Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Србија између фикције и реалности

Србија последњих година живи у једном опасном процепу између фикције и реалности. Реалност је да се земља налази у тешкој економској кризи, да је јужна српска покрајина окупирана а да је, у међувремену, суверенитет земље нападнут и са севера кроз усвајање Статута Војводине то јест кроз процес преношење великог броја надлежности Републике на покрајинске власти у Новом Саду. За то време политичари и медији у Србији те евидентне националне поразе покушавају да анулирају фиктивним, папирним победама – укидањем виза и подношењем кандидатуре за чланство у ЕУ. Пропадање економије траје већ дуже време, само што је њен слом одлаган убацивањем у државни буџет десетине милијарди долара остварених од продаје најуспешнијих српских компанија, углавном странцима, и новим задуживањима земље. Спољни дуг Србије је са девет милијарди из 2000. године, порастао је на 30 милијарди девет година касније. Према неким проценама у земљу је по ова два основа после 5. октобра 2000. године ушло око 50 милијарди долара. Значи у протеклих девет година нисмо живели од свог рада већ од онога што су нам зарадили очеви и на рачун онога што ћемо враћати и ми и наша деца. Но, да је бар тај новац рационално искоришћен. Не, постојала је неписана забрана, коју су донели страни саветници из ММФ-а да се приходи од приватизације уложе у нове инвестиције, јер логично, Западу нису потребне нове српске фабрике које би конкурисала њиховим компанијама, већ му је потребна Србија као ново тржиште за пласман њихових производа. Али ова једноставна и логичка констатација, за коју нису потребна нека велика знања из макро економије већ елементарни разум, који је одувек поседовао српски сељак, изгледа да није схватљива и доступна једном великом делу српске популације. У ствари, један део Срба и даље живи у илузијама – он само сања један сан – да се привидно материјално благостање из Брозовог периода обнови, умножи и претвори у један велики потрошачки рај, како иначе они доживљавају Европску унији. Они све време мисле да је између нас и Европе постоји један суштински неспоразум за који смо одговорни пре свега ми.

Србија заиста треба многе ствари да научи од велике европске цивилизације. Не треба никада сметнути са ума да смо ми десет векова живели у јединственом хришћанском духовном простору, и да имамо велики број заједничких светитеља. Немају само илузије политичари из Београда већ и многе њихове колеге из Брисела и других европских престоница. Они никако да схвате да Срби не представљају никакву претњу Западу. Ни један Србин неће везати око себе експлозив и ући у париски метро да дигне себе и друге у ваздух, нити ће због јефтиног „Симповог“ намештаја посао изгубити радници у Вестфалији. Уместо што огромна средства троше да се Србија порази и сведе на границе пре Првог српског устанка, било би им много боље да се позабаве онима који заиста угрожавају безбедносне и материјалне интересе Европе: радикалним исламистима, који су спремни да дижу у ваздух возове у у метроима европских престоница и који, евидентно, немају намеру да се интегришу у европска друштва. Било би добро да се мало размисли и о народима на Далеком истоку, за чију индустријску производњу по дампишким ценама Европа и Америка немају одговор. То су прави проблеми и изазови за Европу а не Срби који не желе да се одрекну своје свете земље Косова и Метохије.

Значи између Европе и Србије пре добијање статуса кандидата за чланство, потребан је један суштински договор заснован на истини. А да би смо били у истини морамо бити у Богу и са Богом. Али је управо удаљавање данашње Европе од Бога проузроковало низ проблема старом континенту, укључујући и ове који су биле предмет размишљања овог текста.

Слободан Ерић, главни и одговорни уредник листа „Геополитика“

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Древна историја Срба (1)

На почетку XXI века Срби се налазе пред духовним, физичким и биолошким истребљењем. Разлога за овакву твдњу има доста, а један од главних фактора свих наших несрећа је непознавање своје вере, историје, културе, традиције и народних обичаја. У нашим школама као и у страној историографији српска се историја представља углавном од доласка са Карпата на Балкан у седмом веку. Изгледа по тим књигама да смо ми ко зна одакле дошли, са већ уграђеним друштвеним поретком, са својим језиком, са обичајима и културним темељима, а при том нико није хтео помислити да је требало да протекну векови да се формира један народ, који је под светом лозом Немањића заузео водеће место на Балкану. Знамо да историју пишу победници, онда они и удешавају истину о себи и другима. Германи, Ватикан, комунисти, Аустроугари, Исламисти, Хрвати, Англосаксонци и остали наши непријатељи вековима насрћу, на све што је српско и искривљују историјске чињенице.
И пре Немањићке Србије Срби су имали своје државе и царства почевши од своје колевке Индије, преко пространства Азије, док се нису упутили у руске пределе и касније се спустили до од своје колевке Индије, преко пространства Азије, док се нису упутили у руске пределе и касније се спустили до Балкана. О тој старој српској историји има доста тога да се каже, да би могли бити поносни на своју прошлост и да би сазнали да се српско име помиње у писаним историјама још на хиљаде година пре рођења Христова. О нашој историји бавили су се многи познати историчари светског гласа као што је Немац Леополд Ранке, велики историчар Јиричек, као што је мађарски писац гроф Бењамин Калај, као што су славни слависти Колар и Шафарик и још многи други. Аутор ће пишући о српској историји користити те писце и стотине других од класичних грчко – римских писаца, преко кинеских и турских хроничара, па све до највећих србомрзаца Хрвата Рачког и Смичикласа као и велики број српских писаца.

О пореклу имена Србин

Многи српски противници тврдили су и још увек тврде да српско име долази нашем народу од имена земље Србије, замењујући тако узрок и последицу. Још су се многи трудили да Србин долази од латинске речи „ сервус“ која значи „роб“, јер они сматрају да су Срби увек били ропски народ. Ову теорију је први лансирао византински цар Константин Порфирогенет. Највећи српски историчар Јован Рајић у својој књизи Историја Срба (Беч 1794 год.) пише на страницама 149 – 192: „Неки стари аутори доводе порекло имена српског од Хумских Срба, а други од Србата – Сармата, трећи од реке Сербице између Тигра и Еуфрата у Месапотамији. Други аутори му траже порекло у речи „собрање“, због, сабор или од речи север, јер је прастара Отаџбина Срба била данашња Сибирија.“ Чешки историчар Павле Шафарик каже о пореклу имена Србин: „Сви изопачени облици српког имена Сурб, Сјарб, Себр, Себрин, Сибр, Сибрин, Серб, Срб, Србин су разни облици једнод истог имена Србин, а та реч значи порођај, рођак, род, народ, као и латинско генс, нацио, као и индијско серим, што опет значи“ народ исте крви и једног имена“. Руски историчар Велтман у делу „Атила и Руси“: …. Име Србин од старине се односило на војнички, ратнички сталеж у Русији и то име „ Срб“ значи војника, храбра човека, који се вечно бори и од ког су постали сви данашњи козаци у Русији“…
И дан данас у Русији око реке Волге реч „сербо“ значи породицу, род, својту, код Бјелоруса реч „Сарб или Сјарб“ значи силу, множину великог народа исте крви и истог језика, а код Украјинаца реч „сирбин“ значи господовати. У Турској све до пропасти њеног царства у Европи било је забрањено Србе називати Србима, јер у Турака реч „сирб“ и „серб“, значи народ једног колена, храбар, убојит и непокоран. А у старих Перзијанаца реч „сарб“ значи главу, првенство, старешинство. Код Арапа, Халдејаца и чивута реч „Срб“ значи слободна човека, јунака, непокорног. А и у праоцу свих индоевропских језика, у старом санкритском језику реч „себх“ значи семе, колено и род.
Треба се осврнути и на име Влах који неки писци Србима и које се било одомаћило у Турској и прихваћено од Хрвата. Влах је старо име и означава човека туђинца. То име припадало је Келтима са којима су Срби дошли у додир 400 година пре Христа и ти су Келти касније изумрели. Касније се Влах звао ваки ратар или пастир.
Кад су Турци покорили српску државу, Срби су се повукли у планине и бавили се сточарством и тако су добили име име Влах. Влах значи занимање а не народност. Данас се Власима зову Румуни.
Србима се код неких старих историчара даје име Рац. Име Рац је новог порекла и значи човека из Рашке, а Рашка је била главна српска област по доласку на Балкан. Када се узму у обзир сви називи имена Србин у страним језицима, долазимо до закључка да они значе огромност, силу, својту, род, множину једног народа, једне крви и једног колена. Кад је српски народ дао себи то име, он је већ морао бити у поседу тих особина, а баш то доказују многи најстарији документи многих народа. Ево шта према историји чувеног Јоахима – Историја народа средње Азије, вели кинески погранични гуверенер Хја Ју, 160 година пре Христа у летопису сачуваном до данашњег дана: „Срби су од пролећа до јесени тридесет пута нападали на нас и пљачкали. Усуђујем се предложити да изађу све војске из области Јудеја, да их нападају ван стена и то зими једном, а сваког пролећа по двапут. Одкако су побегли Јуни, осилише се Срби и завладаше земљама њиховим. Имају преко сто хиљада војника, далеко су чувени са своје телесне силе, а и доста просвећени. У њих су коњи бржи од хунских и оружје још оштрије од хунских. Српска племена су још силнија и многобројнија, него што су пре била и већ две године не можемо да измислимо начин, како би смо им доскочили…“
А четири века раније, славни македонски (старо – античко грчки) цар Александар Велики поклања српским племенима многе земље у средњој Европи и назива их великомоћни, најчувенији и најзнаменитијим. Још старији грчки класични историчар Херодот, ког и сад сав свет зове „оцем историје“, говорио је о Србима да су један од највећих народа на свету. На приговоре да Херодот и цар Александар Велики говоре о Словенима и о Трачанима, а не искључиво о Србима, треба одговорити са мишљењима светских историчара. Херодот већином Србе назива Трачанима, други их зову Ските и Сармате, међу Готе и Хуне, Аваре, Венде, Вандале, Трибале, Илирце, а понекад их зову ропским именима Склав, Склавин, Славен. Историчар Шафарик пише дословно: „Име Србин је најстарије, домаће и дубоко укорењено међу свим Словенима, а код странаца ретко употребљивано.“ Херодот под Трачанима свакако подразумевава Србе и потом објашњава свој став: „…Међу Србима од памтивека живело је велико племе, које се називало Рашчани, Раци или Раси. Они су добили то име још из Индије од индијске речи Ракса, што значи црвенорујну боју, која је од памтивека била омиљена српска боја. Исконски Рашчани су су Црвени Срби, којих је било у Русији све до десетог века.“ Ти Срби су у доба Херодота становали у Малој Азији и на Балкану у Тракији. По њима се називала и стара Рашка у Тракоји на реци Марици и новија Рашка Немањина. Име Тракија само је замењено српско име Расија, као што Трачани замењени Рашани“…
И хрватски историчар др Маретић у својој књизи Славени у прошлости прихваћа ово тврђење на страни 4 исте књиге.
Други хрватски историчар Фрањо Рачки у својој књизи Борба јужних Славена дословце вели: „ …Код Кедрина је Трибалија „ тон топон тон Сербон“ боравиште Срба, јер су Бисантинци именом Трибала често Србе називали“. Грк Халкокондилас вели да су Срби или Трибали изашли из северних руских крајева. Тај исти атински историчар тврди у књизи Хистор Бизант на 14 страни да су Трибали Срби најстарији и највећи народ на свету, он у ствари мисли најстарији од свих словенских народа.
У Минхену се налази оригинална немачка хроника писана пре хиљаду и двеста лета, у којој се каже да су Срби тако велико царство ( регнум ) да су из њих произашли сви словенски народи (Хормајерс Архив, стр. 282-283 ). Римски историчар Плиније, који је живео у Христово доба, писао је о Србима следеће: „…Срби или Венди су живели око Дона Венеди уз Вислу без прекида“… Као што видимо из свих ових цитата, за Словене у то доба не зна нико, док Србе ређе зову Србима, а више Трачанима, Трбалима, Вендима и Антима. Прокопије из Цезареје, готски писац Јорнанд, Арапин Ел Бекри тврде да су ти Срби настањивали велики део Азије и преко Балкана још пре Христовог рођења допирали све до Рима. Хрват др Рачки у својој књизи „Повјест Славена“ на страни 6 и 7 каже: „У почетку називаху се Славени домаћим именом Срби, то јест рођаци, а странци, поготово Немци звали их Вендима или Виндима. Под тим именом зову Славене и Грци и Римљани још од седмог века пре Христа. Ширењем римског царства добиваху тачније податке о Вендима то јест Србима, а кад је уништена стара римска држава, нестаде домаћег имена Срб, те се оно задржава код полабских и јужних Срба.“
Дакле, име Србин спомињу историчари на хиљаде година пре Христа, а име Словен настало је тек у петом веку после Христа. У то доба Срби су се у свом помицању на Запад сукобили са Германима. Сва српска племена која су могла међусобно да говоре почела су се називати Словенима, а Германе које нису разумели Срби су звали Немцима, јер су за њих они заиста били неми. До тог часа су се сви Словени звали Срби и били су један јединствен народ, заиста један од најмногобројнијих. Ево још једног историјског доказа чехословачког историчара Јана Добровског (Беч, Јарбух 1827): „Истоветност имена лужичких и балканских Срба није случајна, она потиче из прастарих времена, кад су се српским именом називали сви садашњи Словени, пре него је постало словенско име“. Немачки етнограф Зеринг у својој књизи вели да је прво опште име словена било је Сербли, што значи уједињени. Мађарски историчар гроф Калај о историји првих Срба каже: „По испитивањима најбољих светских умова сво словенски народи у прастаро доба називали су се Срби, а Словени и Анти били су само огранци ове породице. Опште званично име Србин је касније забачено, имена Анти у петом веку по Христу опште нестаје, а од шестог века појављује се у хроникама име Слави, Славни. Док су сви садашњи Словени живели сложно и заједно, они су се звали Сабраћа, Сораби, Сорби, Срби“… Нерешено у историји питање, кад је отпочело цепање до тада јединственог народа Срба, у садашње разне словенске народе. Под једним настало је око рођења Христова, по другим још на седам стотина година пре тога. Хрватски историчар Фрањо Рачки пише у „Повијест Славена“ да Римљани ширењем своје власти ка северу и истоку почеше добивати тачније податке о Србима, које су они називали Вендима.
Под тим именом Венди познаваху Грци и Римљани Србе још у седмом веку пре Христа, кад су у то доба из српских крајева код балтичког мора извозили ћилибар.
А какви су били ти Срби у шестом веку пре Христа саопштава нам велики руски научењак Александар Гиљфердинг, који у својој историји каже: „Балтички Винди имали су богате и велике градове, просвету, државно уређење и трговину која је достигла такав развитак, да су задивљавали савременике“. Судећи по фактама, да су у то време на бескрајном простору постојале разне државе Срба, које је везао само заједнички језик, а не политичко јединство. Цепање Срба могло је наступити пар хиљада година пре Христа, кад су услед намножености и пренасељености кретали ка новим пределима, новим земљама и новим домовима. Под тим неутврђеним историјским подацима Срби су пре више од две хиљаде и шесто година имали напредну и просвећену државу на балтичком мору. Колико је векова морало проћи, док су Срби из прадомовине индијске дошли до Балтика и тамо створили државу?
Интересантно и најболније за наше непријатеље који нам негирају и искривљују историју, у најстаријим писаним историјским споменицима који су сачувани, помиње се само име СРБИН, а нигде Словен. Римски историчар Птоломеј на 150 година после Христа пише о том истом народу и зове га Сербои, да кинески „дворски дневник“ који се је непрекидно писао две хиљаде година и који је и данас сачуван говори о народу Срба. Птоломеј пише да у то доба ти Срби живе у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. На том бескрајном простору од Сибирије до сада Венеције италијанске Венеције живео је српски народ. На таквим даљинама и ширинама у доба кад су прилике саобраћајне биле мале, није никакво чудо, да су поједина племена тог великог српског народа попримала своје посебне особине и обичаје, модулирала свој језик давали себи посебна имена, као што сада имамо у ужем српском народу Личана, Крајишника, Босанаца, Црногораца. Име осталих Словена Руса, Пољака, Чеха за разлику од имена српског помиње се први пут у писаним споменицима у шестом веку, дакле на хиљаду година после Срба. Шафарик изричито говори да до 6. века по Христу никад није нико поменуо име Чех или Лех или Словен, а о Пољацима и Русима историја писана говори тек у деветом веку по Христу. Другим речима, два највећа словенска народа Руси и Пољаци појављују се први пут под тим именом у деветом веку, пре тог датума они нису оставили никаквог трага у историји.

СРБИ У ПРАСТАРО ДОБА

Марво Орбин, дубровачки писац из 16.века, тврди да су Словени (Срби) потомци старијег Нојевог сина Јафета, чије име значи „ширење“ да су били рођени ратници и да су освојили многе земље, да би закључио да је њихова прошлост као најмоћнијег народа на свету мање позната из два разлога: „ Недостатак домаћих историчара и њихова неслога“. Свети Николај Српски, у једном свом предавању на Коларчевом универзитету у Београду (9. 3. 1941), сећајући се посете индијског песника Тагоре Србији, рекао је следеће: „Пре неколико година, са овог истог места говорио је Београђанима наш рођак из Индије Рабиндранат Тагоре.

(Наставак у следећем броју)

Мр Живко Марковић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Нова римска империја

Глобални светски пројекат, Линдон Ларуш амерички економиста, назвао је „установљење Нове Римске империје“. Темељ овом пројекту постављен је у периоду 1989 – 1999. После пада СССР и уједињења две Немачке. М. Тачер, Ф. Митеран и Џ. Буш старији, наметнули су свету уједињење Нове Римске империје, тј. светске англо – језичке државе, са центром у Лондону и Њујорку.
Кључне организације које учествују у овом пројекту су ММФ и Светска банка које спроводе политику геноцида насилно истребљујући народе разних земаља. Оваква се политика сада спроводи у Русији, и Србији, и уништава суверене државе и народе.
Сличност старе и нове Римске империје Л. Ларуш види у следећом:
„У историјском развоју Европе пројавиле су се две тенденције, два основна правца: грчки и римски. Скоро хиљаду година они су се међусобно борили. Грчки правац је опредељење за хришћанство а римски за паганство“.
Зашто правимо овакво поређење и у чему је сличност старог и новог Рима?
Пре свега у уништењу суверености других држава и спровођења политичког уништења „сувишног становништва“.
Древна Римска империја, која је наследница древног Вавилона, такође је имала контролу над народима. А идеологија Новог Вавилона јесте у стварању јединствене светске државе која је контролисана из једног центра, а који има моћ да одлучује ко ће да умире а ко да живи; ко ће да се развија а ко да пропада. Светски моћници ће преузети власт над целим светом. Али, ова утопија ће се распасти на нивоу свога највишега процвата, исто као што се урушио и стару Рим. Успостављање пред крај света Нове Римске империје прозорљиво су сагледали многи свети оци Цркве Христове. „Тајновидац је у пустињи, каже аутор књиге „Почетак и крај нашега земаљскога света“ видео жену која седи на звери, пуну имена хулних, са седам глава и десет рогова (Откр. 17, 3). Ангел објашњава тајновидцу Јовану да звер показана у визији, јесте успостављање Нове Римске империје у последњем времену. (Стварање Европске уније може се сматрати једним од испуњења пророштва св. отаца; седам глава јесу седам центара моћи, оних који управљају, који су главе, можда седам најразвијених евроспских држава Г-7, а које су извесном смислу потчињене масонерији, медијима, капиталу тајних друштава и сл.).
У састав Нове Римске империје улази и десет царева. Они имају једну мисао са звери (са антихристом) и предаће му своју силу и власт, даће му на располагање своју војску (укључивање у тзв. антитерористичке коалиције у чије име ће се објединити светске војне организације), наднационалну стратегију владања путем администрације и финансија (што подразумева губитак суверене национално- државне власти). Особеност Нове Римске империје биће у њеној потпуној зависности од јеврејства.
Десет царева који ће дати власт антихристу подразумева усредсређивање власти у рукама једног човека, тј. Антихриста; а кратко време пре тога светом ће управљати „десет царева“ и светска влада: „И звер која беше и није, она је и осми, и од седморице је, у пропасти иде“ (Откр.17, 11). Антихрист ће од стране САД, једног од седам царстава, успоставити осмо, последње антихристово царство, царство звери. „И десет рогова које виде, то су десет царева који царство још не примише, него ће ка о цареви примити власт истог часа са зверју. Ови једно мишљење имају, и своју силу и власт дају звери. Ови ће са Јагњетом заратити и Јагње ће их победити, јер је Господар над господарима и Цар над царевима, и они који су с Њим, позвани и изабрани и верни“ (Откр. 17, 11-14).
Онај који задржава, то су верујући православни хришћани у Спаситеља Христа. Нпр: у борби против православних Срба од стране НАТО агресора, на бомбама је писало: Срећан Васкрс! И као што се може очекивати исто да буде рата са православном Русијом, премда можемо увидети да се тајним путевима овај рат води веома дуго.
Свети Андреј Кесаријски пише: „Звер јесте антихрист, он је осми цар; зато што после седам царева (кад светом буде владала велика седморица, прим. аутора) који ће устати да опустоше земљу, он ће изаћи из седморице; у Откровењу је указано на краткоћу времена тј. на 42. месеца, после чега ће се седам царева покорити антихристу као своме вођи“.
Читамо даље шта се каже у књизи „Почетак и крај земаљског света“: Пад великог града биће, као што је речено у Откровењу, пре зацарења сина погибли у Јерусалиму (Откр. 17, 15-17). Одмах затим, државе које ће ући у састав Нове Римске империје, предаће му своју власт, јер ће сви имати један ум и једну жељу – истребљење православног хришћанства – Невесту Јагњетову. Православну Цркву, која ће у ово време бити у последњим порођајним мукама (Откр. 12, 12).
Откровење показује да ће се учинити савез звери са лажним пророком, јер ће јеврејство и богоодступништво, на крају времена по допуштењу Божијем, имати нарочиту силу, јер ће на страни непријатеља хришћанства бити оружје (војна моћ НАТО и САД), а на страни масонерије– новац и политика.
Поприште последњих догађаја, по мишљењу тумача Апокалипсе, биће Малоазијске земље, Сиријске, Египатске, Јужно – Европске, једном речју, све области древне Римске империје.
Јован сведочи да десет царева мрзи женублудницу и уништиће је, и обнажиће је, и сажећи је у огњу. Зато што им је Бог дао у срце да испуне једну вољу и дају царство звери, док се не испуне речи пророштва Божијег. Блудницу ће, по унапред утврђеном закону, казнити управо они са којима је блудничила“.
У нашем времену све нејасноће и противречности Апокалипсе, на које су указивали свети оци, сасвим су јасне и појмљиве. САД и Израел, светска закулиса и под руководством тајних служби, а под видом страха од међународних тероростичких организација, у борби за „мир и сигурност“ треба да обаве следеће задатке: – стварање сурове диктатуре (под изговором борбе против тероризма треба људе лишити права приватности и слободе човека) стављајући под тоталитарну контролу сваког станивника земље дајући му ИНН број, тј. бројчано име звери (Откр.13, 17). – под маском праведне борбе сакрити тајну намеру САД и НАТО у уништењу Ирака, противника Израела, а главног заштитника арапских интереса у региону Блиског истока, како би Јерусалим постао престоница Израела, (а Јерусалим треба да постане престоница света). И обновити јерусалимски Соломонов храм, где ће, по Откровењу седети јеврејски месија, антихрист. -извршити последње припреме за Трећи светски рат (светски Армагедон) преузети контролу над националним војним снагама, технички формирати светску владу, која има задатак да у скоријој будућности зацари антихриста.


Део редакције часописа се јавно ограђује од ставова изнетих у овом тексту.


Анонимни јереј РПЦ, приредио монах Николај (Микић)

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Српски клубови под несрпским знамењима (1)

Комунисти након своје победе и успостављања политичке диктатуре у земљи 1945. године, свој основни симбол користе као име за најпопуларнији спортски клуб: Црвена звезда. Други од водећих клубова добија назив оних који су донели комунизам – Партизан.
Треба рећи и то да су само у Србији два водећа клуба понела у својим називима чисту комунистичку симболику.
Тако је одмах након Другог светског рата пуковник Бранко Шотра, тадашњи начелник „Дома армије“, креирао грб „Партизана“, који је актуелан и до данашњих дана.
„Назив Црвена звезда“ је идеолошке природе и означава симбол у чијој је идеји да се крвљу и револуцијом уништи хришћанство, а крст замени црвеном звездом петокраком.
Шта смета називу Црвена звезда да се ослободи те идеолошке скучености и да постане заједнички симбол. Очигледно да смета придев „црвена“, који је у ствари значи „комунистичка звезда“. Из тог разлога треба размислити да ли постоји неко боље, неутралније решење – да Звезда не буде ни комунистичка, ни капиталистичка… него наша, свих нас независно од политичког опредељења.
Из тог разлога вреди размислити о чистом имену „Звезда“ без икаквог придева који уноси идеолошку сметњу и заваду, било десну или леву. Сачувајмо „Звезду“ да буде оно што јесте – звезда, стар, стела… заправо оно што је највише и најуспешније у својој области.
Шта је снажније од петокраке? Снажнија је симболика крста. А шта обједињује крст и звезду? Обједињује симбол витлејемске звезде која сјајно зрачи на иконама и уму верника. Облик витлејемске звезде која је мудрацима показала место Исусовом рођења, јесте осмострани крст састављен од правоугаоног и косог крста.
Ако постоји узвишени знак победника, онда је то звезда са витлејемском звездом на прсима. Ево изазова за уметнике. Очекујемо од вас драги читаоци предлог за ово решење.
Наравно пре доношења било какве одлуке неопходно је и неизоставно питање: шта о свему томе мисле навијачи, какав је њих став и предлог?
За почетак износимо размишљања неких наших познатих стручњака.
Милан Живадиновић, екс селектор репрезентације Југославије, и својевремено тренер Црвене звезде, има свој став: „У овом моменту посебно се мора водити рачуна о навијачима и њиховим жељама. Потребно је направити једну широку анкету. Сваки исхитрени корак не би донео ништа добро. Ако су навијачи Динама у време најјаче власти Туђмана могли да се побуне и врате стари назив, могу то и други. Навијачи су носиоци симбола и клубова. Плашим се да неко на властиту жељу не направи праву катастрофу.

(Наставак у следећем броју)

Слободан Влајић, пренето из листа „Геополитика“ (број 2, јануар 2001.)

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

In memoriam: Момо Капор (1937-2010)

„Ватрена линија је линија живота и смрти. На њој човек учи најважнију лекцију у животу – како савладати страх од смрти. Прошао сам поред једног тенка на којем је писало: СМРТ НЕ БОЛИ! Верује се да тренутак пре смрти човек у магновењу пролеће читав живот у једном секунду. Ето идеалног романа који свако носи у глави, а нико неће моћи да напише. На ватреној линији људи ћуте, а речи су шкрте и скупе. Нe плаши се звиждука куршума, оног који те погоди једино нећеш чути.“ (Момо Капор, Смрт не боли)

Људска је особина да праве врлине неке особе успемо да схватимо када оде са овог света. Исто тако ми као да нисмо свесни шта имамо у нашим животима док то не нестане. И онда уследи туга, нека празнина…
Вечити ратник и младић ових дана је изгубио последњу битку. Неки чудан мук је наступио Београдом, градом који је он волео и коме је посветио своје најлепше редове. Као да нико није могао да верује да он може да умре.
Рођен је у Сарајеву далеке 1937. године, да би са родитељима убрзо прешао у Београд. Завршава студије сликарства на београдској Академији ликовних уметности. У студентским данима почиње да пише, да би потпуно афирмацију доживео 1975. године са романом „Фолиранти“. Од тада је објавио преко четрдесет књига и велики број есеја, чланака и колумни у најпознатијим новинама и часописима, као што су„Политика“, „НИН“, итд. Ипак, његова највећа љубав је била сликарство и како је само он то могао шеретски рећи: „пишем само док ми се слике суше“.
Књижевни критичари су га заобилазили сматрајући га лаким писцем. Он се никада није на то жалио. Колико су грешили види се из огромне љубави српских читаоцима према Моминим књигама, које су продаване у невероватним тиражима. Како старије, тако и млађе генерације одрастале су уз његове књиге и чланке. Нико није једноставније а тако перфектно описао дух Београда, Србије и унутрашње биће нашег народа. Вечито заљубљен у прошлост указивао нам је лепша времена, дивне пријатељске тренутке, поверење и на све оно што што нам недостаје у овом времену опште емпатије.
Не заборављајући свој народ у тешким временима, већи део последњег рата је провео на ратиштима у Републици Српској и Републици Српској Крајини. Он није могао да седи скрштених руку док његов народ гине.
Његовим одласком ствара се велика празнина и стрепња да ли ће ко моћи као он да нас насмеје, подсети на нека лепша времена и поврати из стања емпатије. Исто тако недостајаће онај чаробни четвртак када хиљаде читаоца широм отвара „НИН“ прескачући све чланке да би дошли да његових „Размишљања доконог шетача“. Срећан ти пут „вечити дечаче“ на онај лепши свет! Нама који остајемо на овом свету не преостаје ништа друго него да се сећамо тебе, твојих речи и твојих слика. И да вечно жалимо што смо изгубили оваквог великана!

Владимир Петровић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

“Српски Келти“ прославили дан Св. Патрика

Један од најоригиналнијих бендова у Србији „Ортодокс Келтс“ прославио је осамнаест година постојања величанственим концертом у „Дому омладине“, 17. марта ове године. Повод је био празник Св. Патрика, који је уједно и национални празник Ирске. И пре почетка концерта атмосфера је била усијана и обојена у зелено, симбол данашње Ирске. Скандирањем и бројним аплаузима публика је поздравила излазак бенда на бину. Уз поздрав: „Помаже Бог Келти“, феноменални Аца Селтик је започео концерт, а екстаза у публици је наступила после извођења песме „Green roses“.

Потом су уследили познати хитови бенда као и изненађења која је бенд припремио за овај концерт. На првом месту је то била песма са новог албума „King of the hill”. Посебно одушевљење и покушаје имитације ирских плесова је изазвала песма „Far away“.

Пред крај концерта Ана Софреновић је извела песма „Danny boy“. Бенд се није оглушио на позиве верних слушалаца па је два пута изашао на бис. Овог пута Аца Селтик је поручио публици: „Трајаћемо дуго и нећемо престати да следимо сопствена срца“.

Честитајући бенду „пунолетство“, желимо им барем још „сто година“ плодног рада на музичкој сцени Србије.

У нашој јавности мање је позната чињеница да је Свети Патрик, заштитник Ирске, православни светитељ. Рођен је 385. године у данашњој Шкотској. Као млад је отет од стране гусара и служио је као роб у Енглеској. Пошто је побегао од свога господара вратио се у Ирску где је постао свештеник, па епископ. Вршио је велику мисионарску делатност и покрстио је готово читаву Ирску. Умро је 461. године. Његов празник се слави као национални празник Ирске. Сматра се за заштитника рудара, ковача и стоке.

Владимир Петровић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Нови часописи-Русија данас

Крајем месеца фебруара из штампе је изашао други број листа „Русија данас“. На око двеста страна у луксузној штампи са пуно илустрација, овај часопис нам предочава друштвена, културна и привредна дешавања у данашњој Русији, али и открива нам неке заборављене историјске догађаје и показује нам богатство руске духовности. У мору таблоидне штампе овај часопис је стварно велико охрабрење и нада, али и сведок братске љубави српског и руског народа.

У другом броју „Русије данас“ читаоци могу прочитати биографије чланова владе руске федерације, као причу о интелектуалцима који су својим делима дали основу за данашњу руску плодну политику. За читаоце овога листа веома занимљива је и репортажа о руској престоници Москви, као и путопис о Сибиру и репортажа из најпознатијег руског летовалишта Анапе.

Значајне су и приче о песнику Михаилу Љермонтову, о сликарима руског бескраја и о руском дипломати и српском патриоти Василију Николајевичу фон Штрандмену.

Руска духовност нам је приказана у причи о православним звонима и о богојављенском купању у Сибиру на минус тридесет степени.

Нису изостале ни вести из тренутног руског културног живота и занимљиве приче из живота највећих руских градова.

Важно је напоменути да је поклон уз купљени број избор из богатог песничког опуса Александра Сергејевича Пушкина. Одајући признање уредништву часописа „Русија данас“ од срца га препоручујемо нашим читаоцима.

Будимир Кокотовић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Телевизијска критика-Квадратура круга

На националним телевизиjaма у Србији готово да не прође ниједан дан а да се не најави неки нови ексклузивни или скандалозни формат који се приказује по први пут на нашем медијском небу. Ређају се „Фарма“, „Велики брат“, „Луда кућа“, итд. На прво око чини се да ситуација не може да буде гора. Међутим, без велике помпе, на нашем медијском небу опстаје изузетно гледана емисија „Квадратура круга“, предузимљивог и талентованог аутора Бранка Станковића.

Емисија је недавно прославила осам година постојања и хиљаду објављених прилога. Већи део тих прилога је било представљање истинских јунака, беспомоћних и одбачених људи. Без патетике, без малициозности „Квадратура круга“ нам је помогла да упознамо право лице Србије, које је материјално сиромашно, али духовно богато.

Ретко ко није заплакао над тужном судбином Милије Јелићa. На једноставан начин приказана је борба малишана којем је живот натоварио превелики терет на леђа. Смрт мајке, болесног оца и сналажање за живот. Невина дечија суза малог Милије измамила је хиљаде суза. Но, на томе није стало, добри људи су помогли Милији и обезбедили му колико-толико нормалне услове за живот. Но, Бранко Станковић није ту стао. Кроз „Квадратуру круга прошло је још прича о великим а занемареним људима. Ове драгоцена емисија нам открива и заборављене народне обичаје, крајеве и занимљиве приче. И тако из недеље у недељу, показује се право, чисто и неокаљано лице Србије.

Пантелија Петровић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Голгота

Мрачно је небо. Месец крвави
У поноћноме тиња облаку,
Ко тежак уздах шапће у трави
Ветар. Голгота спава у мраку.
Црно је небо, ни звезде нема—
У грозничавом бунилу дрема
Планета стара:
Грех на њој тешка крила одмара…

Тама је пала…
Суморно ћуте троја вешала
У глуво доба тишине мртве—
Празна и црна—
С њих су недавно скинуте жртве:
Два разбојника и Божији син—
Два трна
И један крин…

Јутро је, ал још свитања нема,
С јерусалимских тврдих бедема
Још се не диже тама немила:
С Истока нема танка бледила
Зоре, веснице блискога дана—
Још лежи ноћ ко прикована
Ко црна крила мртва гаврана.

Са страхом, с тешком слутњом у груди
Забринут народ лута и блуди
По улицама,
Тиска се, врви
Около Храма
Ал не на принос пасхалне крви
Већ да молитвом наду окрепи:
Хоће л сванути? — шапће и стрепи…

Ал каква оно утвара бледа
Међ народ ступа? Народ се згледа:
Ко је и шта је?
Нико је не зна нити познаје.
Ко дух, ко авет поноћних снова
Ил из пророчких да је гробова:
Брада се вије, прамење бело,
Занесен поглед, дуго одело,
Погледом густу таму прожиже,
Дршћућом руком вео подиже
Са будућности срамне Голготе—
„Христос воскресе!“ — пун страхоте
Глас му заори…
Голгота гори!…
Над њоме пламти ускршња зора,
А на њој Црква ко златна гора
У руменоме сјају се купа—
И к њојзи ступа
Свет будућности с далеких страна…
Под плавим небом дивотна дана
Грми и звони,
Гмижу тисући и милиони—
„Христос воскресе!“ — ваздух колеба
До краја мора, земље и неба…
Ал зачас само… и мрак се густи
На земљу спусти.

И пред страхотом Божјег виђења
Што румен лица с бледилом мења,
Јуда се прахом по глави посу;
Чупајућ косу —
Груди бијући
И крвав поглед небу шиљући
Сруши се, клече:
„Проклетство!“ рече.
Дрма се, пуца Храм Соломона
Од грмљавине ускршњих звона…

Милета Јакшић

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Фотографија месеца

Стиже пролеће

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар

Актуелне вести

Позивамо све читаоце штампаног и електронског издања да нам се придруже у креирању часописа. Сваки Ваш предлог, сугестија или похвала биће драгоцени за остваривање бољег квалитета нашега листа.

Подсећамо да све информације из живота Духовно-националног центра можете читати на нашој званичној интернет презентацији http://www.romanovi-srbija.org.rs. Такође ове информације можете пронаћи и на нашем Facebook и Twitter профилу, као и гледати видео записе из живота нашега Центра на нашем YouTube порталу. У случају да желите да сазнате детаљније податке о нашoј издавачкој делатности, радовима, подизању храма Св. цара Николаја, као и о најновијем пројекту подизања српског православног села можете нас контактирати телефоном и e-mailom.

15. априла 2010. Posted by | Број 14 | Поставите коментар