Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Жанка Стокић-легендарна глумица (2)

Каријера

Доласком у Народно позориште у Београду Жанка остварује своје највеће улоге. Игра у три Гавелове представе: „Фигарова женидба“, „Сирано де Бержерак“ и „Родољупци“. Главне улоге је играла још у представама: „Уображени болесник“, „Тартиф“, „Подвала“ и „Станоје Главаш“. Осим тих главних играла је више од стотину малих улога у позоришту. Некада се дешавало да не добије улогу чак и по годину дана али никада није протествовала због тога.

Најзначајније улоге је остварила у драмама Бранислава Нушића. Играла је у следећим Нушићевим делима: „Ожалошћена породица“, „Пут око света“, „Власт“ и у „Госпођи министарки“. Колико ју је наш најпознатији драмски писац Бранислав Нушић поштовао види се из тога што је искључиво њој посветио улогу госпође министарке. Пре премијере „Госпође министарке“ Жанка је 1929. године прославила четврт века уметничког рада. Остало је записано да је чувена глумица 7. марта, од  десет часова пре подне до два по подне, примала честитке у скадарлијској кафани “Два јелена”. Поклони нису били уобичајане природе као што није била и слављеница. Извеђу осталог, добила је ратне одштете, џачић са две хиљаде стопараца, кученце у корпи цвећа… Предато јој је и 160.000 динара у готовом новцу, што је са приходом од представе премашио своту од 260.000 динара. Довољно за кућу на Топчидерском брду. Живела је окружена својим псићима и канаринцима, а ни болесна није одбила да кумује мечићима у ЗОО- врту.

Крећући у уметничким круговима и не бринући за своје здравље добила је шећерну болест која ће је до краја живота пратити. Улога у „Госпођи министарки“ јој је донела огромну славу. Са овом представом наступала на сценама Беча, Прага, Будимпеште, Софије, итд. У Београду је до 1941. године извођена више од двеста пута.

Поводом стотог извођења „Госпође министарке“ Нушић јој је послао следећи телеграм: „Драга Жанка, ви и ја имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете: Вас се кризе не може дотаћи, ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка.“

Наставак у следећем броју

 

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

 

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Руска душа у песми „Каљинка“

Песма Каљинка је сигурно једна најпрепознатљивијих руских симбола у читавом свету. Иако је сам текст песме прилично једноставан маестрална извођења ове песме винула су је у пантеон руске културе и уметности.
Колико је ово тачно најбоље се види из тога што многи мисле да је она руска народна песма. Међутим она то није. Песму је 1860. компоновао Иван Петрович Ларионов из Саратова, а први пут је изведена у Саратову као део позоришне представе за коју ју је он компоновао. Композиција постаје позната када је пријатељ Ларинова Дмитриј Александрович Агрењев уврстио на репертоар хора „Славајски“. За једну од најбољих интерпретација ове песме сматра се извођење хора „Црвене Армије“.

Занимљивости о песми

 

-Руси воле да ову песму зову „Каљинка маљинка“

-Већина руских етно ресторана и продавница у свету свој назив даје по овој песми
-По неким истраживања најпрепознатљивији руски симбол је песма „Каљинка“
-„Каљинка“ је незванична химна навијача енглеског фудбалског клуба „Челзи“
-На паузама хокејашких утакмица у Русији и широм света често се пева ова песма
-У неколико верзија игара на Тетрису „Каљинка“ је музичка подлога.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

 

Песма на руском и превод


Калинка, калинка, калинка моя!
В саду ягода малинка, малинка моя!

Ах, под сосною, под зеленою,
Спать положите вы меня!
Ай-люли, люли, ай-люли,
Спать положите вы меня.

Ах, сосенушка ты зеленая,
Не шуми же надо мной!
Ай-люли, люли, ай-люли,
Не шуми же надо мной!

Ах, красавица, душа-девица,
Полюби же ты меня!
Ай-люли, люли, ай-люли,
Полюби же ты меня!
*
**
Рибизлице, рибизлице, рибизлице моја!
У башти јагода, јагода моја!

Ах, под бор, зелени бор,
Положите ме да спавам!
Ај-љуљи, љуљи, ај-љуљи,
Положите ме да спавам.

Ах, борићу зелени,
Не шуми надамном!
Ај-љуљи, љуљи, ај-љуљи,
Не шуми надамном!

Ах, лепотице девичанска,
Заљуби се у мене!
Ај-љуљи, љуљи, ај-љуљи,
Заљуби се у мене!

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Чежња у туђини

Да ми је да не умрем у туђини
Лепе су све букове у земљи честе,
ливада свака лепа је млада,
и све реке непознате,
сви врхови што се сунцем злате,
све и где није и где јесте
поглед и нога ми ступила када.

Али кут земље на ком смо жито жели
и са кога смо цедили вина,
земља коју смо пили и јели,
чија на огњу палили дрвета,
где смо сахранили оца и сина,
као да је сва гроб прадедовска,
крваво нам је блиска и света.

У ту бих земљу хтео да легнем,
у тај крај где биљка свака,
где бубица свака болно ме дира
као жбун што на братовом гробу цвета,
као мрав што њиме мили.
Земља са које смо јели и пили,
која нам је као срце рођено јасна
и тајанственија од свемира,
хтео бих да ми гробом буде.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Стрепња

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим твоја ока два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра’.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашта то и чему?
Из далека само све ко звезда сја;
из далека само дивимо се свему.
Не, нек ми не прину ока твоја два!

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Богојављење

Јовањски мраз. Дрво и камен пуца.
Крај обала залеђене Колубаре
чекају људи, деца, жене старе,
да под пробијеним ледом засветлуца,

Лик Божији топлији од сунца
у леденом виру воду да озари.
Месец слеђен више не крстари.
Слеђене звезде. Дрво и камен пуца.

Бог се човеку увек јавља у поноћ.
Сад ће, само што није, ближи се поноћ.
И Божије лице светло у виру сину.

Само га два не опазише човека.
Један оде кући. Други оста да чека,
гледајући час у воду, час у висину.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Господе помилуј!

О молитво, лака птицо бела,

голубице са умилним гуком;

од давнина тебе свети Оци

све чуваше са великим трудом …

Благодаћу слаткога Исуса,

и ја грешник, у грехоти својој,

хоћу кушат од те дивне сласти,

ал’ не могу, у мрачној тамници,

Тебе светла дуго задржати.

Ти ми дођеш, мало, па одлетиш,

сад Те чекам, раширене руке,

кад си близу, срце затрепери,

само дођи, одагнај ми муке;

и одагнај ове грешне мисли,

да те могу лако задобити.

Дарује те Онај ко те има;

те се надам: молитвама Светих

да с Престола падне једна мрва,

да Мајчица замоли свог Сина;

помилуј и овог грешнога црва,

Господе Висина!

ГОРАН ЈЕРОТИЋ

 

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Актуелне вести

Помоћ за подизање храма Светог Саве

 

У другу недељу месеца новембра, на дан Св. Врача Козме и Дамјана, одржана је у Кливланду, Охајо, годишња приредба за Спомен храм Св. Саве на Врачару. Приредбу су, као и сваке године до сада, организовали Одбор спомен храма Св. Саве на Врачару при Саборној Цркви Св. Саве у Кливланду заједно са црквено-школском општином на челу с месним парохом протом Живојином Јаковљевићем.                                                    Приредба је отпочела Св. Литургијом коју је служио прота Живојин Јаковљевић, док су у олтару молитвено саслуживали пензионисани кливландски свештеници протојереји-ставрофори о. Ђуро Мајерле и о. Василије Соколовић, председник Одбора за Врачар.

До сада је храму Св. Саве на Врачарy послато 240 хиљада долара због којих  је Саборна Црква Св. Саве уписана за добротвора Спомен храма Св. Саве на Врачару. Од ових пара купљено је једно велико звоно, два мермерна стуба на главном улазу у храм и два мермерна стуба на Царским дверима у храму. Пре ове приредбе је скупљено 22.000 долара. Свети Синод СПЦ је Саборну Цркву Св. Саве у Кливланду одиковао Орденом Св. Саве првог реда.

На скупу су говорили Ранко Мајсторовић, прота Василије Соколовић, Боривоје Карапанџић, отац Ђуро Мајерле и Живојин Јаковљевић.

БОРИВОЈЕ КАРАПАНЏИЋ

 

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | Поставите коментар

Поука са Свете Горе

На слици су светогорски јеромонаси који су 1272. године признали папу и одлужили заједничку мису са римокатолицима у Великој Лаври. После смрти, по древном светогорском обичају, сви монаси се откопавају после три године и њихове се кости стављају у манастирску костурницу где ће их чекати свеопште васкрсење при другом Христовом доласку. Ову двојицу нису сахранили на манастирском гробљу, већ су их однели у једну пећину испод пустиње Вигла.

Када су после неколико година отишли до те пећине, имали су шта да виде…. Стравичан призор! Црна нераспаднута тела, са израслим ноктима и косом разбарушеном. Сам Бог је показао очигледно проклетство на њима која чека све остале јеретике и „православне“ латинофиле. Њихова тела су до краја 19 –ог века лежала откривена, да би могли сви православни људи да виде како пролазе одпадници од Једног Истинитог Бога. Пећина је зазидана када је један од ходочасника на Свету Гору доживео срчани удар и умро када је видео земне остатке ова два јеромонаха. Није ли ово више него јасна опомена за све православне патријархе, епископе, монаштво и свештенике да престану да молитвено опште и сарађују са римокатолицима, протестантима, муслиманима, Јеврејима и свим осталим конфесијама.

ФОТО: КАДАР ИЗ ФИЛМА: „РАТ ЗА ДУШЕ“

 

22. јануара 2011. Posted by | Број 18 | 1 коментар