Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Богу се моли и ради

„Глас са Цера“ у овоме броју преноси изузетно занимљив чланак свештеника Саве Илића. Овај текст је објављен у часопису „Хришћанин“, број 21, 1911. године. Напомињемо да је текст пренесен у оригиналу.

Пре неколико година, баш у пролеће када је у пољу највећи посао био, није било њиве без радника. У селу Трнову сељаци су били необично вредни и радни а при том и побожни. Један другом су помагали и у мобу ишли. Станко и Вучко као суседи, већином су заједно у пољу радили. Једног дана, опет су се договарали о пољском раду и када ће који свршити посао.
„Хоћемо ли сутра опет на „Превоју“? – тако се зваше место – упита Станко.
„Ако Бог да, ја мислим сутра да пораним, те ако могу довршити, рече Вучко.
„Море, дао Бог не дао, ја сутра довршити посао!, рече Станко. Очекују ме и други неодложни, разноврсни послови, које такође морам свршити. Човек све може само кад хоће. Од човека се ништа не може отети“, заврши Станко.
„Истина је, мој комшија, отпоче Вучко, да човек може много да ради и уради. Али ја велим, да човек ништа не врши без Божје помоћи. Шта смо ти ми људи? Ситнији смо од мрава и према овим стварима око нас, а то ли према Богу и његовој сили. Зато ја опет велим: добро је радити, само рад молитвом почињавати и свршавати“, рече Вучко. „Е, баш си ти смешан! Зар болан, кад имам добре волове, нов плуг, ја здрав, треба још да сумљам, да ли могу сам радити и треба ли кога молити?!
То би исто значило, кад имам оштру секиру, па се још мислим, да ли могу дрво пресећи!… Сутра ја одох, са мојим „шаром“ и „сивом“, па ћеш видети, да ли нећу посао површити“, рече Станко, окрену главу, и продужи својој кући.
Сутра дан Вучко је устао раније но обично. Нахранио своје вочиће: прегледао плуг и остало, да ли је све у реду. Спремивши храну за себе и стоку, пошао је. Кад је излазио из дворишта, имао је обичај, јер му је тако отац рекао, да се окрене ка истоку, прекрсти и прошапута: „Помози Боже“! Тако је и сада урадио и тек што је изашао из дворишта, бацио је поглед на прозор Станкове куће. У соби је лампа горела а у кући се чује неки жагор. Вучко помисли, да се и Станко спрема за рад, па зато и продужи пут. На њиви је био пре изласка сунца и одпочео рад. Целог дана је радио, али Станко није дошао. Кад се Вучко увече, кући врати рекоше му, да је Станко опасно болестан. Од чега и каква је болест, нису знали да му кажу.
„Ето, шта је од човека! Баш смо јуче, синоћ, о томе разговарали! Рекох му, да је човек слаб и немоћан, данас јесте, сутра није. И баш зато човек треба да се Богу моли. Од паметних је она изрека: Ради као да ћеш сто година живети а моли се Богу као да ћеш сутра умрети“, рече Вучко улазећи у собу.
После неколико дана, у кући Станковој се чула запевка, и извијале жалопојке, а по селу се као муња пронео глас, да је Станко свршио са овим животом.

Сава Илић, парох чубурски

Advertisements

3. јуна 2010. - Posted by | Број 15

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: