Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Моји земљаци

У Бранковини сад се дрва секу
и у град возе да продаду.
Сиромаси обарају шуму младу:
букве чија кора се још купа у млеку,
цериће што тек почињу да расту.
цео боговетни дан погнути секу,
догод сунце не прене свој пут небом.
Тек кад свештеник на вечерње сиђе низ реку,
седну на пањеве и маше се торбе с хлебом.
Сутрадан на вочићу једином силазе граду,
на леђима комад проје за ручак носе.
Остају им горе крај куће брегове косе.
Промичу полако по дрвећа хладу.
Хлад своје шуме у граду ће продати,
гледаће очајно у њих брегови голи.
Донеће кући само опанке и свеће
и неколико груменова соли.

Десанка Максимовић

Advertisements

19. јула 2010. - Posted by | Број 16

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: