Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Богомољачки пут

Поштовани читаоци,
Припремајући овај број чија је тема страдање Свете Царске породице нашли смо се на једној посебној прекретници. Бојали смо се да не постанемо као већина медија, појединаца или институција-оних који само говоре а ништа не раде. Сваки текст брижљиво припремљен умећем наших сарадника одише једном посебном свежином и енергијом. Можемо чак рећи љубављу, али и непостојаношћу да оно што је речено и написано, мора бити спроведено у дело. Светли пример мучеништва повезаног у једном дану: Свете царске породице и Драже Михаиловића, не само да не сме бити заборављен у нашем роду, већ мора постати и образац нашега постојања. Свакако да сви ми не можемо носити крст који су понели ови велики мученици, али својим животом можемо показати следовање њиховом путу.
Кроз подизање храма Светог цара Николаја, на којем су завршени готово сви спољашњи радови (погледати фото-галерију), ми смо бар малим делом вратили дуг и обавезу српског народа према нашем великом пријатељу. Међутим, ми ту нисмо стали. План о подизању српског православног села о којем смо раније писали, активно спроводимо у дело. У току је подизање дома за смештај посетилаца нашега Центра, а ускоро почињемо са подизањем још неколико кућа.
Грађевински радови нису наша једина обавеза, већ нужна неминовност за успостављање истинског духовног и националног средишта у овом делу Србије. Наш једни пут је чисто и неокрњено православље које ћемо активно спроводити у нашем животу, као и у мисији Центра.
Забринути данашњим тенденцијама у друштву које се највише рефлектују кроз отуђеност, заборављање духовног у бићу и разним девијацијама, ми смо одлучили да кроз борбу првенствено са својом грешношћу, покушамо да променимо и нешто на националном плану. Свака помоћ на том путу је добродошла и потребна.
Иако никада, и ни по којим условима нећемо бити реметилачка руља у нашој Светосавској цркви, дужност нам је да укажемо на нимало добро стање у СПЦ-и. Храмови су празни, народ не схвата улогу Цркве претварајући је у жалосни музејски експонат, док свештенство остаје слепо на овакве појаве. Још горе у нашој Цркви појединци почињу да намећу нова правила несвојствена нашој традицији. Јерархија као да није свесна да српски народ никада неће прихватити нешто што је у супротности са учењем Светих Отаца, а што би учење СПЦ-е довело у раван са појединим јеретичким групацијама. Све је више фраза, бачених речи, а никако благодатних дела љубави.
И поред свега надамо се бољим данима, за које ће се нас Центар свим силама борити. Можда је време да се сви замислимо над следећим стиховима песника Мате Вучетића које објављујемо у овом броју:

„Деца наша прижељкују хлеба,
Мајке наше све су у црнини,
Гробови наши вапију до неба.
Продужи борбу за крв проливену,
Продужи борбу за част повраћену.“

Пантелија Петровић, главни и одговорни уредник

Advertisements

19. јула 2010. - Posted by | Број 16

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: