Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Расуђивање

У вихору житељских потешкоћа, када се душа хришћанска сусреће и бори са разним искушењима и у тренуцима када мисли и дилеме надолазе као плима, застанимо и искористимо тај трен, као неочекивану драгоценост, да реално сагледамо стање у којем се налазимо и да пробамо да разумемо преобилну љубав Божију према нама, љубав која нас није оставила да пропаднемо и да, када се душа сусреће са суштинским питањем: да ли сам на правом путу; увидимо да Божија милост, увелико, кроз безбројне ситуације, учи нас, руководи са нама и неповређене изводи на прави пут, пут који води у живот вечни.
Уколико ли само наврата, наше деловање и наши поступци нису били достојни живота једног хришћанина али и тада, иако недостојне, умило нас је и очистило Божије милосрђе и искрено, да ли смо, за сваки такав пад принели пред Господа нелицемерно и достојно покајање орошено сузама. Не верујем. Па ипак ни тада Господ се није гневио на нас.
Да ли је таква природа човека да чим се нађе у безбрижности и благостању, у већини случајева заборавља на Бога и престаје да увиђа циљ хришћанског живота и непроценљиво олако мења за безвредно, чинећи себе неразумним, занемарујући и Бога и вечни живот за шаку безвредне прашине и излишних осећања.
Зато, чини ми се, као што нам је ваздух потребан за овоземаљски живот, за живот вечни, неупоредиво више потребна су нам и искушења јер нас отрежњују, очишћују, кроз искушења ослобађамо се непотребних и штетних сањарења и кроз њих душа хришћанска само хрли Господу јер увиђа где је спас и спознаје ко је заиста роду хришћанском највећи доброчинитељ и утешитељ, једини Бог, Христос, Спас наш.
Не бежимо зато од искушења, ма колико болна и исцрпљујућа била јер ипак су она вид Божије терапије над нама и као што, без сумње, од земаљских лекара узимамо горке лекове за оздрављење телесно, неизрециво више, са вером, без преиспитивања треба за духовно оздрављење да се користимо искушењима, као благодатном леку и да се препустимо Божијем промислу и чврсто, без клонулости ходимо тесним али животворним, Христовим путем.
Признајмо зато, душа без вере је празна, душа без љубави је безвредна а душа без Христа је већ и у овоме животу мртва и непостојећа и док је још времена, својом спознајом греха, исповешћу и покајањем вратимо се под окриље Божије молећи Христа да као што је васкрсао и Лазара, васкрсне и душе наше из греховне смрти, да се повратимо и живи будемо и озарени говоримо: ,,Господе Исусе Христе, слава Теби“.

ЗОРАН ПЕТРОВИЋ

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

По Грчким светињама

Манастир Св. Никодима Светогорца

 

Манастир Св. Никoдима налази се у Грчкој области Гуманица у прелепом амбијенту медитеранске климе на невеликом узвишењу. То је мушки манастир и једини у целој Грчкој који је посвећен Св. Никодиму Светогорцу. Метох је манастира Св. Симеонапетра на Светој гори. Овде се припремају монаси за одлазак на Свету гору, да би се поново вратили у манастир Св. Никодима. Постоји стално кружење монаха између ова два манастира. Сада има око тридесет монаха и овде можети чути вероватно најлепше византијско појање у целој Грчкој.

Основан је пре 29 година и њему се налазе мошти Св. Никодима Светогорца, док се глава налази у Кареји. Св. Никодим живео је у XVIII веку. Живео је уобичајеним монашким животом, а истицао се кротошћу и смиреношћу. Преподобни Никодим  написао је и припремио за штампање много књига. Једна од књига коју је преуређивао је „Невидљива борба“. Канонизован је 1955. године.

Манастир  су градили монаси са својим игуманом Хризостомом, без архитекте и грађевинских инжењера. Кад погледате та прелепа здања онда схватите да је то Божије чудо. Црква је посвећена Светим анђелима. Имају добру столарску радионицу. Баве се штампањем књига и брошура али само за сопствене потребе.

Поред  моштију Св. Никодима Светогорца налазе се још и мошти: Св. Анастасије, Св. Арсенија Кападокијског, Св. Нектарија Егинског, Св. Апостола Филипа, Св. Филимона.

Монаси заједно са својим игуманом су сведоци свакодневних чуда Св. Никодима.  Једно од чуда је следеће. Петнаестог марта,  касно по подне су дошла два мушкарца у манастир и украла два дела моштију од укупно три.  Све је пријављено полицији, која је безуспешно трагала. После месец  дана јавио се свештеник из суседне митрополије, кога лично знају у манастиру. Позвао их да дођу по мошти и испричао им причу. Док је радио по цркви ушао је мушкарац и замолио да се исповеди. Кад је стао пред свештеника он је само плакао и није могао да проговори. Свештеник да би олакшао исповест набрајао грехе… Када је успео да проговори рекао је да је украо мошти и да не жели да их врати али мора под притиском свеца. Св. Никодин му је четири пута долазио и рекао:  „Чедо моје, врати ме у мој дом, одакле си ме узео. Довољно си ме намучио“. Мошти су неоштећене враћене у манастир. Свештеник није открио индетитет лопова полицији. На притисак полиције рекао је да он гарантује да се лопов искрено покајао и да неће више красти мошти.  Братији је драго да Св. Никодим који је живео на Светој Гори овај манастир осећа као свој дом.

Манастир Св. Ђорђа

 

Недалеко од манастира Св. Никодима око двадесетак километара налази се манастир Св. Ђорђа. То је женски манастир стар двадесет година. Како је манастир сређен, препун цвећа, медитеранског шибља тешко да можете да поверујете у то.

Црква посвећена Св. Ђорђу и изграђена је 1820. године. Црква је фрескописана и била парохијска црква до пре двадесет година.  Село је опустело јер није било воде и струје и људи су се иселили. Црквене власти су одлучиле да је претворе у манастир.  Поред старе цркве изграђена је нова посвећена  чудотворној икони Мајке Божије „Утешитељка“. Икона се налази на Светој Гори а у цркви је копија. Данас овде живи сестринство од двадесетак монахиња, са врло строгим типиком. Само пар њих прича. Из скромности не воле да се о томе прича.

Да би се наши читаоци укрепили у овим тешким временима преносим им подвиге.  Сестринство се бави: ткањем, дрводељством, раде ткање са златом, праве слатка, ушећерено  воће, колачиће за продају.

Манастир је чист, уредан, пун цвећа и необично је што имају мини зоо врт. Сестринство држи: срне, јелене, ноја, зечеве, птице и многе друге животиње. Све је то смештено у бујно растиње. Подсетићу вас да је село опустело јер није имало струје и воде.  „Што је човеку не могуће Господу је све могуће.“

У време цара Душана Српско царство је било све до Солуна, што значи да се ови манастири налазе на некадашњој Српској држави.  Најбезначајнији кутак оба манастира је уређен, чист, складан. Монаси су срдачни, пуни љубави и добродошлице према посетиоцима.  Типици су веома строги.  Ако не можемо да повратимо територију коју смо изгубили онда бар ревност и љубав која се види и осећа у овим манастирима.

МИЛКА ПАВЛОВИЋ

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Југославија је мртва

ЕКСКЛУЗИВНО!

 

Читаоцима „Гласа са Цера“ ексклузивно доносимо још један мање познати чланак генерала Милана Недића о Југославији. Свесни да и даље постоје југоносталгичари вашој пажњи препоручујемо овај текст.
Југославију није измислио српски народ, који је у својим народним песмама певао само о српском имену и српском јунаштву. Југославију није хтео српски народ, који се вековима борио само за српски „крст часни и слободу златну“. Други су имали интереса да се Југославија створи. А сада ето дошао је дан да су се и њени творци одрекли свога дела. Она више није потребна ни њима ни Енглеској, чији је она била жандарм на Балкану. Сада се у енглеским империјалистичким рачунима појавила друга потреба за новом Централном Европом, која би њом имала да служи у будућности.
Југославију су измислили „мајстори са мора“, као што су некада били измислили Илирију. Али тада, када се вештачким илирским именом хтело да збрише српско, које се са чашћу било пронело кроз целу Европу, устали су највиши претставници Срба и ставили свој вето. Вук је бацио крилатицу „Срби сви и свуда“, Светозар Милетић је 1846. говорио: „Ми имамо своје народно име које никоме не натурамо, али кога се никоме за љубав не можемо одрећи. Хоћемо да останемо Срби“. Лукијан Мушицки је огорчен испевао тада оду, која је постала програмом свих Срба:

„О, име рода.
Неће те срећни син изневерити.
Светиња с’ Народу Ти Српском.
Свештеник је сваки Сербљин
при свештеном огњу твоме“.

Када су други због својих рачуна, а против Срба, почели да стварају Југославију, заморен дугим борбама српски народ је пао у замку и узалудно је само још стари државник Никола Пашић бранио српско име и српску државу. Једино су као носталгична опомена остале да звоне у сећањима његове речи: „Србија, наша Србија још увек постоји“.
Данас од Југославије беже и „мајстори са мора“, јер су постигли оно што су хтели: увукли су српски народ у њу, искористили га, издали га и упропастили. И зато би било смешно, да није то све жалосно и трагично, када се међу нама нађу и такве мудре главе, које о Југославији још и данас сањају. Сигурно да је смешно када ми, који нисмо хтели Југославију, који смо због ње смртно настрадали, једино ми је бранимо и богорадимо, да се опет нађемо на купу са „браћом“ која нас неће. (…)
Наши назови политичари лутају по магли стварајући опет државу без припита народа, ни свог ни оних других, које увлаче у тако луду комбинацију.
Ми Срби имали смо довољно од Југославије. Не само да нећемо, овако жртвовани од ортака у њу, него нећемо уопште да чујемо за њу, за ту перфидну комбинацију коју је време прегазило и које у Новој Европи неће ни бити.
Зашто српски народ неће више Југославију?
Зато што је српски народ имао своје часно и светло име, које му је у Југославији угушено и упрљано.
Зато што је српски народ имао своје стегове славе и победа, које је заменио другима, под којима је познао само срамоту, расуло, пораз и уништење.
Зато што је српски народ био народ чојства и јунаштва, док су у Југославији они који су је измислили, покушали да га претворе у народ никоговића.
Зато што је српски народ држао изнад свега своју задату реч, а њу су му у Југославији згазили и њега вероломником учинили.
Зато што је најзад српски народ имао своју велику народну кућу, вековном тешком борбом стечену, а која му је у Југославији раскућена.
Зато трошити узалудно народну снагу око непостојеће Југославије, значи не само млатити празну сламу, већ директно радити против интереса свога властитог народа. (…)
Југославија не може васкрснути, јер је неће ни њени творци, ни њени народи, па ни ново време ни Нова Европа.
И они преварени, верне слуге лоших господара, свршили су. Једино спасење и опроштај могу добити ако се врате Мајци Србији као покајници и заблудели њени синови, који су јој толико несрећа и јада задали својом службом туђину. Јер, доиста, једна тешка трагика лежи у кобној чињеници да су они, залуђени и заведени, који су мислили да служе својој земљи и своме народу у ствари били баш његови највећи крвници.
Само политички слепци не виде ново време и истину. Југославија је мртва и неће се више повратити. (…) Али зато ми можемо, као некада Доситеј Обрадовић, из пуног иако окрвављеног срца да узвикнемо: „Сербија је наша избављена“, јер њену судбину држимо ми у својим рукама.

ГЕНЕРАЛ МИЛАН Ђ. НЕДИЋ

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Хероина Дарја Александрова

Све је добро док се памти. Заборав и време полако гасе сећање на јуначке догађаје из наше блиске прошлости. Ко зна колико је великих људи и њихових херојских дела заборављено? Колико невероватних подвига и судбоносних прича више неће бити испричано.
Није за то крив само наш заборав већ и време у коме живимо јер је од нас направило заборавне људе који се не сећају шта је јуче било а камо ли… Живећи деценијама у кризама и у свим њиховим облицима, нестало је интереса да се памти, а и велики они који нам кроје судбину, такође немају интереса ни времена да нам помогну у томе. Ипак, остали су срећом они ретки, често невидљиви и неприметни истраживачи, којима се још увек зажаре очи када из заборава спасу и испричају неку дивну причу.
То је управо прича о Дарји Александровној, Рускињи из Санкт Петербурга, милосрдној сестри, болничарки, добровољки, хероини из 1914. године. Прича о жени невероватне пожртвованости и храбрости заслужила је да се исприча и отргне из заборава.
Тешке борбе вођене у Јадру, на почетку рата, настављене су са још већом жестином после Церске операције. Решени да се освете за неуспех на Церу и да коначно поразе српску војску, Аустроугари предузимају нову офанзиву на Дрини. Већ 8. септембра 1914. године успешно форсирају реку Дрину између Љубовије и Зворника са циљем да заузму планински гребен Гучево – Борања – Јагодња – Соколска планина и освоје Ваљево. Прегруписана аустроугарска 42. дивизија 13. септембра 1914. године прелази Дрину код Аде Курјачице. Српске положаје бране Дринска дивизија II позива и делови Тимочке дивизије II позива. Борбе су жестоке и крваве. Губици огромни на обе стране. Само у једном дану аустроугарска 42. дивизија изгубила је 2000 војника и 40 официра. О тим догађајима говори ратник и учесник борби на Дрини ђенералштабни пуковник Никола Љ. Христић.
*
“Време чини своје, гробови се заравњују и нестају, а успомене бледе. Заборављају се један по један они – и живи и покојни – чијим је делима створена данашња наша Краљевина, па је заборављена и Дарја Александровна, Рускиња погинула на Гучеву 1914. године.
Био сам један од сведока ненадмашне храбрости коју је Дарја показала на неколико дана пре своје смрти, за време борбе коју су 1. и 2. септембра 1914. Године (датуми су по старом календару, прим. прир.) водили на Дрини делови Дринске дивизије II позива са 42. Аустроугарском дивизијом, па желим да са ово неколико редака оживим успомену на ову нашу руску сестру, која је чак из Санкт Петербургадошла нашој војсци и негујући српске рањенике, за њих и живот положила.
31. августа, у зору, 42. аустроугарска хонведска дивизија напала је десни одсек Дринске дивизије II позива и у току дана успела да се пребаци на аду Курјачицу. Десни одсек од ушћа реке Јадра па закључно са адом Курјачицом – био је следећи: Дрински коњички дивизион II позива (штаб 2. и 3. ескадрона), 1. и 2. батаљон и митраљеско одељење пешадијског пука II позива, 1. Дринска батерија II позива, 7. Дринска батерија I позива, Дрински Пионирски полубатаљон II позива.
Коњички дивизион у коме сам тада био командир 2 ескадрона и Пионирски полубатаљон провели су ноћ 30-31. августа у селу Козјаку, као одсечна резерва.
31. августа око 3 часа чула се у правцу Дрине артиљеријска и пушчана ватра, која је из почетка била слабија, али се сваког часа појачавала, тако да се пред зору претворила у непрекидну грмљавину од које су се тресле куће чак и у Козјаку. Било је јасно, да непријатељ почиње прелаз преко Дрине, те командант дивизиона нареди: “Седлање”. Тек што смо заседлали, стиже заповест команданта десног одсека, да се дивизион стави на расположење командатну 2 батаљона 3 пешадијског пука II позива. Команде команданта дивизијона: “Уздај” и “Јаши”, извршене су за трен ока, те одмах пођосмо ка Дрини, испочетка касом, а затим галопом. У колико смо се приближавали Дрини, све су чешће пролетали изнад и око нас непријатељска пушчана и митраљеска зрна.
Код једне шумице, између пута Лешница-Лозница и Лукића колибе, командант дивизиона командова: “За борбу пешке сјаши”, што је извршено као на егзерциришту. Из опрућеног галопа, ескадрони су се зауставлили као укопани, а уз звекет сабаља и мамуза, коњаници су слетели са коња и откопљавајући карабине потрчали за својим официрима. Сјахали ескадрони кренули су одмах стрељачким стројем напред ка Дрини. Ишли смо кроз високе кукурузе те нисмо ништа могли видети ни ми ни непријатељ, који нас стога није ни гађао, његова пребачена зрна прелетала су високо изнад наших глава, те нисмо имали никаквих губитака.
Око 6 часова стигли смо до Куртовићеве колибе на левој обали Дрине, према ади Курјачици. Ту се налазио командант 2. батаљона V пешадијског пука II позива, који нареди да се мојим ескадроном одмах појача лево крило одсека, који је пред надмоћним непријатељем почело попуштати, 3. ескадрон остао је привремено у резерви, код Куртовићеве колибе.
Положај додељен мом ескадрону био је на ивици једног обронка испред којега се протезао густи врбак у коме се није ништа могло видети, али се осећало да је непријатељ близу, не само што су непријатељски војници пуцали на нас из непосредне близине, већ се чуло како на нашем језику разговарају. Од једног непријатељског војника у маxарској униформи, који је носећи муницију залутао и од наших био заробљен, сазнали смо, да је према нама 42. хонведска дивизија.
Непријатељски војници гађали су искључиво распрсаквајућим метцима тзв. “Einschusspatronen”. Зрна из тих метака била су тако осетљива, да су експлодирала и кад ударе у гранчицу или лист, а у човечијем телу правили су страшне ране.
Моји војници нису имали шанчаног алата, оно мало што су добили у Ваљеву за време мобилизације погубили су и побацали, а нису сачували ни онај аустријски који сам им раздао после Церске битке. Да би се сачували од убивствене непријатељске ватре, морали су копати стрељачке заклоне голим рукама, што им није било тешко, јер је земљиште било песковито и размекшано кишом која је прошле ноћи падала. За кратко време цео ескадрон био ватре што је и било главно, јер је непријатељска артиљерија, не могући осматрати своје метке и бојећи се да не дејствује на сопствене трупе, пребацивала преко наших положаја.
Услед тако срећних околности, ескадрон је тога дана имао незнатне губитке, погинуо је каплар Јован Марић и рањен резервни поручник Александар Качаревић, сада већ покојни. Рана поручника Качаревића била је необична, осматрајући непријатеља, био се наслонио рукама на грудобран и у том тренутку једно експлозивно пушчано зрно удари у земљу поред његове десне руке која буде повређена од земље и парчади самог зрна, изгледала је, као да је избодена иглама на стотину места из којих је липтила крв. До смрти остао је сакат у десну руку.
По прекидима пешачке ватре и по повременом појачавању артиљеријске, закључили смо да непријатељ наступа врло лагано.
Најзад, зауставио се пред самим нашим рововима, нисмо никога могли видети али смо по жагору непријатељских војника закључили, да нису даље од 50-100 метара. Напред више нису могли, јер су им губици, како смо доцније сазнали, били огромни. У једном тренутку престаде ватра и чусмо како неко у непријатељским редовима виче: “Напред, напред! Разумете ли ме? Напред!“.
Узбуђени помишљу, да Немци воде Словене против Срба, моји официри и ја запевасмо наивно “Хеј Словени”, нашта непријатељски војници одговорише такође песмом која нам се учини позната, али речи нисмо могли разабрати.
Завршавајући песму, непријатељ је поново отворио највећу ватру, нашта смо ми одговорили истим начином, те је борба продужена до мрака, када је мој ескадрон повучен у резерву код Куртовића колибе, где се већ налазио командант дивизијона са 3. ескадроном.
Цео коњички дивизион био је дакле у резерви, али је у ствари и даље био у I борбеном реду, јер је од непријатеља био удаљен 200-300 метара, а земљиште потпуно брисано од пушчане и митраљеске ватре, с тога оба ескадрона развијени у стрелце, посели су ровове на 20-30 метара пред Куртовићевом колибом, а због тока Стараће и Дрининих отока, у распореду који није одговарао ни једном војничком правилу. На пример лево крило мог ескадрона ослањало се на пешаке у I борбеном реду, а десно крило било је иза првог реда, и с тога у II борбеном реду, према томе, два моја вода дејствовали су све време на непријатеља, а два нису могла отворити ватру, јер би гађали наше пешаке. 3. ескадрон, који је био десно од мога, није имао никога од наших пред собом, те је стварно био у I борбеном реду и дејствовао је све време.
Непријатељска ватра није готово никако престајала, стотинама експлозивних зрна распрскавала су се пред нама, над нама, и иза нас, тако да нисмо смели устајати из ровова, а како је киша лила као из кабла, провели смо ноћ лежећи у блату.
1. септембра изјутра престала је киша, а непријатељска ватра престајала је повремено. Уморан после непроспаване ноћи, задремао сам, но како сам био мокар и прозебао нисам могао заспати.
Лежећи овако у полусну, одједном приметих једну жену која је стајала у рову и преко грудобрана – потпуно незаклоњена – замишљено гледала у непријатељске положаје. На себи имала је српску војничку блузу и затворене боје сукњу, за оно време “краћу” тј. до чланака. На глави је имала шајкачу коју је набила била до ушију, тако да јој се од смеђе косе видео само по неки прамен, што је такође у том времену био изузетак.
Била је бледог лица, не особито лепог, али врло симпатичног израза. У необичним ситуацијама све изгледа обично, па се ни ја нисам много зачудио, видећи како ова жена гледа смрти у очи. Запитао сам је: “Шта ћете ви ту?”. Она ми одговори рђавим српским језиком, да је дошла ту да превија рањенике, показујући на отворену кожну торбу пуну лекова и завоја, коју је носила преко рамена. По говору познао сам одмах да је Рускиња, те продужим разговор на руском језику. Рекох јој, да не треба тако да стоји јер је непријатељ близу, а сада не гађа само за то, што никога не види, (сви наши војници били су заклоњени у рововима), али чим њу спази отвориће ватру и убиће је сигурно. Одговорила је равнодушним тоном, да се она смрти не боји, једино се боји да не буде заробљена.
Устао сам тада из рова и позвао је у Куртовића колибу, која је била одмах иза нас. У колиби и око ње било је неколико коњичких и пешадијских официра, који су били изашли из ровова када је непријатељ прекинуо ватру, а ту је био готово стално и командант одсека. Један од официра имао је и литар ракије, те се сви мало поткреписмо, а понудисмо и Рускињу, с којом отпочесмо разговор. О себи није нам много причала, рекла нам је само да се зове Дарја Александровна, да је из Санкт Петербурга и да је дошла да као добровољна болничарка негује наше рањенике. Нисмо је ни много испитивали, нити и данас знам, откуд она ту код нас, тј. да ли јој је наређено и од кога, или је чувши борбу дошла сама?
У томе времену, 1. септембра пре подне, за Дарју није било много посла, јер је у борби настало затишје, те је било мало рањеника и сви су право са положаја евакуисани у позадину. Тим затишјем користили су се и наши комесари те су донели ручак – месо без чорбе и хлеб – за цео дивизијон. Дарја, која ништа друго сем лекова, није имала, ручала је са нама пред Куртовића колибом. За време ручка непријатељска артиљерија отворила је такву ватру, да се земља тресла. Батеријски плутони ређали су се један за другим, али су аустријски шрапнели прелетали високо изнад нас и и распрскавали се далеко позади по шумарцима, у којима, сем наших коњоводаца, није било никога.
Ову артиљеријску ватру ми смо војници мирно поднели, једно што смо били на то навикнути, да друго с тога, што смо знали да непријатељ из бојазни да не би гађао сопствене трупе, неће скратити одстојање.
Али је било за дивљење држање Дарје, на њу ни најмање нису утицали ни страховита грмљавина топова ни фијук граната и шрапнела изнад наших глава. Остала је мирна и равнодушна према свему што се око ње догађало, као да је у Санкт Петербургу а не на Дрини.
Цело пре подне вршене су припреме за напад, који је био наредио командант Дринске дивизије II позива, зашта је као појачање трупама на Курјачици упутио 1. батаљон XV пешадијског пука II позива.
Коњичком дивизиону наређено је, да за време напада остане у резерви на дотадашњем положају, с тога се око подне вратимо, и Дарја са нама, у исте наше ровове – пред Куртовићем колибом – из којих смо били изашли ради ручка. Одмах затим наши пешаци прешли су у напад, те је отпочела паклена пушчана и митраљеска ватра десно и лево од нас.
Дарја ме тада упитала да ли постоји опасност да будемо заробљени, понављајући да се само тога боји. Рекох јој да је то искључено, али да може лако погинути, нашта ми је равнодушно одговорила, да јој је то свеједно.
Напад је испочетка успевао, али су наши имали тешке губитке, те код Куртовићеве колибе почеше пристизати рањеници, лакше рањени долазили су сами а теже рањене доносили су носиоци рањеника на носилима направљеним од грања или пушака и шињела. Зашто су баш овде прикупљани рањеници, да ли је ко то наредио, или су доношени зато што је ту био командант одсека, не знам, тек место није никако било подесно за превијалиште, јер је било отворено, без икаквих заклона – сем Куртовићеве колибе у којој је могло стати највише 5 – 6 људи – и потпуно брисано од непријатељске ватре. Чим су стигли први рањеници, Дарја је изашла из рова, отишла њима и почела их превијати. Видећи да се она сама мучи, а како непријатељ није на наш дивизијон дејствовао, изашао сам и ја из рова и помогао Дарји. Рањеници лежећи на земљи били су колико толико заклоњени, али је Дарја била тако изложена, да смо сваког часа очекивали да ће погинути. Позвали смо је више пута да дође к нама и то знацима, јер нас због топовске и пешачке пуцњаве није могла чути, но Дарја би сваки пут одмахнула главом смешећи се и остала је седећи тако код рањеника читав један сат, јер је толико трајала та ватра. За то време многи су рањеници понова рањени или убијени, али њој није било ништа.
Најзад престаде ова паклена непријатељска ватра, и мало постиђени, што је једна жена показала већу храброст од нас војника приђосмо Дарји која понова продужи посао, који је била прекинула док смо ми били у колиби, јер сама није могла да ради. Рекосмо јој да је потпуно излишно да се тако излаже, али нам она одговори да се једино боји да не буде заробљена и ничег више.
Непријатељ је отварао ватру на нас још неколико пута поподне и сваки пут ми би се склањали у ровове или у колибу, а Дарја је остајала код рањеника.
Око 18 часова наш је напад завршен и то неуспехом, али је непријатељ и даље повремено тукао све наше положаје пешадијском и митраљеском ватром, а нашу позадину артиљеријом. Ово је трајало целе ноћи 1 – 2 септембра коју смо ми војници провели у рововима, а Дарја превијајући и негујући рањенике.
2. септембра пре подне непријатељ је два пута нападао и оба пута био одбијен, по подне тукао је наше положаје најжешћом ватром, а пошто се смркло покушао је још три пута да се пробије, но без успеха.
О борбама овог дана, један официр из 27. Хонведског пука забележио је у своме дневнику, поред осталог и ово: “Срби су изванредно храбри људи… Срба је морало четири пута оволико пасти па ипак они не измичу. Ми имамо за противнике обе Дринске Дивизије под вођством Престолонаследника…”
Међутим, 2. септембра на ади Курјачици против целе 42. Хонведске дивизије било је свега: 2 ескадрона пешке и 4 батаљона пешадије.
И у току овог дана, рањеници су се прикупљали код Куртовића колибе, где их је Дарја превијала, као и увек не обазирући се на непријатељску убиствену ватру, а ми смо јој помагали кад је то било могуће. Превијени рањеници одношени су у позадину, а лакше рањени одлазили су сами, што је све ишло врло споро, тако да је код Куртовића колибе увек лежало 50 – 100 рањеника, чекајући на ред, многи су умрли од рана или и погинули, те су одмах ту и сахрањени.
У току ноћи 2 – 3 септембра коју смо провели на истим положајима, добијена је заповест команданта дивизије, да се све трупе које су биле на Курјачици повуку на нове положаје источно од железничке пруге Шабац – Лозница.
Коњички дивизион напустио је своје ровове пред зору, непримећено од непријатеља, а са дивизионом пошла је и Дарја. За време док смо одступали, преко нас су прелетала ретка непријатељска пребачена пушчана зрна, тако да смо без губитака стигли до Лукића колибе где смо нашли наше коњоводце. Велика је то била радост када смо их видели, јер смо пуна три дана били одвојени од коња, за све то време они су били у шумици у којој смо их оставили кад смо сјахали 31. августа. Мада су се непријатељски шрапнели распрскавали око њих и дању и ноћу, није било никаквих губитака, ни код коња ни код људи.
Нама је било наређено да идемо у село Стражу на десној страни реке Јадра, где је имала и доћи и наша комора. Позвасмо с тога Дарју да дође с нама, нудећи јој засебан шатор, добар ручак и потпун одмор. Но она нам рече, да је дошла у Србију да помаже рањеницима, а како ми нећемо у борбу, то ће отићи код неке друге јединице која буде у првом борбеном реду.
Опростисмо се тада са Дарјом коју више нисмо видели, и појахавши коње кренусмо ка Јадру.

ЗОРАН ТЕШИЋ

 

Наставак у следећем броју

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Из Женеве на српски престо

Женевски лист „Ла Трибин д’ Женев“ (La Tribune de Geneve) од 28 јануара 1947. године, из пера Евгена Тролиа (Eugene Trollux) донео је чланак под насловом: Краљ Петар II прешао је женевску границу у својству изгнаника, исто као што је и његов деда пре 44 године.

Чланак у преводу гласи:

Десетог јуна 1903, Александар I, Краљ Србије, рођен 1876, син Милана I, и краљица Драга пали су као жртве једне војне завере. И већ 17 јуна, кнез Петар I Карађорђевић, рођен 1846, био је позван на престо Србије једногласним решењем Народне скупштине. Ту вест унук Карађорђев примио је у Женеви, где је боравио већ више година. Новинарима који су дотрчали у улицу Бело 5, кнез је рекао смешећи се: „Ви ме питате, да ли примам Круну? Она ми је понуђена, ја је примам“. У том случају новинари су били пред Њ.В. Краљем Петром I, краљем Србије, старим ђаком Сен- Сира, и борца из 1870-71.

Прву честитку (телеграм) који је добио био је од руског цара Николаја II Романова.

Њ.В. Краљу Србије, Женева

„Сазнавши да су Вас Сенат и Скупштина прокламовали краљем Србије, желим да Вашем Величанству упутим своје најлепше жеље за напредак Ваше Отаџбине. Нека Вам је Бог у помоћи у свему што будете подузели за срећу Вашег народа“. Николај

У петак 19 јуна, у женевској Руској цркви са позлаћеним куполама одржана је свечана служба Божја. Тачност је учтивост краљева. Тачно у 11 часова, Петар I стиже са фијакером, којим управља његов кочијаш Брифо, те тако имамо у колима поред краљевог цилиндра и кочијашев жирадо. „Овако је финије!“- објашњава кочијаш жандарима.

Један величанствени старац беле браде, протојереј Апраксин, благосиља краља у знаку крста, и то с десна, како је то обичај у Православној Цркви. „Ми молимо Свевишњег да Вам дозволи да владате дуго у миру и да благослови све Ваше одлуке“. Двадесетдругог јуна, један специјални воз је ушао у женевску станицу Корнавен и довео из Београда три сенатора и 27 народних посланика. У 10 часова и 30 минута, ови српски парламентарци били су примљени у улици Бело. Делегати су  у фраковима и белим рукавицама. Два делегата имала су народну ношњу: шубару, сељачке панталоне и јелек. Они се сви ређају у једном великом салону. Одједном тишина потпуна. Улази краљ, окружен својом војничком свитом! Из грла парламентараца одјекују клици, троструки: „Живео! Живео! Живео!“

„Желим вам добродошлицу!“- каже краљ. „Живео! Живео! Живео!“- понављају сенатори и народни посланици.

Петар Велимировић, председник Сената, држи говор и уручује Петру I решење Народне Скупштине од 17 јуна 1903, затворено у једној дрвеној кутији са плавим рубом и везаној пантљиком српских боја. Краљ захваљује и каже: „Нека Божја милост прати убудуће нашу драгу Отаџбину!“ Онда додаје: „Ја сам дубоко дирнут и неизмерно се радујем, да се после 45 година изнанства могу вратити у своју драгу домовину“.

Како Краљ Петар I званично свој долазак на престо Србије још није јавио швајцарској Влади – он ће то учинити чим стигне у Београд. Пре поласка краљевског воза Њ. В. Краљ Петар I упутиће ипак женевској Влади једно писмо, нажалост ожалошћено смрћу министра Алфреда Дидиа, председника Владе: „Позван провиђењем да владам својом Отаџбином, ја напуштам лепи град Женеву после девет година боравка у њој. Она ми оставља успомене које се не могу избрисати…“

Женевска влада, писмом свога подпредседника господина Ромиа званично је одговорила и упутила жеље за срећу и благостање Србије.

У истом смислу упућен је телеграм и швајцарској Влади: „Не желим да напустим Швајцарску, а да вам не изразим своју захвалност за све доказе симпатије којима су ме окружавале швајцарске власти за време мога деветогодишњег боравка у Женеви“.

Њ.В. Краљ Србије учинио је такође и многобројне посете, не пропуштајући да посети  последњи пут и извесна драга места Женеве у Малању, Гран- Каналу,  Фронтенеу и Колоњи.

У 19 часова, 23. јуна 1903, Петар I напустио је са узбуђењем свој мали стан у улици Бело и стигао на станицу Корнавен, где га је већ чекала велика маса народа. Женевљани су научили да кличу: „Живео! Живео! Живео!“, што је се чуло и путем до станице. Један јако одред жандармерије одао је на станици почаст краљевску, док су две даме из вишег женевског друштва уручиле краљу дивне букете цвећа. У 20 часова и 45 минута воз је кренуо. Бурно поздрављен краљ је стајао поред прозора свога салон вагона, док је његова свита из воза отпоздрављала: „Живела Швајцарска! Живела Женева!“

„Знао сам, рече краљ, да ће моји лични пријатељи доћи да ме испрате и поздраве на испраћају, али нисам очекивао тако топлу и импозантну манифестацију женевског становништва.“

Краљевска композиција стиже у српску престоницу 25. јуна у 10 часова. Три пуна дана Београд је био у весељу. Тако је Њ.В. Краљ Петар I почео у клицању и радости, да би само једанаест година касније упознао и своје трагичне дане. Олуја над Европом ближила се ускоро. Сарајевски атентат разбуктао је Први светски рат од 1914 до 1918. Седамдесетогодишњак и осакаћен реуматизмом, стари владар напушта своју повученост у Врањској Бањи и 30. новембра 1914. на вест о повлачењу његових трупа, излази лично на фронт да ту, заједно са њима, подели све опасности, па чак и опстанак у тим часовима. Видећемо га једног дана како пуца, а био је један од добрих мајстора стрелаца женевских стрељачких удружења и то пушком једног погунулог.

Десетковане једном страховитом епидемијом туфуса, четири српске армије војводе Путника имале су једва 25.000 људи. Према њима, међутим, стајали су 300.000 Немаца фон Галвица, 300.000 Аустријанаца генерала Кевеса и 330.000 Бугара генерала  Јекова. Унапређен за Маршала, фон Макензен управља новим нападом!

Петар I Карађорђевић напушта своји земљу на једној артиљеријској кари, упргнуту воловима, а потом прелази Албанију на коњу и пешице. Петог новембра 1918, његов син Александар, Регент Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца улази у ослобођени Београд.

Краљ Петар I умро је 1921, у старости од 75 година, после владавине од осамнаест година.

Александар I, чије је јунаштво за време целог рата задивило његов народ, примио је медаљу храбрости из руку генерала Поа, наследио је оца. Нажалост, несрећни Краљ бива убијен 9. октобра 1934 у Марсељу од усташа. Његов син Петар II , који се за време немачке инвазије у Другом светском рату налазио у Лондону, лишен је свог престола после прокламације Народне Савезне Републике маршала Тита.

И тако сада 1947 године, четрдесет и четири године после оног незаборавног дана, када је његов деда Петар I, одушевљено поздрављен напустио Женеву – у ту исту Женеву улази његов унук Петар II Карађорђевић. Као и деда пре толико дана, прешао је женевску границу и његов унук, унук изгнаник.

ПРИРЕДИО: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Света вера Православна

Православну свету веру и календар стари,
Духом Светим надахнути Оци нам предали.

Вера наша живоносна и календар прави,
Предање су апостолско Светитељу Сави.

Што с изволи Духу и Светим Оцима,
утврди се браћа моја Светим Саборима.

Светом Сави и Оцима православног рода,
кроз чување тих светиња сијаше слобода.

Те Истине браћо мила верни прихватише,
и по њима у животу смерно се владаше.

Предање је наше Свето, сви га вероваше,
сада, свагда и посвуда деци предаваше.

И ми Срби Светосавци последњих времена,
држимо се Христа Бога, Његовог бремена.

Благ је јарам нашег спаса и бреме му лако,
Православље и календар нека чува свако.

НАРОДНА ПЕСМА

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Ангелски црквено-словенски језик

Док је постојала сирота држава Србија и Црна Гора, био сам у једном манастиру на истоку и присуствовао сам у тамошњем храму Литургији. Службу је држао игуман а главни одговорач беше један млађи човек уз подршку монаха. И за време службе која се на „српском“ извођаше, један придошли поче тихо на Црквено- Словенском да одговара а један га монах због тога опомену, и он ућута. Кад дође „Иже херувими“ онај човек лепо на Црквено- Словенском запоја, а монаси га опет ућуташе. А онај одговарач отпева то на „српском“, да је то било тешко одслушати. Кад се служба заврши, насмејани игуман рече одговорачу: „Ето имали смо службу на „српском“ да је сви разуму“. А онај му придошли човек добаци: „Хвала БОГУ да на овакву службу не дођоше они изасланици РУСког кнеза Владимира, РУСки се народ никад не би ПОХРИСТИЈАНИО.“
А кад изађосмо из Храма онај човек (што му не дадоше монаси ни да одговара ни да поје на Црквено- Словенском) приђе оном одговорачу и рече му: „Пријатељу, ја видех да у ову Светињу, коју наши предци Свети Немањићи основаше и службе БОГУ устројише, овај игуман, по твојој музичкој жељи и теби сличнима, узведе ову реформу – држа Божанствену Литургију Златоустога на „српском“ што досад никад није било.“
А одговорач рече: „Ја хоћу на „српском“ службу, да је разумем.“ „А шта да разумеш? Ја видим и чујем по Црквама много више оних који не разумеју Црквено- Словенски, а радије такву службу слушају“, рече придошли човек. У том један од заинтересованих, који слушаше ту расправу, рече: „Ни ја не не разумем Црквено- Словенски, али ми је на њему служба некако тајновитија, узвишенија, свечанија, Божаственија. Не могу то да објасним али ја то тако доживљавам. А на жалост и срамоту моју, нисам ни покушао да Црквено- Словенски научим.“
Нама је у генима, у душама, у срцу нашем Црквено- Словенски јер смо и ми као Свети предци наши Истим Духом Свјатим рођени. Преко хиљаду година се службе Богу врше на Цркевно- Словенском. Па је су ли они луди били? НИСУ. И чему сада ово и коме ово треба? А одговарач рече: „ И наш владика је за „српски“.“ А онај човек га упита: „А знаш ли ти, због чега се држаше онолики Васељенски Сабори? И због чега се тешки и крвави ратови водише и онолико милиона Право-Славних Христијана изгибе? Не знаш. Држаше се Сабори због владика- патријараха и свештеника, палих у ђавоље обмане, прелести и јереси, непоштовања Речи и Заповести ИСТИНЕ Истинитога Господа и Бога нашега, Исуса Христа. Истине Његове коју нам оставише Ученици – Апостоли Његови и Свети оци наши – који то од њих преузеше. Један од првих отпадника бејаше свештеник Александријски Арије – вешт и препреден обмањивач. Кад је Свети Никола чуо његово безумље, толико се разгневио да му је шамар одвалио. А потоњи отпадници бејаху владике – патријарси Цариградски. Македоније и Несторије и да ти даље не набрајам. Апостоли су заповедили. „То што од нас примисте, то има и да предате“, а све оне који то не учине, под анатемом, проклеством ставише. Рекоше: Никакве новотарије ђавоље и реформе његове у Цркви Христовој не сме да се чине. И свак ко то примљено од Апостола и Светих отаца преправља и доправља, на себе и дом свој проклество бремени и гњев Божији на себе и дом свој навлачи и истребљује га. Зар не видите, да сте се већ истребили. Пуста вам села, пусте планине, пусте долине а ова ваша „грађанска СЦГ“ топи се ко чварак на ватри шиптарској. Ви сте сами себи највећи непријатељи јер сте ОТЦА и БОГА вашега оставили.
Сви моји предци, као и сви ваши, 523 године издржаваше турску окупацију и тога блага се не одрекоше. Ни по цену набијања на колац, ни по цену сечења главе на пањ. Јесу ли ваша имена Мујо, Хасо, Ибро, Мериме и Фатиме? Нису. Па што не поштујете то што нам они оставише? Моји дедови, тврди ратници са Куманова, Брегалнице и Солунци и још тврђи БОГОмолници са страхом, трепетом и Љубовљу чуваше и сачуваше Веру нашу Право – Славну у БОГА и аманетом је нама, потомцима, оставише. Мој деда по оцу није „глагољив“ био а по мајци јесте. „По цели дан шта год да ради појаше БОГУ и Славеше Га“, тако моја мајка казиваше о њему, и још казиваше да је са детињом радошћу говорио: „Нама Право – Славним Христијанима, ОТЦ наш и БОГ наш, дао је Свечано Облекло – Ангелски језик за разговор са Њим.“ И тим Ангелским језиком, званим Црквено – Словенски и писаше и говораше са ОТЦЕМ нашим, БОГОМ нашим и Слављаше га, Благодарећи Му за свје и свја, а посебно за бројни пород којим га БОГ дарова. Свето Писмо им је било упаљени фењер с којим су кроз мрак овога света ишли и изишли ка ОТЦУ свом и БОГУ свом и стигли у ОТЦчество своје. И не могу ја сада да оставим Пут којим иђаху сви моји предци и за твојим владиком да кренем.
А одговарач се успротиви: „Зашто мој, он је наш, па и твој.“ А овај човек му рече: „Ја чујем и видим ове сироте „грађане“ (који учише и научише да су постали од мајмуна), те једни навијају за једне играче а они други за неке друге, и трче за тим њиховим да их гледају, и то дебело плаћају. Тако исто и за онима што им певају, скупе се на десетине хиљада и то још дебље плаћају. Тако трче и за оним „политичарима“ што им чешу уши са „боље“ и то најскупље плаћају. А ја идем за Оним Кога ми Завети и Аманети тврди наложише, за Сином Божијим и Сином човечијим Господом и Богом нашим Исусом Христом. И данас се свечано облекох и дођох у Цркву Његову да Га Славим и да Му Благодарим а ви, вукови ђаци, до гола се скинусте у вуково дроње – „српски“ угурасте и истерасте ме. Али ћу ја и даље да се држим Тврдог Пута – Светих Немањића. На ком језику они славише БОГА? На оном на коме наш Родоначелник Стефан – Симеон Немања на самтрној постељи остави завет: Свјакоје диханије да хвалит Господа. То је Завет за свакога ко осећа да је од Рода његова. Тај Завет испоштовали су и поштоваће сваки СРБ и СРБкиња и СРБче.
Када ми мајка у дубокој старости онемоћа, одох да је чувам. Она се увек повлачила „ у свој клет“ кад се БОГУ молила. А једног дана ми рече: „ Сине! Ајд ти као мушка страна очитај Оче наш.“ И ја почех на „српском“. Кад она сва у страху, као да сам неку страшну хулу на БОГА рекао, рече: „Каква ти је то молитва?“ А ја у чуду кажем: „Па, Оче наш.“ А она мени: „НЕ, то није ОТЧЕ наш.“ А ја рекох: „Ајд ти.“ А она са страхом и трепетом као да пред њом сам Господ у Сили Својој стоји, осени се Крсним знамењем, крстно прекрсти руке на груди и поче тихо: ОТЧЕ наш, иже јеси на небесјах, да свјатитсја Имја Твоје… и кад заврши рече: „То је ОТЧЕ наш, и ако хоћеш БОГУ да се молиш, тако да се молиш или боље да се не молиш.“
Кад неко хоће са Французима да разговара учи француски, а са Немцима онда учи немачки. А за разговор са БОГОМ се учи Ангелски Црквено – Словенски Језик. Тај Језик је свечана одежда за душу, срце и уста – језик човечији. То је језик Духовни, и не може да се преведе ни на који земаљски – материјални језик, па ни на ту вуковицу, звану „српски“. На том Језику, Црквено –Словенском, могу да се искажу најфинија и најдубља осећања радости, туге и жалости човечије. Тај Језик, за разлику од „српског“ (који има три степена поређења), има чак седам степена поређења: мало добар, па добар, па добрији, па бољи, па бољији, па најбољи, па још више од тога. Ко у ово не верује нека узме Речник Црквено- Словенског, професора Богословије, проте Саве Петковића, па нека погледа. У Речнику се за скоро сваку реч Цркево- Словенског духовног израза даје неколико „српских“ израза (негде чак седам израза) и онда се по „смислу“ одређује који највише одговара. То је Језик над свим језицима, то је НадЈезик.“
А тада један добаци: „Па нису ли сви језици од Бога равноправни?“ А онај човек рече: „У Делима Апостолским лепо пише: Испунише се Апостоли Духом Свјатим и почеше говорити другим језицима – тада знаним и познатим. Узмите па прочитајте Свето Јевангелије по Марку шта пише у задњој глави. Тамо, Господ и Бог наш Исус Христос (пред само своје Вознесење на небо) каже: А знаци онима који вјерују у Мене биће: Именом мојим изгониће ђаволе, и Језицима проговориће новим. Чујете ли шта је Господ рекао, проговориће се новим језицима за које се тада није знало, нити чуло, нити пак говорило. А суштина и срж тих Његових речи је да ће те нове језике проговорити само и једино оно који буду веровали у Њега. Они који се буду исказали и доказали делима Вере и Љубови прем Њему – Сину Божијем и Сину човечијем. Потражите себе сви ви „вуковци“ у тој ИСТИНИ.
Од тих нових језика за Слављење, Благодарење и Молење БОГА, изгледа да су ГРЦи међу првима а ако не и први од Господа и Бога нашега добили Нови Језик.
На том Англеском Језику ГРЦи Слављаху, Благодарјаху и Мољаху се Богу у оном прекрасном Храму Божијем, Светој Софији (који подиже наш СРБ велики цар Јустинијан), кад стигоше они изасланици великога РУСкога кнеза Владимира. И то што чуше, видеше и доживеше тада, књазу својему овако пренеше и рекоше: „Светли књаже, ми бејасмо ван себе, не знајући дал смо на земљи ила на небу.“ А то не рекоше они изасланици што из џамије мухамеданске, из Меке дођоше ни они што од Латина из Рима дођоше. И по том Сведочанству, кнез Владимир у Христа се крсти и у Христа се облече а потом и сав народ РУСки ПОХРИСТИЈАНИ. А када се наши предци изказаше и доказаше делима Вере и Љубови у Господа Нашега Сина Божија и Сина човечија, Промислом Божијом бејаху послана браћа Кирило и Методије да им оДухове језик и у Ангелски преведу. И започеше, а ученици њихови Свети Климент и Свети Наум то окончаше. И тај Ангелски Језик за Слављење. Благодарење и Мољење БОГУ и ОТЦУ и СИНУ и СВЈАТОМЕ ДУХУ зове се Церковно – Славиански, само име му каже који је то Језик. Господ наш рече: Где сте вас два и три сабрана у Име Моје (да Славите и Благодарите БОГУ) онда сам и ЈА међ вас и то је ЦРКВА Његова. А оно тамо где се сбирамо да Славимо БОГА је Храм Божији. А ко су и шта су Славиани? Па то су они који Славе БОГА, или Слововни – преведено Слово в – ни, Господ у нас. Ту загонетку је Свети Јован Богослов и Јеванђелист у његовом Јевангелију разрешио. Ту Истину су сви наши предци знали. Слововни су највиши вид сродства који постоји на земљи и Господ је њима и дао Језик где год да се нађу Слововни да могу на истом Ангелском Језику да Славе Бога и у Охриду, и у Крушевцу, у Сибиру, и на Аљасци и на Татрама и у Трнову Бугарскоме. Најумнији СРБ после Светога Саве, други Златоуст, пети Јевангелиста како за њега казује преподобни ава Јустин ћелијски, наш Свети владика Николај када су га питали „вуковчићи“ – настављачи затирања СРБскога Народа, зашто се он увек и само на Црквено – Словенском моли БОГУ одговорио је: „Нисам ни сеоски свињар а ни говедар, па да на језику на коме гоним неразумну стоку, на њему и БОГУ да се молим. А Богу Слава нисам ни марксизмом ометен у развоју па да изводим револуцију и правим реформе у Цркву Христову.“ Господ наш рече: Овце моје гласа мога слушају, и ја знам њих и замном иду. И овце Његове Господ потрди и овери Печатом Његовим и ево хиљаду година на њима Светима: Кирилу, Методију, Клименту, Науму, Немањи, Сави, Јоаникију, Петру, Василију, Николају Прст Божији стоји – Мошти им чудотворне. И сада ја вас питам: да ли за њима да идем и Ангелским Језиком, Церковно-Славјанским, БОГА да славим, или тај Пут да оставим и да за једним сиротим несрећником – отпадником од Вере Православне а покатоличеним унијатом, удатог за католкињу, духовног и умног инвалида кренем? Када бисте ви о њему истину знали огадило би вам се не име његово но и сама помисао на слово в. И тај несрећник је глуварио по свету залуђујући слабоумну и слаборазумну светину са једним безвредним папиром – докторант Философијских и књижевних наука – и наишао је на једнога исто таквога „докторанта – сатаниног“ испранога мозга на париској Сорбони, и тај је био председник ондашње скупштине Кнежевине СРБије и прогура он „вуковицу“ у скупштини и зацари се несрећа у овом винограду Божијем. И тај несрећник за којим ви буљате – вук црнчић – по Промислу Божијем је од стране његових обожаваоца – вуковаца сахрањен изван Храма Саборног, Светог Архангела Михаила у Београду. А гроб му је тако постављен (као и ономе другоме несрећнику Доситеју) да по цели дан по њима тапају и газе они, којима се „његовим“ – „српским“ осиротише Службе Божије. Пошао ја на Службу БОГУ у тај храм, кад једна жена пред улазом с леве стране стоји и пита ме: „Извините, чула сам да је овде сахрањен Вук Караџић, а где му је гроб?“ „Па ето жено, на сред гроба му стојиш и газиш по њему, намирујеш му се за дуг који је према теби и свима нама учинио. Да није било њега и његове реформе. СРБскога у „српски“, не би ни ми сада имали ову расправу и поделу, но би за ово време Славили и Благодарили БОГУ у псалмима, и у духовнијем пјенијима како нам заповеди Апостол Павле, и то псалмима, и у духовнијем пјенијима како нам заповеди Апостол Павле, и то Англеским Језиком“.
Сви Слововни од Охридских до Балтичких и од Дрезденских до ВладиВоисточких имаху Радост Истине Истинитога у срцима својим и једним устима, једним серцем и једним Језиком Слављаху БОГА и ОТЦА нашего. Ено запис тога. Када после 433 године турске окупације, и то само окупације а не робовања (како лажитељи комунисти уче), француски сенатор и песник дође да види да ли има и један Православни Христијан преостао од турског затира. И прође Србију уздуж од Шапца до Цариброда, и виде: На све стране по пољима Радосну СРБску младеж која поје… и виде: Дуге колоне Радосне деце која излажаху из Цркава, које се на све стране граде, и из школа. И виде тај Француз Алфонс Л`Мартен Ћелекулу код Ниша, и стаде човек и записа: А од куда Та и Толика Радост у том епском народу? Радост Истине Истинитога БОГА у срцима њиховијем бејаше. А година када он то виде и записа бејаше 1833- ћа, када су Турци ту још владали. Чудо – „робље“ које поје, „робље“ које је Радосно – чудо невиђено. А КО храни Радост? Радост Храни Љубов БОЖИЈА. А којим делом СРБски народ исказа и доказа своју Љубов према БОГУ и ОТЦУ својему? Чујте добро шта наш Свети владика Николај заветова: „Када би се сва крв СРБскога Народа проливена из Љубови према БОГУ и ближњима повратила у једном часу корито реке Дунава било би претесно да је прими.“ А други сведок који прође Албанску голготу, Патријарх Димитрије, заветова: „Не постоји ни једна стопа земље у овом Божијем Винограду, званом СРБија, која није натопљена крвљу синова наше Свете, Право –Славне, Христове Цркве.“ А како се ми према томе СвеБлагу, Љубови Божијој, пенесосмо? Благу које је са толиком крвљу КУПЉЕНО? СРБ – то је једини национално име у Европи чије се значење изгубило. Нагађање, да је реч СРБ, ово или оно, је само нагађање. Име СРБ је тајна дубока и скривена као и сва судба СРБског народа. По промислу ОТЦА и БОГА нашега, сретох једног старину, и он ми даде кључ за улазак у ту тајну и рече: „Наше име СРБи је кованица, и сковано је од почетних речи Слова наше Особености, а треће Слово означава БОГОљубије нашего народа. А када научите Црквено – Словенски даће вам се Откровење и на она два прба Слова. Па зар то треће Слово у нашем Имену СРБи онај несрећник вук његовом његовом операцијом не окрену у „п“, а шта се крије иза њега? Па слово „п“ је почетно слово „мајмунових потомака“ – пролетера – које је њихов идола Маркс, позвао на рат против БОГА, и Божијих Право- Славних Христијана и само и једино против њих. На Цркевено- Словенском постоје само две речи „срамотне“ а то су „стид“ и „срам“. А тај ваш „српски“, што хоћете на њему БОГА да Славите, па не знам да ли у свету има језика погоднијег за хулу на БОГА и на сву Божију Творевину, и за псовање.

МИЛОРАД ТОДОРИЋ

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | 1 коментар

Жанка Стокић-легендарна глумица (2)

Каријера

Доласком у Народно позориште у Београду Жанка остварује своје највеће улоге. Игра у три Гавелове представе: „Фигарова женидба“, „Сирано де Бержерак“ и „Родољупци“. Главне улоге је играла још у представама: „Уображени болесник“, „Тартиф“, „Подвала“ и „Станоје Главаш“. Осим тих главних играла је више од стотину малих улога у позоришту. Некада се дешавало да не добије улогу чак и по годину дана али никада није протествовала због тога.

Најзначајније улоге је остварила у драмама Бранислава Нушића. Играла је у следећим Нушићевим делима: „Ожалошћена породица“, „Пут око света“, „Власт“ и у „Госпођи министарки“. Колико ју је наш најпознатији драмски писац Бранислав Нушић поштовао види се из тога што је искључиво њој посветио улогу госпође министарке. Пре премијере „Госпође министарке“ Жанка је 1929. године прославила четврт века уметничког рада. Остало је записано да је чувена глумица 7. марта, од  десет часова пре подне до два по подне, примала честитке у скадарлијској кафани “Два јелена”. Поклони нису били уобичајане природе као што није била и слављеница. Извеђу осталог, добила је ратне одштете, џачић са две хиљаде стопараца, кученце у корпи цвећа… Предато јој је и 160.000 динара у готовом новцу, што је са приходом од представе премашио своту од 260.000 динара. Довољно за кућу на Топчидерском брду. Живела је окружена својим псићима и канаринцима, а ни болесна није одбила да кумује мечићима у ЗОО- врту.

Крећући у уметничким круговима и не бринући за своје здравље добила је шећерну болест која ће је до краја живота пратити. Улога у „Госпођи министарки“ јој је донела огромну славу. Са овом представом наступала на сценама Беча, Прага, Будимпеште, Софије, итд. У Београду је до 1941. године извођена више од двеста пута.

Поводом стотог извођења „Госпође министарке“ Нушић јој је послао следећи телеграм: „Драга Жанка, ви и ја имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете: Вас се кризе не може дотаћи, ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка.“

Наставак у следећем броју

 

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

 

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Руска душа у песми „Каљинка“

Песма Каљинка је сигурно једна најпрепознатљивијих руских симбола у читавом свету. Иако је сам текст песме прилично једноставан маестрална извођења ове песме винула су је у пантеон руске културе и уметности.
Колико је ово тачно најбоље се види из тога што многи мисле да је она руска народна песма. Међутим она то није. Песму је 1860. компоновао Иван Петрович Ларионов из Саратова, а први пут је изведена у Саратову као део позоришне представе за коју ју је он компоновао. Композиција постаје позната када је пријатељ Ларинова Дмитриј Александрович Агрењев уврстио на репертоар хора „Славајски“. За једну од најбољих интерпретација ове песме сматра се извођење хора „Црвене Армије“.

Занимљивости о песми

 

-Руси воле да ову песму зову „Каљинка маљинка“

-Већина руских етно ресторана и продавница у свету свој назив даје по овој песми
-По неким истраживања најпрепознатљивији руски симбол је песма „Каљинка“
-„Каљинка“ је незванична химна навијача енглеског фудбалског клуба „Челзи“
-На паузама хокејашких утакмица у Русији и широм света често се пева ова песма
-У неколико верзија игара на Тетрису „Каљинка“ је музичка подлога.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

 

Песма на руском и превод


Калинка, калинка, калинка моя!
В саду ягода малинка, малинка моя!

Ах, под сосною, под зеленою,
Спать положите вы меня!
Ай-люли, люли, ай-люли,
Спать положите вы меня.

Ах, сосенушка ты зеленая,
Не шуми же надо мной!
Ай-люли, люли, ай-люли,
Не шуми же надо мной!

Ах, красавица, душа-девица,
Полюби же ты меня!
Ай-люли, люли, ай-люли,
Полюби же ты меня!
*
**
Рибизлице, рибизлице, рибизлице моја!
У башти јагода, јагода моја!

Ах, под бор, зелени бор,
Положите ме да спавам!
Ај-љуљи, љуљи, ај-љуљи,
Положите ме да спавам.

Ах, борићу зелени,
Не шуми надамном!
Ај-љуљи, љуљи, ај-љуљи,
Не шуми надамном!

Ах, лепотице девичанска,
Заљуби се у мене!
Ај-љуљи, љуљи, ај-љуљи,
Заљуби се у мене!

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Чежња у туђини

Да ми је да не умрем у туђини
Лепе су све букове у земљи честе,
ливада свака лепа је млада,
и све реке непознате,
сви врхови што се сунцем злате,
све и где није и где јесте
поглед и нога ми ступила када.

Али кут земље на ком смо жито жели
и са кога смо цедили вина,
земља коју смо пили и јели,
чија на огњу палили дрвета,
где смо сахранили оца и сина,
као да је сва гроб прадедовска,
крваво нам је блиска и света.

У ту бих земљу хтео да легнем,
у тај крај где биљка свака,
где бубица свака болно ме дира
као жбун што на братовом гробу цвета,
као мрав што њиме мили.
Земља са које смо јели и пили,
која нам је као срце рођено јасна
и тајанственија од свемира,
хтео бих да ми гробом буде.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Стрепња

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим твоја ока два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашта то и чему?
Из далека само све ко звезда сја;
из далека само дивимо се свему.
Не, нек ми не прину ока твоја два!

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Богојављење

Јовањски мраз. Дрво и камен пуца.
Крај обала залеђене Колубаре
чекају људи, деца, жене старе,
да под пробијеним ледом засветлуца,

Лик Божији топлији од сунца
у леденом виру воду да озари.
Месец слеђен више не крстари.
Слеђене звезде. Дрво и камен пуца.

Бог се човеку увек јавља у поноћ.
Сад ће, само што није, ближи се поноћ.
И Божије лице светло у виру сину.

Само га два не опазише човека.
Један оде кући. Други оста да чека,
гледајући час у воду, час у висину.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Господе помилуј!

О молитво, лака птицо бела,

голубице са умилним гуком;

од давнина тебе свети Оци

све чуваше са великим трудом …

Благодаћу слаткога Исуса,

и ја грешник, у грехоти својој,

хоћу кушат од те дивне сласти,

ал’ не могу, у мрачној тамници,

Тебе светла дуго задржати.

Ти ми дођеш, мало, па одлетиш,

сад Те чекам, раширене руке,

кад си близу, срце затрепери,

само дођи, одагнај ми муке;

и одагнај ове грешне мисли,

да те могу лако задобити.

Дарује те Онај ко те има;

те се надам: молитвама Светих

да с Престола падне једна мрва,

да Мајчица замоли свог Сина;

помилуј и овог грешнога црва,

Господе Висина!

ГОРАН ЈЕРОТИЋ

 

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Актуелне вести

Помоћ за подизање храма Светог Саве

 

У другу недељу месеца новембра, на дан Св. Врача Козме и Дамјана, одржана је у Кливланду, Охајо, годишња приредба за Спомен храм Св. Саве на Врачару. Приредбу су, као и сваке године до сада, организовали Одбор спомен храма Св. Саве на Врачару при Саборној Цркви Св. Саве у Кливланду заједно са црквено-школском општином на челу с месним парохом протом Живојином Јаковљевићем.                                                    Приредба је отпочела Св. Литургијом коју је служио прота Живојин Јаковљевић, док су у олтару молитвено саслуживали пензионисани кливландски свештеници протојереји-ставрофори о. Ђуро Мајерле и о. Василије Соколовић, председник Одбора за Врачар.

До сада је храму Св. Саве на Врачарy послато 240 хиљада долара због којих  је Саборна Црква Св. Саве уписана за добротвора Спомен храма Св. Саве на Врачару. Од ових пара купљено је једно велико звоно, два мермерна стуба на главном улазу у храм и два мермерна стуба на Царским дверима у храму. Пре ове приредбе је скупљено 22.000 долара. Свети Синод СПЦ је Саборну Цркву Св. Саве у Кливланду одиковао Орденом Св. Саве првог реда.

На скупу су говорили Ранко Мајсторовић, прота Василије Соколовић, Боривоје Карапанџић, отац Ђуро Мајерле и Живојин Јаковљевић.

БОРИВОЈЕ КАРАПАНЏИЋ

 

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Поука са Свете Горе

На слици су светогорски јеромонаси који су 1272. године признали папу и одлужили заједничку мису са римокатолицима у Великој Лаври. После смрти, по древном светогорском обичају, сви монаси се откопавају после три године и њихове се кости стављају у манастирску костурницу где ће их чекати свеопште васкрсење при другом Христовом доласку. Ову двојицу нису сахранили на манастирском гробљу, већ су их однели у једну пећину испод пустиње Вигла.

Када су после неколико година отишли до те пећине, имали су шта да виде…. Стравичан призор! Црна нераспаднута тела, са израслим ноктима и косом разбарушеном. Сам Бог је показао очигледно проклетство на њима која чека све остале јеретике и „православне“ латинофиле. Њихова тела су до краја 19 –ог века лежала откривена, да би могли сви православни људи да виде како пролазе одпадници од Једног Истинитог Бога. Пећина је зазидана када је један од ходочасника на Свету Гору доживео срчани удар и умро када је видео земне остатке ова два јеромонаха. Није ли ово више него јасна опомена за све православне патријархе, епископе, монаштво и свештенике да престану да молитвено опште и сарађују са римокатолицима, протестантима, муслиманима, Јеврејима и свим осталим конфесијама.

ФОТО: КАДАР ИЗ ФИЛМА: „РАТ ЗА ДУШЕ“

 

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | 1 коментар