Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Исповести штићеника центра Црна Река (6)

У овоме броју доносимо први део исповести једне од многобројних мајки штићеника центра „Црна Река“.

Моја прича почиње негде априла месеца 2002. године. До тада, мајка сам двоје добре деце. Син својевремено врхунски спортиста, добар ђак, ожењен својом првом љубављу из гимназије – одмах после одслужења војног рока. Ћерка млађа 8 година, добар ђак, студент (просек 9,3). Све нормално, једини проблем: када ћу добити унуче? Тада те 2002. године долази ми син на врата стана и једноставно каже: ”Мајка ја се разводим – наркоман сам и хоћу да се лечим, помози ми”. Прво што сам осетила било је неверица, безброј гласних и тихих питања: како, зашто? Како се то није приметило, зашто ми снаја није сигнализирала да постоји проблем и безброј сувишних нагађања у покушају да некако оправдам своје дете које тада има 25 година. Не знам ништа о болести и паклу који је већ био над мојим домом. Одмах почињемо са лечењем на психијатрији у Ваљеву. Наравно, осећала сам неку врсту стида – срамоте. Осећала сам се, кратко речено јадно-беспомоћно. Ти први кораци у лечењу почињу анонимно, трају неколико месеци – међутим ја инстиктивно осећам да нешто није како треба. Моје незнање, непознавање болести, управо то проузрокује. Почињем јавно и гласно да молим за помоћ, сви беже од мене. Губим пријатеље, губим посао! Остајем сама са оцем који има скоро 8о год. и сестром у вртлогу безнађа. Почињу да куцају на врата људи којима дугује новац, прете, полиција. У нади да ће се све решити лечењем продајем један стан – који одлази на дугове дилерима и осталима. После две године решавам да кренем са другом врстом лечења. Видим да досадашње лечење не даје резултат – само тонемо све дубље и дубље. Додатни шок је сазнање да ћерка почиње да се дрогира. Све ми признаје. Заправо обоје признају, о томе нормално говоре у кући, говоре о томе шта да продају да би дошли до хероина. Ја сам беспомоћна, раздвајам их тако што мој отац одлази са сином у изоловану викендицу, а ћерка остаје са мном и са сестром. И даље лечење и терапија са психијатрије у Ваљеву. Поред нас троје који пазимо на сваки њихов покрет, поглед држимо се датих упутстава, они и даље узимају или направе рецидив и не крију. Са уживањем све ми говоре, а ја без снаге – немоћна, једноставно сам се осећала као отирач којим бришу своје прљаве поступке, наслађују се мојим мукама – видим само два монструма у облику и лику рођене деце. Све време одлазимо породично на групну, индивидуалну терапију на психијатрију у Ваљеву. Они се лече, а истовремено се и дрогирају, син покушава суицид (једва му спашавају живот) одмах након тога исто чини и ћерка. Све се одвија брзином светлости. Они тону, ја са њима, а поред мене и једина два бића која ми помажу: отац и сестра.
Након 3 године безумља (у међувремену почела сам да учим о болести – читала сам све што је било доступно, тражила по нету податке, читала искуства) доносим одлуку.

Наставак у следећем броју

Мајка једног штићеника, Ваљево

Advertisements

19. јула 2010. - Posted by | Број 16

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: