Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Најава новог броја

Поштовани читаоци,
Пред вама се налази осамнаести број „Гласа са Цера“. Уживајте у текстовима који су плод рада наших сарадника. Не заборавите да шаљете коментаре.  Све текстове из овог броја можете пронаћи у рубрици „број 18“ или прегледајући раније уносе. Напомињемо да текстови не представљају обавезно став редакције. Часопис можете поручити телефоном на 015/849-268 и мејлом на glassacera@gmail.com.  Следећи број тематски посвећен Русији излази крајем месеца јануара.

Уредништво

23. јануара 2011. Posted by | Број 18, Обавештења | Поставите коментар

Православни устанак

Поштовани читаоци,
Са подељеним осећањем радости и туге стављамо пред вас овај број часописа. Вишегодиши труд нашега братства крунисан је завршетком радова на прелепом храму посвећеном Св. цару Николају и његовој мученичкој породици. Поред храма изграђени су и пратећи објекти потребни за рад нашега Центра које смо планирали још од оснивања 2002. године. Задовољство нас испуњава што смо градећи ове објекте ми из домовине и расејања, духовно се сабрали и сјединили са вером у Христа и Православље. Сложни смо у мишљењу да наш Центар у времену пред нама може дати велики допринос на духовном и националном плану. Радује нас и то што нам се јављају нова лица са подршком и жељом да нам се придруже; све их очекујемо, а потрудићемо се да се боље медијски представимо (за шта до сада нисмо имали довољно времена и могућности).
Истовремено нас испуњава туга и забринутост за стање у нашој цркви. Када смо очекивали да после крвавог рата и страдања, тешке економске кризе и страшног притиска светских моћника, да се сложимо у несрећи и молитивено предамо Господу све недаће, ми их решавамо свађама и поделама. Невероватно је за шта се међусобно оптужују поједине владике и свештеници, а стално нам се сервирају саблазни од људи из наше цркве. Многи нам се јављају са намером да то објављујемо, сматрајући да јавност треба да зна шта ради добар део свештеника и владика.
Ми апелујемо на званичнике наше цркве да крену и позову народ на саборе да се заједно исповедимо, покајемо и сложимо. Народ ће истинске пастире препознати и подржати. А ове друге ће народ од себе одбацити чак и ако их било ко други подржи.
Запрепашћује нас чињеница да је Св. архијерски Сабор СПЦ рашчинио владику Артемија и да се врши протеривање његовог монаштва, тог истог монаштва коме смо последњих двадесет година хрлили на духовне савете и поуке. Свима нам је позната бројност, уређење и поредак манастира у Рашко-призренској епархији за време владике Артемије. После годину дана од упокојења патријарха Павла враћамо се расколима и размирица против којих је вођена борба двадесет година.
Чињеница је да смо духовно пали и да све што нам се догађа је последица греха, а свеопште покајање и православни устанак треба да се догоди у српском народу и тако ћемо решити проблеме који притискају нашу нацију која буквално издише.
Противника и непријатеља је превише међу нама и око нас али нека нам увек у мислима буду речи Св. руског кнеза Александра Невског: “Браћо нас је мало, а непријатељ је јак, но није Бог у сили већ у истини. Не бојте се многобројности непријатеља, зато што је са нама Бог.“

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРОВИЋ, главни и одговорни уредник

23. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Српска црквена перестројка

На празник Светог Архангела Михаила, навршило се 50 година монашког служења владике рашко-призренског Артемија, пензионисаног у мају, неканонском одлуком Св. Синода, и у петак, рашчињеног, одлуком Светог Архијерејског Сабора (одлучивало се тајним гласањем, 21 за, 6 уздржаних и 7 против одузимања епископског чина). Неке владике су предложиле да се формира суд, што је одбачено са образложењем да нема времена за суђење, и да брат Артемије мора одмах бити лишен епископског чина.
Кад се пре годину дана упокојио Патријарх Павле, такође дуго рашко-призренски владика, почела је црквена кадровска перестројка, као што знамо из историје, кадрови решавају све. Удружене присталице духовне (екуменизма) и политичке (демократске) глобализације, кренуле су у офанзиву. На удару су патриотске русофилске снаге, политичке странке, пре свега СРС, покрети Образ, 1389, и верни светоотачком Православљу, без либералних западних примеса.
Од Византије смо наследили принцип симфоније, где духовна и световна власт, подвигом послушања и љубави, заједно служе Источнику власти, Богу. У новој духовној и геополитичкој реалности, после комунизма, почела је изградња нове симфоније између прозападне демократске власти и СПЦ.
Председник, скупштина и Влада, владају по народној (променљивој) вољи, а Црква се руководи Божијом Вољом. За разлику од Византије, немањићке Србије, Самодржаве Русије, где су Црква и Држава, попут Божанске и људске природе Богочовека, неразлучне, у демократској Србији и Русији, Устав одваја Цркву од државе, као у комунистичко време. Мења се тактика, а стратегија остаје! Па ипак, демократски председници, Медведев или Борис Тадић, се крсте, пале свеће, долазе у храм, значи моле се!
Сведоци смо правог чуда! Српске власти су дозволиле веронауку, Божији закон, у државним школама, као изборни предмет, по жељи родитеља (за све конфесије). Враћају црквену имовину, одузету после Другог светског рата. Све ово је пример добре воље и хармоније између државе и Цркве. Међутим, дугогодишњи екуменски контакти у „Светском савезу цркава“, доводе до постепеног напуштања православне светоотачке строгости. Верни народ примећује да неки православни богослови, владике у дипломатији без граница „сведоче Православље“, инославним, либерално, са много љубави, а својој једноверној браћи, на пример владики Артемију, лако и брзо, без права на одбрану, ударају жиг расколника.
Ипак, Српска Православна Црква је једина организована структура која повезује српски народ, не само духовно, него и идеолошки, национално, културно, и не само на простору бивше Југославије, већ широм света. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве недавно је канонизовао оца Јустина Поповића, црквеног писцадуховника, проповедника, бескрвног мученика, под комунистичким игом, заточеног у манастир Ћелије.
Истовремено, тројица духовних чеда преподобног Јустина, владика бачки Иринеј, (пензионисани) Атанасије Јевтић, и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, у лику Светог Синода, пензионисали су четврто чедо, Артемија, и протерали га са Косова и Метохије. Наступили су као епископи, блиски актуелној демократској власти, са озбиљним оптужбама о финансијским малверзацијама свог брата Артемија и његовог окружења. Српска јавност имала је прилику да се увери у симфонију демократске евроатлантистичке коалиције са владикама, које су у одличним односима са Ватиканом, и Светским савезом цркава. Многи у СПЦ кажу да је владика бачки, Иринеј, не само свеприсутни портпарол СПЦ, већ и екуменизма, зизјуласовске либералне еклисиологије, Цариградске патријаршије, промотер „предањске“, „обновљенске“, интелектуалне Литургије, чак служи на циганском, енглеском, само не на вековном богослужбеном језику, црквено-словенском!
У изолацији, жигосан као непријатељ Титовог режима, отац Јустин је писао о екуменизму, као „свејереси“ нашег времена. У својим беседама, попут пророка Јеремије, туговао је због духовног пада народа у безбожни комунизам, позивао на покајање и разобличавао тадашњу „симфонију“ врха СПЦ са безбожним властима и „заједничарење“ са јеретицима, у „Светском савезу цркава“. Авај, захваљујући свевидећем интернету, сведоци смо непрекидних агапа, њу ејџ трпеза љубави, дела епископа СПЦ, са инославним, заједничких служби, молитава, сусрета, као да је црквена дипломатија главни задатак, циљ и смисао Цркве. Владика Артемије наставио је дело оца Јустина, обнављајући манастире Рашко-Призренске Епархије, борећи се против екуменског „ружичастог“ сладуњавог „сведочења вере“. У дугогодишњим контактима са такозваном „међународном заједницом“, у лику америчких и европских политичара, лекара „без граница“, хуманитараца и кризних група, пресахнула је владикина вера у западну демократију. Покушаји лобиста, на џелу са Џозефом Бајденом, да се епархија преда незаконитим шиптарским властима, наишао је на топло разумевање председника Тадића, али не и владике Артемија. Он је преговарао са шиптарским привременим властима на КиМ, али је одбијао да се повинује „државним“ органима Шиптара. Није дозволио онима који су рушили манастире и храмове, убијали народ, да легализују свој злочин, као самозвани покровитељи тих истих манастира. „Међународна заједница“ то јест покровитељи наркомафијашких шиптарских власти би да претворе српске енклаве и манастире у „косовске културно-историјске споменике“ и туристичке атракције, типа индијанских резервата!
Многи Срби верују да је владикино пензионисање, медијско жигосање, забрана служња, и коначно одузимање епископског чина, извршење наређења великих инквизитора новог светског поретка. На сличан начин демократска власт је од 2000. године, медијски жигосала, хапсила и тајно испоручила комплетно војно и политичко руководство које је организовало одбрану Југославије, затим Крајине, Републике Српске, и на крају Србије. Да је владика био кооперативан, скупљао би ловорике по београдским салонима, са западним амбасадорима, члановима кризних група, либералним владикама и римокатоличким бискупима, демократским политичарима без граница.
Случај владике Артемија дубоко је поделио вернике и јавност у Србији. После пензионисања, владика Артемије упућен је у сремску епархију, у манастир Шишатовац. 15. октобра му је забрањено да служи. Од 17. 11. до 20. 11. на другом редовном заседању, Сабор је изабрао на рашко-призренски трон викарног владику липљанског Теодосија, који је монашки пут почео у манастиру Црна Река, под окриљем владике Артемија. Не сме се заборавити да је млади Теодосије, 2007. године постригао у ангелски образ бившу супругу Бориса Тадића, Веселинку Заставниковић, сада монахињу Ирину. Председник Тадић је чест гост код пријатеља, игумана Теодосија, у манастиру Високи Дечани. Добро обавештени извори тврде да је из „међународне заједнице“ стигао плишани ферман да се дефинитивно уклони непослушни конзервативни владика, који се замерио многим западним голубима преговарачима и председнику Тадићу, (недемократским отвореним писмима). Осим тога, масонским екуменистичким структурама „Светског савеза цркава“ не допада се епископ, који не прима бискупе и лутеранске пасторе у олтар! Млади Теодосије прима све што препоруче наше еврољубиве власти. Наступио је моменат демократско-екуменске перезагрузке, Коалиција за европску Србију, у НАТО Пакту, замолила је врх СПЦ да укроте владику, који се отео КФОР-у, привременим шиптарским властима, „међународној заједници“, и председнику Тадићу! Демократски медији су кренули у акцију клеветања владике, који је, са фирмом „Раде Неимар“, током изградње и обнове порушених храмова, тобоже благословио сумњива лица, да се баве сумњивим пословима! Владика није добио реч, у његово име наступа свеприсутни владика бачки Иринеј, и пензионисани владика Атанасије Јевтић. Оптужба и одбрана су једно, у случају владике Артемија, као у старим комунистичким процесима. По речима владике бачког, Иринеја, „са великом жалошћу, али одлучно ступајући у одбрану светог јединства Цркве, због доказаних канонских кривица, као што је свештенослужење под важећом забраном свештенодејства, одбијања послушности Сабору, стварања раскола и насилног заузимања појединих манастира СПЦ у заузимања појединих манастира СПЦ у Епархији рашко-призренској, Свети Архијерејски Сабор лишио је епископа рашко-призренског епископског чина, и вратио у ред монаха.“ Нови рашко-призренски владика Теодосије, такође је „са жаљењем и забринутошћу примио вест о покушају насилне узурпације од стране пензионисаног владике Артемија, који је овим поступком ушао у раскол са СПЦ.“
Током заседања Сабора, владика Артемије се вратио на Косово, са монаштвом и народом, у манастиру Дубоки поток служио Свету литургију, и изјавио: “У невољи су и катакомбе биле света места.“ Поручио је народу да чува веру, јединство са Светом Саборном и Апостолском Црквом, па ће Бог благословити наше домове, села и градове, наше Косово и Метохију, и целу нашу земљу. Још је рекао да се није одвојио ни од кога, да није расколник, и да не ствара ништа ново. Оценио је да ће се напади на њега наставити, да их се не плаши.
У синхронизованој акцији шиптарских привремених власти на КиМ, Косовске специјалне полиције, на захтев Београда, и СПЦ, манастир је „ослобођен“ од владике, монаштва и верника, који су у полицијској пратњи упућени у Краљево.
Однос снага у Светом Архијерејском Сабору, приликом гласања о одузимању архијерејског чина владики Артемију, показао је да неканонско служење, са новотаријама, богослужбена тиха реформа, у циљу приближавања „сестринској“ римокатоличкој цркви, остаје, упркос још увек важећем Црквеном уставу. Као православни верници постављамо питање: “Зашто СПЦ остаје у такозваном „Светском савезу цркава“, које у суштини представљају расколнички сабор секти, које су резултат великог раскола, одвајања Римокатоличке од Једине Свете Апостолске Цркве, у 11. веку? Зар су учени богослови СПЦ, чланови Светог Синода, заборавили да су римски папа, и разни англиканци, лутерани евангелисти, баптисти, у вековном расколу? Колико нам је познато, још се нису покајали и вратили у крило Православља.
А неки од уважених епископа се са њима састају, целивају, моле, заједничаре! А на брата српског владику шаљу шиптарске специјалце, и пишу кривичне пријаве, због „насилног неканонског упада у манастир“!?
Искрено се молимо да се наш народ сложи, обожи и умножи, по завету светог владике Николаја, и да се деси Божије чудо, братског помирења у Христу. Позивамо све православне вернике, да својом молитвом, добрим речима и делима, утичу на превазилажење настале ситуације, која продубљује духовне и идеолошке поделе у нашем народу. Уместо у Ватикан или Шамбези, где са цариградским патријархом учествују на импровизованим неправославним, расколничким молитвама „за мир“, смирено молимо наше владике да на свенародно-црквеном сабору, као у време Светог Саве, братски, саборно, служе Свету литургију онако како су служили сви наши светитељи, све до светог владике Николаја и преподобног Јустина Поповића. Нека, попут Господа, који је кротко прао ноге апостолима, по узору на московског Патријарха Кирила, обнове овај древни апостолски обичај. Да се на Небесима радују наши светитељи, кад се четворица наследника преподобног Јустина нађу заједно пред Часном трпезом! Амин.

РАДМИЛА ВОЈНОВИЋ

23. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Eвропа-Вавилонска блудница

Живимо у наопаком времену, у коме је све либерализовано до те мере да нема границе између нормалног и ненормалног, природног и неприродног, моралног и неморалног, између истине и лажи, између болести и здравља, па се тако у последње време појављују гласови да је хомосексуалност болест. Ја бих остао при оној старој дефиницији, коју сам учио и која се примењивала током мог узрастања: да је хомосексуалност настраност, настраност која је пре свега девијација у природи, девијација која је настала различитом мотивацијом и буђењем сексуалних облика супротног пола. Ако се човек преорјентише и почне да мисли да он није то што јесте, да он тражи себе код другога, то је уствари лутање, то је уствари права болест.
Онда он врши демотивацију своје личности и врши морално преиначење свога пола на тај начин што више почиње да мисли мушкарац да је девојка, а девојка мисли да је мушкарац. Ја сам у току своје свештеничке службе много пута сусретао и једне и друге личности, било приликом исповести, било приликом разговора. Данас, када нарочито у нашем народу, влада велика криза биолошка, економска, морална, та пошаст се све више и више шири. У целом Светом писму сви канони Цркве, медицина до скора па и Хипократ, осуђују хомосексуалност, скотоломију као противприродни блуд, противприродни полни сношај, јер је сврха управо рађање и васпитање деце – подмлатка. Сврха, дакле, секса није полно уживање као што то људи обично хоће да кажу, зато Свети оци и уче да се човек и не треба да састаје са женом изузев ако имају сврху рађање и васпитање подмлатка. Код толико наше страдалне деце и омладине у ратовима овим сулудим и непотребним, код толико одливених мозгова који су отишли у иностранство, творци новог светског поретка шаљу нам ову нову пошаст да униште хришћанску породицу, да Србију учине још бездетнијом. Јер, шта је циљ хомосексуалног живљења осим голо уживање и то, што је најгоре, перверзно уживање, себично уживање које не доноси никоме никакве користи, али зато доноси општу друштвену штету. То је клан који се данас међусобно највише повезује и фаворизују једни друге. У време кад хришћанско становништво рапидно изумире, а нехришћанско се множи геометријском прогресијом, та је пошаст завладала као епидемија у хришћанским народима. Врхови наше Цркве и државе, уметници и глумци, део новинара и друштвених радника, су опседнути тим пороком и кланом. Ја добијам многа писма од људи са свих страна западног света, па и код нас, који су жртве таквих настраних појединаца, а знам и из личних исповести верника о тој катаклизмичној пошасти, као и из великог броја прочитаних књига, јер ми верници о свему што се десило у њиховом животу причају, тако да сам ја скоро испао као неки последњи Мохиканац, пре свега у Цркви, који се испречио тој пошасти и стао пред „ветрењаче геј параде“ и хомосексуалства. Био сам и жртва бруталног напада једног хомосексуалца у свом стану, када сам толико побеснео, да сам био као бесни Роландо, а он је као лудак почео да дрхти, да тражи милост од мене, да му опростим и да му дозволим да одмах иде кући. Разуме се да нисам физички насрнуо на њега, јер у таквим случајевима, треба поступати свештенички и хришћански. Дакле, они осећају грижу савести и кривицу али да би је покрили, они се покушавају сада, пошто је то тренд у свету који су лансирали Клинтон и њему слични, дакле они имају читав ланац, финансирају једни друге и стварају све већу и већу болест, али није то болест, то је настраност коју треба лечити. Педошина влада светом, а истурена рука педофила и овде влада и нико за то не одговара.
Шта ће хомосексуалцима деца, зашто они да усвајају децу када немају матерински нагон и очински нагон; они га бришу, они га негирају. Али, хоће да усвоје децу, зато (има много случајева) да би се иживљавали над таквом децом. Па ми имамо такве случајеве у природи, крвни родитељи врше насиље над својом децом, ја то знам из својих исповести разуме се, и чувам као тајну пред Богом и пред својом савешћу, нећу да је исповедим, али све дотле док се Црква и Држава организовано не заузму да обнове хришћанску породицу или моралну породицу (засновану на моралним принципима: верности, љубави, слоге, оданости мужа жени и жене мужу). У противном, ми ћемо трпети ударце с лева и с десна и заглибити у Содому и Гомору због пројекта хомосексуалности.
И ова земља и овај, српски народ, рапидно иде ка томе – своме самоуништењу као Содома и Гомора; и ова земља ће се као загађена посуда разбити ако овако наставимо да живимо и ако овако наставимо да радимо, (да убијамо децу још у мајчиној утроби, противно Бога и Божјег закона), а ако ништа друго, ми ћемо еколошки загадити ову планету која ће се наћи у амбису космоса и сагорети као тзв беле џиновске, надуване звезде од гасова, у које су се претвориле. Пре десетак дана срео ме је један познаник који је био у врху дипломатије бивше Југославије, каже ми: „Оче Жарко, како сте ви могли и смели да изађете тамо, пред хомосексуалце, знате ли Ви колико има у Београду хомосексуалаца, у држави и Цркви? Кажем, не знам тачан број, али знам да их има, посебно знам колико их има у СПЦ. На то ће он, има их око 200.000 хиљада. Ја одговарам: ја бих по Божијем закону и по свом опредељењу устао против њих да их има милион и изашао на Трг Републике, казао бих им оно што сам имао да кажем“.
Према томе творци Новог светског поретка желе да нас на тај начин раздробе, преполове, да униште породицу а човека учине бездомним бићем, да га учине као птицу на грани, да скакуће с гране на грану и да буде зависан од неког црвића или од неког листа који ће му пружити. Они хватају бусије у високим позицијама да на тај начин имају високе плате, и да на тај начин могу да купују и упропашћују друге људе. То није нимало безазлено, са таквим људима ми идемо у суноврат, у пропаст.
Ја не знам ко ће уместо Господа узети бич у руке да истера такве људе из Цркве и из државног апарата. Ја то говорим јер не бих желео да наш народ страда због содомије која се споља убацује у наш народ, јер је наш народ одувек био здрав, биолошки исправан, а генетски потенцијал ми смо имали који ретко ко има на овом шару земаљском: ми смо дали Светог Саву, дали Николаја Велимировића, па и за време санкција наша деца доносе победу из математике, наша деца показују чудеса у таквом окружењу и таквој сатанизацији. Ако би упражњавање тога греха био услов уласка у Европу, која је постала вавилонска блудница, не бих желео никада да уђемо у ту трулу и искварену кулу од карата, која је и због тог греха, да не помињем друге, осуђена на пропаст, јер „правда (морал) држи земљу и градове, а неправда их руши до темеља.“

 

ПРОТОЈЕРЕЈ ДР ЖАРКО ГАВРИЛОВИЋ

23. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Парада

Заврши се и та фамозна геј парада. После неколико сати крша, лома и промовисања „загарантованих људских права“ Београд се вратио нормалном животу. Те вечери и противници и подржаваоци параде погледали су у свој новчаник и схватили да у њему нема ништа. Вратили су се својим ТВ пријемницима и наставили са посматрањем чудног света и са једне и са друге стране. Ваљда ће их њихови слаткоречиви говори нахранити.
Кренећу редом. Шта су хомосексуалци добили овом парадом? Апсолутно ништа! Добила су тзв. квир удружења и њихове вође бесплатни публицитет и евентуално неку већу дневницу. Шта је значило осталим хомосексуалцима петнаест минута шетње у својеврсном карантину окруженом са неколико хиљада полицијаца где нису могли да их виде ни врапци на гранама а камоли народ? Опет ништа. Да ли ће сутра јавно на улицама Београда моћи да покажу своју сексуалну опредељеност. Неће. Најсмешније у свему овоме је назив манифестације, па ваљда се боре за нека своја права, а не показују своју војну надмоћ као на војним парадама. Већина грађана ове земље нема ништа против људи са хомосексуалним опредељењем. Нисам чуо да је неко до сада провалио у стан неког хомосекуалца и претукао га за оно што он ради у свом дому. То је његова приватна ствар и његов слободан избор. Нешто сасвим друго је наметање хомосексуализма кроз подршку осиромашене државе. Како студенту који је дао услов за наредну годину факултета објаснити да држава има милионе за финансирање шетње неколико људи а не за његову школарину. Никако.
Још је гори покушај пропагирања хомосексуалности у личности наказног македонског транвестита Бокија 13 или кроз ставове неталентоване силиконске турбо-фолк певачице Јелене Карлеуше. Оваквим глупим потезима хомосексуалци неће добити ништа осим гађења највећег дела српске популације.
А сад о другој страни. „Породична шетња“ показала је шта грађани Србије мисле о паради. Међутим ни то није значило ништа државним властима да параду одложе. Људи изреволтирани својим социјалним стањем кренули су да параду зауставе.
Пролазећи улицама Београда тог послеподнева запитао сам се да ли полупана канта за смеће спречава одржавање параде хомосексуалаца? Исто тако да ли је појединац који је ту канту полупао свестан да су се паре за куповину нове канте могле паре уложити у подизање новог вртића. Да ли је крађа „Најк“ патика национализам? Није! Могу ли нарко-дилери бити национални хероји? Не могу! Наравно да је међу противницима параде било много добрих људи који све то нису радили али је лицемерје покушавати исправити хомосексуалце а не очистити коров у својим редовима. Српска црква је осудила хомосексуализам а није педофилију у својим редовима, а мноштво хомосексуалаца се крије иза мантије. Ја знам за барем њих десетак.
Враћамо се на причу са почетка редова о човеку са празним новчаником. Шта њему у овом општем лудилу значи и једна и друга страна. Апсолутно ништа. Згађен је и хомосексуалцима и националистима. За њега су сви исти док му деца гладују.

 

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

23. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Здравијим животом против болести (6)

Хлеб (по могућству направљен од интегралних житарица) не треба комбиновати са кромпиром, пиринчем, пасуљем, грашком, боранијом, тестенинама, јајима, млеком и сиревима, нити ове намирнице међусобно треба мешати. Свака од ових намирница може се комбиновати са масноћама (хладно цеђена уља, маслац, путери од семенки, сунцокрет, бундева, сусам, кикирики) и сировим или бареним поврћем (салате, варива). Препоручује се замена сирћета лимуновим соком или воћним и јабуковим сирћетом.

 

Правилно жвакање хране

 

Да би смо појели оброк, потребно нам је 30 – 45 минута. Кад човек једе брзо, не обраћа пажњу на количину хране коју поједе, најчешће поједе више хране и тиме надражује желудац.
Мислимо о ономе што једемо. Једимо свесно и полако, дајмо себи времена за јело, ако једемо брзо и са прекидима, лоше утичемо на варење. Уживајући у сваком залогају, појачавамо ток желудачног сока и тиме олакшавамо варење. Када се јави осећај ситости, желудачни сок је искоришћен. Ако једемо више него што желудачни сок може да свари, исхрањујемо наше болести.
Сваки залогај добро сажвакати да би се храна боље уситнила, а тиме ће је и желудац лакше сварити. Уколико дуже жваћемо, пре ћемо се заситити, што ће утицати и на смањење телесне тежине. Добро сажвакана храна има велику површину у односу на количину и желудачни сок ће брзо бити исцрпљен. Лоше сажвакана храна има далеко мању површину у односу на количину, тако да је потребно појести више него што се јави осећај ситости.
После јела препоручује се кратка шетња или кратак одмор 20 – 30 минута.

 

Начин справљања оброка утиче на квалитет хране

 

Квалитет хране се упропашћује и лошим справљањем оброка, пржењем, печењем, нарочито дугим кувањем. Кувана храна је је сиромашна витаминима и основним минералним солима и потребна је већа количина хране да би се задовољиле дневне потребе организма. То може да послужи као објашњење и изговор за оне који једу превише.
Друго објашњење је чињеница да када преједањем производимо више штетних производа него што можемо да одстранимо, морамо да таложимо масти у дубљим слојевима коже како бисмо распоредили те отрове на такав начин да наносе што је мање могуће штете организму.
Без обзира што смо свесни да потпуно незагађене хране више нема, свако може много да поради на своме здрављу, избегавајући намирнице које нас очигледно трују.

 

Храна која штети људском здрављу

 

Највећа грешка у исхрани је претерано узимање такозваних “празних угљених хидрата“, који се обично налазе у брашну, шећеру, слаткишима, заслађеној храни, као и у многим алкохолним пићима. Организам не може да потроши вишак калорија. Хлеб од белог или полубелог пшеничног брашна
Да би се добило бело брашно из житарица се, приликом обраде, отклања се све оно што је у њима најквалитетније и човеку најпотребније: клице (садрже зачетак новог живота), мекиње (садрже већину витамина, ферменте). Уколико се витамини, минерали и биљна влакна отклоне с љуском и клицама, организам ће вити прекомерно оптерећен, варење неће бити обављено до краја, самим тим ће се и храна више него што је неопходно задржавати у цревима, а може и да започне процес врења. Епилог: затвор и могућност појаве многих обољења, међу којима и артеросклероза и неке врсте канцера. Како у хлебу нема Ц витамина, не може сам ни да се “усваја“. Витамина групе Б има само колико да се “усвоји“ једна његова трећина. Преведено, да би човек сварио 100 грама овог хлеба, требало би да поједе 300! То продужава процес варења у цревима, терет сувишних количина скроба и беланчевина, некомплетно варење и низ других штетних дејстава.
Од скроба, који готово једини остаје у белом брашну, прави се веома квалитетан лепак. Сличан “лепак“ делимично онемогућава процес варења и апсорпцију у цревима човека. Ако се томе дода да се хлеб припрема уз помоћ квасца, који омогућује поремећај цревне флоре, изазива aлкохолно и млечнокисело врење (алкохол се у том случају и код антиалкохоличара производи у дигествном тракту и упија у крв као код оних који га редовно конзумирају), онда се комплетира слика штетног утицаја белог хлеба на организам. Истраживања руских научника А. Качугина и А. Бодарјева доказују да квасац у производима од брашна активира раст различитих врста тумора, а интегрални хлеб без њега може послужити као сасвим солидна превентива, па чак и део третмана код онколошких обољења.

 

Шећер

 

Рафинисани шећер не садржи минерале и витамине који би помогли процес самоварења и самоусвајања. Због тога знатно оперећује панкреас, надбубрежне жлезде, оштећује мембране крвних судова, на чијим се зидовима касније таложе наслаге холестерола и соли.
Напоменуто је да коришћење рафинисаног шећера узрокује велике осцилације нивоа шећера у крви, додатно оптерећујући панкреас. Код особа које редовно користе овај шећер учестале су појаве симптома хипогликемије (смањен шећер у крви), праћених мучнином, глађу, жеђи, поспаности, нервних обољења. Уколико је слаб панкреас, може доћи до развоја дијабетеса уочљивог често по последицама: проблеми с видом, ходањем, циркулацијом крви, упалом зглобова…
Рафинисани шећер се налази у: конзервираном поврћу, коцкама за супу, кечап, додацима за кафу, чоколади, кока-коли, и осталим газираним пићима. Неки производи од житарица садрже и до 50 одсто шећера.
С претераним уносом шећера, тело такође постаје прекомерно кисело и сувише брзо троши драгоцене минерале да би балансирало pH.
Још једна штетна последица конзумирања превише шећера је то што је низак ниво шећера у крви изазван претераним одговором инсулина који настаје услед сталног прекомерног уноса. Када се то деси, осећамо изненадни пад енергије, као да су нам се испразниле батерије.
Са воћним шећером тело лако излази на крај. Када једемо прерађени шећер из слаткиша и торти, он је толико концентрован, да у организму долази до скока. Ако стално долази до ових скокова горе – доле, тело постаје узнемирено и испада из равнотеже.
Претеране количине утичу на појаву гојазности (јер се вишак шећера у организму претвара у маст), затим, каријеса зуба, високог крвног притиска, доводи до уништавања калцијума (инвалидност и деформитети) и осталих болести, нарушава се равнотежа у организму, долази до тромости, безвољности и сталне потребе да се шећер узме у што већој количини. 1 г шећера = 4 калорије.
Рафинисани шећер заменити природним шећером из воћа, поврћа, орашастих плодова и житарица, медом.
Неки људи се заиста боре са шећером. Зовемо их шећерохоличари. Стручњаци кажу да и за то постоји рецепт – да се 30 дана не једе ништа слатко, чак ни мед, заправо не дозволити чулу укуса да прима било какав јак шећер. Воће је једино дозвољено, а слаткиши и шећер не. Тело се после тог времена прилагођава и таква храна нас више не привлачи.

 

Поређење меда и шећера

 

Мед има антибактеријско и антифунгицидно дејство. Таква својства меда, доприносе да је мед изванредна храна, да обнавља ткива, да уклања бол, да стимулише и побољшава рад срца, да уклања замор, да ублажава разне упале, да повећава отпорност организма, да делује умирујуће на нервни систем, да у многим случајевима тровања има против отровно дејство, да регулише крвни притисак, да ублажава тегобе у случају обољења штитне жлезде хроничних и акутних обољења дисајних органа, да јача организам деце, изнемоглих и оболелих особа, да јача умне и физичке способности, итд…
У поређењу са шећером:
Не надражује зидове желуца и црева, брзо и лако се асимилује, употребљен мед брзо човека чини снажним.
Али и са коришћењем меда треба бити умерен. Ако се користи у већим количинама, такође долази до великог скока енергије и одмах затим до великог пада. Со
Ако додајемо у храну со, бибер, шећер, чоколаду и слично, онда више не осећамо прави укус здраве хране. Чуло укуса остаје успавано и не може више да ужива у свим тим укусима. Када се ослободимо соли, почињемо да уживамо у правим природним укусима хране.
Со регулише количину течности у организму, тачније у и око ћелија. Треба узимати у умереној количини, не више од 3 грама дневно. Препоручује се узимање нерафинисане морске соли. Претеране количине соли изазивају: повишен крвни притисак, срчане проблеме, болести бубрега и отицање читавог организма, јер со везује воду. Сва природна храна у себи садржи одређену количину соли и ако се припрема на правилан начин задржава и со и минерале и витамине. Због тога јелима није потребно додавати веће количине соли. Поред тога, со се у скривеном облику налази у многим прерађевинама, тако да треба водити рачуна да се и на тај начин узима одређена количина соли. Скривени извори соли су: супа у коцки, зачини, готови преливи за јела, кисели краставци и остала туршија, маслине, слана пецива, путер од кикирикија, сода бикарбона, прашак за пециво, лекови…
Да би се избегло претерано узимање соли потребно је навићи организам на мање количине, тако да сам регулише потребе, а временом се навикавамо да уживамо у мање сланој храни.

 

Грицкалице

 

Грицкалице су штетна врста хране. Често у себи садрже доста соли, подстичу жеђ, припремљене су потпуно на нездрав начин – пржењем са засићеном масноћом. И време конзумирања – између оброка, успут је веома лош зато што:
-Ремети већ започети процес варења претходно унете хране
-Значајно слабе имунитет
-Углавном изазивају неприроднужеђ и пијење течности док се грицкалице налазе у желуцу, чиме се ремети цео процес варења.

 

Брза храна

 

Најновија истраживања показују да се особе које често једу ову храну гоје упркос осећају глади после оброка. Превише масноћа у исхрани, калорија и шећера не само да ствара гојазност, већ изазива и разне друге последице и обољења – дијабетес, кардиоваскуларне бол ести и хормоналне поремећаје. Велика кока – кола из “’Мекдоналдса“ садржи 310 калорија, односно 10 супених кашика шећера. Хамбурегер садржи 820 калорија и 43 грама масноће. Један типичан fast food оброк има два пута више калорија од просечног оброка наше традиционалне кухиње.

 

Веза између расположења и начина исхране

 

Да ли сте приметили да вас оброк обилан угљеним хидратима чини тромим или да ако унесете храну богату протеинима током дана постајете буднији током поподнева? Ћелије мозга комуницирају међусобно преко хемијских преносиоца названим неуротрансмитери, који су углавном сачињени од амино-киселина, од којих су изграђени протеини.
Ипак то не значи да ако желите да имате осећај да имате више енергије треба да једете углавном протеине. Мозак производи на хиљаде неуротрансмитера који су потребни за његово нормално функционисање, где су битни протеини, али су потребни и угљени хидрати као енергетска материја и други нутријенти за нормално функционисање ћелија мозга. Није увек довољно пазити на врсту намирница које ћемо уносити током дана. Количина допамина који доприноси осећају задовољства и успешности се смањује стресом или недовољним сном, па је мозгу поред здравог начина исхране потребан и здрав начин живота.

 

Припремање оброка

 

Каже се да је “Љубав је најважнији зачин и без тог зачина ни једно јело нема добар укус“ и саветује се да се храна припрема у добром расположењу, с љубављу и молитвом.
Пријатна атмосфера и добро расположење за столом знатно доприноси савршеном процесу варења. Количина желудачних сокова зависи од расположења централног нервног система, а оно зависи од нас самих. Уколико се лоше ствари причају за време јела, наступају поремећаји у варењу – настаје метеж који се назива диспепсија.
Ми заиста једемо и очима. Ако храна не изгледа како треба, нећемо у њој уживати како треба. Није лоше за време јела слушати пријатну музику.
Ако дођемо кући уморни, добро је кратко одморити пре основног оброка. Након тога у миру појести оброк.
Трудите се да основни оброк не траје мање од 20 минута и то захваљујући споријем једењу отпималних количина хране.
Прихватање ових принципа, а посебно њихова практична примена, запосленом човеку се чине немогућим. На то нас, углавном, приморавају здравствени проблеми – нарочито када је званична медицина немоћна, па у помоћ позивамо природан начин лечења. Међутим, уз добру вољу и истрајност, посебно у почетном периоду и организацију припреме здраве хране, доћи ћете до изванредних резултата.

ДРАГАНА МИРКОВИЋ

 

Крај

23. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Чуда владике Николаја (8)

Казна хулитељу

Одмах по доласку моштију владике Николаја 1991. године велики број људи је желео да се поклони светитељу. Међутим некима чудо нетрулежних моштију владике Николаја није значило ништа па су пролазећи поред манастира псовали ову светињу и владику и вређали окупљене вернике.
Један од њих се посебно истицао са вређањем светиња. Једне недеље радећи у шуми дрво му је пало на главу и усмртило га је. Стигла га је Божија казна.

Ругатељ остао без ногу

Један мештанин Лелића приликом доласка моштију владике Николаја није желео да их дочека. Узалуд га је његов пријатељ позивао да оду, а после неколико молби он је свом пријатељу рекао: „Шта имам да идем да видим мангупа Николаја, а ако одем нека ми обе ноге отпадну.“
После три године због тешке болести лекари су му морали одсећи обе ноге. Тај ругатељ се доцније пожалио пријатељу да му се владика Николај осветио за хулу. Пријатељ му је одговорио: „Светитељ се не свети, већ спашава, а тебе је Бог казнио због хуле на његовог светитеља и цркве. Да би ти било боље требао би да одеш до манастира и да затражиш опроштај од владике Николаја.“
Овај човек не послуша свог пријатеља и после неколико дана умре у најгорим мукама.

Исцељење детета

Једној самохраној мајци из околине Ваљева тешко се разболело дете. Отишавши у болницу лекари су јој рекли да ће дете највише поживети још седам дана. Сва уплашена отишла је у манастир Лелић и замолила духовника да очита молитву за болесника пред моштима владике Николаја. После молитве свештеник ју је охрабривао да ће детету бити боље. И заиста дечак сутра устаде из болничке постеље потпуно здрав.

Наставак у следећем броју


ВЛАДИМИР РАДОСАВЉЕВИЋ

23. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Отац Сава Рукумијски

Родио се 1907. у Кленовнику код Пожаревца, од оца Милана и мајке Живке Огњановић. На крштењу је добио име Владимир. Вредно је и поштено радио столарске и пчеларске послове, а кад је ушао у богомољачки покрет, био је усрдан у молитви, посту и приношењу покајања. Оженио се Петријом, са којом је добио два сина и ћерку. Десило се да се Петрија разболела, тешко страдала од злих духова, и легла на самртну постељу. Тада се збило чудо Божије које је Владимира Огњановића заувек упутило на свеусрдно служење Христу. Његов син Бранислав Огњановић о томе прича: „Моја мати Петрија била је болесна, много је ослабила, тако да је дошла до смрти. Мом оцу је било жао, јер су нас троје деце имали, и били смо мали, једно другом до увета. Мајка је лежала на самртној постељи. Отац ставио поред ње и самртно одело, јер је мислио да је већ готова. Он је отишао у другу собу, пред икону наше славе, Светог Николе, да се помоли Богу и Светом оцу Николају. Да ли га је ухватио сан, не знам, само он је причао овако: да је отишао у неку одају и видео једну жену која је ту била слушкиња. Он њу пита кад ће да дође Свети Никола, а она му каже: „Причекај мало“. После извесног времена појави се нека светлост, прво као тачка, а затим све већа и већа. И он је видео такве лепоте, да то не може да се опише. Дође Свети Никола и пита га: „А шта си хтео од мене?“ Мој отац Владимир му каже: „Да ми не узмеш жену, јер имам три детета, па не знам шта да радим, другу мајку не могу да им нађем“. Свети Никола се благо насмеши, па каже: „Нећу да је узмем. И ево ти ово парче хлеба да једеш од сад па до пролећа“. Тај хлеб је био тако сладак, да је мој отац Владимир, касније јеромонах Сава, помислио: „Што ми не даде још?“ Када је дошао у ону собу да види шта моја матер Петрија ради, а она устала из кревета и нешто чисти око шпорета. Моја мајка је доживела 94. годину, то јест, живела је после тога више од 60 година.
Кад му се супруга подигла договорили су се да Владимир оде у монаштво у знак благодарности Богу, али кад децу изведу на прави пут. Пред Други светски рат, будући подвижник рукумијски руководио је изградњом цркве у селу Кленовнику. И као мирјанин, био је од Бога обдарен мудрошћу и благодаћу да утеши и поучи оне који су му долазили. Благоје Костић из Дрмна (звали су га Блага), богомолник од 1926, упознао је Владимира Огњановића 1932. године. Он прича: „Моја ћерка Нада рођена је 1930. и била је врло напредно дете до своје шесте године, а онда се разболела и почела нагло да пропада. Молитве ми тада нису биле услишене, па сам отишао по лекове код апотекара у Пожаревац негде пред Петровдан 1936. Апотекар ми је дао савет да одем кући по дете и да га одведем специјалисти. Апотекар је дотада одмарао, а кад сам ја дошао, устао је и приправио лек, но, по повратку, моје дете Нада није хтела ништа да једе и пије.
Отишао сам тада код брата Владимира у Кленовник и причао сам му о детету. Они су тада у Кленовнику требали да почну изградњу цркве. Он ми је предложио да нешто приложим за цркву и рекао ми да ће дете оздравити док још не дођем кући. Обећао сам за цркву 800 комада цигле, што је он записао, и пошао сам за Дрмно. Кренуо сам са бригом шта ћу затећи код куће јер је Нада била у тешком стању. Кад сам дошао кући, затекао сам моју Наду живу и веселу како се игра с лутком на јастуку.“ Касније је Нада порасла, удала се и добила сина и кћерку.
Кад је Црква уочи рата освештавана, у освештању је чинодејствовао и Свети Николај Жичкии и Охридски. Он је тада заклео све сељане Кленовника, од најмањих до највећих, да чувају и држе веру православну. Брат Владимир ће у овом храму, све до свог одласка у манастир, бити појац и црквењак, који се старао о сваком поретку и благољепију.
Године 1958, по благослову свог духовника, хиландарског проигумана Михаила и епископа браничевског Хризостома, дошао је у манастир Рукумију, близу села Кленовника, у коме се налазе мошти (рука) Свете Јелице (из народне песме „Бог ником дужан не остаје), коју су браћа Павле и Радуле Радићи, по наговору своје зле жене, везали коњима за репове и растргли. Затекао је само храм и једну оронулу, стару зграду. Овде је на Крстовдан те исте године замонашен са именом Сава; на Богојављење је рукоположен за јерођакона, а на Савиндан 1959. за јеромонаха. Тада је постављен и за старешину манастира Рукумија. Оцу Сави је претходни монах Стефан предао 30 килограма кукурузног брашна, што је представљало целокупну покретну имовину манастира. Непокретну имовину чинила су 9 хектара младе шуме и један хектар обрадиве, али у трње зарасле површине.
Како бележи у својој протојереј Душан Д. Митошевић у својој књизи Рукумија и Брадача отац Сава, осокољен изазовом да начини велики подвиг, а пун вере у Бога, пун поштења и побожности да то оствари, почео је да ствара све што је за опстанак манастира неопходно. Искрчени су шибље и трње и на том простору су засађени виноград и воћњак. За монахе је већ 1962. године саграђен конак са спратом десетак метара западно од манастирам са 25 соба, дуг 25, а широк 8 метара. Конак је пројектовао и у његовом грађењу живо учествовао отац Сава. Саграђене су економске зграде да би се створили услови за нормалан живот монаха и монахиња; стаје за стоку, кош за кукуруз, подруме, стругара, гаража за остављање пољопривредних машина, радионица. За прихватање све већег броја верника и потребе манастирског братства и сестринства начињена је трпезарија са куњихом и једним повећим одељењем. Црквена порта и виноград омеђени су 382 метра дугом бетонском оградом, а на улазу у порту подигнута је звонара са 4 звона.
Игуман Сава се часно одужио манастиру Рукумији. Са пуно љубави за веру и вернике окупљао је народ око ове светиње и истовремено зидао грађевине без којих се није могло. Велики конак испред цркве саграђен је циглом коју је он са тадашњим сестринством манастира и верницима правио: укупно 100.000 комада. Уместо малтера, користио се блатом помешаним са плевом, јер пара за уобичајени грађевински материјал није имао. Уз све ово, својом руком је попунио све напрслине на цркви цементним малтером, што је био велики и стручан посао.
Савиним заузимањем Рукумија је израсла у незаобилазну богомољу. Увео је богослужбено правило у Цркви и стари поредак у манастиру, што важи и данас, а Рукумију је почео да посећује велики број верника из околине, па и из удаљених крајева. У време комунистичког агресивног атеизма и идеолошке острашћености, отац Сава је бранио православну веру и цркву својим делом, својом људском добротом и проповедима што се и данас памте као речи дубоке и непролазне истине. Против себе је имао сву осионост и набуситост безверја а уз себе своју безграничну веру у Творца, малобројно сестринство и онај део народа који се није отуђио од вере и Цркве. Његов животни мото је био: Са Богом се све постиже и у вечни живот стиже.
Скоро свакодневно долазили су му најтежи болесници и разни невољници, којима је читао молитве и давао духовне поуке. Тачно је знао шта коме треба, и сви који су га послушали, оздравили би. Отац Симеон, садашњи игуман Рукумије, се сећа једне прилике када се десило следеће: „По завршетку Свете Литургије, одох на доручак. Отац Сава је седео на свом уобичајеном месту. У пола доручка улази жена од својих педесетак година, можда и више, и води за руку дете од пет-шест година. Отац јој даје благослов и пита је: „Јел то твоје унуче?“ Она одговори:“ Оче, зар се не сећаш да си нам читао за децу? Ово је мој син!“ По очевим молитвама, многим бездетним супружницима Господ је давао децу. Отац је од таквих брачних парова тражио да строго посте средом и петком и сва четири годишња поста. Некад им је налагао да се распитају да ли немају неко проклетство, то јест, да ли је неко од њихових старијих клео млађе, па би онда то разрешавао, пошто би претходно онај кога су проклели тражио опроштај од онога који га је клео пред оцем Савом у манастиру Рукумија. Ако је онај који је клео био упокојен, онда је прокунути одлазио да на гробу тражи опроштај, чинећи неколико метанија и кајући се за грех према старијем. Тек тада би га отац Сава разрешавао од греха. На овај начин, неки супружници су привођени искреном покајању, као и Светој Тајни Исповести и Причешћа. Услов за све наведено, за читање молитава бездетнима, био је да они морају бити венчани у нашој Светој Православној Цркви.“
Отац Сава је читао и молитве за изгон злих духова. Брат З. из околине Рукумије био је спортиста и врло снажан човек, но нека невидљива сила га је притисла и учинила да посрће у ходу, што је отац Симеон видео својим очима кад је З. ишао ка целивајућој икони. Отац Симеон прича: „Нечастиви га је гурао удесно, но он се крстио и успео да целива иконе. После је сео на столицу, а отац Сава му је пружио крст да га целива, ставио епитрахиљ на главу и почео да чита „Последованије молебноје“ – молитве Светог Василија Великог, у коме се налазе псалми 16, 67 и 50, према црквенословенском преводу, затим канон молебни Господу Исусу Христу, уз јектеније после треће, шесте и девете песме, а онда молитве Светих Василија Великог и Јована Златоустог, њих шест на броју. Отац је читао равномерно, ни брзо ни споро, а брат З. се тресао целим телом и с времена на време крстио. По завршетку молитава и миросању из кандила, целивао је крст, епитрахиљ и руку оца Саве. Од тада је био други човек, миран и сталожен. Демонска сила је одступила.“
Био је то човек силне вере. Једном је рекао, из свог најдубљег духовног искуства: „Када би читав свет рекао да нема Бога, ја бих рекао да има, јер ЈА ЗНАМ да ИМА БОГА (очито, срео га је кроз духовни живот).“ Другом приликом, неки безбожник је узвикнуо на пијаци нешто о томе да Бога нема, на шта му је старац рекао: „Човече, погледај се, како си леп и паметан! Па како онда нема Бога?“ Отац Сава је непрестано творио Исусову молитву. Водио је велику борбу са демонима. Говорио је: „Мало зауставиш дисање и онда чујеш срце како куца и онда реци: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.“ Како срце куца, тако говори. Без Бога ни преко прага не можеш.“ Молећи се, отац Сава је улазио у непрестану борбу са демонским силама. Дешавало се да му се јаве, око 10 увече. Он је о томе говорио: „Крст је сила и знамење, крст је спасење. Увече легнем и гледам на исток, а они (зли дуси) иду ка мени. Кад их закрстим, они одмах стану да се подсмехују. Поново их закрстим, а они се смање. Трећи пут их закрстим – истопе се.“ Виђао је понекад отац Сава и читаве хорде злих духова које пролазе крај манастира. „Иду ка Београду“, говорио је, знајући шта у престоници влада.“
Oд Господа добио и једно чудесно исцељење. Често је причао како му је блаженопочивша игуманија Ангелина (из манастира Рукумије) исцелила ноге: „Ноге су ми биле црне од колена на доле, у ранама. Лекарима нисам ишао јер би сигурно решили да их одсеку, биле су у тако тешком стању. Једне ноћи, неколико година по смрти мати Ангелине, лежао сам у кревету и ћутао.
Осетио сам неку промену код себе и видео зид келије како се отвара пред мојим очима, као и мати Ангелину како долази до мог кревета, до ногу. Узела ми је десну ногу и почела да је стиска од колена наниже, и видим како извуче неки црни патрљак дужине око 40 цм. Затим исто уради и са левом ногом, а из ње извуче нешто краћи комад, па обоје стави у једно, баци на север и оде. Гледао сам у то што је бацила, кад оно поче да расте и израсте у човека црвеног као крв. Не знам одакле, али он узе неки стари шешир, стави себи на главу и поче да ме гледа. Гледа он мене, гледам ја њега. Мало после окрете се и оде. Ујутру, кад сам устао, ноге су ми биле потпуно здраве.“
Сестринство су у време овог великог подвижника сачињавале: игуманија Ангелина, монахиња Марија и кћерка јој Параскева, као и Христина, Сара, Ана и Меланија. С њима су били и монаси Захарије и Игњатије.
Духовни син оца Саве, јеромонах Симеон, о њему вели: „Игуман Сава је био велики покајник, сузни молитвеник, строги испосник, милостиви слуга Божији, вредан као пчела, са огромним духовним искуством у борби са духовима злобе у поднебесју. Све што сам добро научио, од њега сам научио.“
Отац Сава се, причешћен и тихо радостан, упокојио уочи Педесетнице, на Духовске задушнице, 25. маја 1991. године. Опојао га је владика браничевски Сава са десетак свештеника и свештеноманаха, у присуству великог броја духовне деце. На манастирском гробљу му је подигнут скроман споменик с натписом. „Оче Саво, отишао си више те никада нећемо видети али ће твој лик вечито кроз живот да нас прати. Велики твоји пријатељи“.
Игумана Саву достојно је заменио свом народу и вери одани отац Симеон (Станчетић). Старешина манастира је од 1991. године, његова ревност, чување Светих канона и догмата и бескомпромисна борба против свих зала и недаћа у данашњем друштву, није остало без одјека у народу, па је манастир из године у годину све посећенији.

Поуке оца Саве


-Моли се Богу и кај се за грехе. Као што се свако јутро умиваш тако се стално и кај за грехе.
-Ако ти опростиш некоме, а тај се не каје, Бог му не опрашта. -Ништа на овоме свету није отприлике. Све има своје. Ти се чудиш зашто те лупило, а нешто си урадио што није требало.
-Није срамота да не знаш, него је срамота што ти не треба савет, што не слушаш.
-Благослов је велика ствар ако се узима са страхопоштовањем, а онако (само) то није ништа.
-Кад радиш посао са благословом лако иде, а без благослова не може.
-Онога чега се бојиш, тим си већ заражен. Онај који је чист њему је све чисто; онај који је прљав, њему је све прљаво.
-Ако имамо молитву и пост, све имамо.
-Добро је бити сељак, али разуман, да не жели много, да ограничи себе, некима никада није доста.

ЈАКОВ ЈАКОВЉЕВИЋ

23. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар