Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Расуђивање

У вихору житељских потешкоћа, када се душа хришћанска сусреће и бори са разним искушењима и у тренуцима када мисли и дилеме надолазе као плима, застанимо и искористимо тај трен, као неочекивану драгоценост, да реално сагледамо стање у којем се налазимо и да пробамо да разумемо преобилну љубав Божију према нама, љубав која нас није оставила да пропаднемо и да, када се душа сусреће са суштинским питањем: да ли сам на правом путу; увидимо да Божија милост, увелико, кроз безбројне ситуације, учи нас, руководи са нама и неповређене изводи на прави пут, пут који води у живот вечни.
Уколико ли само наврата, наше деловање и наши поступци нису били достојни живота једног хришћанина али и тада, иако недостојне, умило нас је и очистило Божије милосрђе и искрено, да ли смо, за сваки такав пад принели пред Господа нелицемерно и достојно покајање орошено сузама. Не верујем. Па ипак ни тада Господ се није гневио на нас.
Да ли је таква природа човека да чим се нађе у безбрижности и благостању, у већини случајева заборавља на Бога и престаје да увиђа циљ хришћанског живота и непроценљиво олако мења за безвредно, чинећи себе неразумним, занемарујући и Бога и вечни живот за шаку безвредне прашине и излишних осећања.
Зато, чини ми се, као што нам је ваздух потребан за овоземаљски живот, за живот вечни, неупоредиво више потребна су нам и искушења јер нас отрежњују, очишћују, кроз искушења ослобађамо се непотребних и штетних сањарења и кроз њих душа хришћанска само хрли Господу јер увиђа где је спас и спознаје ко је заиста роду хришћанском највећи доброчинитељ и утешитељ, једини Бог, Христос, Спас наш.
Не бежимо зато од искушења, ма колико болна и исцрпљујућа била јер ипак су она вид Божије терапије над нама и као што, без сумње, од земаљских лекара узимамо горке лекове за оздрављење телесно, неизрециво више, са вером, без преиспитивања треба за духовно оздрављење да се користимо искушењима, као благодатном леку и да се препустимо Божијем промислу и чврсто, без клонулости ходимо тесним али животворним, Христовим путем.
Признајмо зато, душа без вере је празна, душа без љубави је безвредна а душа без Христа је већ и у овоме животу мртва и непостојећа и док је још времена, својом спознајом греха, исповешћу и покајањем вратимо се под окриље Божије молећи Христа да као што је васкрсао и Лазара, васкрсне и душе наше из греховне смрти, да се повратимо и живи будемо и озарени говоримо: ,,Господе Исусе Христе, слава Теби“.

ЗОРАН ПЕТРОВИЋ

Advertisements

22. јануара 2011. - Posted by | Број 18

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: