Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Меша Селимовић-100 година од рођења

Ове године обележава се сто година од рођења великог српског писца Меше Селимовића. Рођен је у Тузли 1910. године где завршава основно образовање. Меша Селимовић је био школски друг и велики пријатељ блаженопочившег патријарха Павла. Филозофски факултет завршава у Београду, да би се после њега вратио у родну Тузлу где постаје професор гимназије. После Другог светског рата сели се у Сарајево где наставља просветну каријеру, да би доцније постао директор једне филмске куће, управник позоришта и уредник часописа „Свјетлост“.
Замеривши се сарајевској чаршији и тадашњем политичком руководству сели се у Београд. Доласком у српску престоницу остварује се у потпуности као писац. Почевши свој прозни рад са ратним причама он га преусмерава на универзалне теме људског живота и постајања.
Потпуну афирмацију добија објављивањем дела „Дервиш и смрт“ 1966. године и делом „Тврђава“ 1970. године. Дубоко укорењен у српској култури и поштен интелектуалац свим силама се борио против Титове власти и покушао да спречи почетке бујања муслиманске хегемоније у Босни и Херцеговини. Посебно се супротстављао покушајима прављења вештачког бошњачког језика. Матија Бећковић овако сведочи о његовим последњим минутама: “Седећи уз његово узглавље, изговорио сам неколико речи чији је смисао био да није залуду живео, да се заменио књигом, да је своје ране претворио у своје хартије… Он ме је очима испитивао тешим ли га или говорим истину, а низ лице су му се котрљале сузе, толико крупне да су се могле бројати, а значиле су само једно – ако је то истина не жалим што сам погинуо. И да се поново родим, све бих то још једном учинио.“ Својим великим делом Меша Селимовић је ушао у ред највећих српских писаца.

Владимир Петровић

“(…)Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем. (…)“
Меша Селимовић, Писмо САНУ, 1976

Advertisements

23. маја 2010. - Posted by | Број 15

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: