Чежња у туђини

Да ми је да не умрем у туђини
Лепе су све букове у земљи честе,
ливада свака лепа је млада,
и све реке непознате,
сви врхови што се сунцем злате,
све и где није и где јесте
поглед и нога ми ступила када.

Али кут земље на ком смо жито жели
и са кога смо цедили вина,
земља коју смо пили и јели,
чија на огњу палили дрвета,
где смо сахранили оца и сина,
као да је сва гроб прадедовска,
крваво нам је блиска и света.

У ту бих земљу хтео да легнем,
у тај крај где биљка свака,
где бубица свака болно ме дира
као жбун што на братовом гробу цвета,
као мрав што њиме мили.
Земља са које смо јели и пили,
која нам је као срце рођено јасна
и тајанственија од свемира,
хтео бих да ми гробом буде.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ