Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Где ли је живот?

Фатализам. Чудесна реч коју сви ми понекад употребљавамо, али и живимо у њеном окриљу. Исто тако вероватно ћемо се сви ми помало намрштити на њен помен. Али зар свако од нас није бар мало фаталиста. Слепо верујемо у нешто док нас рационалност не дотуче. Ево рецимо верујемо у неког човека, док нас он толико не превари, да то претварамо у другу фаталност-вечно неповерење. Исто као и све у животу. Поданици смо неког режима док не откријемо да не ваља, сменимо га, па опет исто.
Иако тај фатализам може бити лош, још горе је што се он губи. Када сте последњи пут видели или срели човека који верује у нешто свом својом душом. Све се крши, ломи. Никоме се не може веровати, јер ако верујеш онда знаш да можеш бити преварен. Не желимо да волимо, јер знамо да ако некога волимо, љубав можда неће бити враћена. Више се не уважавају људи по томе колико су „људи“, већ колико новчано вреде, колико нам могу помоћи у животу и колико су нам лојални. Нема више тога, да некоме нешто даш, зато што треба да даш, већ зато што ти то користи у том тренутку.
Чему све ово?! Сви познајемо данашњу реалност. А она је таква да не можеш да усправно дигнеш главу и да прођеш поносан. Нешто те увек тишти. Свима је потребна својеврсна анестазија. Некоме турбо-фолк, некоме „Фарма“, некоме аутомобил… А све ређе и ређе анестезија је топла људска реч. Постали смо шкрти чак и на речима. Некад се уплашимо да на дату реч не можемо узвратити истом мером. Бојимо се других људи. Не смемо да дамо никоме осмех. Мислимо да није пристојно другоме показивати своју срећу, а несрећу још више.
Све смо више и више јадни. Растрзани између сулудих потрошачких страсти, својега егоизма и гажења по другим људима. Заборавили смо да сањамо, да волимо, да живимо. Овако како данас живимо није живот. Не схватамо да осмех детета, чврст стисак руке, осећај да те неко воли вреди више него сво богатство овога света.
Престали смо да читамо. Мислимо да је прочитати неки петпарачки роман или трач магазин наш највећи интелектуални домет. Заборавили смо шта је то музика. Преварили су нас да је пар глупих стихова уз још горе ноте, музика која нас испуњава. Изгубили смо осећај за људе. Мислимо да је довољно за пријатељство истипкати пар слова на „Фејсбуку“ и причати о томе како је ружно време и ко је коме опсовао мајку на неком „ријалитију“.
Шта радити? Како се извући из овога? Вероватно се треба окренути лепшим стварима у животу. Веровати људима чак и кад нас преваре. Научити да опраштај постоји чак и у нашем времену. Ставити до знање блиским људима да nам је друго што постоје, а не кукати како nам недостају када оду из nаших живота. Осмех би требао да буде на сваком кораку нашега живота.
Исто тако треба схватити да изговорена реч сама по себи ништа не значи, све док се не испуни у животу. То најбоље говоре стихови једног нашег евергрина: „Љубав је само реч и ништа више(…)рука у руци је већ нешто друго“. А онда ћемо бити прави фаталисти. Фаталисти у љубави.


Владимир Петровић

Advertisements

27. новембра 2010. - Posted by | Број 17

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: