Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Отац Петар Денковачки

Схи-архимандрит Петар (Станојевић) рођен је 8. априла 1925. године у селу Печењевци, недалеко од Лесковца. Растући у многобројној побожној породици, од малена је заволео Бога и монаштво тако да је већ у 14-тој години отишао из родитељског дома у манастир.
На Светог Пантелејмона 1939. године мали Драгутин (световно име оца Петра) постаје жички искушеник. У Жичи, на чијем је челу био Свети владика Николај, за духовника добиja јеромонаха Гаврила са којим у духовној вези остаје до смрти старца 1995-те године. Наредних неколико година, до почетка рата, искушеник Драгутин се учи монашком животу од духовних горостаса какви су били Свети владика Николај, старац Гаврило, отац Јаков Арсовић и многи други. Сабраћа и духовници који су га познавали још од раних дана, сведоче да је био енергичан, вредан и веома ревностан.
По доласку из војске 1948. године, одлази у тек основану Шумадијску епархију у манастир Ралетинац код свог духовног оца Гаврила који окупља младо братство и оживљава манастир. У овом манастиру у фебруару 1950-те године прима монашки постриг добивши име Петар. У тадашњем братству били су још недавно у Господу представљени проигуман Хиландара отац Мојсије и отац Сава из Вазнесења Овчарског.
По потреби службе (у међувремену поставши јеромонах) отац Петар бива сабрат манастира Вољавча и Каленић, да би 1968. године, на свој захтев и уз благослов владике Валеријана отишао на Свету Гору, у манастир Хиландар. У Србију се враћа крајем 1979. године на празник Светог апостола Луке.
Са благословом свог духовника, игумана Гаврила Ралетиначког, обновио је и из рушевина подигао манастир Денковац који је вековима био запуштен и од њега начиниo духовно уточиште у који су долазили многи.
По предању, манастир Денковац је настао крајем 14 века на месту где се подвизавала млада девојка Десанка-Дена, родом из ових крајева, која је заједно са своје две сестре Саром и Ралетином дала завет Богу да се неће удавати у знак жалости за изгинулим српством на Косову и да ће свој живот до краја посветити Богу. Свака од сестара се подвизавала на различитом месту, у непосредној близини реке Дуленке, на обронцима Гледићких планина. Девојке су се упокојиле на месту свог подвига и биле похрањене у гробницама које су прекривене каменим плочама. По њима су и названи манастири Денковац, Саринац и Ралетинац. Сматра се да је манастир Денковац био највећи међу њима и по величини и по броју калуђера и да је у своје време био седиште владике (митрополита). Недалеко од манастира се налази и тзв. владичин гроб где су Турци, по предању, убили денковачког владику тражећи манастирско духовно уточиште у који су долазили многи.
Као и већина манастира у Србији и Денковац је више пута рушен и обнављан да би крајем 19-тог века имао десетак калуђера, Руса. На жалост, убрзо је опустео и није обнављан све до осамдесетих година прошлог века тачније до доласка оца Петра Хиландарца.
Са сигурношћу се може рећи да је манастир Денковац био један од најпосећенијих манастира шумадијске епархије у који су долазили по духовну поуку људи из свих крајева Србије. Познат по прелепој природи којом је окружен и манастирима Саринац и Ралетинац који су у његовој близини, манастир Денковац је био најпознатији по оцу Петру.
Старији монаси и виђенији духовници су га поштовали као необично ревносног монаха. Имао је речи поуке и речи утехе какве нису често могле да се чују.
Често је цитирао Светог владику Николаја и аву Јустина, којег је и познавао. Увек је говорио да ни Свети Сава, ни Свети владика Николај, ни отац Јустин Поповић нису давали благослов за често причешћивање и за причешћивање без поста. Када је у време расправе о честом причешћивању разговарао са владиком Артемијем о томе, питао га је: „Какво је, преосвећени, Ваше мишљење о томе каква је припрема потребна и колико се често треба причешћивати?“ Владика Артемије, кога је отац Петар веома поштовао, му је одговорио: „Ја о томе немам своје мишљење. Вернике саветујем да се причешћују онако како су српски светитељи учили“. Ово је отац Петар радо препричавао. На Хиландару је остао упамћен и по томе што на литургији, коју је служио, није дозволио духовнику целе Атине да се причести зато што није постио, и по томе што се, као и иначе целог свог живота, супротстављао било каквим променама у црквеном животу. Чак и у време најљућег комунизма непрестано је опомињао народ да се врати Богу и остави безбожништва и поштује Цркву. Много је пострадао од безбожне комунистичке власти.
Саветовао је све који су њему долазили да су пост и молитва нешто без чега се не може бити хришћанин. Говорио је о бесмислености и штетности неблагословеног, нецрквеног брака.
Много је примера који говоре о томе да је отац Петар био велики молитвеник пред Господом и много је оних којима су његове молитве помогле и излечиле од разних па и најтежих болести. Постоје примери да је молитвом лечио супружнике од неплодности. Лечио је и ђавоимане.
Био је велики и бескомпромисни борац против екуменизма и свих реформи које су претиле Цркви и увек је упозоравао на невоље које нас због тога чекају. Када је била у питању одбране Православне вере, код њега није било компромиса. Био строг и према владикама и према свештеницима. Остаће упамћен по ватреним беседaма које су се својим садржајем и поукама могле мерити чак и са беседама аве Јустина. Памтићемо га као неког ко је увек опомињао на ревност, пост и молитву и захваљујући коме су многи ушли у веру и учврстили се у вери. Исто тако памтићемо га и по веома поучним и сликовитим примерима о којима је причао и просвећивао народ и будио из греховног сна и по Литургијама које је служио.
Безброј је поука, примера и анегдота које могу да се евоцирају и које могу да опишу оца Петра и његов живот и сво добро које је својим молитвама и духовним поукама учинио многима. Он је био живи сведок Св. владике Николаја Преко њега, дивног калуђера, смо могли сазнати како је живео, делао, битисао овде у овој долини страдања и плача светитељ Божији, Свети владика Николај! Како је служио Литургију, какав је однос имао према припреми за Свето Причешће, какав је став имао према неправославнима, Европи и осталим проблемима које носи данашње време.
Схи – архимандрит Петар је цео свој живот провео у нераскидивој вези са Светим владиком Николајем који му се јављао и после смрти и крепио га у тешкој болести последњих дана његовог живота. Често је говорио да су му ти дани које је провео уз владику Николаја били монашки темељи за цео живот. Владика је према њему био строг, захтевајући потпуни пост, молитву, послушност и преданост, иако је био дете. У посту није било попуштања, тако да је у време тримирја Васкршњег поста захтевао потпуно одрицање од хране и воде, а у трећи дан му је давао само Свету Богојављенску водицу из супене кашике, причешћујући га тек у седми дан прве недеље поста.
Нажалост, нису сви ценили његову ревност. Има много примера у којима се види колико је отац Петар био омаловажаван од стране свештеника па и од појединих владика.
На једном скупу у манастиру Јошаници расправљано је о честој пракси причешћа. Скупу је присуствовао и отац Петар. Један од црквених великодостојника „новог доба“ је беседио да је, у данашње време, потребно примењивати праксу чешћег причешћивања и то без обавезне претходне припреме (поста на води). Као потврду за то он је навео, да је тако тобоже практиковао и саветовао Јустин Ћелијски, и позвао једну игуманију присутну на скупу да то потврди, јер је она део монашког живота провела са авом у манастиру Ћелије. Игуманија је то и учинила. Отац Петар, који је и сам ишао да се саветује код аве Јустина, је одмах устао и порекао игуманијину причу, рекавши да је то неистина!
Отац Петар уснуо је у Господу 23. децембра 2005. године (по старом календару), на дан рођења Светог владике Николаја.
После смрти оца Петра нови управитељ манастира Денковац је порушио манастирску капелу где је верно Богу служио отац Петар, на саблазан свих који су долазили у манастир Денковац као у уточиште и лечилиште за живота преподобног старца.

Јаков Јаковљевић

Advertisements

19. јула 2010. - Posted by | Број 16

3 коментара »

  1. Мир Божији !Христос се роди!
    Драга браћо у Христу! Текст брата Јакова Јаковљевића о оцу Петру изузетно је сведочанство о овом Светом Монаху. Код оца Петра сам и сам одлазио и могу да посведочим да је био један од данас ретких Монаха из којих је блага Сила Божија покоравала на беспоговорну послушност себи. Низак растом овај горостас Духовни, верни је настављач Светоотачког предања. Ја који имам два метра пред њим сам морао да клекнем за благослов и тиме се поносим.
    Грешни раб Христове Слободе
    Рајица Марковић

    Коментар од Рајица Марковић | 10. јануара 2011. | Одговор

  2. Veliki covek i veliki duhovnik.

    Коментар од Snezana Kacarevic | 23. јула 2012. | Одговор

  3. e dragi moji svi mi treba da se rukovodimo onako lako gospodu pripada dosta smo grešni treba dase držimo posta kako je od vajkada bilo a ne sada, kako to pojedinci govore o stalnom pričešćivanju bez posta, pripreme ispovesti, bez molitve svi oni koji tako rade i narod poučavaju neka znaju da su na greešnom putu. zato svi mi i narod božji treba da se vratimo na pravi hristov put, što pre se vratimo biće nam bolje .

    Коментар од Name slavica | 29. новембра 2014. | Одговор


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: