Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Легенда о глувонемој

Данас је прошла покрај мене…
Куд год се она макне, крочи,
Прате је деца — људи, жене
Траже да виде њене очи
Где ћуте Божје тајне—
Очи дубоке, сјајне
Што тако чудно гледе…

Косе јој давно седе…
*
**

Лето је. Жега,
Када се зноји
И у хлад бега—
Али на гумну вршај стоји!
Сви су на послу — жетвено доба—
А она, мала — грозд у руци—
Седи и гроздић боба.

Кад изненада, вијор…
Када му коло до ње стиже
Заигра се, заврти,
Дохвати дете и диже
Па га у свом вртлогу
Понесе горе Богу…

Сви стоје бледи
Од страха—
Свако задивљен гледи
Где се далеко у висини
Бели ко мало клупче праха…
После се вијор спусти
Ко меко, бело крило
И опет дете метне
На место где је било.

То беше давно ал од тада
Мисли се она Божје тајне знаде,
Људма би хтела да их преда:
Уста јој често речи траже.
Али не може ништ да каже—
Не може — Бог јој не да…
И мене самог језа хвата
Кад видим очи њене сетне,
Дубоке, загонетне.

Милета Јакшић

Advertisements

27. новембра 2010. - Posted by | Број 17

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: