Најава

Поштовани читаоци,
Као што смо обећали на овом сајту је публикован целокупни садржај мајског броја Вашег и нашег часописа. Извињавамо се због кашњења постављања свих текстова на интернет које је узроковано техничким проблемима. Не устручавајте се да остављате своје коментаре који су нам велика помоћ при креирању следећих бројева. Ради лакшег сналажења све текстове из овог броја можете пронаћи у рубрици „број 15“(десна страна сајта) или прегледајући раније прилоге (на дну сајта). Уколико жлите да поручите штампану верзију листа по цени од 80 динара то можете урадити телоном на: 015/849-268 и e-mailom на: glassacera@gmail.com. Уколико живите ван подручја Србије на располагању вам је e-mail: starac0@sunrise.ch. Уживајте!

Наградна игра

Због великог интересовања наградна игра нашег часописа се наставља. Прва два читаоца штампаног и електронског издања, који 10. јуна од 12 часова одговоре на наградно питање добиће комплет издања нашега центра (Народни монах и Милан Недић-Српска мајка).
Наградно питање гласи: Које године је страдала Св. царска породице? Одговор, ваше име, презиме и адресу можете послати на е-mail: glassacera@gmail.com
Добитници из прошлог броја су:
-Михаило Јевтић, Кикинда
-Синиша Марковић, Београд
Имена добитника ћемо објавити у наредном броју. Срећно!

Ваш „Глас са Цера“

Уводна реч

Поштовани читаоци,
Пишући овај уводник, у пaузaма градње храма Св. цара Николаја, не могу да не поделим велику радост са Вама поводом изузетног помака у грађевинским радовима у нашем Центру. Зидови храма су изграђени и преостаје нам још да се над њима подигну куполе и кров да би се здање величанственог храма у питомом селу Јошева под јуначким Цером полако привело крају. Обрадовани смо исто тако и завршетком радова на етно комплексу зграда из XIX века где ће бити смештене просторије Центра, велика библиотека и сличне просторије. Планова је пуно али са Божијом помоћу и заступништвом Св. царске породице надамо се да ће их довршити. По речима многих наш Центар, иако недовршен у грађевинском смислу постаје духовни и национални светионик нашега краја, као и целога Српства.
Радује нас и све већи број људи који нам се прикључују у пројектима желећи да постану део нашега Центра. Овим путем позивамо још једном све заинтересоване да нам се прикључе својим доприносом у нашој издавачкој делатности, подизању храма Св. цара Николаја, као и пројекту који смо отпочели недавно да остварујемо а то је изградња српског православног села у оквиру нашега Центра.
Поред све радости коју осећамо забрињава нас готово алармантно стање у нашем друштву и цркви. Кроз економско уништавање наше нације појединци покушавају да уруше вековне традиције нашег народа: веру, језик, писмо и културу.
Увек актуелни Дис нас упозорава:

«Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.»

Стање није ништа боље ни у нашој светосавској цркви. Деобе, похлепа, грамзивост и лицемерје су ушли у све поре СПЦ. Духовно-национални центар никада неће позивати на својеврсне линчеве појединаца, но ипак ми не можемо жмурити на оба ока гледајући догађаје који нас погађају, а поготово на покушај медијског урушавања интегритета владике Артемија (Радосављевића). Ипак ми сматрамо да основно полазиште у решавању проблема мора бити љубав. Сам Господ Исус Христос нас учи: «Будите, дакле милостиви као и Отац ваш што је милостив. И не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростоће вам се.» (Лука 6, 36-37).
Посвећујући овај број часописа српском Златоусту, Св. владици Николају, ми из Духовно-националног центра сматрамо да нам је његова личност и дело најбољи путоказ куда и како треба да ходимо кроз ова тешка времена.

Пантелија Петровић, главни и одговорни уредник

Владика Николај и ћирилица

Свети владика Николај је непресушни извор српске мисли, и увек је добро и корисно враћати се на његова дела и његове поуке јер у њима се увек може наћи нешто вредно за наше данашње живљење и данашње време. Данас проблеми у човековом живљењу као да су се некако умножили, па због тога треба и више пажње посвећивати владици Николају, том великом српском васпитачу и учитељу. Јасно је да је немогуће у једном раду исцрпети сву мисао овог великог учитеља, те ћемо због тога нашу пажњу посветити само једном малом делићу из богате ризнице учења владике Николаја.
У данашње време сведоци смо да се наш народ доста културолошки мења. У том процесу често се одбацује наша вековна култура ради нечега „новог“ и „непознатог“. Тога смо највише сведоци у нашем школству, које под утицајем светских моћника спроводи многобројне реформе без икакве гаранције да ће нам те реформе донети нешто добро и позитивно. Чињеница је, са друге стране, доста другачија. Наше школство не даје те очекиване и најављиване одличне резултате.
У свим тим реформама чести су случајеви запостављања нашег националног писма, ћирилице. Велики број капиталних књига не штампа се на ћириличном писму под изговором доступности широј читалачкој публици, јавни медији из истих разлога заобилазе наше писмо, предузећа себе представљају на латиничном писму ради лакшег изласка на страна тржишта. И увек наводимо разлог зашто не користимо наше писмо да је то за нашу добробит, али видимо да ту добробит никако не можемо да остваримо.
У свом једном кратком чланку под називом „Света ћирилица“ владика Николај нам указује да те добробити не може бити све док се одричемо нашег писма. Он то наводи из више разлога.
Први разлог који он наводи огледа се у чињеници да су свако писмо којим се користе народи створили и осмислили људи, само су ћирилицу сачинили Свети људи, тј. Света браћа, Ћирило и Методије, по којима и само писмо носи име. На тај начин ћирилица није само постала словенско писмо којим се служе словенски народи, него она постаје симбол православног јединства словенских народа. Уједињујући се у кориштењу ћирилице, уједињујемо се у Православљу. То је писмо које нам својим кориштењем указује на наше јединство у Христу, на нашу заједницу са Богом. Ово тим више што је и сам повод настанка овога писма била потреба прослављања Бога међу словенским народима. Јасно је да по Светом владици Николају заборавити на ћирилично писмо има катастрофалне последице. Ове последице он види и у самом узроку зашто су словенски народи, па међу њима и српски народ, почели да запостављају и заборављају своје писмо. Основни узрок и разлог зашто наш народ заборавља своје писмо владика Николај види у тежњи других да нас одвоје од Бога и од Православља. Заборавити своје писмо значи заборавити себе, заборавити Свету браћу, заборавити Православље и све оно што ми јесмо. Ћирилица се ту показује као први браник православне вере код словенских народа. Због тога је рушење Православља код словенских народа подразумевало рушење ћириличног писма, те прве православне особености код словенских народа.
Одвајање од ћирилице је уједно и највећи грех који је чињен међу словенским народима. Говорећи о томе владика Николај наводи да комунизам у Русији ма колико да је погубан за Цркву и Православље никада није ни покушао да одвоји руски народ од ћириличног писма. Овај грех чак ни комунисти нису имали храбрости да себи дозволе иако су кроз историју гонили Цркву у Русији, рушили храмове, прогонили и убијали свештенике. Ипак, тај грех ми данас себи дозвољавамо када се из помодарства одричемо овог писма, правдајући се надом за сутрашњим бољитком.
Неко ће оспорити да је грех одрицати се овог писма, говорећи да је то један безначајан детаљ у човековом животу, али видимо да се са оваквом тврдњом Свети владика Николај не слаже. Говорећи о оваквим људима он каже: „Просто, не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља. И одвојити се од све српске писмености из прошлости. И трампити боље за горе. И увредити Свете Апостоле Словенске Кирила и Методија. И огорчити до крви Српски народ. И навући проклетство од Светог Саве. – Не, ако Бога знате, господо српска; ако сте и учинили, будите паметни“. Из речи владике Николаја можемо закључити да је напуштање нашег вековног писма грех према себи, према својој прошлости и прецима, и грех према нашим нараштајима који тек треба да дођу јер својим примером их учимо да се одричу себе и првог стуба на бранику Православља. Очекивати да ћемо запостављајући своје писмо бити награђени од Господа и дочекати очекивано „боље сутра“ је крајње неразумно.
Русија је кроз историју и кроз комунистичке прогоне сачувала своје писмо и сада видимо да израста у једну светску силу. Сачувала је своје вековне корене и сада добија и од Господа награду. Овај избор ставља се и пред наш народ данас да се види да ли ћемо се сачувати у вери православној и у писму Свете браће.

Напомена: Цитат из дела „Света ћирилица“ је пренет по: Свети владика Николај, Сабрана дела, књига XIII, Химелстир, 1986, 140. стр.

Проф. мр Звијездан Игњић

Мајка Српкиња-ексклузивно

У мајском броју „Гласа са Цера“, ексклузивно доносимо до сада необјављену песму „Мајка Српкиња“ владике Николаја. Ову песму нашао је у рукописима свога кума, Св. владике Николаја, судски капетан Славко Стоковић, у Либертвилу – САД.

Боже мили од зла нас закрили
Ништа теже него бити мајка
А најтеже Србинова мајка.

Била тако Стоја Стојанова
Што је девет родила синова
Све родила све их нахранила
У боју су изгинули синци
За Крст часни и веру хришћанску
За Крст дрвен и слободу златну.

Свако јутро пре јарка сунца
Тужна мајка на гробу ходила
Погрбљена са штаком у руци
И успут је сузе проливала
Проливала по зеленој трави.

Анђео Божји од Бога послани
Ходио је иза леђа мајке
Сузе њене у путир сабиро.
Како их је у путир сабиро
У бисер се сузе претварале
Низао их анђео у ђердане
Па их у рај Божји узносио
Синовима на врат навезивао.

Хвала Богу хвала јединоме
Који небо и земљу покреће
Нашу тугу на радост окреће.

Свети владика Николај

Листа најчитанијих текстова

Већ шест месеци часопис „Глас са Цера“ поседује свој интернет сајт на којем се редовно публикује целокупни садржај листа.
На интернет адреси: http://www.glassacera.wordpress.com можете прочитати актуелни број часописа, погледати архиву претходних бројева, као и остављати своје коментаре. Тим поводом доносимо листу десет најчитанијих текстова на нашем сајту.

Интервју-Милка Цанић (бр. 12)
Интервју-Бора Ђорђевић (бр. 11)
Манастир Каона (бр. 11)
У Новој Години (бр. 13)
ТВ критика (бр. 13)
Васкрс у времену кризе (број 14)
Родољубље (бр. 11)
Чуда владике Николаја (бр. 12)
Света тајна крштења (бр. 12)
Древна српска историја (бр 14)

Света књегиња Олга

Велика књегиња Олга је била најстарија кћерка Св. цара Николаја и Св. царице Александре. На свет је дошла 3. новембра 1895. године у Царском селу. Крштена је на прву годишњицу брака својих родитеља 14. новембра 1895. године у дворској капели Царског села. Њени учитељи су је описивали као прелепо дете, плаве косе и очију, што је наследила од оца.

Поседовала је велику интелигенцију и била је најученија од свих царевих кћерки. Остало је сачувано неколико њених песама од којих преносимо једну (погледај оквир).

Због велике љубави према својој сестри Татјани са којом се непрестано дружила, Олга и Татјана су назване „велики пар“, док су Марија и Анастасија биле „мали пар“.

Књегињи Олги по царевом декрету додељен је један пук којим је могла да управља. Остало је сачувано да је одбила брак са румунским принцем Карлом речима да она никада не може да оставити своју домовину и да она мора

до краја свога живота остати Рускиња.

Почетком Првог светског рата увидевши велику опасност крвавог рата који је био у току, са мајком Александром добровољно постаје болничарка. Прошавши неопходну обуку постаје медицинска сестра рањеним руским војницима.

После стављања у притвор Св. царске породице, постала је тиха и повучена. Убијена је са царском породицом 4/17. јула 1918. у Екатеринбургу од стране бољшевика. Унета је у Диптихе Светих РПЦ и слави се 4/17 јула заједно са својом страдалом породицом.

Владимир Ђукић

Молитва књегиње Олге

Царице неба и земље

Жалосних утешење,

Молитву грешника услиши,

У теби је нада и спасење.

Заглибили смо у зло страсти

Лутамо у тами порока,

Но… наша Домовина… о, на њу,

Скрени свевидеће Око.

Света Русија – Твој светли дом

Само што није пропао,

К Теби, заступнице, вапијемо,

Јер другу ниједну не знамо.

О, не остави своју децу,

Жалосних поуздање,

Баци поглед очију својих

На нашу тугу и страдање.

Преварантски осмех

Отварам новине. Умрло троје људи ту и ту, стотину погинуло негде далеко, манијак одсекао шапе кучету, Каписода убио Ксенију.
Излазим из стана. Прилази ми мало и прљаво дете молећи ме за неки динар. А ја преврћем по џеповима гледајући како да му нешто дам а и да мени остане. Не знам како је вама али мене као да запљускује неко лудо сивило. Али добро шта је ту је. Мора да се живи.
Улазим у банку. Стајем на шљаштећи улаз са налепљеним фотографијама насмејаних породица којима су службеници исте те банке улепшали живот. На жалост ја не улазим да ми улепшају живот већ да платим неко старо дуговање, јер авај банка, пардон салон за улепшавање живота, терети моју цењену личност за неплаћање коришћења банковног рачуна. Који узгред нисам ни користио.
Прилазим првом службенику и покушавам да му објасним мој проблем. Он клима главом правећи се да ме разуме, а разумем и ја њега. Како би било лепо да ни ја, а ни он нисмо у овој џунгли. Али ипак јесмо. За сво време имао је неки глуп осмех на свом лицу. Немојте да мислите да сам неки намћор који не воли осмех али ово је било заиста извештачено, па чак и за мој огуглали мозак. У пола његовог објашњења како ја ипак то морам да платим, јер они од нечега морају да финансирају своју хуманитарну мисију, пардон одржавање свог банкарског система, прекидам га и питам: „Можете ли да скинете преварантски осмех са свог лица“. Погледавши ме оштро али и даље насмејано, као у поверењу ми рече: „Морам да се смејем јер у супротном добијам отказ“.
Излазим потиштен из банке. А мислио сам да као сваки прави Србин имам потенцијал да будем барем директор банке. Међутим не знам да се смејем као идиот. Или можда не желим.
Дан се наставља. Послат сам да извештавам са једног угледног скупа где будуће представнике за штампу подучавају занату. Негде око стотину младих људи слуша префињеног Американца који их саветује како да лажу наше „пучанство“ и да им испира мозак. Преносим вам само једну реченицу: „Шта год да радите, чините то са осмехом, али само једно пазите, да вам никако не извуку истину.“
Питаћете се шта ја то булазним. Могао сам да пишем како је напољу време лепо, како су људи насмејани, како је све перфектно и да нема разлога за бригу. Али би онда лагао себе, а и вас. Када будете почели да смејете као идиот и да лажете све око себе о лепоти овога времена а знате да није тако, помислите на моје речи. И запамтите речи Џорџа Орвела: „Могу те натерати да кажеш било шта – било шта – али не могу те натерати да у то верујеш. У душу не могу да уђу.“ И покушајте да будете људи колико год то данас било тешко. Ја се трудим…

Владимир Петровић

Здравијим животом против болести (3)

Семење генерално садржи висок проценат фосфора, чак 20 пута више од рибљег меса, које је познато по високом садржају фосфора. 100 г сусама садржи 630 мг калцијума, бадема 282 мг, ораха 186 мг. Истовремено 100 г млека садржи 100 мг, док разни сиреви од 250 – 850 мг, а першунов лист 245 мг калцијума. Довољно је јести шаку орашастих плодова дневно. Две шаке су превише, јер су они сувише концентрисани за тело и као што је речено – садрже велику количину масноће.
Соја има изузетно висок проценат беланчевина (43%), што је убраја у најхранљивију намирницу. Ради поређења, то је два и по пута више од процента који садржи јунеће месо и 12 пута више од необраног млека. Изванредна је замена за месо, јер су беланчевине које садржи много квалитетније и прилагодљивије људском организму. Поред протеина, соја има висок садржај минерала и витамина и фитоестрогене који штите од рака.
Неоспорна је чињеница да је отпорност на замор код атлетичара који се хране биљном храном већа него код оних који употребљавају месо. Они који једу месо имају већу снагу на почетку и постижу максимум за кратко време, али се брзо умарају. Хранљивост протеина из соје једнака је, па чак и већа од хранљивости протеина из меса.
Савет: колико је могуће заменити протеине животињског порекла протеинима из рибе и соје. Тако ћете истовремено смањити своју изложеност токсинима и осталим штетним елементима из меса и млека и користити састојке из рибе и соје који су корисни за здравље.

Сирова храна
Ензими – тајна живота

Ензими су живе супстанце задужене за вегетативни живот ћелија свих живих бића, обележавајући индивидуалне карактеристике сваке врсте, изграђујући њихове органе и одржавајући њихову функционалност. У људском организму постоје две врсте ензима. Једна врста, ендогени, задужени за процес варења и настали у жлездама за варење и друга врста егзогени, задужени и за ћелијски метаболизам. Ову врсту ензима не производи људски организам, већ се уноси преко хране и од начина коришћења тих важних супстанци, зависи свеукупно здравље сваке ћелије.

Где „живе“ ензими?

Налазе се искључиво у пресној храни: у клицама интегралне некуване пшенице, у клицама из семења (соје, сунцокрета, бундеве, кукуруза, јечма, зоби), младом поврћу и соковима од поврћа, пресном млеку и др. Кувањем, пастеризацијом и сличним поступцима прераде у индустрији хране, разарају се ензими, организам остаје без виталних, хранљивих и регенеративних фактора, а у исто време таложи безвредне састојке који се временом претварају у опасна закречења и изазивају тешке болести.
У првим данима човековог живота, мајка је снабдевена петоструко увећаном количином ензима у млеку управо из разлога, што је у том почетном стадијуму живота потребан велики извор здравља као основа. Зато се препоручује мајчино млеко новорођенчету као превентива, заштита и чврст здравствени темељ, јер ће касније, када годинама опадне ниво ензима или се поништи куваном храном, ћелије бити јаче да се изборе са болестима.
Многобројна искуства из прошлости, као и савремена научна открића, говоре да велики значај у постизању циља да се одржи здравље пружа исхрана свежом биљном храном и соковима. Конзумирање намирница у сировом стању омогућава стварање веће количине енергије у организму.
Сирова храна регулише метаболизам, истовремено храни тело и утољује жеђ, стимулише цревну перисталтику, права је метла за чишћење отрова из тела – чисти органе за варење, крв и ткива од отпадних материја насталих таложењем куване, мртве хране, регулише телесну тежину. Она је алкална и тако смањује киселост крви. Препоручује се да се 75 % дневних оброка уноси у пресном стању, а преостали део куван тако да се сачува што је могуће више хранљивих материја.

Клице

Оне садрже 25 одсто више калорија од меса, али не гоје, већ се претварају у енергију. Не садрже масти, што значи ни холестерол, па се веома лако варе. Клијањем семена вишеструко се увећава количина витамина.

Масти – липиди

Масти (липиди) представљају важан састојак хране – дају организму енергију, учествују у грађи омотача сваке ћелије и многих хормона, стварају контакте међу ћелијама, учествују у предаји нервних импулса, неопходне су за стварање жучи и растварање ензима, одржавају интегритет коже и слузокоже, формирају термоизолациони слој и тиме штите од хладноће. Оне су најкалоричнији састојак намирница којима се хранимо – 1 грам садржи 9 калорија. Иако имају важну улогу у организму, већа количина масти коју уносимо је непотребна и она је део јеловника само зато што даје „пријатан“ укус храни коју конзумирамо. Претерано конзумирање масти сматра се узрочником највећег броја дегенеративних болести у западним земљама! Могу изазвати разне болести укључујући гојазност, обољење бубрега, дијабетес, срчана обољења, канцер.

Подела масти

Постоји више подела масти, јер су оне веома хетерогена група хемијских једињења. Прва подела на просте и сложене, а друга о којој ће бити више речи је подела на:
1. Незасићене
2. Засићене

1. Незасићене масти – повољно утичу на масноће у крви и циркулацију, а одличне су и за кожу и мозак. Деле се на:
-мононезасићене–са једном незасићеном везом, тј. на једном месту водоник може бити придодан неком молекулу. Најчешће се налазе у течним уљима биљног порекла.
-полинезасићене-имају од 2-6 незасићених веза.
Масти су нам потребне због есенцијалних масних киселина. Оне су значајне због регулације метаболизма холестерола (транспорт, складиштење) То су полинезасићене масне киселине које наш организам не може да синтетизује и морају се уносити кроз храну.. Оне се другачије зову витамин ф (од енг. речи “фат“ масти). То су линолна, линолеинска и арахидонска киселина. Ове три киселине обезбеђују раст и обнову ћелије јачају капиларе и мембране ћелије и помажу да не дође до повећања њихове пропустљивости као и пропустљивости коже, услед чега настаје екцем на кожи.
Када се прича о незасићеним масноћама спомињу се: омега 3, 6 и 9. Омега означује број последњег угљениковог атома на којем се налази двострука веза. Омега 9 будући да садржи само једну двоструку везу, она је мононезасићена, док омега 3 и омега 6 спадају у полинезасићене. Не постоји правило да ли је нека омега боља или лошија. Све омега масне киселине потребне су ћелији, битан је само њихов баланс у исхрани.
Есенцијалну линолну (омега 6 киселину) и алфа-линоленску (омега 3) је неопходно уносити свакодневно да се не би појавили сипмтоми дефицита. У недостатку есенцијалних масних киселина интегритет, функција и транспорт кроз ћелијске мембране се ремети.

Мононезасићене масне киселине

Углавном се налазе у биљним уљима, језграстом воћу, семенкама и у неким биљним намирницама.

Омега 9 масна киселина

Омега 9 масна киселина је такође позната као олеинска. Омега 9 није есенцијална масна киселина, зато што организам може да је обезбеди, ако је довољан унос омега 3 и омега 6. У супротном организам ће бити у дефициту.
Омега 9 налазимо највише у маслиновом уљу (72%), маслинама, уљу репице, кикирикија, сусама, бадема, лешника и њиховим плодовима. Олеинска киселина је заступљена и у мастима и намирницама животињског порекла, као и ткиву човека. Смањује ниво холестерола, смањује ризик од кардиоваскуларних болести, смањује ризик од атериосклерозе, штити од неких врста канцера.
Мононезасићене масне киселине треба да обезбеде 10-14% укупног дневног енергетског уноса. Само једна кашика маслиновог уља, која се иначе дневно и препоручује (око 14 г) садржи 10г мононезасићених и по 2 г полинезасићених и засићених масних киселина. Шест зелених маслина одговара уносу једне кашике маслиновог уља.

Полинезасићене масне киселине

Полинезасићене масне киселине су у стању да смање концентрацију масти и холестерола у крвном серуму и да постакну њихово излучивање. Везују се за засићене масне киселине и подстичу излучивање масти и холестерола. Повећавају пропустљивост мембране ћелија и утичу на смањење појаве тромбозе.
Постоје две “фамилије“ полинезасићених масних киселина заступљених у исхрани: омега 3 и омега 6. Ове есенцијалне масноће смањују ризик од појаве канцера, срчаних обољења, алергија, запаљења зглобова, екцема, депресије, замора,…. Иста обољења могу бити проузрокована уношењем засићених масноћа из меса, млека, јаја, маргарина, рафинисаног уља… Полинезасићене масне киселине могу деловати и штетно ако се превише уносе исхраном: смањење имунитета, канцероген ефекат, осетопороза, снижавање ХДЛ холесторола.

(Наставак у следећем броју)

Драгана Мирковић

Исповести штићеника центра Црна Река (5)

Зависник сам од хероина већ пет година. Тренутно сам у центру за лечење од наркоманије Црна Река, центар Цикоте. Хероинско зло сам упознао на студијама и користио сам га интравенски. Као и свако зло. Прикривао сам своју бољку, а за новац сам се сналазио на све могуће начине. Самим узимањем хероина изгубио сам сваки додир са реалним животом, и једноставно се борио за сваки следећи “рад”. Наравно да сам крао и лагао да бих долазио до себи преко потребног новца, чак ни боравак у затвору ме није опаметио нити дао увид у мој проблем. Говорио сам самом себи: -Скинућу се!- али док нисам дошао у центар био сам ходајућа трагедија препуна ароганције и самољубља. У Центру, после извесног времена, увидиш ко си и шта си био напољу. Уз духовно вођство одабраних људи и реално приступање проблему увиђам да и за мене има спаса. Радна терапија је створена тако да се усаде радне навике, буди оно људско у теби и да нема потребе да стално нешто “муљаш” и кријеш. Препоручиио бих свакоме ко је у истом проблему да покуша да реши тај проблем на тај начин што ће приступити Центру, јер време проведено овде је гаранција за нормалнији ток живота и увиђај у то колико је ово велики проблем. Свакако је и то да је потребан дужи период времена као и максимално залагање да би се дошло до излечења. Планирам да завршим факултет после терапије и пронађем одговарајући посао, да не падам у искушења због сваког проблема који ме затекне, да уз помоћ пријатеља које сам стекао овде и своје породице живим сасвим обичан живот.

Ненад

Име ми је В. Филиповић. Зависник сам од хероина осам година од којих 5 година интравенозно. Почео сам са марихуаном у основној школи после чега сам узимао таблете, алкохол, екстази, кокаин итд.
Хероин сам набављао у почетку од новца који сам зарађивао разним  пословима. После нисам могао да радим, а онда сам почео да крадем, продајем ствари и на крају сам продавао хероин.
Када сам дошао до стадијума да не могу више да се урадим, тј. порасла ми је толеранција, обратио сам се породици  да ми помогне, јер сам осетио да сам  једном ногом у гробу. Сестра ми је рекла да постоји рехабилитациони центар са радном и духовном терапијом Црна Река. У почетку сам био несигуран, па сам покушао да се скинем сам, по  ко зна који пут, али безуспешно. После месец дана сам дошао у центар.
У центру сам девет и по месеци. Ишао сам на викенд, кући, и приметио сам да се се доста променио. Смиренији сам, културнији, поштујем неке ствари које нисам примећивао док сам узимао дрогу. Мој утисак о досадашњем боравку у центру је задовољавајући.
Планирам да останем још да се стабилизујем. Позитивно на мене утичу радна и духовна терапија.
Када завршим терапију која ће трајати годину и по до две године, планирам да се не враћам још неко вријеме у свој град.
Овај Центар даје добру подлогу за будући живот, јер се учиш добрим навикама, уздижеш се радно и духовно, и што је најважније почињеш да одговараш за своје поступке.

В. Филиповић

Чуда владике Николаја (5)

Исправљање рачуна

У времену епископовања владике Николаја у жичкој епархији игуман манастира Жиче, изведе свог сабрата свештеномонаха Никона на црквени суд под оптужбом да врши проневеру новца. У ствари је Никон био милостив и сав новац који је добијао је давао сиротињи и убогима, али није желео да се за то зна. Владика Николај је неколико пута питао Нестора шта чини са новцем а овај му ништа није одговарао. Под претњом црквеног суда Никон састави рачуне без икаквих података. Када му је игуман наредио да их исправи, он их узме и пред владиком почне да пали један по један. Тада владика игуману рече да Никона пусти на миру, јер изгледа да није ментално здрав. Полазивши из манастира владика тајно позва Никона рече му: „Ради како си досад радио“. Светим Духом озарен ум владике Николаја видео је какво велико дело чини овај монах. Никон се касније подвизавао у испосници Светога Саве где је и мученички пострадао од стране комуниста.

Последња жеља

Један студент желевши да испита колико је чврста вера владике Николаја провали у његову келију у владичанском двору у Краљеву. Уперивши пиштољ на владику каза му: „Реци последњу жељу!“ Владика Николај се брзо сабра и одговори му: „Немам никакве жеље осим да служим Христу, а пошто сам му читавог живота служио, можеш одмах да пуцаш“. Чувши ово студент рече: „Нећу да пуцам. Нисам дошао због тога већ да испитам да ли стварно чиниш оно шта проповедаш. Сада сам се уверио у то.“ Рекавши ово младић истрча из келије и нестаде у маси људи.

Оџак без дима

Свети владика Николај сазнавши да његов отац Драгомир у време суше по великој цени продаје пшеницу породици Перић из Лелића, веома се ражалости. Дошавши у кућу свога оца он узе менице од продаје пшенице и све их спали у ватри.

Драгомир веома изненађен владичиним поступком упута га да ли је при себи и свестан колико богатство спаљује. Владика му одговори: „Спаљујем зато што ће се једног дана из оџака куће Перића пушити дим, а из наше неће.“ После скоро седамдесет година владичино пророчанство је испуњено 1991. године смрћу последњег мушкарца из куће Велимировића, док се лоза Перића сачувала до дана данашњег.

(Наставак у следећем броју)

Владимир Радосављевић

Свети Патрик-просветитељ Ирске

Свети Патрик, просветитељ Ирске рођен је око 390. на Западној обали Енглеске или Велса у знаменитој романизованој и хришћанској породици британских Келта. Најпре се звао Магон. Као шеснестогодишњег младића, отимају га приликом једног пљачкашког упада на британску обалу ирски пирати и одводе га на своје острво где га продају у ропство. У ропству се потпуно посветио Богу, молитви и подвизавању. После шест година робовања успео је да побегне и пређе у Галију. Тамо је боравио неко време, када је по једном чудесном виђењу позван је у Ирску која још није била сва крштена да дође и исповеда веру Христову, и почне проповедати у овој до тада незнабожачкој земљи.
Тамо је стигао 432. године као епископ, и одмах почео да обраћа Ирце у Господа Христа. Проповедао је са великим успехом, чинећи чудеса и утољавајући духовну жећ келтског становништва јеванђеоским поукама. Када је стигао у област Таре, престонице ирских краљева, краљ Лојгуир, који је био незнабожац, решио је да га убије. Претходно је са собом повео двојицу друида, Лукетмајла и Локруа, вичних свакој чаробњачкој вештини. (Друидска магија била је једна од најстрашнијих; друиди су, да би стекли демонске моћи, без зазора приносили људске жртве. Сада се њихови култови обнављају у оквиру Њу Ејџа.)
Када су стигли Светог Патрика, Локру је почео да ружи Христа и веру Његову најпогрднијим именима. Патрик га је погледао страшним погледом, и помолио се Богу да покаже Своју силу, као што се некада Свети Петар помолио да сакруши Симона мага. И десило се исто: сила Божја је подигла Локруа у ваздух и треснула о земљу, после чега је овај испустио своју црну душу. Војници, који су са краљем дошли у бојним кочијама, насрнули су на Светитеља, али их је изгинуло седам пута седам због земље која се под њима отварала. Краљ је, са својом пратњом, у страху побегао.
Сутрадан је био Васкрс и Свети Патрикије је отишао у Лојгуиров двор, да би проповедао Васкрслога Христа. Уплашени краљ га је примио за трпезу, где се нашао друид Лукетмајл, који је преживео сукоб са Светитељем на Велику Суботу. Да би га искушао, он му је сипао отров у пехар са вином. Свети Патрик је то приметио, и благословио чашу. Сва течност се следила, осим капи отрова које је друид усуо. Кад је отров просут, Свети Патрикије је поново благословио чашу, и вино се вратило у претходно стање. Лукетмајл га је онда изазвао на двобој чудима, као што су некад чинили фараонски жреци, кушајући пророка Мојсеја. Патрик је пристао.
Изашли су напоље, праћени мноштвом знатижељног народа. Друид је предложио Светитељу да призове снежне облаке (био је Васкрс!) који ће снегом покрити сву земљу. Патрик му је одговорио: „Нећу чинити оно што је у супротности са вољом Божјом“. Тада је сам Лукетмајел то урадио, и висораван се прекрила снегом. Онда је Свети Патрик од њега затражио да уклони снег, али је друид одговорио да то не може учинити до сутра. Свети га укори: „Можеш да чиниш зло, али не и добро. Није тако са мном“. И благослови предео, и снег неста, као да га није ни било, што све задиви и наведе да прославе Бога. Лукетмајел је онда, уз помоћ демона, навео таму на читав крај, али ју је Свети Патрик одагнао. Последњи предлог упућен обојици био је проба ватром. Друид се побунио тврдећи да је Патрик човек који се клања ватри као богу, и да је ватра његова стихија, па га од ватре и сама одећа штити (он је, несрећник, мислио да је светитељева одећа магијска). Светитељ је онда предложио да се направи кућа пола од сировог, а пола од сувог дрвета, да се у суви део постави његов ученик Бенигнус одевен у одећу друидову, а у сирови део дома постави Лукетмајл коме је Свети Патрик дао своју одећу. Тада нека се све запали, па шта Бог да. Друид је на ово пристао, а сложили су се и Ирци.

Кућа је направљена, ватра упаљена: Лукетмајл, је у делу куће од сировог дрвета изгорео – остала је читава само одећа Светитеља. Бенигнусу није било ништа, осим што је изгорела друидова одећа која је била на њему. Видевши ово чудо, краљ Лојгуир и његови дворјани су се крстили, и напустили друидско безбожје.
Укупно је проповедао 50 година, после чега је Ирска постала православна хришћанска земља, и то не било каква, већ најправославнја на Западу. До осмог века, дала је око 350 светитеља. Ирско правоверје било је контратежа франачком а потом и римском срљању у јерес. Заправо, Ирска је и после раскола 1054. године остала православна још неколико деценије, док је још било ирских епископа и свештеника. Тек кад је њих нестало, Рим је могао да тамо шаље своје нове кривоверне бискупе. Келти су се попут Словена, показали као знатно плодније тле за искрено, масовно и дубинско примање и поимање хришћанске вере него други западноевропски народи. Исто је било и у Енглеској док је у њој доминирао келтски елемент, пре најезде Нормана.
Свети Патрикије се одликовао веома строгим животом и епископски рад сјединио је са монашким подвизима. За живота он се прославио многим чудесима, која су значајно допринела обраћењу Ираца. Као светитељ поштује се од дана свога упокојења, што се догодило 491. или 492. године, 17. марта по светоотачком календару.

Милан Старчевић

Умиљење

Како су речи убоге да опишу стање душе у тренутку када, милошћу Божијом, танани зрачак благодати Господње осени душу и испуни је миром.
О, како у том тренутку, душа осети колико је грешна и мала и колико њено битисање и опстајање у овом свету зависи од Божије помоћи и љубави.
Иако тај осећај кратко траје, у том трену душа наслућује савршенство целокупне Божије творевине и спознаје и значај свога постојања и увиђа да, љубав, савршена и безгранична, заиста је ослонац и нада свакоме бићу.
Колико је само душа захвална и умилна после такве посете и мада је кратко трајало, убрзо након тога, душа наново чезне за таквим умиљењем и као грудобран то осећање је прати и када се црни облаци невоља свом силином обруше на душу, она је спокојна јер је у познању да ништа се не дешава случајно и да је Васкрсли Христос ваистину једина нада, љубав и утеха васцелом роду људскоме и душа једино вапи: „Потребан си ми Господе, потребан си ми!“

Зоран Петровић

Преподобни старац Давид

Као ниске бисера, угодници Божији красе читаву васељеnу и поред своје лепоте они су наша драгоценост, вредност којом се купује вечни живот и чијим посредовањем овоземаљски живот са својим опасностима постаје у многоме лакши. Један од заиста великих и многопоштованих угодника јесте и Преподобни Давид старац, чудотворац, заступник и исцелитељ.
Роди се преподобни Давид 1519. године у месту Гардиници, у Грчкој од побожних и благочестивих родитеља Христодула, који беше свештеник и Теодоре. Васпитаван је у православном духу и од ране младости, видело се да је Давид сасуд Духа Светога. Када је имао три године, Давид је у виђењу угледао Светог Јована Претечу, који га је повео до оближњег параклиса посвећеног Њему у част и стао поред иконе на иконостасу. Давид је клекнуо пред иконостас, побожно прекрстио руке и посматрао Претечу шест дана и ноћи. Родитељи су га за то време безуспешно тражили и отац га је након толико времена случајно нашао када је дошао у параклис да служи вечерње. Затекао је Давида блиставог лица са небеском светлошћу у погледу. После тога Давид је често долазио у параклис да се искрено моли.
Када је имао око 15 година, измоливши благослов од родитеља, отишао је из завичаја у манастир, код опитног старца, јеромонаха Акакија који га је почео учити монашком живљењу. За веома кратко време Давид се предао строгом подвигу и убрзо узрастао у врлинског подвижника. Само су Господу познати трудови и борбе младог Давида, кога су и у манастиру називали старац иако је имао непуних 20 година. После 5 година проведених у манастиру заједно са својим старцем Акакијем одлази у манастир Комнина где је замонашен и рукоположен у чин ђакона. Касније, одлази на Свету Гору где борави извесно време у Великој Лаври и где још више умножава подвиге. Давидов старац, који је рукоположен за митрополита Нафпакта и Арте, позвао га је код себе и рукоположио у чин јереја и недуго затим поставио за игумана манастира Вернаковске Богородице. Као игуман, Преподобни Давид је на делу показао савршену љубав према свима и увелико постао ослонац многим невољнима. Безбројна су чудеса и милосрђе које је Преподобни чинио у славу Божију да би помогао страдалном народу при том помажући и верне и неверне подједнако и утирући многе сузе.
Непријатељ људског рода, завидан због велике ревности Давидове, из пакости окрене братију против Њега тако да Преподобни напусти манастир и оде на гору Стири, где основа мали манастир и таман устројивши поредак у манастиру неки робови одбегоше од локалног властелина и оптужба паде на смерног Давида да их је он наговорио. Многе муке и патње претрпи Давид и када хришћани платише откуп, властелин га пусти и Давид напусти тај крај и оде до обале Аталанде где планираше да преплови у северну Еубеју. Лађар, видевши Преподобног у скромној одећи одби да га превезе на другу страну али то не ражалости Давида већ скиде своју мантију, закрсти је и на њој преплови на обалу града Ровија. Од Ровија се попео на планину где одреди место за манастир и ангажова раднике а сам крену по Грчкој и Русији да скупља прилоге. Скупивши довољно новца а налазећи се у Русији и не могавши пренети новац и вредности назад у Грчку он издуби рупу у дрвету и стави све богатство у њу, пусти у реку и помоли се да Господ уреди да док он стигне у Ровију дрво га чека на обали. По вери Преподобног Давида, Господ му услиши молитву и када стиже у Ровију дрво га чекаше на обали.
Од тада до данас манастир Преподобног Давида непрестано је уточиште за све којима је помоћ потребна и Давид старац свима, који му се молитвено обрате брзо одговара на мољења.
Са вером се обратимо Преподобном Давиду и утеха ће убрзо стићи.

Зоран Петровић

Богу се моли и ради

„Глас са Цера“ у овоме броју преноси изузетно занимљив чланак свештеника Саве Илића. Овај текст је објављен у часопису „Хришћанин“, број 21, 1911. године. Напомињемо да је текст пренесен у оригиналу.

Пре неколико година, баш у пролеће када је у пољу највећи посао био, није било њиве без радника. У селу Трнову сељаци су били необично вредни и радни а при том и побожни. Један другом су помагали и у мобу ишли. Станко и Вучко као суседи, већином су заједно у пољу радили. Једног дана, опет су се договарали о пољском раду и када ће који свршити посао.
„Хоћемо ли сутра опет на „Превоју“? – тако се зваше место – упита Станко.
„Ако Бог да, ја мислим сутра да пораним, те ако могу довршити, рече Вучко.
„Море, дао Бог не дао, ја сутра довршити посао!, рече Станко. Очекују ме и други неодложни, разноврсни послови, које такође морам свршити. Човек све може само кад хоће. Од човека се ништа не може отети“, заврши Станко.
„Истина је, мој комшија, отпоче Вучко, да човек може много да ради и уради. Али ја велим, да човек ништа не врши без Божје помоћи. Шта смо ти ми људи? Ситнији смо од мрава и према овим стварима око нас, а то ли према Богу и његовој сили. Зато ја опет велим: добро је радити, само рад молитвом почињавати и свршавати“, рече Вучко. „Е, баш си ти смешан! Зар болан, кад имам добре волове, нов плуг, ја здрав, треба још да сумљам, да ли могу сам радити и треба ли кога молити?!
То би исто значило, кад имам оштру секиру, па се још мислим, да ли могу дрво пресећи!… Сутра ја одох, са мојим „шаром“ и „сивом“, па ћеш видети, да ли нећу посао површити“, рече Станко, окрену главу, и продужи својој кући.
Сутра дан Вучко је устао раније но обично. Нахранио своје вочиће: прегледао плуг и остало, да ли је све у реду. Спремивши храну за себе и стоку, пошао је. Кад је излазио из дворишта, имао је обичај, јер му је тако отац рекао, да се окрене ка истоку, прекрсти и прошапута: „Помози Боже“! Тако је и сада урадио и тек што је изашао из дворишта, бацио је поглед на прозор Станкове куће. У соби је лампа горела а у кући се чује неки жагор. Вучко помисли, да се и Станко спрема за рад, па зато и продужи пут. На њиви је био пре изласка сунца и одпочео рад. Целог дана је радио, али Станко није дошао. Кад се Вучко увече, кући врати рекоше му, да је Станко опасно болестан. Од чега и каква је болест, нису знали да му кажу.
„Ето, шта је од човека! Баш смо јуче, синоћ, о томе разговарали! Рекох му, да је човек слаб и немоћан, данас јесте, сутра није. И баш зато човек треба да се Богу моли. Од паметних је она изрека: Ради као да ћеш сто година живети а моли се Богу као да ћеш сутра умрети“, рече Вучко улазећи у собу.
После неколико дана, у кући Станковој се чула запевка, и извијале жалопојке, а по селу се као муња пронео глас, да је Станко свршио са овим животом.

Сава Илић, парох чубурски