог хрватског племства. Понудио је и Драшковићу место поморског аташеа у хрватској амбасади у Мадриду, где је амбасадор био гроф Пејачевић. На то је гроф одговорио: „Ја сам официр Његовог Величанства и немам намеру да погазим своју заклетву. Одбијам с гнушањем ову и сличне понуде. Више волим да скапам у овој балканској паланци него да безбрижно шетам по Мадриду као представник једне имагинарне државе чије трајање је већ увелико ограничено. Моја официрска начела ми наређују да сачувам своју част. Свестан сам да то чиним у једном бешчасном времену. Не заборавите, ја своје ђаке у поморској академији нисам учио само да једу, већ сам им говорио о официрској части“.
Када га је Винцетић обавестио да га је његов командант, адмирал Емилијан Лугероти замолио да буде примљен у усташку војску, гроф је рекао: „То није мој проблем. Нека у вашу морнарицу уђе и цела преостала флота Краљевине Југославије, ја чувам своје поимање части и никад нећу одступити, схватите, никада!“
Заборављен и напуштен гроф се хранио у избегличкој мензи. После рата завршио је у избеглиштву, где је и умро од глади.

†Бранислав Жорж

Пре годину дана после краће болести напустио нас је наш сарадник Бранислав Жорж. Тим поводом преносимо један из низа његових необјављених радова.
Бранислав Жорж (1953-2009), рођен је у Новом Саду где се и школовао. У младости писао поезију за коју је награђиван. Објавио је осам књига, историографске тематике и преко 200 чланака у домаћој и страној штампи. У нашем часопису објављивао је радове из националне историје и о Св. царској породици Романов. Сахрањен је на Старом гробљу у Инђији.

19. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар