Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Преварантски осмех

Отварам новине. Умрло троје људи ту и ту, стотину погинуло негде далеко, манијак одсекао шапе кучету, Каписода убио Ксенију.
Излазим из стана. Прилази ми мало и прљаво дете молећи ме за неки динар. А ја преврћем по џеповима гледајући како да му нешто дам а и да мени остане. Не знам како је вама али мене као да запљускује неко лудо сивило. Али добро шта је ту је. Мора да се живи.
Улазим у банку. Стајем на шљаштећи улаз са налепљеним фотографијама насмејаних породица којима су службеници исте те банке улепшали живот. На жалост ја не улазим да ми улепшају живот већ да платим неко старо дуговање, јер авај банка, пардон салон за улепшавање живота, терети моју цењену личност за неплаћање коришћења банковног рачуна. Који узгред нисам ни користио.
Прилазим првом службенику и покушавам да му објасним мој проблем. Он клима главом правећи се да ме разуме, а разумем и ја њега. Како би било лепо да ни ја, а ни он нисмо у овој џунгли. Али ипак јесмо. За сво време имао је неки глуп осмех на свом лицу. Немојте да мислите да сам неки намћор који не воли осмех али ово је било заиста извештачено, па чак и за мој огуглали мозак. У пола његовог објашњења како ја ипак то морам да платим, јер они од нечега морају да финансирају своју хуманитарну мисију, пардон одржавање свог банкарског система, прекидам га и питам: „Можете ли да скинете преварантски осмех са свог лица“. Погледавши ме оштро али и даље насмејано, као у поверењу ми рече: „Морам да се смејем јер у супротном добијам отказ“.
Излазим потиштен из банке. А мислио сам да као сваки прави Србин имам потенцијал да будем барем директор банке. Међутим не знам да се смејем као идиот. Или можда не желим.
Дан се наставља. Послат сам да извештавам са једног угледног скупа где будуће представнике за штампу подучавају занату. Негде око стотину младих људи слуша префињеног Американца који их саветује како да лажу наше „пучанство“ и да им испира мозак. Преносим вам само једну реченицу: „Шта год да радите, чините то са осмехом, али само једно пазите, да вам никако не извуку истину.“
Питаћете се шта ја то булазним. Могао сам да пишем како је напољу време лепо, како су људи насмејани, како је све перфектно и да нема разлога за бригу. Али би онда лагао себе, а и вас. Када будете почели да смејете као идиот и да лажете све око себе о лепоти овога времена а знате да није тако, помислите на моје речи. И запамтите речи Џорџа Орвела: „Могу те натерати да кажеш било шта – било шта – али не могу те натерати да у то верујеш. У душу не могу да уђу.“ И покушајте да будете људи колико год то данас било тешко. Ја се трудим…

Владимир Петровић

Advertisements

3. јуна 2010. - Posted by | Број 15

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: