Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Старац Гаврило многострадални

Српски народ никада није био лишен Божијих угодника и праведника који су својим животом сведочили царство небеско. Тако и у прошлом, мученичком XX веку, од Балканских ратова па све до НATO агресије на нашу земљу, где је до сада око 4 милиона Срба пало на олтару своје отаџбине, свемилостиви Господ је српском народу подарио своје изасланике на земљи. Они су били со земљи и анђели Божији, у држави у којој је у периоду богоборачког комунизма био угрожен духовни и физички опстанак. Српска Православна Црква, као најстарија, најзнаменитија и најистакнутија божанска институција, која је у својим редовима имала истинске ревнитеље за свету Православну веру, била је предводник испуњавања Христових заповести. Један од таквих праведника и молитвеника за цео пали род људски, наш народ имао је у монаху Гаврилу (Антонијевићу).
Рођен је 1900. године на дан Светог пророка Језекиље, у селу Драгову, срез Левачки, бановина Моравичка, у побожној породици. Родитељи су му наденули име Витомир.
Старац Гаврило је био необичан калуђер, и како то обично бива, овог аскету, многи нису разумели. Неки су му чак мислили да је у прелести. Отац Гаврило је, како сведоче они који су често код њега одлазили, пореклом био Рус. Његов деда, Антоније је био са Дњепра. Зна се да је преко Румуније дошао у Србију у периоду владавине Обреновића, сиромашног материјаног стања, без игде иког свога. Служио је по кућама богатих домаћина. Био је побожан и вредан младић. Дошао је у село Драгово у Поморавском округу и ту остао. Антоније је успео да купи имање и ожени се са девојком из домаћинске куће. Децу је одгајио у православном духу.
Кад је његов унук Витомир, потоњи монах Гаврило, имао 14 година, тешко се разболео. Његови родитељи су решили да га воде у манастир Љубостињу, да се тамо причести. Спремили су се и пошли уочи Преображења. Кренули су дан раније. После дугог и тегобног пута, стигли су предвече у Љубостињу. Сутрадан, на Преображење, силан народ је дошао на Литургију коју је служио Свети владика Николај. Када је дошло време за причешће, Витомира су унели у Цркву. Владика га је причестио и рекао родитељима да дечака ставе у кола и сачекају да се заврши служба. После службе, Свети владика Николај је дошао до болесника, ставио му епитрахиљ на главу, помолио се и рекао да устане и служи Господу. Притом му је још пророчки рекао да ће преживети велика страдања, биће затваран и мучен, претиће му смрћу и умреће у великој старости. Витомир је убрзо оздравио и прикључио се богомољачком покрету. Ни један скуп није пропустио. Слушао је све беседе Светог владике Николаја, чије су речи продирале дубоко у његову душу. После Другог светског рата дошло је тешко време за Цркву. Припадници богомољачког покрета су били на мети нове комунистичке власти. Витомира су ухапсили под оптужбом да је народни непријатељ социјалистичког поретка. На њега су вршили притисак да више јавно не говори да Бог постоји, да га престане хвалити, да се учлани у партију и да не слави славу. Он се није хтео одрећи Господа и своје вере, па су га иследници тукли тако да му је крв текла из уста, носа и ушију.
После једног од страшних батинања, бацили су га у подрум пун воде. Од ударца му је пукла бубна опна (од тада на једно уво уопште није чуо, а на другом му је слух био оштећен). Удбаши су јавили његовој фамилији да је умро и да дођу по његово тело. Такве батине и ноћ у леденој води нико није могао да преживи. Витомир се молио Господу. У средини подрума био је неки овећи камен. Довукао се до камена и сео да бар мало буде изнад воде. Негде у току ноћи, јавио му се анђео Господњи, охрабрио га и олакшао му болове, а воду је додиром прста загрејао. Када су ујутро Удбаши отворили подрум у намери да извуку његово мртво тело, нису могли својим очима да верују. Витомир је седео на камену и певао Господу у славу, а вода је била топла као да је у бањи, а не у тамници. Његова фамилија је била изненађена и обрадована, када су им рекли да је Витомир жив. То је страшно деловало на тамничаре. Неки су поверовали у Господа, а други су од тада, Витомиру прилазили са великим подозрењем, али га више га нису мучили.
После тога власт реши да га осуди, на основу измишљене тужбе и то на четири године затвора. По извршавању пресуде, судија га је питао да ли жели да се жали. Одговорио му је да неће, а судији је рекао да ће ускоро он лично бити осуђен на 16 година робије. Наступио је смех у судници. Касније тај исти судија путовао је у Грчку и тамо био осуђен на 16 година затвора због политике.
По изласку из затвора постао је црквењак у јагодинској цркви, да би у манастир пошао када је већ био превалио педесету. Ни тамо, где би се то очекивало, није наишао на разумевање. Многи га нису схватали за озбиљно, иако је очигледно да је имао дар прозорљивости, али о томе није говорио, да се не погорди. Само је саветовао људе, који су касније схватили да је старац све јасно видео. Умео је смирено да каже: „Слушај, мени је дато! Ако не могу да чујем, могу да говорим“. Они који су га познавали знају да је он духом био увек на небу. Ако би га неко нешто питао он би, пре датог одговора, рекао: „Сачекај мало да видим шта каже Пресвета Мајка“. Онда би за неколико секунди ућутао. Видело би се да је одсутан са овог света, и онда би одговорио.
Монаха Гаврила ништа светско није интересовало. Није читао новине, ни гледао телевизију. Живео је у скромно у сиромаштву. Манастир Светога Луке у Бошњанима почео се градити мало раније пре него што је он дошао у њега. Од јаких киша вода је улазила у тада још помоћни конак. То није сметало оцу Гаврилу да се духовно подвизава. Имао је јако изоштрен ум, знао је све тајне овог света. Његово лице било је као у детета кад се роди, без пеге. Кожа се прилепила уз кости, а све сијала је као бели восак. Спавао је мало, никада без мантије, молећи по целу ноћ. Хранио се само биљном храном. Са посетиоцима није разговарао о материјалним стварима, политици и свакодневним догађањима. Говорио им је о души, давао духовне савете и говорио о вери и Богу. Познавао је медицину, иако ниједну књигу из ове области није прочитао. За време болести рака говорио је да се треба Богу молити, кајати, по могућности гладовати, 40 дана пити сок од купуса и сваки дан се причешћивати. Епилептичаре је саветовао да се што више причешћују и да пију сок од лишћа и од крушке. Свећа која је горела на Светом Христовом гробу упаљена Светим Огњем, када се упали у кући или било где, то место је освећенобез присуства духовника јер је осветио Дух Свети. Пушачима, који су се спремали за Свето причешће, није давао благослов да приме Христово тело и крв. „Боље је вечерати месо и прићи причешћу него ко пуши“, причао је и наставио: „Дуван је никао из утробе Јудине, кад се обесио, и због тога неко нема право на причешће, а сви пушачи су у паклу, па нек су и Студеницу зидали“. Још је беседио да месо није добро јести због блудних искушења, као и да раздражује човека и чини га агресивним. Поклонике Христовог гроба је подучавао да живе као монаси, да избегавају или да уопште не једу месо. Њима ће на Страшном суду бити тражено седам пута више него од оних што нису били. Зато је говорио да је боље не ићи у Јерусалим, него ићи па после живети у греху.
Пажње вредно је сведочење једног поклоника из Бошњана о једном нама блиском догађају, који је предвидео старац Гаврило. Он је рано ујутро уочи Светих 40 мученика Севастијских – Младенаца, 8/21. марта 1999. године, три дана пре почетка НАТО агресије на нашу земљу, дошао у манастир Светога Луке и затекао старца Гаврила у разговору са народом. Старац је плакао и говорио да жали Србију. „Ево чујем како бомбардују Београд, Нови Сад, Ниш, Крушевац“… Преподобни се загрцнуо од плача, па је наставио: „Зар не чујете? Глув сам, а чујем, а ви не чујете! Мостове нам руше, гине невини народ и војска. Одоше да сруше штаб Антихриста (увече је објављено да је погођен ЦК). А страдање све због оног Антихриста у Београду“.
Ово није једино старчево пророчанство о Србији. Позивао је српски народ на, пост, молитву, покајање, иначе ће се у супротном због многих грехова у народу, свештенству и код владара излити гнев Божији: „Тада ће Србију распарчати, на делове. Отцепиће и Косово и Војводину, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити, даће се Албанцима на коришћење и наши неће тамо смети ни живети. И тамо ће наше светиње рушити. А свет ће их подржавати, исти они који су нас и бомбардовали. Узеће нам Војводину, продаваће равнице, тада кад више Београд не буде престоница, онда ће свак за себе посебно живети, свако посебно. Тада ће се све туђини питати, они су то и замислили, али народ ће се побунити. Тада ће у земљи бити глади, муке, болести ће неке харати, умираће народ таквом брзином, да неће стићи свештеници да га сахрањују. Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог да се нађу и испричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима. Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу. Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни за хлеб имати чиме да купе. А порези ће бити на све што имају. Биће тада и велико отпадништво, ко год не буде примио срцем веру Православну, повероваће разним обманама и вероваће лоповима и лажовима, вероваће лажним обећањима страних владара, а од тога ништа имати неће. Многи ће тражити своја огњишта, али неће моћи од корова да препознају које је њихово двориште било и имање. Благо тад онима који су научили скромно да живе, а они који су научили у раскоши, неће моћи лако немаштину и глад да прихвате. Ништа им њихове паре неће помоћи. Тада кад се то све буде дешавало, чувајте семена свега, житарица и поврћа, да имате шта посијати, јер неће имати где да се купи семе ко ово сад, па да имате да посејете и да се прехраните.“
(…)“Видео сам Београд све у сивилу и беди, он нема више благослова да буде престоница. Због мита, корупције, безакоња, секти и неморала. На власти седе људи огрезли у криминал и безакоње. У Београду много народа у неморалу живи. Силни се расипају у раскоши и вилама, возе скупа аута, а сиротиња ни хлеба нема деци да купи да их храни. Зло и наопако велику ће невољу навући и гнев Божији што тако неправду творе.“(…)
(…)“Много владика, свештеника и теолога у то време неће се руководити по Божијем расуђивању, оним што је за народ корисно, већ по чулном, телесном, застраниће а и по наговору људи, угађаће им, биће ту и политичара и других са којима ће они пријатељства градити. Неће расуђивати по поукама Светих Отаца(…)“
(…)“Но Шиптари неће стати, они мировати неће, границу ће стално померати. Страни владари ће их све парама подржавати, и они ће Србина са своје земље истерати, притиснуће га невољама и тамо народ српски неће имати никаква права, живеће у страху, само ће им дати шаку земље, да тамо живе, али и ту наш народ никаква права имати неће, све ће се Шиптари питати. Замериће се и са Грчком и са Македонијом, границе ће померити. Немир ће се проширити на све друге суседне државе, а оне ће морати да трпе, јер ће бити уцењене. Србину тамо слободе неће бити, све док Русија не постане Царевина. Молите се сви Богу да до тога што пре доће, тад ће и Србима сванути. Тада ће се православни удружити, коначно ће схватити да су заједно јачи, и онда ће бранити своје. А муслимани, они се већ пописују, и сви се за исто боре, стално се договарају како да загосподаре, а и папа ће исто то радити. Знате шта је рекао Св. Козма Етолски: ‘За све што се православнима буде догађало у последње време, куните папу он је узрочник свих зала.’ Зато децо, немојте веровати ни странкама ни политичарима да ће неко добро ни напретка донети, нити било чијим обећањима, то су лажи. Благослов Србији може само са неба сићи, и то опет молитвама Мајке Божје и Светих Немањића, са свима Светима. Свети Сава плаче пред Богом, чули сте ‘Небеску Литургију’, па се подучите. Зато од неба само помоћ очекујемо, и полажимо наду у Бога, а не у људе.“ Отац Гаврило је причао често са манастирским гостима, било је ту некада и свештеника, монаха, народа побожног, људи на функцијама, угледних и школованих, службеника, лекара и директора фирми. Када је говорио никада није то чинио са истицањем да он нешто посебно зна, већ спонтано, ненаметљиво. Заплакао би често, и говорио: -Боље децо да знате, какве невоље предстоје, да се не изненадите и да знате одакле да се добру надате да се не дате преварити.-
Руковођен духовним саветима Светог владике Николаја, старац Гаврило је често након упокојења овог српског светитеља имао духовне визије. Владика му се неколико пута јављао, у духу му је био на сахрану у Америци. У једном од тих виђења му је рекао да ће све збити што пише у „Небеској Литургији“. Старац Гаврило је тврдио да Бог неће више Србима дати новог владику Николаја, јер изнад њега нема бољег, а за лошијег нема потребе.
Последњих 40 дана земног битисања, знајући да ће се ускоро преселити у наручје свога Творца, отац Гаврило је проводио у сталном присуству на Светој Литургији где се причешћивао. Упокојио се 1999. године на дан Светог Архангела Михаила. Монахиње које су седеле код њега у келији приметиле су како се са бројаницом у руци моли Богу, непрекидно изговарајући Исусову молитву.
Сахрањен је манастиру Светога Луке у Бошњанима. Из његовог ковчега, који није имао тежину, као да је се сам кретао, ширио се благопријатан мирис. У у руци је имао крст и свећу са Христовог гроба а лице му је сијало.

Монахиња Макрина (Мајсторовић)

Advertisements

23. маја 2010. - Posted by | Број 15

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: