Најава новог броја

Поштовани читаоци,
Пред вама се налази осамнаести број „Гласа са Цера“. Уживајте у текстовима који су плод рада наших сарадника. Не заборавите да шаљете коментаре.  Све текстове из овог броја можете пронаћи у рубрици „број 18“ или прегледајући раније уносе. Напомињемо да текстови не представљају обавезно став редакције. Часопис можете поручити телефоном на 015/849-268 и мејлом на glassacera@gmail.com.  Следећи број тематски посвећен Русији излази крајем месеца јануара.

Уредништво

Православни устанак

Поштовани читаоци,
Са подељеним осећањем радости и туге стављамо пред вас овај број часописа. Вишегодиши труд нашега братства крунисан је завршетком радова на прелепом храму посвећеном Св. цару Николају и његовој мученичкој породици. Поред храма изграђени су и пратећи објекти потребни за рад нашега Центра које смо планирали још од оснивања 2002. године. Задовољство нас испуњава што смо градећи ове објекте ми из домовине и расејања, духовно се сабрали и сјединили са вером у Христа и Православље. Сложни смо у мишљењу да наш Центар у времену пред нама може дати велики допринос на духовном и националном плану. Радује нас и то што нам се јављају нова лица са подршком и жељом да нам се придруже; све их очекујемо, а потрудићемо се да се боље медијски представимо (за шта до сада нисмо имали довољно времена и могућности).
Истовремено нас испуњава туга и забринутост за стање у нашој цркви. Када смо очекивали да после крвавог рата и страдања, тешке економске кризе и страшног притиска светских моћника, да се сложимо у несрећи и молитивено предамо Господу све недаће, ми их решавамо свађама и поделама. Невероватно је за шта се међусобно оптужују поједине владике и свештеници, а стално нам се сервирају саблазни од људи из наше цркве. Многи нам се јављају са намером да то објављујемо, сматрајући да јавност треба да зна шта ради добар део свештеника и владика.
Ми апелујемо на званичнике наше цркве да крену и позову народ на саборе да се заједно исповедимо, покајемо и сложимо. Народ ће истинске пастире препознати и подржати. А ове друге ће народ од себе одбацити чак и ако их било ко други подржи.
Запрепашћује нас чињеница да је Св. архијерски Сабор СПЦ рашчинио владику Артемија и да се врши протеривање његовог монаштва, тог истог монаштва коме смо последњих двадесет година хрлили на духовне савете и поуке. Свима нам је позната бројност, уређење и поредак манастира у Рашко-призренској епархији за време владике Артемије. После годину дана од упокојења патријарха Павла враћамо се расколима и размирица против којих је вођена борба двадесет година.
Чињеница је да смо духовно пали и да све што нам се догађа је последица греха, а свеопште покајање и православни устанак треба да се догоди у српском народу и тако ћемо решити проблеме који притискају нашу нацију која буквално издише.
Противника и непријатеља је превише међу нама и око нас али нека нам увек у мислима буду речи Св. руског кнеза Александра Невског: “Браћо нас је мало, а непријатељ је јак, но није Бог у сили већ у истини. Не бојте се многобројности непријатеља, зато што је са нама Бог.“

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

Српска црквена перестројка

На празник Светог Архангела Михаила, навршило се 50 година монашког служења владике рашко-призренског Артемија, пензионисаног у мају, неканонском одлуком Св. Синода, и у петак, рашчињеног, одлуком Светог Архијерејског Сабора (одлучивало се тајним гласањем, 21 за, 6 уздржаних и 7 против одузимања епископског чина). Неке владике су предложиле да се формира суд, што је одбачено са образложењем да нема времена за суђење, и да брат Артемије мора одмах бити лишен епископског чина.
Кад се пре годину дана упокојио Патријарх Павле, такође дуго рашко-призренски владика, почела је црквена кадровска перестројка, као што знамо из историје, кадрови решавају све. Удружене присталице духовне (екуменизма) и политичке (демократске) глобализације, кренуле су у офанзиву. На удару су патриотске русофилске снаге, политичке странке, пре свега СРС, покрети Образ, 1389, и верни светоотачком Православљу, без либералних западних примеса.
Од Византије смо наследили принцип симфоније, где духовна и световна власт, подвигом послушања и љубави, заједно служе Источнику власти, Богу. У новој духовној и геополитичкој реалности, после комунизма, почела је изградња нове симфоније између прозападне демократске власти и СПЦ.
Председник, скупштина и Влада, владају по народној (променљивој) вољи, а Црква се руководи Божијом Вољом. За разлику од Византије, немањићке Србије, Самодржаве Русије, где су Црква и Држава, попут Божанске и људске природе Богочовека, неразлучне, у демократској Србији и Русији, Устав одваја Цркву од државе, као у комунистичко време. Мења се тактика, а стратегија остаје! Па ипак, демократски председници, Медведев или Борис Тадић, се крсте, пале свеће, долазе у храм, значи моле се!
Сведоци смо правог чуда! Српске власти су дозволиле веронауку, Божији закон, у државним школама, као изборни предмет, по жељи родитеља (за све конфесије). Враћају црквену имовину, одузету после Другог светског рата. Све ово је пример добре воље и хармоније између државе и Цркве. Међутим, дугогодишњи екуменски контакти у „Светском савезу цркава“, доводе до постепеног напуштања православне светоотачке строгости. Верни народ примећује да неки православни богослови, владике у дипломатији без граница „сведоче Православље“, инославним, либерално, са много љубави, а својој једноверној браћи, на пример владики Артемију, лако и брзо, без права на одбрану, ударају жиг расколника.
Ипак, Српска Православна Црква је једина организована структура која повезује српски народ, не само духовно, него и идеолошки, национално, културно, и не само на простору бивше Југославије, већ широм света. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве недавно је канонизовао оца Јустина Поповића, црквеног писцадуховника, проповедника, бескрвног мученика, под комунистичким игом, заточеног у манастир Ћелије.
Истовремено, тројица духовних чеда преподобног Јустина, владика бачки Иринеј, (пензионисани) Атанасије Јевтић, и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, у лику Светог Синода, пензионисали су четврто чедо, Артемија, и протерали га са Косова и Метохије. Наступили су као епископи, блиски актуелној демократској власти, са озбиљним оптужбама о финансијским малверзацијама свог брата Артемија и његовог окружења. Српска јавност имала је прилику да се увери у симфонију демократске евроатлантистичке коалиције са владикама, које су у одличним односима са Ватиканом, и Светским савезом цркава. Многи у СПЦ кажу да је владика бачки, Иринеј, не само свеприсутни портпарол СПЦ, већ и екуменизма, зизјуласовске либералне еклисиологије, Цариградске патријаршије, промотер „предањске“, „обновљенске“, интелектуалне Литургије, чак служи на циганском, енглеском, само не на вековном богослужбеном језику, црквено-словенском!
У изолацији, жигосан као непријатељ Титовог режима, отац Јустин је писао о екуменизму, као „свејереси“ нашег времена. У својим беседама, попут пророка Јеремије, туговао је због духовног пада народа у безбожни комунизам, позивао на покајање и разобличавао тадашњу „симфонију“ врха СПЦ са безбожним властима и „заједничарење“ са јеретицима, у „Светском савезу цркава“. Авај, захваљујући свевидећем интернету, сведоци смо непрекидних агапа, њу ејџ трпеза љубави, дела епископа СПЦ, са инославним, заједничких служби, молитава, сусрета, као да је црквена дипломатија главни задатак, циљ и смисао Цркве. Владика Артемије наставио је дело оца Јустина, обнављајући манастире Рашко-Призренске Епархије, борећи се против екуменског „ружичастог“ сладуњавог „сведочења вере“. У дугогодишњим контактима са такозваном „међународном заједницом“, у лику америчких и европских политичара, лекара „без граница“, хуманитараца и кризних група, пресахнула је владикина вера у западну демократију. Покушаји лобиста, на џелу са Џозефом Бајденом, да се епархија преда незаконитим шиптарским властима, наишао је на топло разумевање председника Тадића, али не и владике Артемија. Он је преговарао са шиптарским привременим властима на КиМ, али је одбијао да се повинује „државним“ органима Шиптара. Није дозволио онима који су рушили манастире и храмове, убијали народ, да легализују свој злочин, као самозвани покровитељи тих истих манастира. „Међународна заједница“ то јест покровитељи наркомафијашких шиптарских власти би да претворе српске енклаве и манастире у „косовске културно-историјске споменике“ и туристичке атракције, типа индијанских резервата!
Многи Срби верују да је владикино пензионисање, медијско жигосање, забрана служња, и коначно одузимање епископског чина, извршење наређења великих инквизитора новог светског поретка. На сличан начин демократска власт је од 2000. године, медијски жигосала, хапсила и тајно испоручила комплетно војно и политичко руководство које је организовало одбрану Југославије, затим Крајине, Републике Српске, и на крају Србије. Да је владика био кооперативан, скупљао би ловорике по београдским салонима, са западним амбасадорима, члановима кризних група, либералним владикама и римокатоличким бискупима, демократским политичарима без граница.
Случај владике Артемија дубоко је поделио вернике и јавност у Србији. После пензионисања, владика Артемије упућен је у сремску епархију, у манастир Шишатовац. 15. октобра му је забрањено да служи. Од 17. 11. до 20. 11. на другом редовном заседању, Сабор је изабрао на рашко-призренски трон викарног владику липљанског Теодосија, који је монашки пут почео у манастиру Црна Река, под окриљем владике Артемија. Не сме се заборавити да је млади Теодосије, 2007. године постригао у ангелски образ бившу супругу Бориса Тадића, Веселинку Заставниковић, сада монахињу Ирину. Председник Тадић је чест гост код пријатеља, игумана Теодосија, у манастиру Високи Дечани. Добро обавештени извори тврде да је из „међународне заједнице“ стигао плишани ферман да се дефинитивно уклони непослушни конзервативни владика, који се замерио многим западним голубима преговарачима и председнику Тадићу, (недемократским отвореним писмима). Осим тога, масонским екуменистичким структурама „Светског савеза цркава“ не допада се епископ, који не прима бискупе и лутеранске пасторе у олтар! Млади Теодосије прима све што препоруче наше еврољубиве власти. Наступио је моменат демократско-екуменске перезагрузке, Коалиција за европску Србију, у НАТО Пакту, замолила је врх СПЦ да укроте владику, који се отео КФОР-у, привременим шиптарским властима, „међународној заједници“, и председнику Тадићу! Демократски медији су кренули у акцију клеветања владике, који је, са фирмом „Раде Неимар“, током изградње и обнове порушених храмова, тобоже благословио сумњива лица, да се баве сумњивим пословима! Владика није добио реч, у његово име наступа свеприсутни владика бачки Иринеј, и пензионисани владика Атанасије Јевтић. Оптужба и одбрана су једно, у случају владике Артемија, као у старим комунистичким процесима. По речима владике бачког, Иринеја, „са великом жалошћу, али одлучно ступајући у одбрану светог јединства Цркве, због доказаних канонских кривица, као што је свештенослужење под важећом забраном свештенодејства, одбијања послушности Сабору, стварања раскола и насилног заузимања појединих манастира СПЦ у заузимања појединих манастира СПЦ у Епархији рашко-призренској, Свети Архијерејски Сабор лишио је епископа рашко-призренског епископског чина, и вратио у ред монаха.“ Нови рашко-призренски владика Теодосије, такође је „са жаљењем и забринутошћу примио вест о покушају насилне узурпације од стране пензионисаног владике Артемија, који је овим поступком ушао у раскол са СПЦ.“
Током заседања Сабора, владика Артемије се вратио на Косово, са монаштвом и народом, у манастиру Дубоки поток служио Свету литургију, и изјавио: “У невољи су и катакомбе биле света места.“ Поручио је народу да чува веру, јединство са Светом Саборном и Апостолском Црквом, па ће Бог благословити наше домове, села и градове, наше Косово и Метохију, и целу нашу земљу. Још је рекао да се није одвојио ни од кога, да није расколник, и да не ствара ништа ново. Оценио је да ће се напади на њега наставити, да их се не плаши.
У синхронизованој акцији шиптарских привремених власти на КиМ, Косовске специјалне полиције, на захтев Београда, и СПЦ, манастир је „ослобођен“ од владике, монаштва и верника, који су у полицијској пратњи упућени у Краљево.
Однос снага у Светом Архијерејском Сабору, приликом гласања о одузимању архијерејског чина владики Артемију, показао је да неканонско служење, са новотаријама, богослужбена тиха реформа, у циљу приближавања „сестринској“ римокатоличкој цркви, остаје, упркос још увек важећем Црквеном уставу. Као православни верници постављамо питање: “Зашто СПЦ остаје у такозваном „Светском савезу цркава“, које у суштини представљају расколнички сабор секти, које су резултат великог раскола, одвајања Римокатоличке од Једине Свете Апостолске Цркве, у 11. веку? Зар су учени богослови СПЦ, чланови Светог Синода, заборавили да су римски папа, и разни англиканци, лутерани евангелисти, баптисти, у вековном расколу? Колико нам је познато, још се нису покајали и вратили у крило Православља.
А неки од уважених епископа се са њима састају, целивају, моле, заједничаре! А на брата српског владику шаљу шиптарске специјалце, и пишу кривичне пријаве, због „насилног неканонског упада у манастир“!?
Искрено се молимо да се наш народ сложи, обожи и умножи, по завету светог владике Николаја, и да се деси Божије чудо, братског помирења у Христу. Позивамо све православне вернике, да својом молитвом, добрим речима и делима, утичу на превазилажење настале ситуације, која продубљује духовне и идеолошке поделе у нашем народу. Уместо у Ватикан или Шамбези, где са цариградским патријархом учествују на импровизованим неправославним, расколничким молитвама „за мир“, смирено молимо наше владике да на свенародно-црквеном сабору, као у време Светог Саве, братски, саборно, служе Свету литургију онако како су служили сви наши светитељи, све до светог владике Николаја и преподобног Јустина Поповића. Нека, попут Господа, који је кротко прао ноге апостолима, по узору на московског Патријарха Кирила, обнове овај древни апостолски обичај. Да се на Небесима радују наши светитељи, кад се четворица наследника преподобног Јустина нађу заједно пред Часном трпезом! Амин.

РАДМИЛА ВОЈНОВИЋ

Eвропа-Вавилонска блудница

Живимо у наопаком времену, у коме је све либерализовано до те мере да нема границе између нормалног и ненормалног, природног и неприродног, моралног и неморалног, између истине и лажи, између болести и здравља, па се тако у последње време појављују гласови да је хомосексуалност болест. Ја бих остао при оној старој дефиницији, коју сам учио и која се примењивала током мог узрастања: да је хомосексуалност настраност, настраност која је пре свега девијација у природи, девијација која је настала различитом мотивацијом и буђењем сексуалних облика супротног пола. Ако се човек преорјентише и почне да мисли да он није то што јесте, да он тражи себе код другога, то је уствари лутање, то је уствари права болест.
Онда он врши демотивацију своје личности и врши морално преиначење свога пола на тај начин што више почиње да мисли мушкарац да је девојка, а девојка мисли да је мушкарац. Ја сам у току своје свештеничке службе много пута сусретао и једне и друге личности, било приликом исповести, било приликом разговора. Данас, када нарочито у нашем народу, влада велика криза биолошка, економска, морална, та пошаст се све више и више шири. У целом Светом писму сви канони Цркве, медицина до скора па и Хипократ, осуђују хомосексуалност, скотоломију као противприродни блуд, противприродни полни сношај, јер је сврха управо рађање и васпитање деце – подмлатка. Сврха, дакле, секса није полно уживање као што то људи обично хоће да кажу, зато Свети оци и уче да се човек и не треба да састаје са женом изузев ако имају сврху рађање и васпитање подмлатка. Код толико наше страдалне деце и омладине у ратовима овим сулудим и непотребним, код толико одливених мозгова који су отишли у иностранство, творци новог светског поретка шаљу нам ову нову пошаст да униште хришћанску породицу, да Србију учине још бездетнијом. Јер, шта је циљ хомосексуалног живљења осим голо уживање и то, што је најгоре, перверзно уживање, себично уживање које не доноси никоме никакве користи, али зато доноси општу друштвену штету. То је клан који се данас међусобно највише повезује и фаворизују једни друге. У време кад хришћанско становништво рапидно изумире, а нехришћанско се множи геометријском прогресијом, та је пошаст завладала као епидемија у хришћанским народима. Врхови наше Цркве и државе, уметници и глумци, део новинара и друштвених радника, су опседнути тим пороком и кланом. Ја добијам многа писма од људи са свих страна западног света, па и код нас, који су жртве таквих настраних појединаца, а знам и из личних исповести верника о тој катаклизмичној пошасти, као и из великог броја прочитаних књига, јер ми верници о свему што се десило у њиховом животу причају, тако да сам ја скоро испао као неки последњи Мохиканац, пре свега у Цркви, који се испречио тој пошасти и стао пред „ветрењаче геј параде“ и хомосексуалства. Био сам и жртва бруталног напада једног хомосексуалца у свом стану, када сам толико побеснео, да сам био као бесни Роландо, а он је као лудак почео да дрхти, да тражи милост од мене, да му опростим и да му дозволим да одмах иде кући. Разуме се да нисам физички насрнуо на њега, јер у таквим случајевима, треба поступати свештенички и хришћански. Дакле, они осећају грижу савести и кривицу али да би је покрили, они се покушавају сада, пошто је то тренд у свету који су лансирали Клинтон и њему слични, дакле они имају читав ланац, финансирају једни друге и стварају све већу и већу болест, али није то болест, то је настраност коју треба лечити. Педошина влада светом, а истурена рука педофила и овде влада и нико за то не одговара.
Шта ће хомосексуалцима деца, зашто они да усвајају децу када немају матерински нагон и очински нагон; они га бришу, они га негирају. Али, хоће да усвоје децу, зато (има много случајева) да би се иживљавали над таквом децом. Па ми имамо такве случајеве у природи, крвни родитељи врше насиље над својом децом, ја то знам из својих исповести разуме се, и чувам као тајну пред Богом и пред својом савешћу, нећу да је исповедим, али све дотле док се Црква и Држава организовано не заузму да обнове хришћанску породицу или моралну породицу (засновану на моралним принципима: верности, љубави, слоге, оданости мужа жени и жене мужу). У противном, ми ћемо трпети ударце с лева и с десна и заглибити у Содому и Гомору због пројекта хомосексуалности.
И ова земља и овај, српски народ, рапидно иде ка томе – своме самоуништењу као Содома и Гомора; и ова земља ће се као загађена посуда разбити ако овако наставимо да живимо и ако овако наставимо да радимо, (да убијамо децу још у мајчиној утроби, противно Бога и Божјег закона), а ако ништа друго, ми ћемо еколошки загадити ову планету која ће се наћи у амбису космоса и сагорети као тзв беле џиновске, надуване звезде од гасова, у које су се претвориле. Пре десетак дана срео ме је један познаник који је био у врху дипломатије бивше Југославије, каже ми: „Оче Жарко, како сте ви могли и смели да изађете тамо, пред хомосексуалце, знате ли Ви колико има у Београду хомосексуалаца, у држави и Цркви? Кажем, не знам тачан број, али знам да их има, посебно знам колико их има у СПЦ. На то ће он, има их око 200.000 хиљада. Ја одговарам: ја бих по Божијем закону и по свом опредељењу устао против њих да их има милион и изашао на Трг Републике, казао бих им оно што сам имао да кажем“.
Према томе творци Новог светског поретка желе да нас на тај начин раздробе, преполове, да униште породицу а човека учине бездомним бићем, да га учине као птицу на грани, да скакуће с гране на грану и да буде зависан од неког црвића или од неког листа који ће му пружити. Они хватају бусије у високим позицијама да на тај начин имају високе плате, и да на тај начин могу да купују и упропашћују друге људе. То није нимало безазлено, са таквим људима ми идемо у суноврат, у пропаст.
Ја не знам ко ће уместо Господа узети бич у руке да истера такве људе из Цркве и из државног апарата. Ја то говорим јер не бих желео да наш народ страда због содомије која се споља убацује у наш народ, јер је наш народ одувек био здрав, биолошки исправан, а генетски потенцијал ми смо имали који ретко ко има на овом шару земаљском: ми смо дали Светог Саву, дали Николаја Велимировића, па и за време санкција наша деца доносе победу из математике, наша деца показују чудеса у таквом окружењу и таквој сатанизацији. Ако би упражњавање тога греха био услов уласка у Европу, која је постала вавилонска блудница, не бих желео никада да уђемо у ту трулу и искварену кулу од карата, која је и због тог греха, да не помињем друге, осуђена на пропаст, јер „правда (морал) држи земљу и градове, а неправда их руши до темеља.“

 

ПРОТОЈЕРЕЈ ДР ЖАРКО ГАВРИЛОВИЋ

Парада

Заврши се и та фамозна геј парада. После неколико сати крша, лома и промовисања „загарантованих људских права“ Београд се вратио нормалном животу. Те вечери и противници и подржаваоци параде погледали су у свој новчаник и схватили да у њему нема ништа. Вратили су се својим ТВ пријемницима и наставили са посматрањем чудног света и са једне и са друге стране. Ваљда ће их њихови слаткоречиви говори нахранити.
Кренећу редом. Шта су хомосексуалци добили овом парадом? Апсолутно ништа! Добила су тзв. квир удружења и њихове вође бесплатни публицитет и евентуално неку већу дневницу. Шта је значило осталим хомосексуалцима петнаест минута шетње у својеврсном карантину окруженом са неколико хиљада полицијаца где нису могли да их виде ни врапци на гранама а камоли народ? Опет ништа. Да ли ће сутра јавно на улицама Београда моћи да покажу своју сексуалну опредељеност. Неће. Најсмешније у свему овоме је назив манифестације, па ваљда се боре за нека своја права, а не показују своју војну надмоћ као на војним парадама. Већина грађана ове земље нема ништа против људи са хомосексуалним опредељењем. Нисам чуо да је неко до сада провалио у стан неког хомосекуалца и претукао га за оно што он ради у свом дому. То је његова приватна ствар и његов слободан избор. Нешто сасвим друго је наметање хомосексуализма кроз подршку осиромашене државе. Како студенту који је дао услов за наредну годину факултета објаснити да држава има милионе за финансирање шетње неколико људи а не за његову школарину. Никако.
Још је гори покушај пропагирања хомосексуалности у личности наказног македонског транвестита Бокија 13 или кроз ставове неталентоване силиконске турбо-фолк певачице Јелене Карлеуше. Оваквим глупим потезима хомосексуалци неће добити ништа осим гађења највећег дела српске популације.
А сад о другој страни. „Породична шетња“ показала је шта грађани Србије мисле о паради. Међутим ни то није значило ништа државним властима да параду одложе. Људи изреволтирани својим социјалним стањем кренули су да параду зауставе.
Пролазећи улицама Београда тог послеподнева запитао сам се да ли полупана канта за смеће спречава одржавање параде хомосексуалаца? Исто тако да ли је појединац који је ту канту полупао свестан да су се паре за куповину нове канте могле паре уложити у подизање новог вртића. Да ли је крађа „Најк“ патика национализам? Није! Могу ли нарко-дилери бити национални хероји? Не могу! Наравно да је међу противницима параде било много добрих људи који све то нису радили али је лицемерје покушавати исправити хомосексуалце а не очистити коров у својим редовима. Српска црква је осудила хомосексуализам а није педофилију у својим редовима, а мноштво хомосексуалаца се крије иза мантије. Ја знам за барем њих десетак.
Враћамо се на причу са почетка редова о човеку са празним новчаником. Шта њему у овом општем лудилу значи и једна и друга страна. Апсолутно ништа. Згађен је и хомосексуалцима и националистима. За њега су сви исти док му деца гладују.

 

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Здравијим животом против болести (6)

Хлеб (по могућству направљен од интегралних житарица) не треба комбиновати са кромпиром, пиринчем, пасуљем, грашком, боранијом, тестенинама, јајима, млеком и сиревима, нити ове намирнице међусобно треба мешати. Свака од ових намирница може се комбиновати са масноћама (хладно цеђена уља, маслац, путери од семенки, сунцокрет, бундева, сусам, кикирики) и сировим или бареним поврћем (салате, варива). Препоручује се замена сирћета лимуновим соком или воћним и јабуковим сирћетом.

 

Правилно жвакање хране

 

Да би смо појели оброк, потребно нам је 30 – 45 минута. Кад човек једе брзо, не обраћа пажњу на количину хране коју поједе, најчешће поједе више хране и тиме надражује желудац.
Мислимо о ономе што једемо. Једимо свесно и полако, дајмо себи времена за јело, ако једемо брзо и са прекидима, лоше утичемо на варење. Уживајући у сваком залогају, појачавамо ток желудачног сока и тиме олакшавамо варење. Када се јави осећај ситости, желудачни сок је искоришћен. Ако једемо више него што желудачни сок може да свари, исхрањујемо наше болести.
Сваки залогај добро сажвакати да би се храна боље уситнила, а тиме ће је и желудац лакше сварити. Уколико дуже жваћемо, пре ћемо се заситити, што ће утицати и на смањење телесне тежине. Добро сажвакана храна има велику површину у односу на количину и желудачни сок ће брзо бити исцрпљен. Лоше сажвакана храна има далеко мању површину у односу на количину, тако да је потребно појести више него што се јави осећај ситости.
После јела препоручује се кратка шетња или кратак одмор 20 – 30 минута.

 

Начин справљања оброка утиче на квалитет хране

 

Квалитет хране се упропашћује и лошим справљањем оброка, пржењем, печењем, нарочито дугим кувањем. Кувана храна је је сиромашна витаминима и основним минералним солима и потребна је већа количина хране да би се задовољиле дневне потребе организма. То може да послужи као објашњење и изговор за оне који једу превише.
Друго објашњење је чињеница да када преједањем производимо више штетних производа него што можемо да одстранимо, морамо да таложимо масти у дубљим слојевима коже како бисмо распоредили те отрове на такав начин да наносе што је мање могуће штете организму.
Без обзира што смо свесни да потпуно незагађене хране више нема, свако може много да поради на своме здрављу, избегавајући намирнице које нас очигледно трују.

 

Храна која штети људском здрављу

 

Највећа грешка у исхрани је претерано узимање такозваних “празних угљених хидрата“, који се обично налазе у брашну, шећеру, слаткишима, заслађеној храни, као и у многим алкохолним пићима. Организам не може да потроши вишак калорија. Хлеб од белог или полубелог пшеничног брашна
Да би се добило бело брашно из житарица се, приликом обраде, отклања се све оно што је у њима најквалитетније и човеку најпотребније: клице (садрже зачетак новог живота), мекиње (садрже већину витамина, ферменте). Уколико се витамини, минерали и биљна влакна отклоне с љуском и клицама, организам ће вити прекомерно оптерећен, варење неће бити обављено до краја, самим тим ће се и храна више него што је неопходно задржавати у цревима, а може и да започне процес врења. Епилог: затвор и могућност појаве многих обољења, међу којима и артеросклероза и неке врсте канцера. Како у хлебу нема Ц витамина, не може сам ни да се “усваја“. Витамина групе Б има само колико да се “усвоји“ једна његова трећина. Преведено, да би човек сварио 100 грама овог хлеба, требало би да поједе 300! То продужава процес варења у цревима, терет сувишних количина скроба и беланчевина, некомплетно варење и низ других штетних дејстава.
Од скроба, који готово једини остаје у белом брашну, прави се веома квалитетан лепак. Сличан “лепак“ делимично онемогућава процес варења и апсорпцију у цревима човека. Ако се томе дода да се хлеб припрема уз помоћ квасца, који омогућује поремећај цревне флоре, изазива aлкохолно и млечнокисело врење (алкохол се у том случају и код антиалкохоличара производи у дигествном тракту и упија у крв као код оних који га редовно конзумирају), онда се комплетира слика штетног утицаја белог хлеба на организам. Истраживања руских научника А. Качугина и А. Бодарјева доказују да квасац у производима од брашна активира раст различитих врста тумора, а интегрални хлеб без њега може послужити као сасвим солидна превентива, па чак и део третмана код онколошких обољења.

 

Шећер

 

Рафинисани шећер не садржи минерале и витамине који би помогли процес самоварења и самоусвајања. Због тога знатно оперећује панкреас, надбубрежне жлезде, оштећује мембране крвних судова, на чијим се зидовима касније таложе наслаге холестерола и соли.
Напоменуто је да коришћење рафинисаног шећера узрокује велике осцилације нивоа шећера у крви, додатно оптерећујући панкреас. Код особа које редовно користе овај шећер учестале су појаве симптома хипогликемије (смањен шећер у крви), праћених мучнином, глађу, жеђи, поспаности, нервних обољења. Уколико је слаб панкреас, може доћи до развоја дијабетеса уочљивог често по последицама: проблеми с видом, ходањем, циркулацијом крви, упалом зглобова…
Рафинисани шећер се налази у: конзервираном поврћу, коцкама за супу, кечап, додацима за кафу, чоколади, кока-коли, и осталим газираним пићима. Неки производи од житарица садрже и до 50 одсто шећера.
С претераним уносом шећера, тело такође постаје прекомерно кисело и сувише брзо троши драгоцене минерале да би балансирало pH.
Још једна штетна последица конзумирања превише шећера је то што је низак ниво шећера у крви изазван претераним одговором инсулина који настаје услед сталног прекомерног уноса. Када се то деси, осећамо изненадни пад енергије, као да су нам се испразниле батерије.
Са воћним шећером тело лако излази на крај. Када једемо прерађени шећер из слаткиша и торти, он је толико концентрован, да у организму долази до скока. Ако стално долази до ових скокова горе – доле, тело постаје узнемирено и испада из равнотеже.
Претеране количине утичу на појаву гојазности (јер се вишак шећера у организму претвара у маст), затим, каријеса зуба, високог крвног притиска, доводи до уништавања калцијума (инвалидност и деформитети) и осталих болести, нарушава се равнотежа у организму, долази до тромости, безвољности и сталне потребе да се шећер узме у што већој количини. 1 г шећера = 4 калорије.
Рафинисани шећер заменити природним шећером из воћа, поврћа, орашастих плодова и житарица, медом.
Неки људи се заиста боре са шећером. Зовемо их шећерохоличари. Стручњаци кажу да и за то постоји рецепт – да се 30 дана не једе ништа слатко, чак ни мед, заправо не дозволити чулу укуса да прима било какав јак шећер. Воће је једино дозвољено, а слаткиши и шећер не. Тело се после тог времена прилагођава и таква храна нас више не привлачи.

 

Поређење меда и шећера

 

Мед има антибактеријско и антифунгицидно дејство. Таква својства меда, доприносе да је мед изванредна храна, да обнавља ткива, да уклања бол, да стимулише и побољшава рад срца, да уклања замор, да ублажава разне упале, да повећава отпорност организма, да делује умирујуће на нервни систем, да у многим случајевима тровања има против отровно дејство, да регулише крвни притисак, да ублажава тегобе у случају обољења штитне жлезде хроничних и акутних обољења дисајних органа, да јача организам деце, изнемоглих и оболелих особа, да јача умне и физичке способности, итд…
У поређењу са шећером:
Не надражује зидове желуца и црева, брзо и лако се асимилује, употребљен мед брзо човека чини снажним.
Али и са коришћењем меда треба бити умерен. Ако се користи у већим количинама, такође долази до великог скока енергије и одмах затим до великог пада. Со
Ако додајемо у храну со, бибер, шећер, чоколаду и слично, онда више не осећамо прави укус здраве хране. Чуло укуса остаје успавано и не може више да ужива у свим тим укусима. Када се ослободимо соли, почињемо да уживамо у правим природним укусима хране.
Со регулише количину течности у организму, тачније у и око ћелија. Треба узимати у умереној количини, не више од 3 грама дневно. Препоручује се узимање нерафинисане морске соли. Претеране количине соли изазивају: повишен крвни притисак, срчане проблеме, болести бубрега и отицање читавог организма, јер со везује воду. Сва природна храна у себи садржи одређену количину соли и ако се припрема на правилан начин задржава и со и минерале и витамине. Због тога јелима није потребно додавати веће количине соли. Поред тога, со се у скривеном облику налази у многим прерађевинама, тако да треба водити рачуна да се и на тај начин узима одређена количина соли. Скривени извори соли су: супа у коцки, зачини, готови преливи за јела, кисели краставци и остала туршија, маслине, слана пецива, путер од кикирикија, сода бикарбона, прашак за пециво, лекови…
Да би се избегло претерано узимање соли потребно је навићи организам на мање количине, тако да сам регулише потребе, а временом се навикавамо да уживамо у мање сланој храни.

 

Грицкалице

 

Грицкалице су штетна врста хране. Често у себи садрже доста соли, подстичу жеђ, припремљене су потпуно на нездрав начин – пржењем са засићеном масноћом. И време конзумирања – између оброка, успут је веома лош зато што:
-Ремети већ започети процес варења претходно унете хране
-Значајно слабе имунитет
-Углавном изазивају неприроднужеђ и пијење течности док се грицкалице налазе у желуцу, чиме се ремети цео процес варења.

 

Брза храна

 

Најновија истраживања показују да се особе које често једу ову храну гоје упркос осећају глади после оброка. Превише масноћа у исхрани, калорија и шећера не само да ствара гојазност, већ изазива и разне друге последице и обољења – дијабетес, кардиоваскуларне бол ести и хормоналне поремећаје. Велика кока – кола из “’Мекдоналдса“ садржи 310 калорија, односно 10 супених кашика шећера. Хамбурегер садржи 820 калорија и 43 грама масноће. Један типичан fast food оброк има два пута више калорија од просечног оброка наше традиционалне кухиње.

 

Веза између расположења и начина исхране

 

Да ли сте приметили да вас оброк обилан угљеним хидратима чини тромим или да ако унесете храну богату протеинима током дана постајете буднији током поподнева? Ћелије мозга комуницирају међусобно преко хемијских преносиоца названим неуротрансмитери, који су углавном сачињени од амино-киселина, од којих су изграђени протеини.
Ипак то не значи да ако желите да имате осећај да имате више енергије треба да једете углавном протеине. Мозак производи на хиљаде неуротрансмитера који су потребни за његово нормално функционисање, где су битни протеини, али су потребни и угљени хидрати као енергетска материја и други нутријенти за нормално функционисање ћелија мозга. Није увек довољно пазити на врсту намирница које ћемо уносити током дана. Количина допамина који доприноси осећају задовољства и успешности се смањује стресом или недовољним сном, па је мозгу поред здравог начина исхране потребан и здрав начин живота.

 

Припремање оброка

 

Каже се да је “Љубав је најважнији зачин и без тог зачина ни једно јело нема добар укус“ и саветује се да се храна припрема у добром расположењу, с љубављу и молитвом.
Пријатна атмосфера и добро расположење за столом знатно доприноси савршеном процесу варења. Количина желудачних сокова зависи од расположења централног нервног система, а оно зависи од нас самих. Уколико се лоше ствари причају за време јела, наступају поремећаји у варењу – настаје метеж који се назива диспепсија.
Ми заиста једемо и очима. Ако храна не изгледа како треба, нећемо у њој уживати како треба. Није лоше за време јела слушати пријатну музику.
Ако дођемо кући уморни, добро је кратко одморити пре основног оброка. Након тога у миру појести оброк.
Трудите се да основни оброк не траје мање од 20 минута и то захваљујући споријем једењу отпималних количина хране.
Прихватање ових принципа, а посебно њихова практична примена, запосленом човеку се чине немогућим. На то нас, углавном, приморавају здравствени проблеми – нарочито када је званична медицина немоћна, па у помоћ позивамо природан начин лечења. Међутим, уз добру вољу и истрајност, посебно у почетном периоду и организацију припреме здраве хране, доћи ћете до изванредних резултата.

ДРАГАНА МИРКОВИЋ

 

Крај

Чуда владике Николаја (8)

Казна хулитељу

Одмах по доласку моштију владике Николаја 1991. године велики број људи је желео да се поклони светитељу. Међутим некима чудо нетрулежних моштију владике Николаја није значило ништа па су пролазећи поред манастира псовали ову светињу и владику и вређали окупљене вернике.
Један од њих се посебно истицао са вређањем светиња. Једне недеље радећи у шуми дрво му је пало на главу и усмртило га је. Стигла га је Божија казна.

Ругатељ остао без ногу

Један мештанин Лелића приликом доласка моштију владике Николаја није желео да их дочека. Узалуд га је његов пријатељ позивао да оду, а после неколико молби он је свом пријатељу рекао: „Шта имам да идем да видим мангупа Николаја, а ако одем нека ми обе ноге отпадну.“
После три године због тешке болести лекари су му морали одсећи обе ноге. Тај ругатељ се доцније пожалио пријатељу да му се владика Николај осветио за хулу. Пријатељ му је одговорио: „Светитељ се не свети, већ спашава, а тебе је Бог казнио због хуле на његовог светитеља и цркве. Да би ти било боље требао би да одеш до манастира и да затражиш опроштај од владике Николаја.“
Овај човек не послуша свог пријатеља и после неколико дана умре у најгорим мукама.

Исцељење детета

Једној самохраној мајци из околине Ваљева тешко се разболело дете. Отишавши у болницу лекари су јој рекли да ће дете највише поживети још седам дана. Сва уплашена отишла је у манастир Лелић и замолила духовника да очита молитву за болесника пред моштима владике Николаја. После молитве свештеник ју је охрабривао да ће детету бити боље. И заиста дечак сутра устаде из болничке постеље потпуно здрав.

Наставак у следећем броју

ВЛАДИМИР РАДОСАВЉЕВИЋ

Отац Сава Рукумијски

Родио се 1907. у Кленовнику код Пожаревца, од оца Милана и мајке Живке Огњановић. На крштењу је добио име Владимир. Вредно је и поштено радио столарске и пчеларске послове, а кад је ушао у богомољачки покрет, био је усрдан у молитви, посту и приношењу покајања. Оженио се Петријом, са којом је добио два сина и ћерку. Десило се да се Петрија разболела, тешко страдала од злих духова, и легла на самртну постељу. Тада се збило чудо Божије које је Владимира Огњановића заувек упутило на свеусрдно служење Христу. Његов син Бранислав Огњановић о томе прича: „Моја мати Петрија била је болесна, много је ослабила, тако да је дошла до смрти. Мом оцу је било жао, јер су нас троје деце имали, и били смо мали, једно другом до увета. Мајка је лежала на самртној постељи. Отац ставио поред ње и самртно одело, јер је мислио да је већ готова. Он је отишао у другу собу, пред икону наше славе, Светог Николе, да се помоли Богу и Светом оцу Николају. Да ли га је ухватио сан, не знам, само он је причао овако: да је отишао у неку одају и видео једну жену која је ту била слушкиња. Он њу пита кад ће да дође Свети Никола, а она му каже: „Причекај мало“. После извесног времена појави се нека светлост, прво као тачка, а затим све већа и већа. И он је видео такве лепоте, да то не може да се опише. Дође Свети Никола и пита га: „А шта си хтео од мене?“ Мој отац Владимир му каже: „Да ми не узмеш жену, јер имам три детета, па не знам шта да радим, другу мајку не могу да им нађем“. Свети Никола се благо насмеши, па каже: „Нећу да је узмем. И ево ти ово парче хлеба да једеш од сад па до пролећа“. Тај хлеб је био тако сладак, да је мој отац Владимир, касније јеромонах Сава, помислио: „Што ми не даде још?“ Када је дошао у ону собу да види шта моја матер Петрија ради, а она устала из кревета и нешто чисти око шпорета. Моја мајка је доживела 94. годину, то јест, живела је после тога више од 60 година.
Кад му се супруга подигла договорили су се да Владимир оде у монаштво у знак благодарности Богу, али кад децу изведу на прави пут. Пред Други светски рат, будући подвижник рукумијски руководио је изградњом цркве у селу Кленовнику. И као мирјанин, био је од Бога обдарен мудрошћу и благодаћу да утеши и поучи оне који су му долазили. Благоје Костић из Дрмна (звали су га Блага), богомолник од 1926, упознао је Владимира Огњановића 1932. године. Он прича: „Моја ћерка Нада рођена је 1930. и била је врло напредно дете до своје шесте године, а онда се разболела и почела нагло да пропада. Молитве ми тада нису биле услишене, па сам отишао по лекове код апотекара у Пожаревац негде пред Петровдан 1936. Апотекар ми је дао савет да одем кући по дете и да га одведем специјалисти. Апотекар је дотада одмарао, а кад сам ја дошао, устао је и приправио лек, но, по повратку, моје дете Нада није хтела ништа да једе и пије.
Отишао сам тада код брата Владимира у Кленовник и причао сам му о детету. Они су тада у Кленовнику требали да почну изградњу цркве. Он ми је предложио да нешто приложим за цркву и рекао ми да ће дете оздравити док још не дођем кући. Обећао сам за цркву 800 комада цигле, што је он записао, и пошао сам за Дрмно. Кренуо сам са бригом шта ћу затећи код куће јер је Нада била у тешком стању. Кад сам дошао кући, затекао сам моју Наду живу и веселу како се игра с лутком на јастуку.“ Касније је Нада порасла, удала се и добила сина и кћерку.
Кад је Црква уочи рата освештавана, у освештању је чинодејствовао и Свети Николај Жичкии и Охридски. Он је тада заклео све сељане Кленовника, од најмањих до највећих, да чувају и држе веру православну. Брат Владимир ће у овом храму, све до свог одласка у манастир, бити појац и црквењак, који се старао о сваком поретку и благољепију.
Године 1958, по благослову свог духовника, хиландарског проигумана Михаила и епископа браничевског Хризостома, дошао је у манастир Рукумију, близу села Кленовника, у коме се налазе мошти (рука) Свете Јелице (из народне песме „Бог ником дужан не остаје), коју су браћа Павле и Радуле Радићи, по наговору своје зле жене, везали коњима за репове и растргли. Затекао је само храм и једну оронулу, стару зграду. Овде је на Крстовдан те исте године замонашен са именом Сава; на Богојављење је рукоположен за јерођакона, а на Савиндан 1959. за јеромонаха. Тада је постављен и за старешину манастира Рукумија. Оцу Сави је претходни монах Стефан предао 30 килограма кукурузног брашна, што је представљало целокупну покретну имовину манастира. Непокретну имовину чинила су 9 хектара младе шуме и један хектар обрадиве, али у трње зарасле површине.
Како бележи у својој протојереј Душан Д. Митошевић у својој књизи Рукумија и Брадача отац Сава, осокољен изазовом да начини велики подвиг, а пун вере у Бога, пун поштења и побожности да то оствари, почео је да ствара све што је за опстанак манастира неопходно. Искрчени су шибље и трње и на том простору су засађени виноград и воћњак. За монахе је већ 1962. године саграђен конак са спратом десетак метара западно од манастирам са 25 соба, дуг 25, а широк 8 метара. Конак је пројектовао и у његовом грађењу живо учествовао отац Сава. Саграђене су економске зграде да би се створили услови за нормалан живот монаха и монахиња; стаје за стоку, кош за кукуруз, подруме, стругара, гаража за остављање пољопривредних машина, радионица. За прихватање све већег броја верника и потребе манастирског братства и сестринства начињена је трпезарија са куњихом и једним повећим одељењем. Црквена порта и виноград омеђени су 382 метра дугом бетонском оградом, а на улазу у порту подигнута је звонара са 4 звона.
Игуман Сава се часно одужио манастиру Рукумији. Са пуно љубави за веру и вернике окупљао је народ око ове светиње и истовремено зидао грађевине без којих се није могло. Велики конак испред цркве саграђен је циглом коју је он са тадашњим сестринством манастира и верницима правио: укупно 100.000 комада. Уместо малтера, користио се блатом помешаним са плевом, јер пара за уобичајени грађевински материјал није имао. Уз све ово, својом руком је попунио све напрслине на цркви цементним малтером, што је био велики и стручан посао.
Савиним заузимањем Рукумија је израсла у незаобилазну богомољу. Увео је богослужбено правило у Цркви и стари поредак у манастиру, што важи и данас, а Рукумију је почео да посећује велики број верника из околине, па и из удаљених крајева. У време комунистичког агресивног атеизма и идеолошке острашћености, отац Сава је бранио православну веру и цркву својим делом, својом људском добротом и проповедима што се и данас памте као речи дубоке и непролазне истине. Против себе је имао сву осионост и набуситост безверја а уз себе своју безграничну веру у Творца, малобројно сестринство и онај део народа који се није отуђио од вере и Цркве. Његов животни мото је био: Са Богом се све постиже и у вечни живот стиже.
Скоро свакодневно долазили су му најтежи болесници и разни невољници, којима је читао молитве и давао духовне поуке. Тачно је знао шта коме треба, и сви који су га послушали, оздравили би. Отац Симеон, садашњи игуман Рукумије, се сећа једне прилике када се десило следеће: „По завршетку Свете Литургије, одох на доручак. Отац Сава је седео на свом уобичајеном месту. У пола доручка улази жена од својих педесетак година, можда и више, и води за руку дете од пет-шест година. Отац јој даје благослов и пита је: „Јел то твоје унуче?“ Она одговори:“ Оче, зар се не сећаш да си нам читао за децу? Ово је мој син!“ По очевим молитвама, многим бездетним супружницима Господ је давао децу. Отац је од таквих брачних парова тражио да строго посте средом и петком и сва четири годишња поста. Некад им је налагао да се распитају да ли немају неко проклетство, то јест, да ли је неко од њихових старијих клео млађе, па би онда то разрешавао, пошто би претходно онај кога су проклели тражио опроштај од онога који га је клео пред оцем Савом у манастиру Рукумија. Ако је онај који је клео био упокојен, онда је прокунути одлазио да на гробу тражи опроштај, чинећи неколико метанија и кајући се за грех према старијем. Тек тада би га отац Сава разрешавао од греха. На овај начин, неки супружници су привођени искреном покајању, као и Светој Тајни Исповести и Причешћа. Услов за све наведено, за читање молитава бездетнима, био је да они морају бити венчани у нашој Светој Православној Цркви.“
Отац Сава је читао и молитве за изгон злих духова. Брат З. из околине Рукумије био је спортиста и врло снажан човек, но нека невидљива сила га је притисла и учинила да посрће у ходу, што је отац Симеон видео својим очима кад је З. ишао ка целивајућој икони. Отац Симеон прича: „Нечастиви га је гурао удесно, но он се крстио и успео да целива иконе. После је сео на столицу, а отац Сава му је пружио крст да га целива, ставио епитрахиљ на главу и почео да чита „Последованије молебноје“ – молитве Светог Василија Великог, у коме се налазе псалми 16, 67 и 50, према црквенословенском преводу, затим канон молебни Господу Исусу Христу, уз јектеније после треће, шесте и девете песме, а онда молитве Светих Василија Великог и Јована Златоустог, њих шест на броју. Отац је читао равномерно, ни брзо ни споро, а брат З. се тресао целим телом и с времена на време крстио. По завршетку молитава и миросању из кандила, целивао је крст, епитрахиљ и руку оца Саве. Од тада је био други човек, миран и сталожен. Демонска сила је одступила.“
Био је то човек силне вере. Једном је рекао, из свог најдубљег духовног искуства: „Када би читав свет рекао да нема Бога, ја бих рекао да има, јер ЈА ЗНАМ да ИМА БОГА (очито, срео га је кроз духовни живот).“ Другом приликом, неки безбожник је узвикнуо на пијаци нешто о томе да Бога нема, на шта му је старац рекао: „Човече, погледај се, како си леп и паметан! Па како онда нема Бога?“ Отац Сава је непрестано творио Исусову молитву. Водио је велику борбу са демонима. Говорио је: „Мало зауставиш дисање и онда чујеш срце како куца и онда реци: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.“ Како срце куца, тако говори. Без Бога ни преко прага не можеш.“ Молећи се, отац Сава је улазио у непрестану борбу са демонским силама. Дешавало се да му се јаве, око 10 увече. Он је о томе говорио: „Крст је сила и знамење, крст је спасење. Увече легнем и гледам на исток, а они (зли дуси) иду ка мени. Кад их закрстим, они одмах стану да се подсмехују. Поново их закрстим, а они се смање. Трећи пут их закрстим – истопе се.“ Виђао је понекад отац Сава и читаве хорде злих духова које пролазе крај манастира. „Иду ка Београду“, говорио је, знајући шта у престоници влада.“
Oд Господа добио и једно чудесно исцељење. Често је причао како му је блаженопочивша игуманија Ангелина (из манастира Рукумије) исцелила ноге: „Ноге су ми биле црне од колена на доле, у ранама. Лекарима нисам ишао јер би сигурно решили да их одсеку, биле су у тако тешком стању. Једне ноћи, неколико година по смрти мати Ангелине, лежао сам у кревету и ћутао.
Осетио сам неку промену код себе и видео зид келије како се отвара пред мојим очима, као и мати Ангелину како долази до мог кревета, до ногу. Узела ми је десну ногу и почела да је стиска од колена наниже, и видим како извуче неки црни патрљак дужине око 40 цм. Затим исто уради и са левом ногом, а из ње извуче нешто краћи комад, па обоје стави у једно, баци на север и оде. Гледао сам у то што је бацила, кад оно поче да расте и израсте у човека црвеног као крв. Не знам одакле, али он узе неки стари шешир, стави себи на главу и поче да ме гледа. Гледа он мене, гледам ја њега. Мало после окрете се и оде. Ујутру, кад сам устао, ноге су ми биле потпуно здраве.“
Сестринство су у време овог великог подвижника сачињавале: игуманија Ангелина, монахиња Марија и кћерка јој Параскева, као и Христина, Сара, Ана и Меланија. С њима су били и монаси Захарије и Игњатије.
Духовни син оца Саве, јеромонах Симеон, о њему вели: „Игуман Сава је био велики покајник, сузни молитвеник, строги испосник, милостиви слуга Божији, вредан као пчела, са огромним духовним искуством у борби са духовима злобе у поднебесју. Све што сам добро научио, од њега сам научио.“
Отац Сава се, причешћен и тихо радостан, упокојио уочи Педесетнице, на Духовске задушнице, 25. маја 1991. године. Опојао га је владика браничевски Сава са десетак свештеника и свештеноманаха, у присуству великог броја духовне деце. На манастирском гробљу му је подигнут скроман споменик с натписом. „Оче Саво, отишао си више те никада нећемо видети али ће твој лик вечито кроз живот да нас прати. Велики твоји пријатељи“.
Игумана Саву достојно је заменио свом народу и вери одани отац Симеон (Станчетић). Старешина манастира је од 1991. године, његова ревност, чување Светих канона и догмата и бескомпромисна борба против свих зала и недаћа у данашњем друштву, није остало без одјека у народу, па је манастир из године у годину све посећенији.

Поуке оца Саве

-Моли се Богу и кај се за грехе. Као што се свако јутро умиваш тако се стално и кај за грехе.
-Ако ти опростиш некоме, а тај се не каје, Бог му не опрашта. -Ништа на овоме свету није отприлике. Све има своје. Ти се чудиш зашто те лупило, а нешто си урадио што није требало.
-Није срамота да не знаш, него је срамота што ти не треба савет, што не слушаш.
-Благослов је велика ствар ако се узима са страхопоштовањем, а онако (само) то није ништа.
-Кад радиш посао са благословом лако иде, а без благослова не може.
-Онога чега се бојиш, тим си већ заражен. Онај који је чист њему је све чисто; онај који је прљав, њему је све прљаво.
-Ако имамо молитву и пост, све имамо.
-Добро је бити сељак, али разуман, да не жели много, да ограничи себе, некима никада није доста.

ЈАКОВ ЈАКОВЉЕВИЋ

Расуђивање

У вихору житељских потешкоћа, када се душа хришћанска сусреће и бори са разним искушењима и у тренуцима када мисли и дилеме надолазе као плима, застанимо и искористимо тај трен, као неочекивану драгоценост, да реално сагледамо стање у којем се налазимо и да пробамо да разумемо преобилну љубав Божију према нама, љубав која нас није оставила да пропаднемо и да, када се душа сусреће са суштинским питањем: да ли сам на правом путу; увидимо да Божија милост, увелико, кроз безбројне ситуације, учи нас, руководи са нама и неповређене изводи на прави пут, пут који води у живот вечни.
Уколико ли само наврата, наше деловање и наши поступци нису били достојни живота једног хришћанина али и тада, иако недостојне, умило нас је и очистило Божије милосрђе и искрено, да ли смо, за сваки такав пад принели пред Господа нелицемерно и достојно покајање орошено сузама. Не верујем. Па ипак ни тада Господ се није гневио на нас.
Да ли је таква природа човека да чим се нађе у безбрижности и благостању, у већини случајева заборавља на Бога и престаје да увиђа циљ хришћанског живота и непроценљиво олако мења за безвредно, чинећи себе неразумним, занемарујући и Бога и вечни живот за шаку безвредне прашине и излишних осећања.
Зато, чини ми се, као што нам је ваздух потребан за овоземаљски живот, за живот вечни, неупоредиво више потребна су нам и искушења јер нас отрежњују, очишћују, кроз искушења ослобађамо се непотребних и штетних сањарења и кроз њих душа хришћанска само хрли Господу јер увиђа где је спас и спознаје ко је заиста роду хришћанском највећи доброчинитељ и утешитељ, једини Бог, Христос, Спас наш.
Не бежимо зато од искушења, ма колико болна и исцрпљујућа била јер ипак су она вид Божије терапије над нама и као што, без сумње, од земаљских лекара узимамо горке лекове за оздрављење телесно, неизрециво више, са вером, без преиспитивања треба за духовно оздрављење да се користимо искушењима, као благодатном леку и да се препустимо Божијем промислу и чврсто, без клонулости ходимо тесним али животворним, Христовим путем.
Признајмо зато, душа без вере је празна, душа без љубави је безвредна а душа без Христа је већ и у овоме животу мртва и непостојећа и док је још времена, својом спознајом греха, исповешћу и покајањем вратимо се под окриље Божије молећи Христа да као што је васкрсао и Лазара, васкрсне и душе наше из греховне смрти, да се повратимо и живи будемо и озарени говоримо: ,,Господе Исусе Христе, слава Теби“.

ЗОРАН ПЕТРОВИЋ

По Грчким светињама

Манастир Св. Никодима Светогорца

 

Манастир Св. Никoдима налази се у Грчкој области Гуманица у прелепом амбијенту медитеранске климе на невеликом узвишењу. То је мушки манастир и једини у целој Грчкој који је посвећен Св. Никодиму Светогорцу. Метох је манастира Св. Симеонапетра на Светој гори. Овде се припремају монаси за одлазак на Свету гору, да би се поново вратили у манастир Св. Никодима. Постоји стално кружење монаха између ова два манастира. Сада има око тридесет монаха и овде можети чути вероватно најлепше византијско појање у целој Грчкој.

Основан је пре 29 година и њему се налазе мошти Св. Никодима Светогорца, док се глава налази у Кареји. Св. Никодим живео је у XVIII веку. Живео је уобичајеним монашким животом, а истицао се кротошћу и смиреношћу. Преподобни Никодим  написао је и припремио за штампање много књига. Једна од књига коју је преуређивао је „Невидљива борба“. Канонизован је 1955. године.

Манастир  су градили монаси са својим игуманом Хризостомом, без архитекте и грађевинских инжењера. Кад погледате та прелепа здања онда схватите да је то Божије чудо. Црква је посвећена Светим анђелима. Имају добру столарску радионицу. Баве се штампањем књига и брошура али само за сопствене потребе.

Поред  моштију Св. Никодима Светогорца налазе се још и мошти: Св. Анастасије, Св. Арсенија Кападокијског, Св. Нектарија Егинског, Св. Апостола Филипа, Св. Филимона.

Монаси заједно са својим игуманом су сведоци свакодневних чуда Св. Никодима.  Једно од чуда је следеће. Петнаестог марта,  касно по подне су дошла два мушкарца у манастир и украла два дела моштију од укупно три.  Све је пријављено полицији, која је безуспешно трагала. После месец  дана јавио се свештеник из суседне митрополије, кога лично знају у манастиру. Позвао их да дођу по мошти и испричао им причу. Док је радио по цркви ушао је мушкарац и замолио да се исповеди. Кад је стао пред свештеника он је само плакао и није могао да проговори. Свештеник да би олакшао исповест набрајао грехе… Када је успео да проговори рекао је да је украо мошти и да не жели да их врати али мора под притиском свеца. Св. Никодин му је четири пута долазио и рекао:  „Чедо моје, врати ме у мој дом, одакле си ме узео. Довољно си ме намучио“. Мошти су неоштећене враћене у манастир. Свештеник није открио индетитет лопова полицији. На притисак полиције рекао је да он гарантује да се лопов искрено покајао и да неће више красти мошти.  Братији је драго да Св. Никодим који је живео на Светој Гори овај манастир осећа као свој дом.

Манастир Св. Ђорђа

 

Недалеко од манастира Св. Никодима око двадесетак километара налази се манастир Св. Ђорђа. То је женски манастир стар двадесет година. Како је манастир сређен, препун цвећа, медитеранског шибља тешко да можете да поверујете у то.

Црква посвећена Св. Ђорђу и изграђена је 1820. године. Црква је фрескописана и била парохијска црква до пре двадесет година.  Село је опустело јер није било воде и струје и људи су се иселили. Црквене власти су одлучиле да је претворе у манастир.  Поред старе цркве изграђена је нова посвећена  чудотворној икони Мајке Божије „Утешитељка“. Икона се налази на Светој Гори а у цркви је копија. Данас овде живи сестринство од двадесетак монахиња, са врло строгим типиком. Само пар њих прича. Из скромности не воле да се о томе прича.

Да би се наши читаоци укрепили у овим тешким временима преносим им подвиге.  Сестринство се бави: ткањем, дрводељством, раде ткање са златом, праве слатка, ушећерено  воће, колачиће за продају.

Манастир је чист, уредан, пун цвећа и необично је што имају мини зоо врт. Сестринство држи: срне, јелене, ноја, зечеве, птице и многе друге животиње. Све је то смештено у бујно растиње. Подсетићу вас да је село опустело јер није имало струје и воде.  „Што је човеку не могуће Господу је све могуће.“

У време цара Душана Српско царство је било све до Солуна, што значи да се ови манастири налазе на некадашњој Српској држави.  Најбезначајнији кутак оба манастира је уређен, чист, складан. Монаси су срдачни, пуни љубави и добродошлице према посетиоцима.  Типици су веома строги.  Ако не можемо да повратимо територију коју смо изгубили онда бар ревност и љубав која се види и осећа у овим манастирима.

МИЛКА ПАВЛОВИЋ

Југославија је мртва

ЕКСКЛУЗИВНО!

 

Читаоцима „Гласа са Цера“ ексклузивно доносимо још један мање познати чланак генерала Милана Недића о Југославији. Свесни да и даље постоје југоносталгичари вашој пажњи препоручујемо овај текст.
Југославију није измислио српски народ, који је у својим народним песмама певао само о српском имену и српском јунаштву. Југославију није хтео српски народ, који се вековима борио само за српски „крст часни и слободу златну“. Други су имали интереса да се Југославија створи. А сада ето дошао је дан да су се и њени творци одрекли свога дела. Она више није потребна ни њима ни Енглеској, чији је она била жандарм на Балкану. Сада се у енглеским империјалистичким рачунима појавила друга потреба за новом Централном Европом, која би њом имала да служи у будућности.
Југославију су измислили „мајстори са мора“, као што су некада били измислили Илирију. Али тада, када се вештачким илирским именом хтело да збрише српско, које се са чашћу било пронело кроз целу Европу, устали су највиши претставници Срба и ставили свој вето. Вук је бацио крилатицу „Срби сви и свуда“, Светозар Милетић је 1846. говорио: „Ми имамо своје народно име које никоме не натурамо, али кога се никоме за љубав не можемо одрећи. Хоћемо да останемо Срби“. Лукијан Мушицки је огорчен испевао тада оду, која је постала програмом свих Срба:

„О, име рода.
Неће те срећни син изневерити.
Светиња с’ Народу Ти Српском.
Свештеник је сваки Сербљин
при свештеном огњу твоме“.

Када су други због својих рачуна, а против Срба, почели да стварају Југославију, заморен дугим борбама српски народ је пао у замку и узалудно је само још стари државник Никола Пашић бранио српско име и српску државу. Једино су као носталгична опомена остале да звоне у сећањима његове речи: „Србија, наша Србија још увек постоји“.
Данас од Југославије беже и „мајстори са мора“, јер су постигли оно што су хтели: увукли су српски народ у њу, искористили га, издали га и упропастили. И зато би било смешно, да није то све жалосно и трагично, када се међу нама нађу и такве мудре главе, које о Југославији још и данас сањају. Сигурно да је смешно када ми, који нисмо хтели Југославију, који смо због ње смртно настрадали, једино ми је бранимо и богорадимо, да се опет нађемо на купу са „браћом“ која нас неће. (…)
Наши назови политичари лутају по магли стварајући опет државу без припита народа, ни свог ни оних других, које увлаче у тако луду комбинацију.
Ми Срби имали смо довољно од Југославије. Не само да нећемо, овако жртвовани од ортака у њу, него нећемо уопште да чујемо за њу, за ту перфидну комбинацију коју је време прегазило и које у Новој Европи неће ни бити.
Зашто српски народ неће више Југославију?
Зато што је српски народ имао своје часно и светло име, које му је у Југославији угушено и упрљано.
Зато што је српски народ имао своје стегове славе и победа, које је заменио другима, под којима је познао само срамоту, расуло, пораз и уништење.
Зато што је српски народ био народ чојства и јунаштва, док су у Југославији они који су је измислили, покушали да га претворе у народ никоговића.
Зато што је српски народ држао изнад свега своју задату реч, а њу су му у Југославији згазили и њега вероломником учинили.
Зато што је најзад српски народ имао своју велику народну кућу, вековном тешком борбом стечену, а која му је у Југославији раскућена.
Зато трошити узалудно народну снагу око непостојеће Југославије, значи не само млатити празну сламу, већ директно радити против интереса свога властитог народа. (…)
Југославија не може васкрснути, јер је неће ни њени творци, ни њени народи, па ни ново време ни Нова Европа.
И они преварени, верне слуге лоших господара, свршили су. Једино спасење и опроштај могу добити ако се врате Мајци Србији као покајници и заблудели њени синови, који су јој толико несрећа и јада задали својом службом туђину. Јер, доиста, једна тешка трагика лежи у кобној чињеници да су они, залуђени и заведени, који су мислили да служе својој земљи и своме народу у ствари били баш његови највећи крвници.
Само политички слепци не виде ново време и истину. Југославија је мртва и неће се више повратити. (…) Али зато ми можемо, као некада Доситеј Обрадовић, из пуног иако окрвављеног срца да узвикнемо: „Сербија је наша избављена“, јер њену судбину држимо ми у својим рукама.

ГЕНЕРАЛ МИЛАН Ђ. НЕДИЋ

Хероина Дарја Александрова

Све је добро док се памти. Заборав и време полако гасе сећање на јуначке догађаје из наше блиске прошлости. Ко зна колико је великих људи и њихових херојских дела заборављено? Колико невероватних подвига и судбоносних прича више неће бити испричано.
Није за то крив само наш заборав већ и време у коме живимо јер је од нас направило заборавне људе који се не сећају шта је јуче било а камо ли… Живећи деценијама у кризама и у свим њиховим облицима, нестало је интереса да се памти, а и велики они који нам кроје судбину, такође немају интереса ни времена да нам помогну у томе. Ипак, остали су срећом они ретки, често невидљиви и неприметни истраживачи, којима се још увек зажаре очи када из заборава спасу и испричају неку дивну причу.
То је управо прича о Дарји Александровној, Рускињи из Санкт Петербурга, милосрдној сестри, болничарки, добровољки, хероини из 1914. године. Прича о жени невероватне пожртвованости и храбрости заслужила је да се исприча и отргне из заборава.
Тешке борбе вођене у Јадру, на почетку рата, настављене су са још већом жестином после Церске операције. Решени да се освете за неуспех на Церу и да коначно поразе српску војску, Аустроугари предузимају нову офанзиву на Дрини. Већ 8. септембра 1914. године успешно форсирају реку Дрину између Љубовије и Зворника са циљем да заузму планински гребен Гучево – Борања – Јагодња – Соколска планина и освоје Ваљево. Прегруписана аустроугарска 42. дивизија 13. септембра 1914. године прелази Дрину код Аде Курјачице. Српске положаје бране Дринска дивизија II позива и делови Тимочке дивизије II позива. Борбе су жестоке и крваве. Губици огромни на обе стране. Само у једном дану аустроугарска 42. дивизија изгубила је 2000 војника и 40 официра. О тим догађајима говори ратник и учесник борби на Дрини ђенералштабни пуковник Никола Љ. Христић.
*
“Време чини своје, гробови се заравњују и нестају, а успомене бледе. Заборављају се један по један они – и живи и покојни – чијим је делима створена данашња наша Краљевина, па је заборављена и Дарја Александровна, Рускиња погинула на Гучеву 1914. године.
Био сам један од сведока ненадмашне храбрости коју је Дарја показала на неколико дана пре своје смрти, за време борбе коју су 1. и 2. септембра 1914. Године (датуми су по старом календару, прим. прир.) водили на Дрини делови Дринске дивизије II позива са 42. Аустроугарском дивизијом, па желим да са ово неколико редака оживим успомену на ову нашу руску сестру, која је чак из Санкт Петербургадошла нашој војсци и негујући српске рањенике, за њих и живот положила.
31. августа, у зору, 42. аустроугарска хонведска дивизија напала је десни одсек Дринске дивизије II позива и у току дана успела да се пребаци на аду Курјачицу. Десни одсек од ушћа реке Јадра па закључно са адом Курјачицом – био је следећи: Дрински коњички дивизион II позива (штаб 2. и 3. ескадрона), 1. и 2. батаљон и митраљеско одељење пешадијског пука II позива, 1. Дринска батерија II позива, 7. Дринска батерија I позива, Дрински Пионирски полубатаљон II позива.
Коњички дивизион у коме сам тада био командир 2 ескадрона и Пионирски полубатаљон провели су ноћ 30-31. августа у селу Козјаку, као одсечна резерва.
31. августа око 3 часа чула се у правцу Дрине артиљеријска и пушчана ватра, која је из почетка била слабија, али се сваког часа појачавала, тако да се пред зору претворила у непрекидну грмљавину од које су се тресле куће чак и у Козјаку. Било је јасно, да непријатељ почиње прелаз преко Дрине, те командант дивизиона нареди: “Седлање”. Тек што смо заседлали, стиже заповест команданта десног одсека, да се дивизион стави на расположење командатну 2 батаљона 3 пешадијског пука II позива. Команде команданта дивизијона: “Уздај” и “Јаши”, извршене су за трен ока, те одмах пођосмо ка Дрини, испочетка касом, а затим галопом. У колико смо се приближавали Дрини, све су чешће пролетали изнад и око нас непријатељска пушчана и митраљеска зрна.
Код једне шумице, између пута Лешница-Лозница и Лукића колибе, командант дивизиона командова: “За борбу пешке сјаши”, што је извршено као на егзерциришту. Из опрућеног галопа, ескадрони су се зауставлили као укопани, а уз звекет сабаља и мамуза, коњаници су слетели са коња и откопљавајући карабине потрчали за својим официрима. Сјахали ескадрони кренули су одмах стрељачким стројем напред ка Дрини. Ишли смо кроз високе кукурузе те нисмо ништа могли видети ни ми ни непријатељ, који нас стога није ни гађао, његова пребачена зрна прелетала су високо изнад наших глава, те нисмо имали никаквих губитака.
Око 6 часова стигли смо до Куртовићеве колибе на левој обали Дрине, према ади Курјачици. Ту се налазио командант 2. батаљона V пешадијског пука II позива, који нареди да се мојим ескадроном одмах појача лево крило одсека, који је пред надмоћним непријатељем почело попуштати, 3. ескадрон остао је привремено у резерви, код Куртовићеве колибе.
Положај додељен мом ескадрону био је на ивици једног обронка испред којега се протезао густи врбак у коме се није ништа могло видети, али се осећало да је непријатељ близу, не само што су непријатељски војници пуцали на нас из непосредне близине, већ се чуло како на нашем језику разговарају. Од једног непријатељског војника у маxарској униформи, који је носећи муницију залутао и од наших био заробљен, сазнали смо, да је према нама 42. хонведска дивизија.
Непријатељски војници гађали су искључиво распрсаквајућим метцима тзв. “Einschusspatronen”. Зрна из тих метака била су тако осетљива, да су експлодирала и кад ударе у гранчицу или лист, а у човечијем телу правили су страшне ране.
Моји војници нису имали шанчаног алата, оно мало што су добили у Ваљеву за време мобилизације погубили су и побацали, а нису сачували ни онај аустријски који сам им раздао после Церске битке. Да би се сачували од убивствене непријатељске ватре, морали су копати стрељачке заклоне голим рукама, што им није било тешко, јер је земљиште било песковито и размекшано кишом која је прошле ноћи падала. За кратко време цео ескадрон био ватре што је и било главно, јер је непријатељска артиљерија, не могући осматрати своје метке и бојећи се да не дејствује на сопствене трупе, пребацивала преко наших положаја.
Услед тако срећних околности, ескадрон је тога дана имао незнатне губитке, погинуо је каплар Јован Марић и рањен резервни поручник Александар Качаревић, сада већ покојни. Рана поручника Качаревића била је необична, осматрајући непријатеља, био се наслонио рукама на грудобран и у том тренутку једно експлозивно пушчано зрно удари у земљу поред његове десне руке која буде повређена од земље и парчади самог зрна, изгледала је, као да је избодена иглама на стотину места из којих је липтила крв. До смрти остао је сакат у десну руку.
По прекидима пешачке ватре и по повременом појачавању артиљеријске, закључили смо да непријатељ наступа врло лагано.
Најзад, зауставио се пред самим нашим рововима, нисмо никога могли видети али смо по жагору непријатељских војника закључили, да нису даље од 50-100 метара. Напред више нису могли, јер су им губици, како смо доцније сазнали, били огромни. У једном тренутку престаде ватра и чусмо како неко у непријатељским редовима виче: “Напред, напред! Разумете ли ме? Напред!“.
Узбуђени помишљу, да Немци воде Словене против Срба, моји официри и ја запевасмо наивно “Хеј Словени”, нашта непријатељски војници одговорише такође песмом која нам се учини позната, али речи нисмо могли разабрати.
Завршавајући песму, непријатељ је поново отворио највећу ватру, нашта смо ми одговорили истим начином, те је борба продужена до мрака, када је мој ескадрон повучен у резерву код Куртовића колибе, где се већ налазио командант дивизијона са 3. ескадроном.
Цео коњички дивизион био је дакле у резерви, али је у ствари и даље био у I борбеном реду, јер је од непријатеља био удаљен 200-300 метара, а земљиште потпуно брисано од пушчане и митраљеске ватре, с тога оба ескадрона развијени у стрелце, посели су ровове на 20-30 метара пред Куртовићевом колибом, а због тока Стараће и Дрининих отока, у распореду који није одговарао ни једном војничком правилу. На пример лево крило мог ескадрона ослањало се на пешаке у I борбеном реду, а десно крило било је иза првог реда, и с тога у II борбеном реду, према томе, два моја вода дејствовали су све време на непријатеља, а два нису могла отворити ватру, јер би гађали наше пешаке. 3. ескадрон, који је био десно од мога, није имао никога од наших пред собом, те је стварно био у I борбеном реду и дејствовао је све време.
Непријатељска ватра није готово никако престајала, стотинама експлозивних зрна распрскавала су се пред нама, над нама, и иза нас, тако да нисмо смели устајати из ровова, а како је киша лила као из кабла, провели смо ноћ лежећи у блату.
1. септембра изјутра престала је киша, а непријатељска ватра престајала је повремено. Уморан после непроспаване ноћи, задремао сам, но како сам био мокар и прозебао нисам могао заспати.
Лежећи овако у полусну, одједном приметих једну жену која је стајала у рову и преко грудобрана – потпуно незаклоњена – замишљено гледала у непријатељске положаје. На себи имала је српску војничку блузу и затворене боје сукњу, за оно време “краћу” тј. до чланака. На глави је имала шајкачу коју је набила била до ушију, тако да јој се од смеђе косе видео само по неки прамен, што је такође у том времену био изузетак.
Била је бледог лица, не особито лепог, али врло симпатичног израза. У необичним ситуацијама све изгледа обично, па се ни ја нисам много зачудио, видећи како ова жена гледа смрти у очи. Запитао сам је: “Шта ћете ви ту?”. Она ми одговори рђавим српским језиком, да је дошла ту да превија рањенике, показујући на отворену кожну торбу пуну лекова и завоја, коју је носила преко рамена. По говору познао сам одмах да је Рускиња, те продужим разговор на руском језику. Рекох јој, да не треба тако да стоји јер је непријатељ близу, а сада не гађа само за то, што никога не види, (сви наши војници били су заклоњени у рововима), али чим њу спази отвориће ватру и убиће је сигурно. Одговорила је равнодушним тоном, да се она смрти не боји, једино се боји да не буде заробљена.
Устао сам тада из рова и позвао је у Куртовића колибу, која је била одмах иза нас. У колиби и око ње било је неколико коњичких и пешадијских официра, који су били изашли из ровова када је непријатељ прекинуо ватру, а ту је био готово стално и командант одсека. Један од официра имао је и литар ракије, те се сви мало поткреписмо, а понудисмо и Рускињу, с којом отпочесмо разговор. О себи није нам много причала, рекла нам је само да се зове Дарја Александровна, да је из Санкт Петербурга и да је дошла да као добровољна болничарка негује наше рањенике. Нисмо је ни много испитивали, нити и данас знам, откуд она ту код нас, тј. да ли јој је наређено и од кога, или је чувши борбу дошла сама?
У томе времену, 1. септембра пре подне, за Дарју није било много посла, јер је у борби настало затишје, те је било мало рањеника и сви су право са положаја евакуисани у позадину. Тим затишјем користили су се и наши комесари те су донели ручак – месо без чорбе и хлеб – за цео дивизијон. Дарја, која ништа друго сем лекова, није имала, ручала је са нама пред Куртовића колибом. За време ручка непријатељска артиљерија отворила је такву ватру, да се земља тресла. Батеријски плутони ређали су се један за другим, али су аустријски шрапнели прелетали високо изнад нас и и распрскавали се далеко позади по шумарцима, у којима, сем наших коњоводаца, није било никога.
Ову артиљеријску ватру ми смо војници мирно поднели, једно што смо били на то навикнути, да друго с тога, што смо знали да непријатељ из бојазни да не би гађао сопствене трупе, неће скратити одстојање.
Али је било за дивљење држање Дарје, на њу ни најмање нису утицали ни страховита грмљавина топова ни фијук граната и шрапнела изнад наших глава. Остала је мирна и равнодушна према свему што се око ње догађало, као да је у Санкт Петербургу а не на Дрини.
Цело пре подне вршене су припреме за напад, који је био наредио командант Дринске дивизије II позива, зашта је као појачање трупама на Курјачици упутио 1. батаљон XV пешадијског пука II позива.
Коњичком дивизиону наређено је, да за време напада остане у резерви на дотадашњем положају, с тога се око подне вратимо, и Дарја са нама, у исте наше ровове – пред Куртовићем колибом – из којих смо били изашли ради ручка. Одмах затим наши пешаци прешли су у напад, те је отпочела паклена пушчана и митраљеска ватра десно и лево од нас.
Дарја ме тада упитала да ли постоји опасност да будемо заробљени, понављајући да се само тога боји. Рекох јој да је то искључено, али да може лако погинути, нашта ми је равнодушно одговорила, да јој је то свеједно.
Напад је испочетка успевао, али су наши имали тешке губитке, те код Куртовићеве колибе почеше пристизати рањеници, лакше рањени долазили су сами а теже рањене доносили су носиоци рањеника на носилима направљеним од грања или пушака и шињела. Зашто су баш овде прикупљани рањеници, да ли је ко то наредио, или су доношени зато што је ту био командант одсека, не знам, тек место није никако било подесно за превијалиште, јер је било отворено, без икаквих заклона – сем Куртовићеве колибе у којој је могло стати највише 5 – 6 људи – и потпуно брисано од непријатељске ватре. Чим су стигли први рањеници, Дарја је изашла из рова, отишла њима и почела их превијати. Видећи да се она сама мучи, а како непријатељ није на наш дивизијон дејствовао, изашао сам и ја из рова и помогао Дарји. Рањеници лежећи на земљи били су колико толико заклоњени, али је Дарја била тако изложена, да смо сваког часа очекивали да ће погинути. Позвали смо је више пута да дође к нама и то знацима, јер нас због топовске и пешачке пуцњаве није могла чути, но Дарја би сваки пут одмахнула главом смешећи се и остала је седећи тако код рањеника читав један сат, јер је толико трајала та ватра. За то време многи су рањеници понова рањени или убијени, али њој није било ништа.
Најзад престаде ова паклена непријатељска ватра, и мало постиђени, што је једна жена показала већу храброст од нас војника приђосмо Дарји која понова продужи посао, који је била прекинула док смо ми били у колиби, јер сама није могла да ради. Рекосмо јој да је потпуно излишно да се тако излаже, али нам она одговори да се једино боји да не буде заробљена и ничег више.
Непријатељ је отварао ватру на нас још неколико пута поподне и сваки пут ми би се склањали у ровове или у колибу, а Дарја је остајала код рањеника.
Око 18 часова наш је напад завршен и то неуспехом, али је непријатељ и даље повремено тукао све наше положаје пешадијском и митраљеском ватром, а нашу позадину артиљеријом. Ово је трајало целе ноћи 1 – 2 септембра коју смо ми војници провели у рововима, а Дарја превијајући и негујући рањенике.
2. септембра пре подне непријатељ је два пута нападао и оба пута био одбијен, по подне тукао је наше положаје најжешћом ватром, а пошто се смркло покушао је још три пута да се пробије, но без успеха.
О борбама овог дана, један официр из 27. Хонведског пука забележио је у своме дневнику, поред осталог и ово: “Срби су изванредно храбри људи… Срба је морало четири пута оволико пасти па ипак они не измичу. Ми имамо за противнике обе Дринске Дивизије под вођством Престолонаследника…”
Међутим, 2. септембра на ади Курјачици против целе 42. Хонведске дивизије било је свега: 2 ескадрона пешке и 4 батаљона пешадије.
И у току овог дана, рањеници су се прикупљали код Куртовића колибе, где их је Дарја превијала, као и увек не обазирући се на непријатељску убиствену ватру, а ми смо јој помагали кад је то било могуће. Превијени рањеници одношени су у позадину, а лакше рањени одлазили су сами, што је све ишло врло споро, тако да је код Куртовића колибе увек лежало 50 – 100 рањеника, чекајући на ред, многи су умрли од рана или и погинули, те су одмах ту и сахрањени.
У току ноћи 2 – 3 септембра коју смо провели на истим положајима, добијена је заповест команданта дивизије, да се све трупе које су биле на Курјачици повуку на нове положаје источно од железничке пруге Шабац – Лозница.
Коњички дивизион напустио је своје ровове пред зору, непримећено од непријатеља, а са дивизионом пошла је и Дарја. За време док смо одступали, преко нас су прелетала ретка непријатељска пребачена пушчана зрна, тако да смо без губитака стигли до Лукића колибе где смо нашли наше коњоводце. Велика је то била радост када смо их видели, јер смо пуна три дана били одвојени од коња, за све то време они су били у шумици у којој смо их оставили кад смо сјахали 31. августа. Мада су се непријатељски шрапнели распрскавали око њих и дању и ноћу, није било никаквих губитака, ни код коња ни код људи.
Нама је било наређено да идемо у село Стражу на десној страни реке Јадра, где је имала и доћи и наша комора. Позвасмо с тога Дарју да дође с нама, нудећи јој засебан шатор, добар ручак и потпун одмор. Но она нам рече, да је дошла у Србију да помаже рањеницима, а како ми нећемо у борбу, то ће отићи код неке друге јединице која буде у првом борбеном реду.
Опростисмо се тада са Дарјом коју више нисмо видели, и појахавши коње кренусмо ка Јадру.

ЗОРАН ТЕШИЋ

 

Наставак у следећем броју

Из Женеве на српски престо

Женевски лист „Ла Трибин д’ Женев“ (La Tribune de Geneve) од 28 јануара 1947. године, из пера Евгена Тролиа (Eugene Trollux) донео је чланак под насловом: „Краљ Петар II прешао је женевску границу у својству изгнаника, исто као што је и његов деда пре 44 године“.

Чланак у преводу гласи:

Десетог јуна 1903, Александар I, Краљ Србије, рођен 1876, син Милана I, и краљица Драга пали су као жртве једне војне завере. И већ 17 јуна, кнез Петар I Карађорђевић, рођен 1846, био је позван на престо Србије једногласним решењем Народне скупштине. Ту вест унук Карађорђев примио је у Женеви, где је боравио већ више година. Новинарима који су дотрчали у улицу Бело 5, кнез је рекао смешећи се: „Ви ме питате, да ли примам Круну? Она ми је понуђена, ја је примам“. У том случају новинари су били пред Њ.В. Краљем Петром I, краљем Србије, старим ђаком Сен- Сира, и борца из 1870-71.

Прву честитку (телеграм) који је добио био је од руског цара Николаја II Романова.

Њ.В. Краљу Србије, Женева

„Сазнавши да су Вас Сенат и Скупштина прокламовали краљем Србије, желим да Вашем Величанству упутим своје најлепше жеље за напредак Ваше Отаџбине. Нека Вам је Бог у помоћи у свему што будете подузели за срећу Вашег народа“. Николај

У петак 19 јуна, у женевској Руској цркви са позлаћеним куполама одржана је свечана служба Божја. Тачност је учтивост краљева. Тачно у 11 часова, Петар I стиже са фијакером, којим управља његов кочијаш Брифо, те тако имамо у колима поред краљевог цилиндра и кочијашев жирадо. „Овако је финије!“- објашњава кочијаш жандарима.

Један величанствени старац беле браде, протојереј Апраксин, благосиља краља у знаку крста, и то с десна, како је то обичај у Православној Цркви. „Ми молимо Свевишњег да Вам дозволи да владате дуго у миру и да благослови све Ваше одлуке“. Двадесетдругог јуна, један специјални воз је ушао у женевску станицу Корнавен и довео из Београда три сенатора и 27 народних посланика. У 10 часова и 30 минута, ови српски парламентарци били су примљени у улици Бело. Делегати су  у фраковима и белим рукавицама. Два делегата имала су народну ношњу: шубару, сељачке панталоне и јелек. Они се сви ређају у једном великом салону. Одједном тишина потпуна. Улази краљ, окружен својом војничком свитом! Из грла парламентараца одјекују клици, троструки: „Живео! Живео! Живео!“

„Желим вам добродошлицу!“- каже краљ. „Живео! Живео! Живео!“- понављају сенатори и народни посланици.

Петар Велимировић, председник Сената, држи говор и уручује Петру I решење Народне Скупштине од 17 јуна 1903, затворено у једној дрвеној кутији са плавим рубом и везаној пантљиком српских боја. Краљ захваљује и каже: „Нека Божја милост прати убудуће нашу драгу Отаџбину!“ Онда додаје: „Ја сам дубоко дирнут и неизмерно се радујем, да се после 45 година изнанства могу вратити у своју драгу домовину“.

Како Краљ Петар I званично свој долазак на престо Србије још није јавио швајцарској Влади – он ће то учинити чим стигне у Београд. Пре поласка краљевског воза Њ. В. Краљ Петар I упутиће ипак женевској Влади једно писмо, нажалост ожалошћено смрћу министра Алфреда Дидиа, председника Владе: „Позван провиђењем да владам својом Отаџбином, ја напуштам лепи град Женеву после девет година боравка у њој. Она ми оставља успомене које се не могу избрисати…“

Женевска влада, писмом свога подпредседника господина Ромиа званично је одговорила и упутила жеље за срећу и благостање Србије.

У истом смислу упућен је телеграм и швајцарској Влади: „Не желим да напустим Швајцарску, а да вам не изразим своју захвалност за све доказе симпатије којима су ме окружавале швајцарске власти за време мога деветогодишњег боравка у Женеви“.

Њ.В. Краљ Србије учинио је такође и многобројне посете, не пропуштајући да посети  последњи пут и извесна драга места Женеве у Малању, Гран- Каналу,  Фронтенеу и Колоњи.

У 19 часова, 23. јуна 1903, Петар I напустио је са узбуђењем свој мали стан у улици Бело и стигао на станицу Корнавен, где га је већ чекала велика маса народа. Женевљани су научили да кличу: „Живео! Живео! Живео!“, што је се чуло и путем до станице. Један јако одред жандармерије одао је на станици почаст краљевску, док су две даме из вишег женевског друштва уручиле краљу дивне букете цвећа. У 20 часова и 45 минута воз је кренуо. Бурно поздрављен краљ је стајао поред прозора свога салон вагона, док је његова свита из воза отпоздрављала: „Живела Швајцарска! Живела Женева!“

„Знао сам, рече краљ, да ће моји лични пријатељи доћи да ме испрате и поздраве на испраћају, али нисам очекивао тако топлу и импозантну манифестацију женевског становништва.“

Краљевска композиција стиже у српску престоницу 25. јуна у 10 часова. Три пуна дана Београд је био у весељу. Тако је Њ.В. Краљ Петар I почео у клицању и радости, да би само једанаест година касније упознао и своје трагичне дане. Олуја над Европом ближила се ускоро. Сарајевски атентат разбуктао је Први светски рат од 1914 до 1918. Седамдесетогодишњак и осакаћен реуматизмом, стари владар напушта своју повученост у Врањској Бањи и 30. новембра 1914. на вест о повлачењу његових трупа, излази лично на фронт да ту, заједно са њима, подели све опасности, па чак и опстанак у тим часовима. Видећемо га једног дана како пуца, а био је један од добрих мајстора стрелаца женевских стрељачких удружења и то пушком једног погунулог.

Десетковане једном страховитом епидемијом туфуса, четири српске армије војводе Путника имале су једва 25.000 људи. Према њима, међутим, стајали су 300.000 Немаца фон Галвица, 300.000 Аустријанаца генерала Кевеса и 330.000 Бугара генерала  Јекова. Унапређен за Маршала, фон Макензен управља новим нападом!

Петар I Карађорђевић напушта своји земљу на једној артиљеријској кари, упргнуту воловима, а потом прелази Албанију на коњу и пешице. Петог новембра 1918, његов син Александар, Регент Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца улази у ослобођени Београд.

Краљ Петар I умро је 1921, у старости од 75 година, после владавине од осамнаест година.

Александар I, чије је јунаштво за време целог рата задивило његов народ, примио је медаљу храбрости из руку генерала Поа, наследио је оца. Нажалост, несрећни Краљ бива убијен 9. октобра 1934 у Марсељу од усташа. Његов син Петар II , који се за време немачке инвазије у Другом светском рату налазио у Лондону, лишен је свог престола после прокламације Народне Савезне Републике маршала Тита.

И тако сада 1947 године, четрдесет и четири године после оног незаборавног дана, када је његов деда Петар I, одушевљено поздрављен напустио Женеву – у ту исту Женеву улази његов унук Петар II Карађорђевић. Као и деда пре толико дана, прешао је женевску границу и његов унук, унук изгнаник.

ПРИРЕДИО: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

Света вера Православна

Православну свету веру и календар стари,
Духом Светим надахнути Оци нам предали.

Вера наша живоносна и календар прави,
Предање су апостолско Светитељу Сави.

Што с изволи Духу и Светим Оцима,
утврди се браћа моја Светим Саборима.

Светом Сави и Оцима православног рода,
кроз чување тих светиња сијаше слобода.

Те Истине браћо мила верни прихватише,
и по њима у животу смерно се владаше.

Предање је наше Свето, сви га вероваше,
сада, свагда и посвуда деци предаваше.

И ми Срби Светосавци последњих времена,
држимо се Христа Бога, Његовог бремена.

Благ је јарам нашег спаса и бреме му лако,
Православље и календар нека чува свако.

НАРОДНА ПЕСМА

Ангелски црквено-словенски језик

Док је постојала сирота држава Србија и Црна Гора, био сам у једном манастиру на истоку и присуствовао сам у тамошњем храму Литургији. Службу је држао игуман а главни одговорач беше један млађи човек уз подршку монаха. И за време службе која се на „српском“ извођаше, један придошли поче тихо на Црквено- Словенском да одговара а један га монах због тога опомену, и он ућута. Кад дође „Иже херувими“ онај човек лепо на Црквено- Словенском запоја, а монаси га опет ућуташе. А онај одговарач отпева то на „српском“, да је то било тешко одслушати. Кад се служба заврши, насмејани игуман рече одговорачу: „Ето имали смо службу на „српском“ да је сви разуму“. А онај му придошли човек добаци: „Хвала БОГУ да на овакву службу не дођоше они изасланици РУСког кнеза Владимира, РУСки се народ никад не би ПОХРИСТИЈАНИО.“
А кад изађосмо из Храма онај човек (што му не дадоше монаси ни да одговара ни да поје на Црквено- Словенском) приђе оном одговорачу и рече му: „Пријатељу, ја видех да у ову Светињу, коју наши предци Свети Немањићи основаше и службе БОГУ устројише, овај игуман, по твојој музичкој жељи и теби сличнима, узведе ову реформу – држа Божанствену Литургију Златоустога на „српском“ што досад никад није било.“
А одговорач рече: „Ја хоћу на „српском“ службу, да је разумем.“ „А шта да разумеш? Ја видим и чујем по Црквама много више оних који не разумеју Црквено- Словенски, а радије такву службу слушају“, рече придошли човек. У том један од заинтересованих, који слушаше ту расправу, рече: „Ни ја не не разумем Црквено- Словенски, али ми је на њему служба некако тајновитија, узвишенија, свечанија, Божаственија. Не могу то да објасним али ја то тако доживљавам. А на жалост и срамоту моју, нисам ни покушао да Црквено- Словенски научим.“
Нама је у генима, у душама, у срцу нашем Црквено- Словенски јер смо и ми као Свети предци наши Истим Духом Свјатим рођени. Преко хиљаду година се службе Богу врше на Цркевно- Словенском. Па је су ли они луди били? НИСУ. И чему сада ово и коме ово треба? А одговарач рече: „ И наш владика је за „српски“.“ А онај човек га упита: „А знаш ли ти, због чега се држаше онолики Васељенски Сабори? И због чега се тешки и крвави ратови водише и онолико милиона Право-Славних Христијана изгибе? Не знаш. Држаше се Сабори због владика- патријараха и свештеника, палих у ђавоље обмане, прелести и јереси, непоштовања Речи и Заповести ИСТИНЕ Истинитога Господа и Бога нашега, Исуса Христа. Истине Његове коју нам оставише Ученици – Апостоли Његови и Свети оци наши – који то од њих преузеше. Један од првих отпадника бејаше свештеник Александријски Арије – вешт и препреден обмањивач. Кад је Свети Никола чуо његово безумље, толико се разгневио да му је шамар одвалио. А потоњи отпадници бејаху владике – патријарси Цариградски. Македоније и Несторије и да ти даље не набрајам. Апостоли су заповедили. „То што од нас примисте, то има и да предате“, а све оне који то не учине, под анатемом, проклеством ставише. Рекоше: Никакве новотарије ђавоље и реформе његове у Цркви Христовој не сме да се чине. И свак ко то примљено од Апостола и Светих отаца преправља и доправља, на себе и дом свој проклество бремени и гњев Божији на себе и дом свој навлачи и истребљује га. Зар не видите, да сте се већ истребили. Пуста вам села, пусте планине, пусте долине а ова ваша „грађанска СЦГ“ топи се ко чварак на ватри шиптарској. Ви сте сами себи највећи непријатељи јер сте ОТЦА и БОГА вашега оставили.
Сви моји предци, као и сви ваши, 523 године издржаваше турску окупацију и тога блага се не одрекоше. Ни по цену набијања на колац, ни по цену сечења главе на пањ. Јесу ли ваша имена Мујо, Хасо, Ибро, Мериме и Фатиме? Нису. Па што не поштујете то што нам они оставише? Моји дедови, тврди ратници са Куманова, Брегалнице и Солунци и још тврђи БОГОмолници са страхом, трепетом и Љубовљу чуваше и сачуваше Веру нашу Право – Славну у БОГА и аманетом је нама, потомцима, оставише. Мој деда по оцу није „глагољив“ био а по мајци јесте. „По цели дан шта год да ради појаше БОГУ и Славеше Га“, тако моја мајка казиваше о њему, и још казиваше да је са детињом радошћу говорио: „Нама Право – Славним Христијанима, ОТЦ наш и БОГ наш, дао је Свечано Облекло – Ангелски језик за разговор са Њим.“ И тим Ангелским језиком, званим Црквено – Словенски и писаше и говораше са ОТЦЕМ нашим, БОГОМ нашим и Слављаше га, Благодарећи Му за свје и свја, а посебно за бројни пород којим га БОГ дарова. Свето Писмо им је било упаљени фењер с којим су кроз мрак овога света ишли и изишли ка ОТЦУ свом и БОГУ свом и стигли у ОТЦчество своје. И не могу ја сада да оставим Пут којим иђаху сви моји предци и за твојим владиком да кренем.
А одговарач се успротиви: „Зашто мој, он је наш, па и твој.“ А овај човек му рече: „Ја чујем и видим ове сироте „грађане“ (који учише и научише да су постали од мајмуна), те једни навијају за једне играче а они други за неке друге, и трче за тим њиховим да их гледају, и то дебело плаћају. Тако исто и за онима што им певају, скупе се на десетине хиљада и то још дебље плаћају. Тако трче и за оним „политичарима“ што им чешу уши са „боље“ и то најскупље плаћају. А ја идем за Оним Кога ми Завети и Аманети тврди наложише, за Сином Божијим и Сином човечијим Господом и Богом нашим Исусом Христом. И данас се свечано облекох и дођох у Цркву Његову да Га Славим и да Му Благодарим а ви, вукови ђаци, до гола се скинусте у вуково дроње – „српски“ угурасте и истерасте ме. Али ћу ја и даље да се држим Тврдог Пута – Светих Немањића. На ком језику они славише БОГА? На оном на коме наш Родоначелник Стефан – Симеон Немања на самтрној постељи остави завет: Свјакоје диханије да хвалит Господа. То је Завет за свакога ко осећа да је од Рода његова. Тај Завет испоштовали су и поштоваће сваки СРБ и СРБкиња и СРБче.
Када ми мајка у дубокој старости онемоћа, одох да је чувам. Она се увек повлачила „ у свој клет“ кад се БОГУ молила. А једног дана ми рече: „ Сине! Ајд ти као мушка страна очитај Оче наш.“ И ја почех на „српском“. Кад она сва у страху, као да сам неку страшну хулу на БОГА рекао, рече: „Каква ти је то молитва?“ А ја у чуду кажем: „Па, Оче наш.“ А она мени: „НЕ, то није ОТЧЕ наш.“ А ја рекох: „Ајд ти.“ А она са страхом и трепетом као да пред њом сам Господ у Сили Својој стоји, осени се Крсним знамењем, крстно прекрсти руке на груди и поче тихо: ОТЧЕ наш, иже јеси на небесјах, да свјатитсја Имја Твоје… и кад заврши рече: „То је ОТЧЕ наш, и ако хоћеш БОГУ да се молиш, тако да се молиш или боље да се не молиш.“
Кад неко хоће са Французима да разговара учи француски, а са Немцима онда учи немачки. А за разговор са БОГОМ се учи Ангелски Црквено – Словенски Језик. Тај Језик је свечана одежда за душу, срце и уста – језик човечији. То је језик Духовни, и не може да се преведе ни на који земаљски – материјални језик, па ни на ту вуковицу, звану „српски“. На том Језику, Црквено –Словенском, могу да се искажу најфинија и најдубља осећања радости, туге и жалости човечије. Тај Језик, за разлику од „српског“ (који има три степена поређења), има чак седам степена поређења: мало добар, па добар, па добрији, па бољи, па бољији, па најбољи, па још више од тога. Ко у ово не верује нека узме Речник Црквено- Словенског, професора Богословије, проте Саве Петковића, па нека погледа. У Речнику се за скоро сваку реч Цркево- Словенског духовног израза даје неколико „српских“ израза (негде чак седам израза) и онда се по „смислу“ одређује који највише одговара. То је Језик над свим језицима, то је НадЈезик.“
А тада један добаци: „Па нису ли сви језици од Бога равноправни?“ А онај човек рече: „У Делима Апостолским лепо пише: Испунише се Апостоли Духом Свјатим и почеше говорити другим језицима – тада знаним и познатим. Узмите па прочитајте Свето Јевангелије по Марку шта пише у задњој глави. Тамо, Господ и Бог наш Исус Христос (пред само своје Вознесење на небо) каже: А знаци онима који вјерују у Мене биће: Именом мојим изгониће ђаволе, и Језицима проговориће новим. Чујете ли шта је Господ рекао, проговориће се новим језицима за које се тада није знало, нити чуло, нити пак говорило. А суштина и срж тих Његових речи је да ће те нове језике проговорити само и једино оно који буду веровали у Њега. Они који се буду исказали и доказали делима Вере и Љубови прем Њему – Сину Божијем и Сину човечијем. Потражите себе сви ви „вуковци“ у тој ИСТИНИ.
Од тих нових језика за Слављење, Благодарење и Молење БОГА, изгледа да су ГРЦи међу првима а ако не и први од Господа и Бога нашега добили Нови Језик.
На том Англеском Језику ГРЦи Слављаху, Благодарјаху и Мољаху се Богу у оном прекрасном Храму Божијем, Светој Софији (који подиже наш СРБ велики цар Јустинијан), кад стигоше они изасланици великога РУСкога кнеза Владимира. И то што чуше, видеше и доживеше тада, књазу својему овако пренеше и рекоше: „Светли књаже, ми бејасмо ван себе, не знајући дал смо на земљи ила на небу.“ А то не рекоше они изасланици што из џамије мухамеданске, из Меке дођоше ни они што од Латина из Рима дођоше. И по том Сведочанству, кнез Владимир у Христа се крсти и у Христа се облече а потом и сав народ РУСки ПОХРИСТИЈАНИ. А када се наши предци изказаше и доказаше делима Вере и Љубови у Господа Нашега Сина Божија и Сина човечија, Промислом Божијом бејаху послана браћа Кирило и Методије да им оДухове језик и у Ангелски преведу. И започеше, а ученици њихови Свети Климент и Свети Наум то окончаше. И тај Ангелски Језик за Слављење. Благодарење и Мољење БОГУ и ОТЦУ и СИНУ и СВЈАТОМЕ ДУХУ зове се Церковно – Славиански, само име му каже који је то Језик. Господ наш рече: Где сте вас два и три сабрана у Име Моје (да Славите и Благодарите БОГУ) онда сам и ЈА међ вас и то је ЦРКВА Његова. А оно тамо где се сбирамо да Славимо БОГА је Храм Божији. А ко су и шта су Славиани? Па то су они који Славе БОГА, или Слововни – преведено Слово в – ни, Господ у нас. Ту загонетку је Свети Јован Богослов и Јеванђелист у његовом Јевангелију разрешио. Ту Истину су сви наши предци знали. Слововни су највиши вид сродства који постоји на земљи и Господ је њима и дао Језик где год да се нађу Слововни да могу на истом Ангелском Језику да Славе Бога и у Охриду, и у Крушевцу, у Сибиру, и на Аљасци и на Татрама и у Трнову Бугарскоме. Најумнији СРБ после Светога Саве, други Златоуст, пети Јевангелиста како за њега казује преподобни ава Јустин ћелијски, наш Свети владика Николај када су га питали „вуковчићи“ – настављачи затирања СРБскога Народа, зашто се он увек и само на Црквено – Словенском моли БОГУ одговорио је: „Нисам ни сеоски свињар а ни говедар, па да на језику на коме гоним неразумну стоку, на њему и БОГУ да се молим. А Богу Слава нисам ни марксизмом ометен у развоју па да изводим револуцију и правим реформе у Цркву Христову.“ Господ наш рече: Овце моје гласа мога слушају, и ја знам њих и замном иду. И овце Његове Господ потрди и овери Печатом Његовим и ево хиљаду година на њима Светима: Кирилу, Методију, Клименту, Науму, Немањи, Сави, Јоаникију, Петру, Василију, Николају Прст Божији стоји – Мошти им чудотворне. И сада ја вас питам: да ли за њима да идем и Ангелским Језиком, Церковно-Славјанским, БОГА да славим, или тај Пут да оставим и да за једним сиротим несрећником – отпадником од Вере Православне а покатоличеним унијатом, удатог за католкињу, духовног и умног инвалида кренем? Када бисте ви о њему истину знали огадило би вам се не име његово но и сама помисао на слово в. И тај несрећник је глуварио по свету залуђујући слабоумну и слаборазумну светину са једним безвредним папиром – докторант Философијских и књижевних наука – и наишао је на једнога исто таквога „докторанта – сатаниног“ испранога мозга на париској Сорбони, и тај је био председник ондашње скупштине Кнежевине СРБије и прогура он „вуковицу“ у скупштини и зацари се несрећа у овом винограду Божијем. И тај несрећник за којим ви буљате – вук црнчић – по Промислу Божијем је од стране његових обожаваоца – вуковаца сахрањен изван Храма Саборног, Светог Архангела Михаила у Београду. А гроб му је тако постављен (као и ономе другоме несрећнику Доситеју) да по цели дан по њима тапају и газе они, којима се „његовим“ – „српским“ осиротише Службе Божије. Пошао ја на Службу БОГУ у тај храм, кад једна жена пред улазом с леве стране стоји и пита ме: „Извините, чула сам да је овде сахрањен Вук Караџић, а где му је гроб?“ „Па ето жено, на сред гроба му стојиш и газиш по њему, намирујеш му се за дуг који је према теби и свима нама учинио. Да није било њега и његове реформе. СРБскога у „српски“, не би ни ми сада имали ову расправу и поделу, но би за ово време Славили и Благодарили БОГУ у псалмима, и у духовнијем пјенијима како нам заповеди Апостол Павле, и то псалмима, и у духовнијем пјенијима како нам заповеди Апостол Павле, и то Англеским Језиком“.
Сви Слововни од Охридских до Балтичких и од Дрезденских до ВладиВоисточких имаху Радост Истине Истинитога у срцима својим и једним устима, једним серцем и једним Језиком Слављаху БОГА и ОТЦА нашего. Ено запис тога. Када после 433 године турске окупације, и то само окупације а не робовања (како лажитељи комунисти уче), француски сенатор и песник дође да види да ли има и један Православни Христијан преостао од турског затира. И прође Србију уздуж од Шапца до Цариброда, и виде: На све стране по пољима Радосну СРБску младеж која поје… и виде: Дуге колоне Радосне деце која излажаху из Цркава, које се на све стране граде, и из школа. И виде тај Француз Алфонс Л`Мартен Ћелекулу код Ниша, и стаде човек и записа: А од куда Та и Толика Радост у том епском народу? Радост Истине Истинитога БОГА у срцима њиховијем бејаше. А година када он то виде и записа бејаше 1833- ћа, када су Турци ту још владали. Чудо – „робље“ које поје, „робље“ које је Радосно – чудо невиђено. А КО храни Радост? Радост Храни Љубов БОЖИЈА. А којим делом СРБски народ исказа и доказа своју Љубов према БОГУ и ОТЦУ својему? Чујте добро шта наш Свети владика Николај заветова: „Када би се сва крв СРБскога Народа проливена из Љубови према БОГУ и ближњима повратила у једном часу корито реке Дунава било би претесно да је прими.“ А други сведок који прође Албанску голготу, Патријарх Димитрије, заветова: „Не постоји ни једна стопа земље у овом Божијем Винограду, званом СРБија, која није натопљена крвљу синова наше Свете, Право –Славне, Христове Цркве.“ А како се ми према томе СвеБлагу, Љубови Божијој, пенесосмо? Благу које је са толиком крвљу КУПЉЕНО? СРБ – то је једини национално име у Европи чије се значење изгубило. Нагађање, да је реч СРБ, ово или оно, је само нагађање. Име СРБ је тајна дубока и скривена као и сва судба СРБског народа. По промислу ОТЦА и БОГА нашега, сретох једног старину, и он ми даде кључ за улазак у ту тајну и рече: „Наше име СРБи је кованица, и сковано је од почетних речи Слова наше Особености, а треће Слово означава БОГОљубије нашего народа. А када научите Црквено – Словенски даће вам се Откровење и на она два прба Слова. Па зар то треће Слово у нашем Имену СРБи онај несрећник вук његовом његовом операцијом не окрену у „п“, а шта се крије иза њега? Па слово „п“ је почетно слово „мајмунових потомака“ – пролетера – које је њихов идола Маркс, позвао на рат против БОГА, и Божијих Право- Славних Христијана и само и једино против њих. На Цркевено- Словенском постоје само две речи „срамотне“ а то су „стид“ и „срам“. А тај ваш „српски“, што хоћете на њему БОГА да Славите, па не знам да ли у свету има језика погоднијег за хулу на БОГА и на сву Божију Творевину, и за псовање.

МИЛОРАД ТОДОРИЋ