Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Докле више?

Пре неколико дана донео сам одлуку која се вероватно неће допасти мојим пријатељима. У мом присуству неће бити више могуће непрестано кукање на живот, Србију, плату, ријатије и глупости појединаца.
Можда то делује превише егоистично али докле да живимо у непрестаном окриљу песимизма. Не ваља нам ништа. Смета нам све. Ако ми сами не можемо да пронађемо радост у животу, џаба нам све. Ма колико били познати, лепи, паметни…
Сви ми, смо почели да своје нерешиве проблеме и фрустрације убацујемо својим пријатељима, као отпад у канту за смеће. Мислимо да ће нам бити лакше ако искритикујемо некога или нешто, а не покушамо да решимо проблем. Овом приликом ћу навести неколико решења за разна кукања, са тврдњом да неће можда деловати на све.
Пошто је просечном Србину телевизор постао замена за ближу и даљу фамилију, основни извор информације за живот и главна забава, јасно је да главна тема већине конверзација постаје телевизија. С обзиром какви су људи у Србији постали у цивилизацијском, културном и етичком смислу, није се за чудити што окосницу програмских шема чини ријалити смеће и шунд музика. Да је народ културнији вероватно би уместо „Фарме“ ишла екранизација Чеховљевих дела, „Гранд“ би заменила извођења Глинкиних композиција, а уместо естрадних и политичких наклапања ишли би разговори са еминентним уметницима и занимљивим људима. Шта урадити? Уместо да се згражамо ријатија, а у ствари виркамо шта се тамо дешава, једноставно треба променити канал или још једноставније избрисати га.
Исто тако ко нас тера да читамо смеће. Нпр. која је певачица уградила нове силиконе и где, са ким се посвађала, а иде се и до таквих глупости па знамо и где је обављала нужду. Престанимо да читамо такво смеће. Зашто би једног нормалног човека занимале такве глупости?
Идемо даље. Зашто пуштамо да нас заглупљују најприземнијом могућом музиком. Зашто се допушта скрнављење сваког музичког укуса. Најбољи начин неслагања јесте изаћи из локала у којима се пушта такво смеће. На срећу још увек постоје места на којима се пушта другачија музика.
Стално кукамо како нам је лоше. Никада не размишљамо како је онима који живе лошије од нас. Онима којима је хлеб највећа посластица и који не могу да га приуште. Сетимо се и да у овом двадесет првом веку постоје они који умиру од глади, хладноће, болести… Па нисмо ваљда ми најгори и најсиромашнији на свету?!
Појединци стално кукају како ће напустити ову трулу државу и да ће отићи на Запад. Већина њих се касније кроз сету присећа своје државе и живота у њој, кукајући на тај трули Запад. Нека ми опросте али шта је их терало да оду тамо. Таквих разговора има и превише за ову премалу колумну. Већина се ипак своди на оно безизлазно кукање или на принцип да комшији цркне крава. Због тога се трудим да колико могу избегнем такве разговоре. Надам се да ми моји прави пријатељи, неће то замерити. Овај живот може да буде предиван и без кукања. Исто тако имамо премало времена да би га трошили на глупости.

 

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Advertisements

5. фебруара 2011. - Posted by | Број 19

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: