Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Древна историја Срба (2)

Рекох вам да нам је рођак зато што су наши преци у давној давнини живели наши преци у непосредном суседству Индије, одакле су донели многа веровања, пословице и многе санкритске речи. Кад модерни историчари тврде да смо се доселили са Карпата, они донекле право говоре, али само уколико мисле на нашу полазну станицу. Иначе, они греше, као што греши свако ко би рекао да је путник из Солуна допутао у Београд из Топчидера“.
Многи су слависти утврдили да су онај преисторијски народ, што се у историјској епохи расуо од Индије до крајњих граница Европе, чинили Сораби, Раци, чије је заједничко име Срби. Мороскин, руски историчар, пише да је „од хималајских до индијских планина живео народ под именом Сјамскрита или Срби. У тој унутрашњој Индији биле су главне државе Празија, а иза ње велика држава Сабарска, дакле српска, а друга је била у приморској Индији и називала се Пановска држава“. Према сачуваним географским именима насеља, брда, планина, потока, река, језера, који представљају најпоузданији начин за утврђивање постојање неке нације, могу се са приличном тачношћу одгонетнути многа кретања и велике сеобе народа у прошлости, као и њихови народниназиви. Само је Милош Милојевић открио и записао преко 700 топонима хидронима са српским именом на својим путовањима од Кине и Индије до Јадрана и Балтика. Као на пример како су Срби свуда где су били остављали једно те исто име свуда где су били пребивали наводи се река Рашка. „Срби су“, каже се, оставили једну реку с именом Рашка у Индији, а постоји једна река Рашка и у Немачкој, коју су Немци прекрстили у Ракса. Река Рашка постоји и у Турској и у Србији“. У књизи и карти Британске империје, коју је средином 19. века сачинио гроф Бјорнштајерн налазе се река са именом: Млава, Морава, Тимок, Драва, Мутина, Буна, Лађана, као и имена места: Котар, Рунић, Даљ, Даб, Равна Гора, Дрвар, Дрвар, Србумпур, Сербинагор, Мићани, Сарбја. Иако немају индијско значење, у Индији постоје и имена: Србица, Сарбалин, Сабије, Пољача, Јарак, Лујан, Гора, Нана, Божан, Чујан, Драгор, Сањарин, Јара, Неда и друга (Драшко Шћекић, нав. дело, стр. 72).
По прорачуну Марва Орбина и још неких историчара, око 4000 година пре Христа, отпочело је расељавање Сораба Срба из Индије тако што се први део покренуо из Велике Сарбарске на запас и зауставио у Месапотамију.На тој земљикоја се пружа у међуречју познатих река Тигра и Еуфрата, Срби су основали своју нову државу коју су назвали Нова Сарбарска. Константин Николајевић, историчар, нашао је да сви Срби из ове групе нису задржали у Месапотамији, већ се један велики део њих запутио у Малу Азију, да би одатле прешао у Европу и населио се на Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом. Руски историчар Ломански како наводи Д. Шкећић (нав. Дел. 74) је истицао „ да се српске насеобине, првог српског главног дела, оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке“. По казивању већине светских историчара , прва група Сораба- Сарбарских Срба дошла је на Балкан 3000 година пре Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и најодважније било је племе Расени или Рашани, односно Раси. Они су се најпре настанили око река које су се уливале једна у другу – Рашка и Марица. Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе или Рашане- Трачани.
Стојан Бошковић о владавини Срба над Египтом која је трајала пуних 150 година од 1430. до 1580. године пре Христа. То се догодило после расејавања многих народа из Вавилона око 2000. пре Христа, међу којима су били и „ Хиксоси“, за које неки писци држе да је реч о Србима, који су кренули ка обећаној земљи Мисиру (Египту) и освојили га. У „Библијским легендама“ Зенона Косидовског, у причи „Провала пастира у Еипат“ описано је освајање Мисира Хиксосе, тј. Сарбарске Србе из Месапотамије, Египћани су приказали записима на пирамидама и споменицама као народ „беле расе“, с лицима зараслих у дугу косу и браду, плавих очију“. Диодор Сицилијски, Грк живео у време Христова рођења, писац дела „Историјска библиотека“ у којем се налазе подаци о српским земљама античког доба, написао је да мањи део Срба наставио да живи у Египту, и да се током времена стопио са Египћанима, док је већи део прешао на Синај. После су се кретале на север, држећи се источне обале Средоземног мора, све до Либана, Сирије и Месапотамије, свога некадашњег станишта. На пола пута између Либана и Антилибана, у Сиријској долини, велика племена Срба су се утопила у језеру које се зове Сербонис.
Преостали Срби из Феникије населили су Балкан негде око 1500. година старе ере, и то би била друга сеоба ка тим просторима, а трећа последња, догодила се 1200 година пре Христа, после Тројанског рата, у којем су српски ратници бранили тројанског коња. О томе да је Троја била прасрпска насеобина тврди и грчки историчар Страбон, који истиче да су „древне Тројанце чинили делимично Срби, а делимично малоазијски Грци и колонисти са Крита“. Његово мишљење је прихватио и Мавро Орбин и Михаило Ломоносов, руски научник и писац. O живљењу наших предака на балканским просторима пре Христа говоре многи научници који утврђују да су стари Пелазги, Трачани и Илири били „антички Срби“. Херодот у својим списима тврди да је на Балкану пре Грка живео стари народ који он назива Варварима и Пелазгима. Иако Херодот није назначио ко су били ти варваро- пелазги, он тврди да су се они „много пре Грка нашли на путу знања“ и да су они својим освајачима Грцима „били у много чему учитељи. Научили су их вештини обрађивања земље, градњи путева, архитектури, а такође су им предали своју веру и азбуку, док се њихов језик прометнуо у грчки, као језик већине у том добу“. Јерменски историчар из 5. века Мојсије Хоренски, записао је о Тракији да се она налази „источно од Далмације, недалеко од Сарматије и састоји се од пет малих и једне велике области, у којој обитава седам словенских племена“. Сматра се да су се од 5. века нове ере илирска племена, као и сва друга српска, називала у историји Словенима, али да се назив Илири за Србе сачувао до 20. века, док назив Трачани постоји у писаним документима до 16. века. Казимир Шулц, у својој књизи „ О пореклу и седиштима старих Илира“, штампано у Паризу 1856, пише: „Словени се нису појавили јужно од Дунава тек у 6. веку, већ су онде живели од најстаријих времена као Илиро- Трачани.
Тако су се у време римске владавине, за време Јустинијаново, северни Словени дошли и оснажили браћу староседеоце, задржавши обичаје, уређење и језик предака“. Дање, Шулц истиче да су називи Трачани и Илири два имена једног народа, чије су другачије употребљавали Грци, а другачије Римљани, а често су их називали и „варварима. Матија Петар Катанчић, историчар, археолог и песник у својој расправи „Илири и Илирски језик“, на коу се ослања и Шулц, износи да су сви Илири говорили „језиком српским“, а у Илире убраја Србе, Црногорце, Бошњаке и Србе у Угарској, и то са оне стране Дунава“. „Истим језиком говоре и Далматинци“, вели Катанчић и додаје да се „Далматинци од Хрвата разликују“. Он даље наводи де је „чакаштвина“ језик Хрвата“, и да су се „Хрвати одувек разликовали, па да се и дан данас још разликују од Далматинаца и по језику и по домовини“. Језик „свих Илира па тиме и Далматинаца је „штокавштина“. Катанчић подвлачи и границу између Хрвата- чакаваца и Илира- штокаваца „ који себе зову Србима“. Сви смо чули о Лепенском Виру као старом налазишту на обали Дунава у Ђердапској клисури. Ово налазиште је пронашао и проучио археолог Драгослав Срејовевић, потиће из 6. миленијума пре нове ере (старо око 8000 година) и припада млађем каменом добу. Куће Лепенског Вира су правоугане основе, у којима су нађени керамика и камене скулптуре, које сведоче о високој цивилизацији млађег каменог доба, дотад непознато научницима. „Лепенски Вир показује да Европа није морала да прими са Блиског Истока становништво како би могла да превазиђе прошлост и нађе снаге за стваралачку будућност“, закључује Д. Срејовић и своме научном делу под именом „ Лепенски Вир“. „Новооткривена култура Лепенског Вира је доказ“ наставља Срејовић, „ да је овај подвиг учињен у Европи самостално. Њено неочекивано откриће и њене изузетне форме показују да су наша знања о путевима културе још увек ограничена, као и наше могућности да предвидимо облике које је живот способан да организује“. Светислав Билбија, у овде наведеној студији, каже: „Лепенски Вир је историјски документ који нам открива део велике тајне, јер из Подунавља је бели човек почео да се расељава и насељава најпре Европу, па Малу Азију, да једна његова грана допре чак до далеке Индије“. Веселин Чајкановић у свом делу „Мит и религија у Срба“ је објаснио многе старе обичаје који су владали код Срба у погледу култа огњишта и ватре, култа предака, култа сунца и светлости који се поклапа с описима могућног живота становника Лепенског Вира које је изложио Д. Срејовић и књизи „Лепенски Вир“, изучавајући пронађене предмете на том месту.
На основу ових сазнања може се са великом сигурношћу рећи да је колевка Словенства Подунавље, да је Српство још од настанка на свом данашњем тлу. На крају ове приче о српског историји, позабавићемо се још о писмености „наших страих предака“. Др Радивоје Пешић (1931- 1993), професор у Милану, у свету је веома цењен као велики зналац настанка писма код народа. Његова проучавања старих цивилизација довела су до тога да верује у то да је словно писмо старије од пиктографског писма. Он то објашњава ослањајући се на стару индијску традицију по којој су простор и време повезани као облик и звук. Човек је, по њему, заједно са својим разумом и осећањима један облик, што значи да је човек биолошки писмен. Он је дакле инстиктивно, са чистом свешћу нагонски упућен да се изражава. Професор Пешић доказује да је „винчанско писмо“ као словно писмо старије од словних писама у у Месапотамији, Египту и Грчкој. То значи да је Европа прва имала своју културу, и да је Балкан њена колевка, која ће се касније развити у жариштима на југу, истоку и западу. Исак Тејлор (1899), дајући преглед развоја писмености, не наводи „феничанско писмо“ као прво словно (азбучно) писмо, већ наводи „пелашко“ писмо“ (долази од области Пеласти, Пелазги). Пелашко стабло је веома разгранато. То стаблу припадају између осталих, Илири и Трачани. Енциклопедист Ајлијан, истиче да је постојала „Илијада“ на језику Брига, блиских сродника Дарданаца, и да је тек 560. године настало атинско издање. Бризи и Дарданци такође припадају пелашком стаблу.
Многи историчари „Винчанско писмо“ зову и „србицом“. Др Јован. И. Деретић, у својој опширној књизи „Античка Србија“ (2000 год.) утемељено описује „србицу“ као прави изворник писмености. „Из ње су настале све врсте европских писмености, а затим и писменост Северне Африке, осим египатског идеописа“, наводи Др. Деретић, и објашњава да „ такође писменост аријевских племена Азије, араменско, јеврејско и јужно арабијско писмо, воде порекло од „србице“. Присуство србице као писма у појединим земљама је несумљиви доказ присуства српске културе и њеног превасходног утицаја. Др Деретић наводи даље: „Писменост настале из „винчаске србице“ развијале су се у духу културе народа и земље, па су поједина слова постепено мењала свој изглед. Та прва писменост доказује њено право порекло, па каснија измена лика појединих слова и није много битна. Било је измена лика и гласовне вредности појединих слова и у разним српским земљама, па је лако разумети да су те измене биле веће код страних народа“.

(Крај)

Мр Живко Марковић

Advertisements

23. маја 2010. - Posted by | Број 15

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: