Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Прва служба Божија у заробљеничком логору

“Глас са Цера“ својим верним читаоцима ексклузивно представља сећања Милоша Л. Зечевића на дане проведене у заробљеничком логору у Немачкој, из његовог необјављеног дневника „Робовање“.
Милош Л. Зечевић (1880–1955) био је професор у Војној Академији, Управник Народне библиотеке у Београду и резервни пешадијски потпуковник. Учествовао је у свим ослободилачким ратовима. Провео је четири године у немачком заробљеништву, где је одржао безброј предавања у логору из историје и политичких борби за слободу српског народа. Познавао је добро комунизам и по ослобођењу из немачког заробљеништва није хтео да се врати у отаџбину. Дошао је у Америку 1950. године и неко време провео у манастиру Светог Саве у Либертвилу а затим је отишао на Шевланд у Пенсилванији где је и умро.
Када је Свети владика Николај, по сећању његовог кума Славка Стоковић, прочитао доњи чланак „Прва служба у заробљеничком логору“, рекао је: Ово треба штампати у свим читанкама за нашу децу у школама“.

Данашњи дан ми је најтужнији од свих које сам досад преживео од почетка ове наше несреће, најболнији, најгорчији, па ипак веома свечан дан, када ми се душа везала с Творцем васељене и напојила узвишеном свечаношћу. Данас сам погледао у целу васељену и ове моје другове у овом заробљеничком логору и видео их у другом лику, а не у оном у коме сам их до јутрос гледао. Уверио сам се да неком необичном светлошћу и лепотом може да блесне чак и оно што нашем слабом виду може да се прикаже као врло црно и врло ружно. И зачудио сам се томе необичном, мени до тога тренутка непознатом призору – када се појави врло блага, врло висока и широка душа и у телима за која сам ја до тога тренутка сматрао да су бездушна и да су то телеса од чистог зла садељана. Чисто као да сам лепо видео како Свети Дух уђе у та наша телеса и из њих истера демона.
Јутрос је, после јутарњег збора, логорски свештеник, Бошко Д. Карић, из Лужнице у Гружи, одслужио у овом логору прву службу Божију. На песку је обичан столић застрт ћебетом, а на њему штап са шољицом од жутога лима на врху, а поред њега шипка која представља свећу, наравно без пламена. Свештеник је у војничком оделу. На глави му је шубара са крстом изнад чела. Скунувши је с главе, ставио ју је на сточић поред оне „свеће“ и на њу наслонио књигу. Та књига је српски превод Новога Завета. Суда с водом и босиљком нема. Крст је изрезан од дашчица. Поред њега је много појаца који му у служби помажу, има их преко 50, и младих и старих официра. Дан је веома мутан и влажан; облаци су врло ниско изнад наших глава, али не пада киша, већ као да из њих излази нека тешка и хладна влага која влажи песак под нашим ногама и упија се у наше одело. Осећа се врло хладна ваздушна струја са севера. На стражарским кулама на угловима логора мичу се стражари и нешто раде око митраљеза. Око свештеника су се збили густи редови официра и војника, преко 2.000 православних душа. Већина стоји мирно и дубоко побожно ћути и нестрпљиво чека да свештеник започне молитву. Али око мене, као и и обично (а то су баш све виши официри), опет жагор, неко шапутање. Тај се жагор најзад једва потпуно утиша кад свештеник започе молитву. У мојој је души исто студено и туробно као што је сада у природи око нас, а као добро видим исто је тако и у души многих мојих другова у овом несрећном логору.
Свештеник је подуже нешто спремао и намештао на своме столу. Око њега наста дубока тишина, па се утишаше и ови око мене. Ја се загледах у густи тамни облак на северу, откуда се осећаше неки веома тихи и студени ветар. И тада одјекну свештеников глас: „Благословено Царство Отца и Сина и Свјатого Духа.“ Јасан глас, али је ипак нешто пригушен и као да се бори под притиском студенога и влажнога ваздуха. Осетих тежак притисак на грудима и слепоочницама. Не могох савладати уздах који се претвори у грцање. Бацих поглед на по густим редовима својих другова. Мало их је било који не извадице марамице и не брисаху сузе. Зачу се и грцање. И мени сузе потекоше, па се низ образе сливају и падају на песак преда мном. Појци сложно и гласно отпеваше: „Амин“. Учини ми се да осетих неки покрет у ваздуху око нас. Као да наста неко кретање и онога густога и црнога облака, нарочито према истоку где се помало и забели. Скоро сви се побожно крстимо и марамама сушимо сузе.
Свештеников глас одведе ме у у завичај, у моје село и у ону стару малу цркву на Венчацу. Обузе ме неки горак и болан занос који се потпуно претвараше у нешто блажено и срећно, јер ми се учини, да је поред мене моја добра покојна мајка. Гледао сам право у свештеника укоченим погледом, јер не смедох гледати поред себе, те да не би уништио то дивно пресрећно уображење – да је овде поред мене и моја добра мајка. Нестрљиво и са неким страхом очекујем да чујем и њен слатки и тихи глас: „Прекрсти се, сине!“ Тако ми је она шапутала када ме је, као дете, први пут, на Благовести одвела у ону стару и малу цркву на Венчацу да се први пут причестим. Сећам се сада и тога веома радосног и дубоко побожнога и свечанога дана, радоснога дана у моме детињству. Другачији, сасвим другачији од данашњега, беше онај дан. Сећам се свега, па и ситница. Тек се свањива, а мајка ме буди нежно ме милујући по челу и коси: „Устани, сине! Треба да се спремимо и да раније идемо у цркву да се причестиш!“. Ја радосно скачем из постеље, а она ме лепо умива и облачи у чисту кошуљу и нове гуњце. Од радости не могу да се смирим, већ скакућем, грлим мајку и љубим је.
Беше дан ведар и сунчан. Пролеће је, па је јутро доста хладно, свеже, али сунчани зраци загрејаху ваздух. Поред пута, узбрдо, од куће до цркве, свуда се жути кукурек и зелени рано пролећње зеље и трава, а Венчац као да је у пламену од сунчаних зракова. Све је блистало у јутарњој сунчевој светлости, а у шуми се орио птичији цвркут и певање. У мени се срце разиграло и ја сам подскакивао од блажене радости. Мајка ме држи левом руком, а десном руком придржава нову шарену торбу, пуну јела, да код цркве ручамо после причешћа. „Полако, сине!“ Њен благи, анђеоски, глас смирио би ме за тренутак, па би пошао лагано, пребијајући се уз њу. Тада бих опазио да јој је отежала, па бих јој рекао. „Дај да ти помогнем малко!“ „Нека сине, нека! Нејачак си ти. Ево оца, иде за нама, па ће он узети торбу. Само ти хајде мирно, да се не умориш, јер ћемо у цркви до причешћа дуго стајати“. Отац нас мало после стиже са два старија брата и снахом и узеше торбу од мајке а ја се опет разиграх. „Магаре једно, не скакући, већ иди полако!“ рече ми отац отсечно, готово љутито, а мајка опет: „Полако, сине! Полако, сине! Ево и ја се уморих трчкајући за тобом“. И тако ми је све до цркве нежно говорила моја добра, моја мила, моја света мајка.
Стигосмо цркви. У дворишту се већ искупило доста света из сва четири села: Бања, Брезовац и Трешњевица, која су онда долазила на молитву тој цркви. Мало потом забрујаше звона, људи поскидаше капе и један за другим полако улазе у цркву на ниска и уска црквена врата. Жене су децом улазиле на друга врата, при задњем делу цркве, у део за жене. Ја пођох с мајком и у цркви стадох испред ње. Црква је ниска, тамна јер су јој веома дебели камени зидови, а прозори мали. Стајао сам задивљен. За то време црквена звона не престају одјекивати, њихов се звук ломи и појачава у нашој шумовитој јарузи. Чинило ми се да из сваког раста и букве одјекује тај звук.
Стари свештеник, Глишо Вујановић, запева ову исту песму коју запева и јутрос, овде на овом хладном и влажном песку, у заробљеничком логоу у Либеку, свештеник Бошко Карић. „Благословено Царство Отца и Сина и Свјатого Духа“. Мајка ми узе десну руку и рече: „Прекрсти се сине“, па ме сама прекрсти мојом руком. Ја сам нетремице гледао старога свештеника, попа Глишу, са дугом као снег белом брадом и у оној жутој одежди на којој је нешто чудно светлуцало. Мајка ми опет рече, држећи ме за руку: „Прекрсти се, сине“. Овај њен тихи, бојажљиви шапат још ме више збуни и ја, у неком чудном страху, гледах и свештеника и црквене зидове и иконостасу и свет око себе. Осетих нешто чудно, тајанствено, узвишено што дотада нисам ни чуо, ни видео, ни осетио. Стајао сам сасвим мирно, а мајка ми често шапуташе: „Прекрсти се, сине“. И сви су око мене тако мирно стајали, а и људи су се испред мене сваки час крстили, а понеки је још нешто и шапутао.
Најзад наста јачи шум и кретање. Свештеник је стајао испред верника са путиром у руци. Свет му прилази и он их причешћује. Дуго је то трајало, јер је црква била препуна. Најзад приђох и ја са мајком. Отац Глиша рече ми благо: „Отвори, сине, уста“, а мајка то понови. После причешћа, црквењак Јова пружи ми нафору и рече: „Поједи то одмах!“ Причести се и моја мајка, па изиђисмо из цркве. Засени ме сунчана светлост, а мајка ми рече: „Окрени се, сине, цркви и прекрсти се“. Прекрсти се и она, па ме пољуби у теме, у оба ока и образа и рече: „Нека ти је на здравље, сине“. Обузе ме тада нека радост, и ја се осетих лак као перо. Топао јужни поветарац помилова ме по лицу, и ја тада први пут осетих како је свет леп и како је велики моћни Бог у оном небесном плаветнилу…
У црквеном дворишту све већи жагор. Људи се дозивају, поздрављају и питају за здравље. Многи су већ узели чутуру и нуде: „Хајде, наздрави, друже!“ У црквеном дворишту су два дугачка реда „софри“ поред којих су седишта на дугачким отесаним гредама. Свака кућа има и своју „софру“. Софра наше куће била је на падини изнад северне стране цркве. Ту се искупише сви моји стричеви, стрине, браћа и сестре, цело братсво. Извадише се из торба погаче, гњечен пасуљ и друга јела, и почесмо ручати. После ручка коло око цркве, и насладих се оних лепих и слатких јабука које ми је мајка тада купила.
Био је то онда ведар, сунчан, топао, радостан дан, дан слободне душе под оком и заштитом добре мајке. А данашњи дан мутан, влажан, хладан, дан робовања, у простору ограђеном жицом, пред митрељезима немачких стражара на високим дрвеним кулама на сва четири угла. Свуда мрак и студен. И сада ми кроз мутну свест и слеђену душу муњевитом брзином пролећу догађаји у моме животу од оног првог причешћа до данас, до ове тужне молитве на овом хладном и влажном песку, под овим мутним туробним облацима, у туђој земљи, далеко од завичаја, од оне мале старе цркве у Венчацу, од гроба моје добре и свете мајке. Ређају ми се у мојој мутној и тужној свести свеколика моја напрезања и наде да ће се припремити што боља, светлија и радоснија будућност. И све се то тада сломило и покрило мраком ропства, туге и и очајања. Уздишем и сузе ми полако теку низ образе.
Према себи и око себе гледам збијене редове мојих другова у патњи. И они ћуте, погнутих глава и многи марамом бришу сузе. И они сада осећају исто што и ја, и они мисле исто што и ја. На њиховим лицима видим израз онох истих болова од којих болијем и ја. И то све видим код оних, за које сам до овога тренутка мислио да су телеса без душе и осећања, да их је несавесност и себичност дотукла, да то и нису људи већ звери у човечјем облику. Откуда тај преображај код тих људи? И мисао ме одведе на онај узвишени свештеников глас: „Благословено Царство Оца и Сина и Свјатого Духа“. И заиста, данас се појавио Свети Дух и из душа свију нас изагнао демона! И опет- грцање и плач, болан и горак плач! Боже, премилостиви и свемогући, смилуј се народу моме и отаџбини мојој, спаси, помилуј!
Дубоко потресен са овим што сам сада гледао и осећао и помишљу на оно што сам све изгубио, одвојих се из реда чим се служба завршила и приђох огради бодљикаве жице, да будем сам са собом и да се пустим своме јаду и току тужних мисли. Загледах се у зелену четинарску шуму на јужној страни и у оне лепе куће расејане по њој, под тамним и густим облаком. И негде тамо, у даљини, иза шуме одјек звона, који је одјекивао баш исто онако као што је некада одјекивао јек звона са цркве на Венчацу, на Благовести, када сам с мајком у њу први пут ступио и први пут се причестио. „О, премилостиви и свемогући Боже, о блажена душо моје свете мајке, да ли ми ви сада, макар јеком непријатељских звона, не јављате благе вести да је до вас дошла наша данашња молитва и да ми треба да верујете да ће им бити спашена и наша отаџбина и наш народ. Нека је благословено име Твоје, свемогући Творче! – Благословено Царство Отца и Сина и Свјатога Духа! Амин!“
До подне сам ходао по логору. Мало помало, па ме она дубока туга остави и ја осетих неко благо и угодно олакшање. Па и сви моји другови су некако ведрији, добри, лепо се поздрављају и лепо разговарају. И опет уздахнух: „Опрости, Боже, што сам овако рђаво мислио о својим друговима. Срби су ово, људи су ово“…

Милош Л. Зечевић

Advertisements

19. јула 2010. - Posted by | Број 16

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: