Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Из Женеве на српски престо

Женевски лист „Ла Трибин д’ Женев“ (La Tribune de Geneve) од 28 јануара 1947. године, из пера Евгена Тролиа (Eugene Trollux) донео је чланак под насловом: Краљ Петар II прешао је женевску границу у својству изгнаника, исто као што је и његов деда пре 44 године.

Чланак у преводу гласи:

Десетог јуна 1903, Александар I, Краљ Србије, рођен 1876, син Милана I, и краљица Драга пали су као жртве једне војне завере. И већ 17 јуна, кнез Петар I Карађорђевић, рођен 1846, био је позван на престо Србије једногласним решењем Народне скупштине. Ту вест унук Карађорђев примио је у Женеви, где је боравио већ више година. Новинарима који су дотрчали у улицу Бело 5, кнез је рекао смешећи се: „Ви ме питате, да ли примам Круну? Она ми је понуђена, ја је примам“. У том случају новинари су били пред Њ.В. Краљем Петром I, краљем Србије, старим ђаком Сен- Сира, и борца из 1870-71.

Прву честитку (телеграм) који је добио био је од руског цара Николаја II Романова.

Њ.В. Краљу Србије, Женева

„Сазнавши да су Вас Сенат и Скупштина прокламовали краљем Србије, желим да Вашем Величанству упутим своје најлепше жеље за напредак Ваше Отаџбине. Нека Вам је Бог у помоћи у свему што будете подузели за срећу Вашег народа“. Николај

У петак 19 јуна, у женевској Руској цркви са позлаћеним куполама одржана је свечана служба Божја. Тачност је учтивост краљева. Тачно у 11 часова, Петар I стиже са фијакером, којим управља његов кочијаш Брифо, те тако имамо у колима поред краљевог цилиндра и кочијашев жирадо. „Овако је финије!“- објашњава кочијаш жандарима.

Један величанствени старац беле браде, протојереј Апраксин, благосиља краља у знаку крста, и то с десна, како је то обичај у Православној Цркви. „Ми молимо Свевишњег да Вам дозволи да владате дуго у миру и да благослови све Ваше одлуке“. Двадесетдругог јуна, један специјални воз је ушао у женевску станицу Корнавен и довео из Београда три сенатора и 27 народних посланика. У 10 часова и 30 минута, ови српски парламентарци били су примљени у улици Бело. Делегати су  у фраковима и белим рукавицама. Два делегата имала су народну ношњу: шубару, сељачке панталоне и јелек. Они се сви ређају у једном великом салону. Одједном тишина потпуна. Улази краљ, окружен својом војничком свитом! Из грла парламентараца одјекују клици, троструки: „Живео! Живео! Живео!“

„Желим вам добродошлицу!“- каже краљ. „Живео! Живео! Живео!“- понављају сенатори и народни посланици.

Петар Велимировић, председник Сената, држи говор и уручује Петру I решење Народне Скупштине од 17 јуна 1903, затворено у једној дрвеној кутији са плавим рубом и везаној пантљиком српских боја. Краљ захваљује и каже: „Нека Божја милост прати убудуће нашу драгу Отаџбину!“ Онда додаје: „Ја сам дубоко дирнут и неизмерно се радујем, да се после 45 година изнанства могу вратити у своју драгу домовину“.

Како Краљ Петар I званично свој долазак на престо Србије још није јавио швајцарској Влади – он ће то учинити чим стигне у Београд. Пре поласка краљевског воза Њ. В. Краљ Петар I упутиће ипак женевској Влади једно писмо, нажалост ожалошћено смрћу министра Алфреда Дидиа, председника Владе: „Позван провиђењем да владам својом Отаџбином, ја напуштам лепи град Женеву после девет година боравка у њој. Она ми оставља успомене које се не могу избрисати…“

Женевска влада, писмом свога подпредседника господина Ромиа званично је одговорила и упутила жеље за срећу и благостање Србије.

У истом смислу упућен је телеграм и швајцарској Влади: „Не желим да напустим Швајцарску, а да вам не изразим своју захвалност за све доказе симпатије којима су ме окружавале швајцарске власти за време мога деветогодишњег боравка у Женеви“.

Њ.В. Краљ Србије учинио је такође и многобројне посете, не пропуштајући да посети  последњи пут и извесна драга места Женеве у Малању, Гран- Каналу,  Фронтенеу и Колоњи.

У 19 часова, 23. јуна 1903, Петар I напустио је са узбуђењем свој мали стан у улици Бело и стигао на станицу Корнавен, где га је већ чекала велика маса народа. Женевљани су научили да кличу: „Живео! Живео! Живео!“, што је се чуло и путем до станице. Један јако одред жандармерије одао је на станици почаст краљевску, док су две даме из вишег женевског друштва уручиле краљу дивне букете цвећа. У 20 часова и 45 минута воз је кренуо. Бурно поздрављен краљ је стајао поред прозора свога салон вагона, док је његова свита из воза отпоздрављала: „Живела Швајцарска! Живела Женева!“

„Знао сам, рече краљ, да ће моји лични пријатељи доћи да ме испрате и поздраве на испраћају, али нисам очекивао тако топлу и импозантну манифестацију женевског становништва.“

Краљевска композиција стиже у српску престоницу 25. јуна у 10 часова. Три пуна дана Београд је био у весељу. Тако је Њ.В. Краљ Петар I почео у клицању и радости, да би само једанаест година касније упознао и своје трагичне дане. Олуја над Европом ближила се ускоро. Сарајевски атентат разбуктао је Први светски рат од 1914 до 1918. Седамдесетогодишњак и осакаћен реуматизмом, стари владар напушта своју повученост у Врањској Бањи и 30. новембра 1914. на вест о повлачењу његових трупа, излази лично на фронт да ту, заједно са њима, подели све опасности, па чак и опстанак у тим часовима. Видећемо га једног дана како пуца, а био је један од добрих мајстора стрелаца женевских стрељачких удружења и то пушком једног погунулог.

Десетковане једном страховитом епидемијом туфуса, четири српске армије војводе Путника имале су једва 25.000 људи. Према њима, међутим, стајали су 300.000 Немаца фон Галвица, 300.000 Аустријанаца генерала Кевеса и 330.000 Бугара генерала  Јекова. Унапређен за Маршала, фон Макензен управља новим нападом!

Петар I Карађорђевић напушта своји земљу на једној артиљеријској кари, упргнуту воловима, а потом прелази Албанију на коњу и пешице. Петог новембра 1918, његов син Александар, Регент Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца улази у ослобођени Београд.

Краљ Петар I умро је 1921, у старости од 75 година, после владавине од осамнаест година.

Александар I, чије је јунаштво за време целог рата задивило његов народ, примио је медаљу храбрости из руку генерала Поа, наследио је оца. Нажалост, несрећни Краљ бива убијен 9. октобра 1934 у Марсељу од усташа. Његов син Петар II , који се за време немачке инвазије у Другом светском рату налазио у Лондону, лишен је свог престола после прокламације Народне Савезне Републике маршала Тита.

И тако сада 1947 године, четрдесет и четири године после оног незаборавног дана, када је његов деда Петар I, одушевљено поздрављен напустио Женеву – у ту исту Женеву улази његов унук Петар II Карађорђевић. Као и деда пре толико дана, прешао је женевску границу и његов унук, унук изгнаник.

ПРИРЕДИО: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

Advertisements

22. јануара 2011. - Posted by | Број 18

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: