Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Говор над одром патријарха Варнаве

Васцели народ српски зачудио се изненадној болести блаженопочившег Патријарха Варнаве. Васцели народ наш пуних седам недеља уздизао је молитве свевишњем Творцу за оздрављење његово. Васцели народ наш заплакао се и завио у црнину за својим умрлим вођом и родитељем духовним.
И ево данас васцели народ наш, присутни и одсутни, треперећи као лист јасиков, пали воштанице и испраћа мртво тело његово у гробни покој на Врачар, на онај историјски и славни Врачар на коме је спаљено тело светитеља Саве.
Свако ко има отворен вид духовни може да види, да није без симболичног смисла ни без Божјег Промисла, што се телесни прах овог Патријарха српског меша на истом месту са прахом првог архиепископа и просветитеља српског, Немањића Саве. Као да је свемудри Промислитељ хтео тиме показати, како је идеал, и програм, и пут показан Светим Савом био и остао идеалом, програмом и путем и овога његовог наследника. И још и то: како другога идеала, програма и пута, трајног и спасоносног за народ и народну цркву, не може бити ево ни после 700 година. Могу се правити моментални програми за моменталне ситуације, али сви ти програми морају се заснивати на оним непромењивим духовним, моралним, црквено васпитним и национално културним принципима, кроз које је Свети Сава унео Христа у српску душу и у српску историју. (…)
Није овај тренутак намењен опширном описивању свих оних борби за народ и веру, које испуњавају сав живот Блаженопочившег Патријарха него молитви за душу његову.
А кад се буде саставио животопис Патријарха Варнаве, верујемо, да ће тај животопис постати националном читанком, која ће надахњавати младе нараштаје, српске и југословенске, ватреном вером и дивовским родољубљем. Но такав је пут свију оних који се приволе царству небеском, а не земаљском. Такав је пут био и витешког Краља Александра. (…)
Пут зноја и страдања био је пут и Светога Саве. Живот горчине и мучења био је живот великих црногорских владика кроз 300 година. Мученичка смрт била је и смрт безбројних српских свештеника и калуђера, кроз векове и векове, све до данашњице. Неколико патријарха Пећских обешено је и посечено од сурових Турака; неколико патријарха и митрополита српских отровано је од лукавих Аустријанаца. Патријарху Варнави била је добро позната мученичка судба српских патријарха у прошлости. Он је видео њихов пут посут трњем, а не цвећем. Он је предосећао и знао, да и његов пут не може и неће бити другачији. (…)
О, велики Вођо наш, славни Патријарше наш! Као што си се молио на земљи Господу за свој народ, тако продужи молити се и на небу; да сви синови и кћери Светосавске пригрле своју Свету Цркву Мученицу; да се утиша бура на пучини нашега живота. Па сада, у овом часу опроштаја с тобом, Свети оче, када се цео народ с дивљењем и поштовањем клања твојој жртви и над твојим гробом заветује не одступати са твога пута, у овом болном часу ми те молимо: Опрости свима нама, браћи и деци твојој, и Бог тебе да прости.

Свети владика Николај

19. јула 2010. Posted by | Број 16 | Поставите коментар

Прва служба Божија у заробљеничком логору

“Глас са Цера“ својим верним читаоцима ексклузивно представља сећања Милоша Л. Зечевића на дане проведене у заробљеничком логору у Немачкој, из његовог необјављеног дневника „Робовање“.
Милош Л. Зечевић (1880–1955) био је професор у Војној Академији, Управник Народне библиотеке у Београду и резервни пешадијски потпуковник. Учествовао је у свим ослободилачким ратовима. Провео је четири године у немачком заробљеништву, где је одржао безброј предавања у логору из историје и политичких борби за слободу српског народа. Познавао је добро комунизам и по ослобођењу из немачког заробљеништва није хтео да се врати у отаџбину. Дошао је у Америку 1950. године и неко време провео у манастиру Светог Саве у Либертвилу а затим је отишао на Шевланд у Пенсилванији где је и умро.
Када је Свети владика Николај, по сећању његовог кума Славка Стоковић, прочитао доњи чланак „Прва служба у заробљеничком логору“, рекао је: Ово треба штампати у свим читанкама за нашу децу у школама“.

Данашњи дан ми је најтужнији од свих које сам досад преживео од почетка ове наше несреће, најболнији, најгорчији, па ипак веома свечан дан, када ми се душа везала с Творцем васељене и напојила узвишеном свечаношћу. Данас сам погледао у целу васељену и ове моје другове у овом заробљеничком логору и видео их у другом лику, а не у оном у коме сам их до јутрос гледао. Уверио сам се да неком необичном светлошћу и лепотом може да блесне чак и оно што нашем слабом виду може да се прикаже као врло црно и врло ружно. И зачудио сам се томе необичном, мени до тога тренутка непознатом призору – када се појави врло блага, врло висока и широка душа и у телима за која сам ја до тога тренутка сматрао да су бездушна и да су то телеса од чистог зла садељана. Чисто као да сам лепо видео како Свети Дух уђе у та наша телеса и из њих истера демона.
Јутрос је, после јутарњег збора, логорски свештеник, Бошко Д. Карић, из Лужнице у Гружи, одслужио у овом логору прву службу Божију. На песку је обичан столић застрт ћебетом, а на њему штап са шољицом од жутога лима на врху, а поред њега шипка која представља свећу, наравно без пламена. Свештеник је у војничком оделу. На глави му је шубара са крстом изнад чела. Скунувши је с главе, ставио ју је на сточић поред оне „свеће“ и на њу наслонио књигу. Та књига је српски превод Новога Завета. Суда с водом и босиљком нема. Крст је изрезан од дашчица. Поред њега је много појаца који му у служби помажу, има их преко 50, и младих и старих официра. Дан је веома мутан и влажан; облаци су врло ниско изнад наших глава, али не пада киша, већ као да из њих излази нека тешка и хладна влага која влажи песак под нашим ногама и упија се у наше одело. Осећа се врло хладна ваздушна струја са севера. На стражарским кулама на угловима логора мичу се стражари и нешто раде око митраљеза. Око свештеника су се збили густи редови официра и војника, преко 2.000 православних душа. Већина стоји мирно и дубоко побожно ћути и нестрпљиво чека да свештеник започне молитву. Али око мене, као и и обично (а то су баш све виши официри), опет жагор, неко шапутање. Тај се жагор најзад једва потпуно утиша кад свештеник започе молитву. У мојој је души исто студено и туробно као што је сада у природи око нас, а као добро видим исто је тако и у души многих мојих другова у овом несрећном логору.
Свештеник је подуже нешто спремао и намештао на своме столу. Око њега наста дубока тишина, па се утишаше и ови око мене. Ја се загледах у густи тамни облак на северу, откуда се осећаше неки веома тихи и студени ветар. И тада одјекну свештеников глас: „Благословено Царство Отца и Сина и Свјатого Духа.“ Јасан глас, али је ипак нешто пригушен и као да се бори под притиском студенога и влажнога ваздуха. Осетих тежак притисак на грудима и слепоочницама. Не могох савладати уздах који се претвори у грцање. Бацих поглед на по густим редовима својих другова. Мало их је било који не извадице марамице и не брисаху сузе. Зачу се и грцање. И мени сузе потекоше, па се низ образе сливају и падају на песак преда мном. Појци сложно и гласно отпеваше: „Амин“. Учини ми се да осетих неки покрет у ваздуху око нас. Као да наста неко кретање и онога густога и црнога облака, нарочито према истоку где се помало и забели. Скоро сви се побожно крстимо и марамама сушимо сузе.
Свештеников глас одведе ме у у завичај, у моје село и у ону стару малу цркву на Венчацу. Обузе ме неки горак и болан занос који се потпуно претвараше у нешто блажено и срећно, јер ми се учини, да је поред мене моја добра покојна мајка. Гледао сам право у свештеника укоченим погледом, јер не смедох гледати поред себе, те да не би уништио то дивно пресрећно уображење – да је овде поред мене и моја добра мајка. Нестрљиво и са неким страхом очекујем да чујем и њен слатки и тихи глас: „Прекрсти се, сине!“ Тако ми је она шапутала када ме је, као дете, први пут, на Благовести одвела у ону стару и малу цркву на Венчацу да се први пут причестим. Сећам се сада и тога веома радосног и дубоко побожнога и свечанога дана, радоснога дана у моме детињству. Другачији, сасвим другачији од данашњега, беше онај дан. Сећам се свега, па и ситница. Тек се свањива, а мајка ме буди нежно ме милујући по челу и коси: „Устани, сине! Треба да се спремимо и да раније идемо у цркву да се причестиш!“. Ја радосно скачем из постеље, а она ме лепо умива и облачи у чисту кошуљу и нове гуњце. Од радости не могу да се смирим, већ скакућем, грлим мајку и љубим је.
Беше дан ведар и сунчан. Пролеће је, па је јутро доста хладно, свеже, али сунчани зраци загрејаху ваздух. Поред пута, узбрдо, од куће до цркве, свуда се жути кукурек и зелени рано пролећње зеље и трава, а Венчац као да је у пламену од сунчаних зракова. Све је блистало у јутарњој сунчевој светлости, а у шуми се орио птичији цвркут и певање. У мени се срце разиграло и ја сам подскакивао од блажене радости. Мајка ме држи левом руком, а десном руком придржава нову шарену торбу, пуну јела, да код цркве ручамо после причешћа. „Полако, сине!“ Њен благи, анђеоски, глас смирио би ме за тренутак, па би пошао лагано, пребијајући се уз њу. Тада бих опазио да јој је отежала, па бих јој рекао. „Дај да ти помогнем малко!“ „Нека сине, нека! Нејачак си ти. Ево оца, иде за нама, па ће он узети торбу. Само ти хајде мирно, да се не умориш, јер ћемо у цркви до причешћа дуго стајати“. Отац нас мало после стиже са два старија брата и снахом и узеше торбу од мајке а ја се опет разиграх. „Магаре једно, не скакући, већ иди полако!“ рече ми отац отсечно, готово љутито, а мајка опет: „Полако, сине! Полако, сине! Ево и ја се уморих трчкајући за тобом“. И тако ми је све до цркве нежно говорила моја добра, моја мила, моја света мајка.
Стигосмо цркви. У дворишту се већ искупило доста света из сва четири села: Бања, Брезовац и Трешњевица, која су онда долазила на молитву тој цркви. Мало потом забрујаше звона, људи поскидаше капе и један за другим полако улазе у цркву на ниска и уска црквена врата. Жене су децом улазиле на друга врата, при задњем делу цркве, у део за жене. Ја пођох с мајком и у цркви стадох испред ње. Црква је ниска, тамна јер су јој веома дебели камени зидови, а прозори мали. Стајао сам задивљен. За то време црквена звона не престају одјекивати, њихов се звук ломи и појачава у нашој шумовитој јарузи. Чинило ми се да из сваког раста и букве одјекује тај звук.
Стари свештеник, Глишо Вујановић, запева ову исту песму коју запева и јутрос, овде на овом хладном и влажном песку, у заробљеничком логоу у Либеку, свештеник Бошко Карић. „Благословено Царство Отца и Сина и Свјатого Духа“. Мајка ми узе десну руку и рече: „Прекрсти се сине“, па ме сама прекрсти мојом руком. Ја сам нетремице гледао старога свештеника, попа Глишу, са дугом као снег белом брадом и у оној жутој одежди на којој је нешто чудно светлуцало. Мајка ми опет рече, држећи ме за руку: „Прекрсти се, сине“. Овај њен тихи, бојажљиви шапат још ме више збуни и ја, у неком чудном страху, гледах и свештеника и црквене зидове и иконостасу и свет око себе. Осетих нешто чудно, тајанствено, узвишено што дотада нисам ни чуо, ни видео, ни осетио. Стајао сам сасвим мирно, а мајка ми често шапуташе: „Прекрсти се, сине“. И сви су око мене тако мирно стајали, а и људи су се испред мене сваки час крстили, а понеки је још нешто и шапутао.
Најзад наста јачи шум и кретање. Свештеник је стајао испред верника са путиром у руци. Свет му прилази и он их причешћује. Дуго је то трајало, јер је црква била препуна. Најзад приђох и ја са мајком. Отац Глиша рече ми благо: „Отвори, сине, уста“, а мајка то понови. После причешћа, црквењак Јова пружи ми нафору и рече: „Поједи то одмах!“ Причести се и моја мајка, па изиђисмо из цркве. Засени ме сунчана светлост, а мајка ми рече: „Окрени се, сине, цркви и прекрсти се“. Прекрсти се и она, па ме пољуби у теме, у оба ока и образа и рече: „Нека ти је на здравље, сине“. Обузе ме тада нека радост, и ја се осетих лак као перо. Топао јужни поветарац помилова ме по лицу, и ја тада први пут осетих како је свет леп и како је велики моћни Бог у оном небесном плаветнилу…
У црквеном дворишту све већи жагор. Људи се дозивају, поздрављају и питају за здравље. Многи су већ узели чутуру и нуде: „Хајде, наздрави, друже!“ У црквеном дворишту су два дугачка реда „софри“ поред којих су седишта на дугачким отесаним гредама. Свака кућа има и своју „софру“. Софра наше куће била је на падини изнад северне стране цркве. Ту се искупише сви моји стричеви, стрине, браћа и сестре, цело братсво. Извадише се из торба погаче, гњечен пасуљ и друга јела, и почесмо ручати. После ручка коло око цркве, и насладих се оних лепих и слатких јабука које ми је мајка тада купила.
Био је то онда ведар, сунчан, топао, радостан дан, дан слободне душе под оком и заштитом добре мајке. А данашњи дан мутан, влажан, хладан, дан робовања, у простору ограђеном жицом, пред митрељезима немачких стражара на високим дрвеним кулама на сва четири угла. Свуда мрак и студен. И сада ми кроз мутну свест и слеђену душу муњевитом брзином пролећу догађаји у моме животу од оног првог причешћа до данас, до ове тужне молитве на овом хладном и влажном песку, под овим мутним туробним облацима, у туђој земљи, далеко од завичаја, од оне мале старе цркве у Венчацу, од гроба моје добре и свете мајке. Ређају ми се у мојој мутној и тужној свести свеколика моја напрезања и наде да ће се припремити што боља, светлија и радоснија будућност. И све се то тада сломило и покрило мраком ропства, туге и и очајања. Уздишем и сузе ми полако теку низ образе.
Према себи и око себе гледам збијене редове мојих другова у патњи. И они ћуте, погнутих глава и многи марамом бришу сузе. И они сада осећају исто што и ја, и они мисле исто што и ја. На њиховим лицима видим израз онох истих болова од којих болијем и ја. И то све видим код оних, за које сам до овога тренутка мислио да су телеса без душе и осећања, да их је несавесност и себичност дотукла, да то и нису људи већ звери у човечјем облику. Откуда тај преображај код тих људи? И мисао ме одведе на онај узвишени свештеников глас: „Благословено Царство Оца и Сина и Свјатого Духа“. И заиста, данас се појавио Свети Дух и из душа свију нас изагнао демона! И опет- грцање и плач, болан и горак плач! Боже, премилостиви и свемогући, смилуј се народу моме и отаџбини мојој, спаси, помилуј!
Дубоко потресен са овим што сам сада гледао и осећао и помишљу на оно што сам све изгубио, одвојих се из реда чим се служба завршила и приђох огради бодљикаве жице, да будем сам са собом и да се пустим своме јаду и току тужних мисли. Загледах се у зелену четинарску шуму на јужној страни и у оне лепе куће расејане по њој, под тамним и густим облаком. И негде тамо, у даљини, иза шуме одјек звона, који је одјекивао баш исто онако као што је некада одјекивао јек звона са цркве на Венчацу, на Благовести, када сам с мајком у њу први пут ступио и први пут се причестио. „О, премилостиви и свемогући Боже, о блажена душо моје свете мајке, да ли ми ви сада, макар јеком непријатељских звона, не јављате благе вести да је до вас дошла наша данашња молитва и да ми треба да верујете да ће им бити спашена и наша отаџбина и наш народ. Нека је благословено име Твоје, свемогући Творче! – Благословено Царство Отца и Сина и Свјатога Духа! Амин!“
До подне сам ходао по логору. Мало помало, па ме она дубока туга остави и ја осетих неко благо и угодно олакшање. Па и сви моји другови су некако ведрији, добри, лепо се поздрављају и лепо разговарају. И опет уздахнух: „Опрости, Боже, што сам овако рђаво мислио о својим друговима. Срби су ово, људи су ово“…

Милош Л. Зечевић

19. јула 2010. Posted by | Број 16 | Поставите коментар

Дуван-пут ка паклу

Пушење је тихи убица душе и тела. То је смртоносна мина са одложеним дејством, самоубиство на рате, то је гнојна рана на души која стално заудара и влажи. Не постоји ни један ваљани разлог за конзимирање тог безумља, а човек намерно уноси тај отров у тело своје, зарада неког лажног задовољства. Није непознато да сваки пети човек у свету умире од последица пушења. Пушачи у просеку умиру 10 до 15 година раније него непушачи. У породицама где одрасли пуше сва деца су болесна. Један час боравка у задимљеној просторији одговара једној попушеној цигарети. Стручњаци тврде да се никотин по отровности може упоредити са цијаном водоличном киселином, који су нацисти користили за убијање логораша. Смртоносну дозу никотина садржи само једна кутија цигарета. Па, питате се, шта је са пушачима, како уопште живе? Живе зато што дуван делује споро, тај се отров споро упија у тело, што се временом створи отпорност на никотин, и то спасава главе. Разуме се привремено.
Многобројна су оштећења која изазива пушење дувана. То и сами пушачи добро знају како им он загорчава живот. Довољно је нагласити да пушење проузрокује и поспешује многобројна обољења, као што су: хронична обољења органа за дисање, изазива сипњу, кашаљ, промуклост, хронични бронхитис, рак плућа и других телесних органа. Подсетимо се, да је карцином бронха 70 пута чешћи код пушача него код непушача. Следеће што загорчава живот пушача је закрчивање крвних судова. Због тога најчешће страда срце, јавља се ангина пекторис, инфаркт, аритмије разне. Ако су захваћени, а јесу, и крвни и крвни судови на мозгу, тада се јавља превремена старачка излапелост, затим пушачка нога, то су тзв. хладне ноге, отежан ход, онда разне очне сметње, оштећење вида, чир на желуцу и дванестопалачном цреву, горушица, бол у трбуху, оштећење жлезда са унутрашњим лучењем, код жена поремећај месечног циклуса, код мушкараца губитак потенције, често су компликације у трудноћи. Деца родитеља пушача се углавном рађају са мањом телесном масом, а нису ретки ни спонтани побачаји.
Врло жалостан аспект имају школска деца која пуше. Она неретко добију недостатак кисеоника у крви услед дувана, па се, онда, пројаве знаци сличној морској болести: вртоглавица, бледило, мучнина, знојење, главобоља, не зна ни само дете шта му се догађа.
А још жалоснију слику дају жене хронични пушачи. Оне изгледају старије од својих вршњакиња за једну деценију. Последице пушење су дубоке боре на кожи, лице им је суво, опуштено, често и збрчкано, а боја лица је неприродно жута. О смраду из уста пушача да и не говоримо. То је прави ђаволи кад. Право је лицемерство гнушати се, на пример, мириса белог лука, који има доказано лековито својство, а да нам притом ни најмање не смета никотински смрад којим трујемо себе и своје ближње. О штетности дувана је писано много, написани су читави томови књига, и оне су свакоме доступне. Али, на жалост, у данашње време људи као да су изгубили осећај за душу, изгубили су навику да читају књиге. Књиге су заменили телевизијски екрани, компјутери, и разне јеретичке ревије, а озбиљне ствари се сада ретко читају.
Рекох мало пре да код мајки пушача и те како пати беба. Ем што трују себе, они трују и још нерођену бебу. Шта нам је она скривила да јој понудио отров пре него што је угледала светлост дана? Не само што се рађају бебе са мањом тежином, већ оне имају и убрзани рад срца, оне примају мање хранљивих материја, зато су и мале, и то се веома одржава на нервни систем детета. Таква беба кад се роди не може у потпуности бити здрава личност. Морају дуго родитељи да се потруде око ње не би ли створили једну здраву личност касније када одрасте.
С обзиром да је хронични никотинизам својеврсна поробљеност душе, онда заиста више простора за ову тему треба препустити духовним лекарима, манастирским оцима, јер нам је узалудно свако здравстено просвећивање, ако се живи без Бога, и мимо Бога. Само у оквиру Цркве се може наћи прави ослонац у борби са овим порочним склоностима, па и никотинизмом. Пушачима би требало усрдно помагати у борби против овога великог зла, али им треба и отворено рећи, да то задовољство, ако не престану да пуше, доводи до многобројних болести и патње. Наши Свети оци кажу да пушачи после смрти одлазе право у понор пакла! Свети старци, Тадеј Витовнички и Гаврило многострадални, говорили су у својим беседема, да сви који пуше не смеју да се причесте. По њиховим речима боље је вечерати месо и прићи Светом Причешћу, него пушити и кренути на причешће како би примили ову Свету Тајну. Месо није добро ради блудног искушења, али дуван је никао из утробе Јудине, када се обесио, и због тога пушачи немају право на причешће, проповедали су Свети српски старци, Тадеј и Гаврило. Свети Ава Амвросије каже: „Страсти живе и у светима, само што их они обуздавају.“ Пушење дувана је порок, болест, изопаченост душе, опседнутност, поробљеност душе нечистистим духом.
То је гнојна рана на души пушача која стално влажи и заудара непријатним мирисом ђаволског кађења. Над овим проблемом треба да се замислимо сви, од појединца до државе. А о штети по здравље, која деца трпе боравећи у пушачким просторијама, може се написати једна засебна књига.
Пушење дувана је бесмислено и недопустиво, а најстрашније је то што пушење носи печат незнабожачких обреда и доводи до опустошења душе. Ево шта у вези с пушењем каже ректор Атинске богословије, епископ Хризостом са Свете Горе Атонске: „Из Северне Америке у Европу донео га је посланик у Португалу и предао Катарини, краљици Француске, због чега је дуван постао познат као краљевска биљка. Свети Никодим објашњава да је пушење противно хришћанским врлинама и традиционалним моралним начелима хришћана. Ни пошто не доликује свештеницима да пуше зато што то вређа високо достојанство свештенства, да се и не говори о штети по здравље.“
На крају нека свима нама остану урезане следеће речи епископа Хризостома. Он је у цитираном разговору испричао веома занимљиву и поучну причу. „Неки турски продавац имао је стару икону Пресвете Богородице коју је користио као даску за обрађивање меса. Један православац, запазивши то, решио је да прекине то изругување над светињом, и заједно са месом купио је икону као обичну даску. Доневши је кући очистио је и окачио на зид у гостинској соби. На несрећу био је пушач. Кроз неколико дана у сну му се јавила Пресвета Богородица и упозорила га, ако не престане да скрнави Њену икону димом цигарета, онда боље да врати икону Турчину. Богородица је сматрала за боље да Турчин сече месо него да је православни хришћанин окађује смрадом ђаволског кађења. Православни хришћанин постао је свестан свога греха и више никада није пушио.“


Др Слободан Лутовац

19. јула 2010. Posted by | Број 16 | Поставите коментар

Седма „Ноћ музеја“

Када сте последњи пут отишли у музеј? Да ли је то било у завршним разредима школовања, или када сте свом госту показивали знаменитости места у коме живите.
На страну преиспитивање своје савести, али нам музеји зврље празни. Колико смо ми као конзументи културе криви, толико је и држава својим неделовањем, испразнила музеје. Погледајте само пример Народног музеја у Београду.
Нажалост, таква је слика данашње Србије у којој готово пола факултетлија, а да не причам о средњошколцима није схватило да се негација са глаголом пише одвојено. Да ли би поправљању такве слике служила посета музеју?! Можда и не, али сигурно не би шкодила. Стога, манифестација Ноћ музеја пригодно названа по времену одржавању, завређује све похвале.
И овогодишња Ноћ музеја је изазвала велико интересовање па се на улазима појединих музеја и галерија морало чекати и по сат времена.
Кроз ову фото-репортажу покушаћемо да вам опишемо ову ноћ у Београду кроз нашу призму.
Војни музеј је током Ноћи музеја врвио од посетилаца, што због импозантне поставке из историје нашега народа, што због поновног отварања дела изложбе из Другог светског рата. Колико год то апсурдно звучало на овој изложби једна поред друге су равногорска и партизанска униформа, одело Јосипа Броза Тита и личне ствари генерала Драгољуба-Драже Михаиловића. Да би заголицали пажњу посетиоцима први пут је изложена енигма машина за шифровање порука у Другом светском рату и униформа у којој је погинуо краљ Александар I Карађорђевић у Марсеју.
Следећа дестинација је била народна опсерваторија у којој је изложена макета капсуле у којој су први људи слетели на Месеце. Аутор ових редова није могао да се «суздржи» ни овога пута од «теорија завера» али о томе други пут и на другом месту.
Посетиоци овога пута нису заобишли ни Народну банку Србије, што због изванредне изложбе, што због могућности да постану великани на нашим новчаницима, која нажалост служи само као сувенир. Изложба је укључивала и обилазак трезора у којем се опет на несрећу посетилаца чувају само документи.
Радост за сву децу, ону малу, а и за нас старију, приредили су студенти и професори Хемијског факултета извођењем експеримената. Посебно су биле занимљиве изненадне појаве пламена или светлости, промене боја и изазивања разних звукова.
За добро расположење посетилаца „Ноћи музеја“ побринули су се у Галерији науке и технике САНУ изложбом награђених карикатура „Златни осмех“. Један од награђених уметника нам је приказао живот савременог човека. Исто тако изложба награђених карикатура са конкурса „Пјер“ испред компаније „Новости“ је била веома успешна.
Идеална изложба за све тврдице је била у Историјском музеју Србије где су биле постављене касе српских великана, као и савремене „касице прасице“.
Хеленски фонд за културу нам је јединственој изложби показао како су изгледале хаљине и тоге античких Грка.
У Архиву Југославије посетиоци су могли погледати фотографије и спискове свих чланова владе Југославије од 1918. до 1963. године.
Музеј афричке уметности нам је у склопу своје изложбе показао процес прављења чувених афро-фризура, а могли смо чак и сазнати да у Африци постоји инструмент сличан нашим гуслама и то из уста једног Африканца.
Јединствена прилика да се посети кућа Ђорђа Вајферта је искоришћена у овој ноћи. Поред ретроспективе производње пива у нашој земљи, почашћени смо и дегустацијом најјачег пива до сада произведеног у нашој земљи. Сигурно се питате шта нас је више занимало.
На колесецима железничке станице посетиоцима су показана два експоната чувени „Плави воз“ и „Романтика“. Погађајте који је удобнији. Ту је и био крај ове ноћи, као и жал што немамо још мало времена и „нове“ ноге. На крају ове репортаже захвалио бих се пријатељима Милошу и Александру који су ми правили друштво у овој ноћи и учинили је чаробном и незаборавном.
А вама, поштовани читаоци, ако нисте успели да ове године учествујете у овој јединственој манифестацији од срца препоручујем да то урадите следеће године, јер се сигурно нећете покајати. Уосталом већина музеја је отворена током читаве године и прилику за освајање неких нових културних вредности не треба никако пропустити. И ко зна можда не буде толико састављених негација са глаголом, као и културе уместо „Фарме“ и сличних глупости.

Владимир Петровић

19. јула 2010. Posted by | Број 16 | Поставите коментар

Нови часописи

Русија и Србија

Угледни београдски часопис „Геополитика“ је уз нови број листа читаоцима поклонио и изванредни додатак „Русија и Србија“.
Тема овога додатка је нова идеолошка платформа Москве, у којој су обрађени геополитички односи Русије са суседима, као и вести о економском улагању Руске Федерације у Србију. Затим следи ексклузивни интервју са председником извршног комитета партије „Јединствена Русија“ Андрејом Воробјовим у коме је наглашено да прогрес и конзерватизам нису у супротности. Овај додатак доноси и интервју са секретаром Савета безбедности Руске Федерације Николајем Патрушевим који је предочио делове стратегије националне безбедности.
Др Срђа Трифковић је у својој анализи пише о кључној години Дмитрија Медведева. Пренет је и говор амбасадора Руске Федерације Александра Конузина на бизнис форуму „Копаоник 2010“.
Велика пажња је посвећена и културним вестима из Русије. Описан је тријумф руске кинематографије на фестивалу „Берлинале“, а објављен је и чланак о коначној потврди аутентичности кауча на којем је Пушкин умро после двобоја. Задње странице овога додатка су посвећене развоју руске науке и технике.
Поред ових чланака пренете су и кратке и занимљиве вести из руске политике, економије, културе, уметности и науке. Издавањем овога додатка лист „Геополитика“ је потврдио своју ранију приврженост извештавању из Руске Федерације, пруживши својим читаоцима објективни и надасве исцрпан поглед на развој Русије.


Владимир Ђукић

19. јула 2010. Posted by | Број 16 | Поставите коментар

Концерти

Дан Русије

Поводом дана Русије, 12. јула, у препуном београдском „Сава центру“ одржан је концерт састава „Терем квартет“ из Санкт Петербурга и вокалних солиста из различитих делова Русије.
Поздравну реч одржао је амбасадор Руске Федерације Александар Конузин. Громогласни аплауз је измамио амбасадоров говор на чистом српском језику у коме је наглашена приврженост Русије српском народу. Амбасадор је нагласио да ће и даље Русија подржавати развој Србије најавивши нове инвестиције у српску природу. Присутнима се обратио и Кирил Кравченко испред руског нафтног гиганта „Газпром њефт“.
У првом делу концерта „Терем квартет“ је на традиционалним руским инструментима публици пренео дух Русије кроз обраду народних песама и новијих композиција. Београдска публика је могла и чути наступ изванредног сопрана Маринског театра Оксану Шилову и солисту Нове опере из Москве Романа Давидова.
После краће паузе публици се представила и дечја певачка звезда из Санкт Петербурга Анастасија Титова, која је због предивне интерпретације старе руске песме добила громогласни аплауз. Концерт је настављен маестралним наступом „Терем квартета“ уз пратњу београдског камерног састава „Camerata Serbica“. На крају концерта у знак захвалности многобројној српској публици сви учесници су заједно извели популарну руску песму „Падмасковние вечера“.
Велико интересовање публике за овај догађај је још једном показало приврженост два братска народа, као и сличност наших култура.

Пантелија Петровић

19. јула 2010. Posted by | Број 16 | Поставите коментар

Боже, чувај Цара

Слушам: „Боже, чувај цара…“
Химна славна излива се у другачије дане.
Протекло достојанство кроз горчину лета.
А преда мном портрет.
Сузе не могу отклонити
Осећања мноштво.
Осмех ми горак – на срцу терет.
У очи Свете гледам, молим се.
А зашто не сачува цара, ти, Русијо?
Куршумима си га предала.
Гаврана јато кљује орла.
И сишли с ума, крунишу
Трновим венцем необичног цара.
И живот и име и част му одузимају,
Земаљску славу претворили у прах.
И на лик на икони заболи нож.
Као стоглава хидра беснила је лаж.
Али загрме глас: „Он је био Свет!“
Русија га чувала није. Јесте Господ.
Храм чиста срца неоскврнављен.
Награда од Вишњег за патњу и уздахе.
И скинут је с главе трнов венац.
Нетрулежни венац даје Творац.
И као негда изливамо похвале цару.
Чувај нас молитвом, господару!

Марина Кравцова

19. јула 2010. Posted by | Број 16 | Поставите коментар

Животодавче

Виђао сам по природи,
Мили Боже, драги Христе,
у животу, разне ствари,
буду сличне, некад исте.

Виђао сам кад из пања
и младица нека крене
и узрасте у висине
и олиста, не савене.

И данас се исто збива,
све по Твојој Светој вољи,
да узрасте, некад мање,
некад више, ко је бољи.
Дође време, када стану
старом пању жиле сећи,
па ме горка туга свлада,
гледећ’, тако на сред шуме
у младицу позобану.

Па питања тад извиру
као поток мало већи,
може л` онда, Живодавче,
од немани шта претећи?

Уз питање и одговор,
коме треба, сада дајем,
имам снаге, Христу Богу,
молити се не престајем.

По земљици сада рију,
жиле секу, све зобају
али Христу, верне душе,
никада се не предају.

Горан Јеротић

19. јула 2010. Posted by | Број 16 | Поставите коментар

Моји земљаци

У Бранковини сад се дрва секу
и у град возе да продаду.
Сиромаси обарају шуму младу:
букве чија кора се још купа у млеку,
цериће што тек почињу да расту.
цео боговетни дан погнути секу,
догод сунце не прене свој пут небом.
Тек кад свештеник на вечерње сиђе низ реку,
седну на пањеве и маше се торбе с хлебом.
Сутрадан на вочићу једином силазе граду,
на леђима комад проје за ручак носе.
Остају им горе крај куће брегове косе.
Промичу полако по дрвећа хладу.
Хлад своје шуме у граду ће продати,
гледаће очајно у њих брегови голи.
Донеће кући само опанке и свеће
и неколико груменова соли.

Десанка Максимовић

19. јула 2010. Posted by | Број 16 | Поставите коментар

Радови на храму Св. Цара Николаја су у завршној фази. Читаоцима „Гласа са Цера“ желимо да дочарамо следећим фотографија садашњи изглед храма.

19. јула 2010. Posted by | Број 16 | Поставите коментар

Поука месеца

19. јула 2010. Posted by | Број 16 | Поставите коментар