Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Живот у „лудом“ времену

„Живимо у лудом времену“, прозбори трудница пре неки дан у трамвају, слушајући сиктање надобудног пубертетлије, који јој је, по сада већ нормалном току помињао пола фамилије, у знате већ каквом контексту. Грчећи се у великој гужву људи већ видно изнервираних палим снегом, она је говорила ову реченицу на коју се нико није обазирао. Сви су они имали вероватно имали важнијих брига и страхова тог снежног јутра. Нико јој није устао сматрајући вероватно да су баш они заслужнији да уживају у тренуцима одмора. Кроз неколико станица она је изашла. Беспомоћни поглед који сам видео на њеном лицу, натерао ме је да помислим где ми то живимо.
Просветитељи овог новог света говоре да је време новац и да не постоји већа вредност од акумулације материјалног богатства. Исто тако за те шушкаве папирчиће нуде нам много тога и то по принципу све је на продају. Ако не можете да волите живог човека волећете пса, мачку, свој банковни рачун, скуп аутомобил. У случају да немате довољно новца да купите све ово понудиће вам знатно јефтиније видове забаве као што су турбо-фолк музика, разне ријалити емисије и сличне глупости.
Када све саберемо и одузмемо на крају ћемо добити оног пубертетлију са почетка ових редова. Оног који на захтев труднице да јој уступи место у јавном превозу одговара псовкама, несвестан да га је исто тако његова мајка носила. И куда даље?
Медији нас сваки дан засипају вестима о малолетничкој деликвенцији, договореним тучама, заплењеном оружју, које по свом арсеналу не заостале нимало за оружјем из америчких акционих филмова. Ко је крив? Вероватно сви помало. И држава и родитељи и све институције.
Шта учинити? Сигурно треба мало зауставити темпо. Угасити телевизор и укључити мозак. Прочитати неки добар класик уместо буљити по десет сати дневно на „Фејсбуку“. Заменити виртуалне пријатеље са живим људима и отићи на кафу и пријатно попричати. Научити да је можда време новац али да се новцем не може купити леп тренутак. Имати времена за све. Исто тако схватити да љубав не можемо купити већ само заслужити и очувати.
После тога вероватно ћемо схватити да овај свет није само за нас и за испуњење наших жеља и прохтева већ да је можда створен и за неке друге људе. Које ћемо волети и поштовати. И можда тада оној трудници уместо псовке пола трамваја понуди своје место. Можда…

Владимир Петровић

Advertisements

19. априла 2010. - Posted by | Број 14

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: