Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Издаја за неупућене-Јудин пољубац

Издаја је неизбежно зло, које прати човека, породицу, народ, државу, од колевке па до гроба, од процвата до заласка. По дијалектичком закону о јединству супротности, издаја је фатална сенка љубави, пријатељства, политичког и професионалног живота. Издајник пости од истине. Издаја је горка судбинска чаша. Понекад издајемо сами себе (пример апостола Петра), кад издамо ближњег. Без зла издаје, не бисмо могли да ценимо добро верности.
Издаја може бити лака либерална инфекција, идеолошка вироза, или пак, демократски грип, вирусног порекла, који се преноси скупшинским путем, округлим столовима, преко коалиција, кулоара, резолуција, митинга, гласања, невладиних организација, регионалне сарадње, отцепљења, судских трибунала, међународних конференција, тв дуела, парада, маршева,…
Издаја је понекад препредени сан о бољем животу, (леба без мотике), који води преко жртвовања ближњег. Издаја је кап отрова, која трује живот, од појединца, до државе.
Вук Бранковић, Лазарева сумња у Милоша, Милошева издаја кума Карађорђа, официрска издаја краља Александра Обреновића, издаја ђенерала Драже, Ранковић, Јованка, Тито, аутономаши, Слоба, Стамболић, Ћинђић, Коштуница, Вук и Шешељ, наша војна и политичка репрезентација у Хагу, свеопшта најновија издаја свих и свега, и потпуни раскол српских земаља и народа-ево вертикале историјске издајничке традиције и трагедије васколиког Српства.
Издаја је увек одвајање од више, дубље, животне, историјске идеје, раскол, који се оправдава „опортунистичким, практичним“ разлозима, ситничарским егоистичим наклапањима. Издајник воли да мудрује против канона, унутрашње духовне дисциплине, он је макар полулиберални јеретик, јер зна тајне разлоге за своју издају, које неће да открије обичним смртницима, „непосвећеним“. Издајник се често осећа као припадник елите, он је „изабран“, иако често носи маску покорности. Он је дволична Змија у недрима. Историја човечанства, Адамов пад, почео је издајом Творца, неблагословеним стицањем знања. Неко ће рећи, без издаје и лажи, као покретачке силе, не би било такозваног прогреса.
Мотив издаје је скоро централна тема и окосница свих светских епова, митова, али и реалних епохалних битака, победа и пораза. Кроз издају спознајемо сопствену слабост и пролазност света. Издаја нас учи мудрости, трпљењу и смирењу. Њен мач нас пробада болно, али кроз ту рану исцељује се наша наивност. Стратегија и тактика издајника увек је везана за лаж, илузију, маскирање, дволичност. Понекад је издајник прагматичан, у име меркантилних циљева окреће леђа породици, пријатељу, народу и тактички бира, лепшу жену, тјопљенкое местечко, што кажу Руси….
Издаја је увек повезана са лукавством. Постоји тајанствени однос између издајника и изданог. Сигурно је да завист, гордост и похлепа као жиг стоје на издајнику, који жели да нашкоди ономе којег издаје. Понекад, издајник из клупка садомазохистичких инстинката, издаје из чистог задовољства.Чему нас уче издајници и издаја? Много чему, без обзира да ли се ради о сировој примитивној или рафинираној, издаја је увек препредена. Скоро да нема човека чији се животни брод није насукао на лукавство и издају лажних пријатеља, колега, породице!
Издајник је са једне стране слаб, његова малецна снага је само у спремности на издају. Она може бити мало дипломатско лукавство, које нараста као грудва снега, у чисту заверу, закулисну интригу. Издаја не зна за границе. Издајник неће или не може да схвати ништа осим свог сопственог интереса.
Пред нама је велика глобална издаја, тотални стриптиз тајних служби, инфекција се шири кроз медије. Зар су наши преци побеђивали, градили и бранили државу, стварали културу, страдали, да би наши еврољупци организовали поносне параде, са трулим задахом европејства, који је свети владика Николај тако прецизно детектовао.
Товариш Стаљин је говорио: Све у Сибир! Неки кажу да је био Бич Божији, а неки се за њега моле као за Раба Божијег. У сваком случају, стрељао је као издајнике сву браћу и сестре, својих жена, прве, друге, и треће, невенчане, Розе Каганович!
Сећамо се Злих духова, Бесова, Достојевског. Ту је описана читава галерија револуционера, то јест издајника Цркве и Империје, који су као терористи убијали све одреда. Издајници (маскирани као револуционари свих боја, либерали, демократе) обећавају рај. На жалост, он обичним нормалним људима изгледа као пакао.
На пример, Лењин је оптуживао царски режим за суровост и демагошки обећавао укидање смртне казне у новој револуционарној Русији. Као издајник, у немачком блиндираном вагону, стигао је у Питер, и даље је све познато. Потписујући сепаратни мир са Немачком, починио је велеиздају! Затим је његова ЧЕКА за три године побила више људи него Романови за 300 година!
Тема издаје је непресушна. На пример, многи су се чудили кад је Врховни Совјет спустио на 14, па на 12 година, границу кривичне одговорности. У кажњеничким колонијама малолетне су стрељали без милости! Оправдавали су се следећим аргументима: Научно је доказано да су социјални услови споредни, кад је реч о тешким злочинима. Све је у генима. И издаја, на пример. Шта урадити са дечком који на души има 3 убиства? То се не лечи. Може да се изолује, али крај је увек исти; или ће он некога да убије, или ће њега да убију.И док су у царско време разликовали политичке од обичних криминалаца, у совјетско време све су стрпали у исти кош!
Иза сваке издаје, као уосталом, и било којег криминала, крије се одређени психички комлекс. На пример, у истој совјетској ћелији седели су пироман, који подмеће пожаре, и издајник, петоколонаш, који је прво био револуционар, бунио се против царске власти, постао власт, и опет, препредено, као трули декадентни интелектуалац раздувава неку револуционарну јерес, есерство, или троцкизам, итд!!! У техничком смислу, пироман бандит је и први, примитивни, који наноси материјалну штету држави, а још већу наноси издајник, који шири идеолошки, политички (у српском случају) пожар! Дени де Ружмон каже да је ђаво пета колона свих времена и свих народа! А совјетска пословица: Важно да је човек ту, а параграф ће се већ наћи.
Харвардски универзитет позабавио се 1949. године комплексом латентне педерастије Лењина, који се бави аритметиком издаје. Пројекат је био строго поверљив, у почетку. Реч је о глобалном медијско-идеолошко-психолошком рату против Источног блока, то јест, демократизацијом совјетских народа кроз Глас Америке, Слободну Европу. Као резултат радио радионица, ширења „слободе“, „људских права“, појавио се дисидентски покрет, либерална пета колона, подигнута на светски медијски пиједестал, крозгомилу нобеловских награда хавелима и другим ванземаљцима, које је штампала париска Имка. Ништа необично. На први поглед. Прво је Запад однеговао издајнике Царске Русије, професионалне интернационалисте револуционаре, Троцке, Лењине Бланке, и екипу, убацио их у руску позадину, помогао стварању совјета, а онда деци и унуцима тих троцкиста и лењинаца дао дисиденски статус, славу, академске положаје, да преко радио таласа позивају на нову демократску револуцију, то јест бунт, издају.
Исти механизам може да се прати и на нашем примеру, Запад је створио Југославију, а затим разорио, уз помоћ сличног медијско-идеолошког пројекта, синхронизујући спољашњу дипломатску, војну и економску субверзију, маскирану демократским фразама, са подстицањем издаје, на свим нивоима, у вертикали власти, у циљу демонтаже државе.

РАДМИЛА ВОЈНОВИЋ

Advertisements

4. фебруара 2011. - Posted by | Број 19

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: