Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Толстојев гроф Вронски у Србији

Генерације и генерације Срба читале су дела маесталног руског писца Лава Николаљевича Толстоја. Ретко ко није прочитао његово најпознатије дело „Ана Карењина“. Ипак за највећу везу између овог романа и Србије зна мали број људи.
У срцу Србије, неколико километара од Алексинца налази се село Горњи Адровац у којем се налази црква Свете Тројице, у народу познатија као „руска црква“. У њеној порти налази се спомен обележје погунулог руског пуковника Николаја Рајевског. Све би то било прилично једноставно, ако би се превидела чињеница да је пуковник Рајевски Толстоју послужио као инспирација за лик грофа Вронског у делу „Ана Карењина“.
Николај III Рајевски потиче из угледне руске породице. Његов деда Николај I Рајевски прослављени је херој рата против Наполеона, кога је Толстој описао у свом делу „Рат и мир“. Бака Николаја Рајевског је унука чувеног руског научника Ломоносова по коме Московски Универзитет и данас носи име. Николај Рајевски је студирао Физичко-математички факултет у Москви, али га је више занимала војничка каријера, као и његовог деду. Говорио је немачки, француски, енглески и српски језик. Занимала га је историја, а посебно она словенских народа.
Војну каријеру је започео у Гардијском пуку, да би потом отишао на ратиште у Узбекистан. Године 1876. долази у Србија са руским добровољцима и учествује у српско-турском рату. Распоређен је на прву линију фронта Алексиначког ратишта.
Те године на Алексиначком ратишту гине се на обе стране. Српско руководство је уверено да ће исход овога рата одлучити судбину Србије. Турци имају бројчанију војску, али је морал код српских војника много већи. Средишња битка је била 20. августа 1876. године. Турски војници гађају српске положаје артиљеријским оружјем и усмрћују доста српских војника. Међу њима је и пуковник Рајевски. По предању последње речи пред бој су му биле: „Ако погинем, тело ми пренесите у Русији, а срце оставите у Србији“.
Војници га сахрањују у оближњем манастиру Светог Романа, да би доције његова мајка Ана Михајлова тело пренела у Русију. Постоји предање да му је срце остало сахрањено у манастиру Св. Романа. Занимљив је податак да је преносу тела пуковника Рајевског присуствовао и сам кнез Милан Обреновић. Мајка је његово тело сахранила у селу Рузмовска у Украјини.
Убрзо на месту погибије Рајевског, грофица Марија Рајевска сестра Николајевог брата Михаила, подиже цркву Свете Тројице, која је идентична копија цркве из Украјине у којој је Николај крштен. Земљиште за цркву од околних житеља купила је краљица Наталија Обреновић. Фрескописана је са ликовима српских и руских светитеља од којих се истичу фреске Св. Александра Невског и Св. Саве. Поред цркве је спомен обележје на коме пише: „Руски пуковник Никола Рајевски у борби са Турцима погибе на овом месту 20. августа 1876. године.“ Поред цркве подигнута је школа и посађен дрворед са липама.
Лик Николаја Рајевског и његов живот инспирисао је многе уметнике. Њему у част познати руски композитор Петар Иљич Чајковски је написао „Српско-руски марш. Толстоју је као инспирација за ликове Ане Карењине и грофа Вронског послужио пуковник Николај Рајевски.
За време комунистичке власти у Србији прича о грофу Рајевском је забрањена, а црква је била затворена. Прву литургију после 1945. године служио је покојни патријарх Павле са руским свештенством. Литургији су присуствовале угледне званице из Србије и Русије, као и потомци породице Рајевски. Том приликом патријарх Павле је рекао: „Ми смо захвални Русији која је одгајила хероја који је погинуо за нашу слободу, слободу своје браће по вери и крви“.
И дан-данас поред спомен места погибије пуковника Рајевског млади остављају руже као спомен на трагичну љубав Николаја Рајевског (грофа Вронског) и Ане Карењине. Службе Божије се у овом храму обављају неколико пута годишње.

ИВАН ГРБИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | 3 коментара

Државни сабори у доба Стефана Немање

Српски државни сабори у средњем веку

 

Услед недостатка извора, о српским државним саборима у средњем веку, мало се зна, а до писања Николе Радојчића нису завређивали посебну пажњу у литератури. Важност сабора у средњем веку први је истакао писац лажне повеље краља Милутина манастиру Хиландар, за село Уљаре. Мавро Орбин, у својој штампаној историји Словена 1601, није им придавао већу пажњу. Гроф Ђорђе Бранковић их је у својим Славеносрпским хроникама спомињао, али их није посебно истицао. Он је као владар стајао насупрот сабора, па му није било у интересу да повећава значај ове институције у средњем веку. Ни у модерној историографији XIX и с почетка XX века није било сагласности око изгледа српских средњовековних сабора, којима су неки давали сталешки карактер иако у Србији тог доба организованих сталежа није било. Неки аутори су сматрали да се домаћим изворима о српским саборима не може веровати, јер су они напросто могли бити пресликани из византијских церемонијала.
Упркос томе, неколико државних сабора у средњем веку, попут државног сабора у Расу 1196. на којем се Немања одрекао престола, сабора приликом крунисања Стефана Првовенчаног 1217., сабора у Дежеву 1282. на којем се Драгутин одрекао престола у корист Милутина, или сабора у Скопљу 1346. на којем је Стефан Душан крунисан за цара, познати и су и људима који нису стручни историчари.
Не постоје извори који нам потврђују да је Стефан Немања на сабору изабран великог жупана. Међутим, може се претпоставити да је на сабору био бар званично признат за великог жупана., пошто се у случајевима када се мења уобичајни редослед наслеђивања, углед владара повећава ако га призна државни сабор. Такође, не постоје извори о евентуалним саборима на којима се потврђивала промена спољне политике или измене унутрашњег уређења, чега је свакако било за време Немањине владавине. Таквих сабора је могло бити, али не обавезно, пошто у државама на том степену развоја није било тачно утврђено поводом којих питања владар мора да се консултује са властелом, а поводом којих не.

 

Државни сабор на којeм је осуђено деловање богумила

 

Први државни сабор у Рашкој за који постоји сведочанство извора, одржао се у време Стефана Немање, а поводом појаве богумилског покрета у земљи. Он је уједно био и државни и црквени, с обзиром да у то време није постојала јасна разлика између црквених и државних овлашћења. Једини писани извор којим нам о њему сведочи јесте житије св. Симеона од Стефана Првовенчаног. У њему се наводи да је Немања, након што је од својих војних старешина чуо да су се у земљи појавили богумили, одмах сазвао сабор код цркве светих апостола Петра и Павла у Расу, на који је позвао рашког епископа Јевтимија, представнике цркве, као и представнике мале и велике властеле. Стефан Првовенчани не наводи годину у којој се сабор одржао, али се на основу тока излагања може закључити да је сабор одржан после битке код Пантина, а пре смрти Манојла Комнина 1180. С обзиром да сарадња са епископом Јевтимијем искључује ратне године, а такве су углавном биле до 1172. и Немањиног пораза и потчињавања цару Манојлу, претпоставља се да је државни сабор одржан између 1172. и 1180.
На сабору је сведочила једна властелинка православне вере, али удата за јеретика. Када је испричала како та вера изгледа у пракси, додатно је подстакла све окупљене на мржњу према јеретицима. Њено обраћање Стефану Немањи, у којем она од њега тражи „да порази крстом нечастиве непријатеље и да им покаже моћ његове вере“, одражава средњовековно схватање да је владарева дужност и обавеза да брани чистоту вере. Немања се консултовао са епископом и осталим окупљенима, а затим донео одлуку да се бори против јереси. Уследио је врло оштар прогон јеретика, спаљиване су њихове књиге, неки су побегли у Босну и нашли уточиште код Бана Кулина, а неки су остали у Рашкој, с тим што су веру морали исповедати притајено. Овај сабор је тиме ударио темељ тесне сарадње државе и цркве која ће бити карактеристична за целу немањићку епоху.
Опис Стефана Првовенчаног, може нам открити неке битне одлике ове институције у то време. Владар сазива сабор, одређује теме о којима се расправља и руководи радом сабора. Он такође доноси коначну одлуку, док окупљено свештенство и властела који дају сагласност тој одлуци, имају више саветодавну улогу. Овакву тезу потврђује нам и чињеница да ни на западу у то доба учесници нису имали много утицаја на оваквим саборима, док је у Византији њихова улога била још мања.²
Овај сабор је касније посведочен и у фреском сликарству XIII века, а по важности је сврставан у ранг васељенских сабора. Насликан је у припрати манастира Сопоћани око 1265, у цркви Св. Ахилаја у Ариљу 1296, а касније и у Пећи. Посебно пуно полемике изазвала је слика Немањиног сабора у цркви Св. Ахилаја у Ариљу. На њој се у средини налази Немања, у владарској одећи и са круном на глави, означен као „краљ“, а са његове леве и десне стране по један епископ, сваки окренут владару. У доњој половини слике налазе се две одвојене групе свештених лица. Лева група сачињена од пет архијереја је означена као „свети правоверници“, а десна сачињена од дванаест црквених великодостојника који се одећом разликују од „ правоверника“, означена је као „полуверници“. Утврђено је да се тим термином у Душановом законику називају католици, а сумњу је додатно подстакла чињеница да Стефан Првовенчани у свом делу користи искључиво термин јеретици, не наводећи о којим јеретицима је реч.³ Међутим, прогон католика би био противречан свим осталим изворима који сведоче о односу Немање према католицима и папи, а противречио би и самом Стефану Првовенчаном који наводи да је Немања „искоренио ту проклету веру“, иако је у приморским крајевима Рашке државе било и тада а и касније већинско католичко становништво. Прави разлог зашто је сликар у Ариљу представио Немању као борца против католика, лежи у тадашњим политичко-верским околностима. Наиме, након Лионске уније 1274. и њеног неприхватања у народу и касније пропасти, све су веће тензије између католичке и православне цркве, а самим тим и српске архиепископије, као њене најзападније испоставе. Српска црква није се мирила са унијом, а фреска из Ариља о томе најбоље сведочи.

 

Државни сабор на којем се Немања повукао са престола

 

Други и последњи сабор из времена Стефана Немање, о којем сведоче извори, такође је одржан у Расу, уз цркву Св. апостола Петра и Павла 1196. Та црква била је седиште рашког епископа, а била је и црквено средиште Србије, све до оснивања аутокефалне Архиепископије 1219. Овај важан сабор забележили су у својим житијима оца Немањини синови Сава и Стефан, а нешто касније у житијима Светог Саве Доментијан и Теодосије.
Сабору су, како сведочи Стефан Првовенчани, присуствовали чланови породице, рашки епископ Калиник, крупнија и ситнија властела, кнезови, војводе и војници. Свети Сава то потврђује и притом наглашава да је Немања сам донео одлуку да се одрекне престола и повуче у манастир, а о томе је само обавестио сабор. Онда је одредио свог средњег сина Стефана за наследника и затим га „посадио на престо“, венчао га владарским венцом и благословио. Притом му је поручио да „буде блага срца према повереном народу, да се стара о црквама и о њиховим служитељима“.⁴ Потом је најстаријег сина Вукана такође благословио и одредио за великог кнеза. Вукан је добио на управу Зету, Травунију, Хвосно и Топлицу, али је био подређен брату Стефану, као великом жупану. По Светом Сави, дакле Немања је сазвао сабор како би обавестио окупљене о свом повлачењу и како би одредио свог сина, у то време зета византијског цара, за наследника на престолу. Он је тиме, по његовим речима, вршио и Божију и своју вољу са рашким престолом.
Овом Савином извештају неке нове информације додаје Теодосије у његовом делу Житије Светог Саве. Он је сабор описао као „велики савет“, а Немањин позив учесницима на њега била је заповест. Дакле присуство на сабору позванима није била само част, него и обавеза. Немања је затим хвалио окупљене како су му били покорни и одани а замолио их је да такви буду и према његовом сину. Учесници су се поклонили пред новим владаром и пожелели му дуго владање. Чин проскинезе је преузет од Византије, иако је овај обичај настао још у старовековним источњачким државама. У смањивању улоге сабора најдаље је отишао Доментијан, који у животопису Стефана Немање уопште не спомиње сабор приликом повлачења Немање и постављања на престо Стефана Првовенчаног. У његовом житију Светог Саве, међутим, наводи се да је Немања сазвао сабор, али тек после предаје престола сину Стефану, а на сабору је обављено само даривање и чашћење окупљених, а затим сиротиње и болесних. Одмах после овога Доментијан прелази на монашење Немање и његове жене Ане у цркви светих апостола Петра и Павла. Ипак, у науци се верује да Немања није сазивао два сабора у кратком периоду, већ да се ради о истом сабору који је Доментијан из неког разлога хронолошки померио.
Сигурно је да писцима житија Стефана Немање и Светог Саве није било у интересу да увећавају и наглашавају значај сабора и његових учесника, међутим, ипак не треба сумњати да је њихова улога била заиста мала и више симболична него реална, јер је у том степену развитка српске државе опадала моћ великаша, а уздизала се моћ владара.
И овај сабор је нашао своје место у српском средњовековном сликарству, а његово најчувеније представљање се налази у капели краља Драгутина у Ђурђевим Ступовима, која је осликана око 1282/83. године. На источном пољу капеле, троугаоног облика, приказане су три личности које седе на својим престолима. У средини се налази Стефан Првовенчани, дуге браде у владарској одећи, али без круне на глави. Због испраности слике остаје нејасно да ли је на глави имао севастократорски венац или неко друго владарско обележје. Са његове леве стране насликан је стари и оседели Стефан Немања, представљен као монах, који у левој руци држи владарску акакију, док десном руком указује на сина. Десно од Стефана Првовенчаног је епископ, вероватно Калиник, који благосиља новог владара. Горњи део слике је потпуно уништен, али се ипак може закључити да се ради о сабору у Расу из 1196.⁵
Немања је на слици представљен као монах, вероватно због начина на који је сабор приказан у Житију Св. Симеона од Стефана Првовенчаног, у коме се наводи да је Немања одмах после предавања престола сину, узео монашки образ. Сликар је фресци хтео дати симболичан карактер, на рачун историјске истине. Закључак
Нема података о томе да ли су и Немањини претходници на Рашком престолу сазивали саборе, али сигурно је да су Немањини државни сабори одредили правац даљем развоју те институције у средњем веку. На саборима се расправљало о најважнијим питањима у земљи, почев од избора владара, преко унутрашње и спољне политике, до избора поглавара Српске цркве и оснивања епископија и манастира. Касније је сабор имао и законодавну делатност, а временом се и његова улога мењала, па је у вези неких питања договор владара са властелом постао неопходан ради успешног функционисања државе. Нешто више од сто педесет година након Немањиног повлачења, Србија ће добити први законик и достићи врхунац у свом друштвено-управном развитку, а темељ том развитку поставили су између осталог и први Рашки сабори Стефана Немање.

 

Извори:
Ј. Калић, Европа и Срби, стр. 189.
2Н. Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, Београд, 1940, стр 67.
3В. Ђурић, „Историјске композиције у српском сликарству средњег века“, Зборник радова Византолошког института 10, стр 137.
4 Н. Радојчић, оп. цит., стр 69.
5В. Ђурић, оп. цит., стр 131.

 

ИГОР ВУКАДИНОВИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Издаја за неупућене-Јудин пољубац

Издаја је неизбежно зло, које прати човека, породицу, народ, државу, од колевке па до гроба, од процвата до заласка. По дијалектичком закону о јединству супротности, издаја је фатална сенка љубави, пријатељства, политичког и професионалног живота. Издајник пости од истине. Издаја је горка судбинска чаша. Понекад издајемо сами себе (пример апостола Петра), кад издамо ближњег. Без зла издаје, не бисмо могли да ценимо добро верности.
Издаја може бити лака либерална инфекција, идеолошка вироза, или пак, демократски грип, вирусног порекла, који се преноси скупшинским путем, округлим столовима, преко коалиција, кулоара, резолуција, митинга, гласања, невладиних организација, регионалне сарадње, отцепљења, судских трибунала, међународних конференција, тв дуела, парада, маршева,…
Издаја је понекад препредени сан о бољем животу, (леба без мотике), који води преко жртвовања ближњег. Издаја је кап отрова, која трује живот, од појединца, до државе.
Вук Бранковић, Лазарева сумња у Милоша, Милошева издаја кума Карађорђа, официрска издаја краља Александра Обреновића, издаја ђенерала Драже, Ранковић, Јованка, Тито, аутономаши, Слоба, Стамболић, Ћинђић, Коштуница, Вук и Шешељ, наша војна и политичка репрезентација у Хагу, свеопшта најновија издаја свих и свега, и потпуни раскол српских земаља и народа-ево вертикале историјске издајничке традиције и трагедије васколиког Српства.
Издаја је увек одвајање од више, дубље, животне, историјске идеје, раскол, који се оправдава „опортунистичким, практичним“ разлозима, ситничарским егоистичим наклапањима. Издајник воли да мудрује против канона, унутрашње духовне дисциплине, он је макар полулиберални јеретик, јер зна тајне разлоге за своју издају, које неће да открије обичним смртницима, „непосвећеним“. Издајник се често осећа као припадник елите, он је „изабран“, иако често носи маску покорности. Он је дволична Змија у недрима. Историја човечанства, Адамов пад, почео је издајом Творца, неблагословеним стицањем знања. Неко ће рећи, без издаје и лажи, као покретачке силе, не би било такозваног прогреса.
Мотив издаје је скоро централна тема и окосница свих светских епова, митова, али и реалних епохалних битака, победа и пораза. Кроз издају спознајемо сопствену слабост и пролазност света. Издаја нас учи мудрости, трпљењу и смирењу. Њен мач нас пробада болно, али кроз ту рану исцељује се наша наивност. Стратегија и тактика издајника увек је везана за лаж, илузију, маскирање, дволичност. Понекад је издајник прагматичан, у име меркантилних циљева окреће леђа породици, пријатељу, народу и тактички бира, лепшу жену, тјопљенкое местечко, што кажу Руси….
Издаја је увек повезана са лукавством. Постоји тајанствени однос између издајника и изданог. Сигурно је да завист, гордост и похлепа као жиг стоје на издајнику, који жели да нашкоди ономе којег издаје. Понекад, издајник из клупка садомазохистичких инстинката, издаје из чистог задовољства.Чему нас уче издајници и издаја? Много чему, без обзира да ли се ради о сировој примитивној или рафинираној, издаја је увек препредена. Скоро да нема човека чији се животни брод није насукао на лукавство и издају лажних пријатеља, колега, породице!
Издајник је са једне стране слаб, његова малецна снага је само у спремности на издају. Она може бити мало дипломатско лукавство, које нараста као грудва снега, у чисту заверу, закулисну интригу. Издаја не зна за границе. Издајник неће или не може да схвати ништа осим свог сопственог интереса.
Пред нама је велика глобална издаја, тотални стриптиз тајних служби, инфекција се шири кроз медије. Зар су наши преци побеђивали, градили и бранили државу, стварали културу, страдали, да би наши еврољупци организовали поносне параде, са трулим задахом европејства, који је свети владика Николај тако прецизно детектовао.
Товариш Стаљин је говорио: Све у Сибир! Неки кажу да је био Бич Божији, а неки се за њега моле као за Раба Божијег. У сваком случају, стрељао је као издајнике сву браћу и сестре, својих жена, прве, друге, и треће, невенчане, Розе Каганович!
Сећамо се Злих духова, Бесова, Достојевског. Ту је описана читава галерија револуционера, то јест издајника Цркве и Империје, који су као терористи убијали све одреда. Издајници (маскирани као револуционари свих боја, либерали, демократе) обећавају рај. На жалост, он обичним нормалним људима изгледа као пакао.
На пример, Лењин је оптуживао царски режим за суровост и демагошки обећавао укидање смртне казне у новој револуционарној Русији. Као издајник, у немачком блиндираном вагону, стигао је у Питер, и даље је све познато. Потписујући сепаратни мир са Немачком, починио је велеиздају! Затим је његова ЧЕКА за три године побила више људи него Романови за 300 година!
Тема издаје је непресушна. На пример, многи су се чудили кад је Врховни Совјет спустио на 14, па на 12 година, границу кривичне одговорности. У кажњеничким колонијама малолетне су стрељали без милости! Оправдавали су се следећим аргументима: Научно је доказано да су социјални услови споредни, кад је реч о тешким злочинима. Све је у генима. И издаја, на пример. Шта урадити са дечком који на души има 3 убиства? То се не лечи. Може да се изолује, али крај је увек исти; или ће он некога да убије, или ће њега да убију.И док су у царско време разликовали политичке од обичних криминалаца, у совјетско време све су стрпали у исти кош!
Иза сваке издаје, као уосталом, и било којег криминала, крије се одређени психички комлекс. На пример, у истој совјетској ћелији седели су пироман, који подмеће пожаре, и издајник, петоколонаш, који је прво био револуционар, бунио се против царске власти, постао власт, и опет, препредено, као трули декадентни интелектуалац раздувава неку револуционарну јерес, есерство, или троцкизам, итд!!! У техничком смислу, пироман бандит је и први, примитивни, који наноси материјалну штету држави, а још већу наноси издајник, који шири идеолошки, политички (у српском случају) пожар! Дени де Ружмон каже да је ђаво пета колона свих времена и свих народа! А совјетска пословица: Важно да је човек ту, а параграф ће се већ наћи.
Харвардски универзитет позабавио се 1949. године комплексом латентне педерастије Лењина, који се бави аритметиком издаје. Пројекат је био строго поверљив, у почетку. Реч је о глобалном медијско-идеолошко-психолошком рату против Источног блока, то јест, демократизацијом совјетских народа кроз Глас Америке, Слободну Европу. Као резултат радио радионица, ширења „слободе“, „људских права“, појавио се дисидентски покрет, либерална пета колона, подигнута на светски медијски пиједестал, крозгомилу нобеловских награда хавелима и другим ванземаљцима, које је штампала париска Имка. Ништа необично. На први поглед. Прво је Запад однеговао издајнике Царске Русије, професионалне интернационалисте револуционаре, Троцке, Лењине Бланке, и екипу, убацио их у руску позадину, помогао стварању совјета, а онда деци и унуцима тих троцкиста и лењинаца дао дисиденски статус, славу, академске положаје, да преко радио таласа позивају на нову демократску револуцију, то јест бунт, издају.
Исти механизам може да се прати и на нашем примеру, Запад је створио Југославију, а затим разорио, уз помоћ сличног медијско-идеолошког пројекта, синхронизујући спољашњу дипломатску, војну и економску субверзију, маскирану демократским фразама, са подстицањем издаје, на свим нивоима, у вертикали власти, у циљу демонтаже државе.

РАДМИЛА ВОЈНОВИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | 1 коментар

Жанка Стокић-легендарна глумица (3)

Други светски рат

 

Жанка Стокић је почетак Другог светског рата дочекала у Београду. Тешко облолела од шећерне болести морала је да се са тешком муком сналази за набавку инсулина. Под присилом немачке управе, а да би обезбедила инсулин учествовала је у радио емисији „Шарено поподне“ где је својом глумом карикирала партизанску борбу. Такође је као чланица Народног позоришта учествовала у позориштима „Весељаци“ и „Централи за хумор“. Никада није учествовала у политичким интригама већ се искључиво бавила глумом.

 

Суђење

 

После рата нова комунистичка власт јој није опростила рад у ратном времену. Изведена је пред суд где су је оптужили за сарадњу са окупатором. Суђење је одржано 3. фебруара у Београду. Током суђења тужилац је инсистрирао да је Жанка из идеала служила окупатору што није било истина. Суђење је било монтирано и унапред се знала пресуда. Жанка није добила право ни на браниоца по службеној дужности.  Против ње су сведочили колеге глумци који су у ранијем периоду били завидљиви на Жанку због њеног раскошног талента. Осуђена је на осам година губитка националне части. Нова власт се трудила да Жанку понизи на што гори начин, тако да је морала да чисти београдске улице са проституткама и најгорим полусветом. Тешки тренуци депресије и огромни бол због недостатка инсулина пратио је до смрти.

Готово сви пријатељи су је напустили бојећи се реакције нове власти. Једина је уз остала њена верна служавка и сапатница Магда.

 

Смрт


После две године од пресуде на молбу Бојана Ступице допуштено јој је даигра у новоотвореном Југословенском драмском позоришту. Међутим два дана затим 20. августа доживела је инфаркт и преминула.

По њеној жељи сахрањена је на Топчидерском гробљу. До гробља је превежена воловским колима. Сахрани је присуствовао велики број њених поштовалаца који су једногласно отпевали песму „Ој Мораво“. Једноставни споменик јој је подигла слушкиња Магда.

 

Рехабилитација

 

Жанка Стокић је по пресуди Окружног суда у Београду рехабилитована а комунистичка пресуда је поништена. Пола века после њене смрти подигнут јој је споменик у Раброву где се одржавају и „Жанкини дани“. По њој је названа и једна од највећих српских глумачких награда. Жанкин лик су успешно изнеле у представама и на филму  Ружица Сокић и Светлана Бојковић. Жанка Стокић је остала упамћена као глумица раскошног талента и једна од највећих српских драмских уметница икада. Њен пример показује да истинска уметност побеђује све идеолошке окове.

 

Крај

 

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

 

 

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Руска царска химна

„Боже чувај цара“ била је руска царска химна у периоду од 1833. до 1917. године. Заменила је руску химну под називом „Молитва Руса“.
Постанак нове химне се везује за руског цара Николаја I Романова и његово путовање у Аустрију и Пруску. Чувши енгелску монархистичку химну он је пожелео да руска химна личи на њу. За остварење те жеље се обратио кнезу Алексеју Фјодоровичу Лавову који је затим са познатим руским музичарима саставио нову химну.
Радна верзија химна је била позната под називом „Молитва руског народа“. Музику за њу је компоновао сам кнез Лавов а текст је написао Василије Андревевич Жуковски, изузев друге и треће строфе које је саставио чувени руски књижевник Александар Пушкин.
Средином месеца децембра 1833. године химна је први пут изведена, а за званичну химну је проглашена 31. децембра исте године.
Текст химне је био изузетно лак за памћење а прелепа мелодија химне брзо је освојила срца свих Руса.
После доласка бољшевика на власт химна је замењена и било је забрањено њено извођење. Руси су је први пут чули јавно четрдесет година после Октобарске револуције у филму „Тихи Дон“.
Химна Совјетског савеза у прво време је била „Марсељеза“, а недуго затим је то била „Интернационала“. Њу је потом заменила Химна Совјетског савеза. Данашња руска химна датира из 2000. године. Занимљив је податак да је текст ове и совјетске химне написао Сергеј Михалков, отац чувеног руског филмског аутора Никите Михалкова.

МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

 

Превод руске царске химне


Боже, чувај цара!
Јаког, сувереног,
царуј нам у слави, на славу нам!
Царуј на страх непријатеља,
царе православни!
Боже, цара, чувај цара!

Боже, чувај цара!
Славноме нека буду дани дуги.
Дај на земљи,
на земљи дај!
Гордима смиритеља,
слабима утешитеља!

Прводржавну
Русију Православну,
Боже чувај! Боже чувај!
Царство нека буде моћно,
у сили спокојно!
А недостојнима нека се греси опросте!

Браниоца војске,
славом изабраног,
Боже, чувај! Боже чувај!
Ратницима заштитниче,
спаситељу части,
миротворцима дај дане дуге.

Светског владаоца,
намесника правде,
Боже, чувај! Боже чувај!
Дај нам живот примерени,
нелицемерни,
а правде верних се сети!

 

(преведено је првих пет строфа химне)

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Позоришна критика Жанка

РЕЖИСЕР: СЛАВЕНКО САЛЕТОВИЋ
ПОЗОРИШТЕ: СЛАВИЈА (БЕОГРАД)
ГЛАВНА УЛОГА: РУЖИЦА СОКИЋ

Тешка и трагична прича о једној од највећих српских грумица Жанки Стокић преточена у представу „Жанка“ која се већ пет година изводи на сцени позоришта „Славија“
Знајући за ранији рад Ружице Сокић био сам уверен да ће моћи да изнесе лик маестралне Жанке Стокић. После првих десет минута моје мишљење се потврдило, а до краја представе сам био сасвим одушевљен.
Аутор представе и глумачка екипа су били заокупљени најтежим питањима из Жанкиног живота. Зашто је она тако поступила у време тешког рата? Да ли је могла другачије? Како су текла ислеђивања и пресуда комунистичке власти.
Пажња је бачена на моралне дилеме и уметнички израз Жанке Стокић, а не на анегдоте из њеног живота. У представи је веома сликовито описана стална борба између идеологије и уметности. Исто тако приказано је често страдање уметника од стране власти, што је до сада код Срба потврђено у много наврата.
Посебну упечатљивост представи даје маестрална глума Ружице Сокић која је на антологијски начин дочарала унутрашње дилеме Жанке, њену опсесију да се врати на „даске које живот значе“ и тешке нападе шећерне болести. Изванредна је и глума ветерана српског глумишта Милана Цација Михајловића који нам верно преноси лик Бранислава Нушића.
Највећа вредност ове представе је у томе што не доноси не само биографију Жанке Стокић већ се бави и дубљим питањима уметничког живота.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Филмска критика-Монтевидео, Бог те видео

РЕЖИСЕР: ДРАГАН БЈЕЛОГРЛИЋ
ЗЕМЉА: СРБИЈА
ГОДИНА: 2010.

Филм „Монтевидео, Бог те видео“ сигурно је најпријатније изненађење прошле 2010. године. На бископским благајнама обара све рекорде посећености и радо га гледају сви социјални слојеви друштва. Побрао је углавном позитивне критике угледних филмских критичара. У чему је тајна?
Многи су показали скепсу што се Драган Бјелогрлић појавио са друге стране камере. Ипак он је бриљирао показавши многим „познатим“ режисерима како се у ствари прави добар филм. Одгонетка тајне филма је јако једноставна. У овом депресивном времену једним филмом враћена нам је нада. Показано нам је како смо некада а како можемо и сада да будемо добри у свему. Без патетике и малициозности приказано је оно најлепше из Србије. Посебну чар овом филму даје интерсовање готово сваког Србина за фудбал. А управо овде је приказан почетак српског филма који је био витешки спорт. Фудбал су играли ветерани рата, понеки са прикаченом Карађорђевом звездом, искључиво и једино из идеала. Није било маркетинга, размажених фудбалера, богаташа и закулисних игара. Навијачи су из свег срца подржавали свој тим за разлику од ових данашњих. У томе је и прави значај овога филма.
Окупившу сјајну младу екипу глумаца уз одличан сценарио, топле боје и одличну сценографију Бјелоглић нам је испричао топлу, другарску причу о почецима фудбала у Србији. Такође показао нам је да смо у овом новом времену заборавили исконске вредности и да никада не треба да поверујемо да смо народ никоговића.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

За оне који се спотичу преко прага

Тражим помиловање
за безазлене,
за њине зачуђености недогледне,
за људе вечно малолетне,
за утописте,
за преко воде преведене жедне,
за преко блага преведене чисте,
за онога што снове ваздан дене,
за оне сасвим друкчије од мене
и за оне са мном истоветне.

За неспретне и неуке,
за оне који се спотичу преко прага,
који чашу испуштају из руке,
за оне што увек у прикрајак стану,
које свака мала ствар раздрага,
с којим се сваки радосно сретне,
за оне који иду замишљени
као да носе капљицу на длану,
за оне који нису слични мени
и за оне са мном истоветне.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Нема у животу

Нема у животу спокојног сата
за који бих рекла да сам га заслужила;
мени је доста мало звезданог злата,
да не бих роптала и тужила.

Кад ми пошаљеш бол сагнем се смерно;
кад коракнем бојим се да нисам што скривила.
Нема дела твог ком се не бих дивила,
па, ма као црв, мало неизмерно.

Ако ти желиш, зликовци ме вређати могу,
Незаслужене ћу грехе да испаштам.
Мени је слатко да патим и да праштам,
ако је то мило праведном Богу.

 

АНА АХМАТОВА

 

 

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Кораци

Корак, по корак, кроз светлост истине,
са оружјем мира и скушеношћу духа,
без мржње, стида и страха,
сама без посредника у свему
у дослуху са вечним временом,
окружена теретом земнога страха,
где је само искра од светлости,
крећем па станем у трену,
зато, корак по корак ка Вечном.

ЉИЉАНА ВЕЉКОВИЋ, манастир Чокешина

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Молитва Светог Саве

Двадесет првог овог века
Свети Сава на нас чека.
Са висине он нас гледа
где брат брату мира не да.

И чуди се нашем раду
како неки руше правду
понизују наше славље
газе, руше Православље.

Па се вишњем Богу моли
да нам даде љубав, слогу.
Он позива браћу милу
да чувају српско славље
и да држе Православље.

Да се српски језик шири
да се брат са братом мири,
да се слави српска слава.
то нам жели Свети Сава.

ДАНИЦА ЖИВКОВИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Актуелне вести

У току претходна два месеца посетиоци нашег интернет сајта могли су да одговоре на постављено питање: Која рубрика по вама треба да буде најзаступљенија у нашем часопису?

Резултати изгледају овако:

Духовност 35.29%

Култура 29.41%

-Историја 16.36%

-Друштво 13.05%

Анализа 5.88%

У анкети је учествовало преко 650 наших читалаца. Приликом креирања наредних бројева „Гласа са Цера“ посебну пажњу ћемо обратити на ове податке.

 

Редакција се захваљује г. Боривоју Карапанџићу на прилогу.

 

ГЛАС СА ЦЕРА-КРЕАТИВНИ ТИМ

 

 

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Студеничка водњика

дијетални напитак од клеке и воде

У планинским крајевима Србије вековима се припрема водњика, лековити напитак од клеке (лат. juniperus communis) и воде. Сматра се леком без премца у време јаких прехлада и грипа. Водњика обилује витамином Ц и права је витаминска остава, ризница биљне киселине и лековитих горких материја. Препознатљива по кисело-слаткастом укусу, ароматична је и освежавајућа. С обзиром да се добија врењем од лековитог биља и воде водњика је потпуно природан напитак, без конзерванса и пестицида са очуваним лековитим својствима. Пије се као природни лек против застоја мокраћних канала, дезинфекцију бубрега, подстиче варење хране, убрзава метаболизам, потпомаже искашљавање и олакшава тегобе астме.
Студеничка водњика стиже са светосавске планине Радичел. Спој је најчистије природне средине и српске традиције. Префињеног је укуса и боје.

Инфо и продаја:
065/526-14-17
015/849-268

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Фотографија месеца

Зима у Санкт Петербургу 🙂

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар