Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Памти, Србине, и усправи се!

Од овога броја нашој редакцији се придружио један од највећих српских националних радника Антоније Ђурић. Његова дела су штампана у десетинама хиљаде примерака, а књига „Солунци говоре“ преточена је у истоимену представу.

Далеке су нам и већ предуго туђе речи: слобода, правда, срећа, мир, радост, духовно и материјално поуздање. Наше су већ читав минули век: ратови, насилна смрт, изгон са кућног прага, патња, бол, јаук, крв, логор, робија, бодљикава жица, глад, незацељене ране, поломљене кости, јаме-безданице, вешала, жалост, црне мараме, црни барјаци, пламен који гута људе и градове, бомбе из небеских висина, масовне гробнице, револверски пуцњи у чело Господа нашег Исуса Христа, комесарска сахрана Господа Бога, издаја, трговци националним добрима, суђење српској младости, комадање и отимање српских земаља, спаљивање српских светиња, убијање српске деце, гажење српског достојанства, срамно савијање кичме и колена пред умишљеним светским моћницима, уступци који дубоко вређају српски народ…
У минулих сто година, Србине, имао си пет ратова на отаџбинском тлу. Четири су ти била наметнута, у онај први, балкански, за ослобађање Косова и Метохије, ушао си са невиђеним жаром и одушевљењем. Ниси више могао мирно да слушаш вапаје српске нејачи под турским јармом.
Уочи рата са Турцима талас одушевљења захватио је и српску Црну Гору. Све кликће: „У бој! У бој!“
А како и не би кад Београд, на дан мобилизације, шаље Цетињу телеграм:
Краљ данас позвао под оружје целокупну убојну силу Србије. Очекујемо глас да је братска Црна Гора солидарна у овим судбоносним тренуцима. Бићемо дубоко захвални ако нас Цетиње једино тим гласом обрадује.
А Цетиње већ спремно да се лати оружја и похита својој поробљеној браћи у помоћ, жури да одговори братском Београду:
Од јуче је сва Црна Гора на ногама! Своју руку ставила је у руке братске Србије да удружене полете браћи у помоћ: Онамо, онамо, за брда она…
Брдима Црне Горе и њеним светињама, равницама Србије и њеним пропланцима, одјекивала је песма краља Николе Петровића:
Онам’, онамо, да виђу Призен,
та то је моје, дома ћу доћ’,
старина мила тамо ме зове,
ту једном морам оружан поћ’.
И пођоше оружана браћа својој поробљеној браћи у помоћ. Косовски гнев, који притајен тињаше пет векова у души српског ратника плану и разбукта се у огроман пожар у коме сагоре највећи део турске балканске армије. Под налетом Душанових, Лазаревих и Милошевих потомака падоше Куманово, Скопље, Велес, Прилеп, Битољ, Нови Пазар, Призен…
И српска војска изби на Косово. После пет стотина двадесет три године.
И пада војска ничице и стаде љубити земљу праотаца својих.
Косово је ослобођено! Косово! Један сан, петовековни сан увек будног народа остварен је. И сузе радоснице испунише очи стараца и деце, мајки и сестара, пастира и војсковођа, свештеника и монаха. Косово је ослобођено! Само Србин може да оцени значај овог узвика, јер само Срби имају своје Косово. Само су Срби пет стотина двадесет три године, из дана у дан у школи, у дому и пољу, у радости и жалости, о слави и свадби, говорили једни другима о Косову и Метохији. Косово би ослобођено, али српски војници не оскрнавише ниједну богомољу, не порушише ниједан споменик, не преораше ниједно гробље, не запалише ниједну кућу, на разорише ничије огњиште, не уцвелише ничију мајку, не силоваше ничију сестру… Они само завојевача са прадедовског огњишта протераше.
Памти ово Србине! И усправи се!
Где су наши витешки преци налазили извориште за своју снагу и отпор сваком насиљу? У честитом кнезу Лазару! Лазар би онај који остави најчистији, најдубљи и најпотреснији духовни тестамент: пут ка царству небеском, јер се једино на том путу вечно траје, вечно живи, то је једини пут бесмртности.
Немој Србине, да живиш у заблуди да кнез Лазар није могао да преживи. Могао је да пољуби скуте султану Мурату, могао је да преда кључеве своје престонице и да тако сачува свој живот и своје земаљско благо. Могао је да савије кичму и колена, као што данас чине ови из владајуће структуре, недостојни српског имена. Да је честити кнез одрекао право свом народу на име и слободу, на господарење својом душом и својим огњиштем, преко границе српске државе могла би да пређе свака шуша и да нам се унереди на главу! Да су тај кукавички пут изабрали косовски јунаци, никад народ српски не би имао ни Црног Ђорђија у Орашцу, ни Милоша у Такову, не би било ни Његоша, ни Вука Мандушића, ни Вишњића, ни Старца Вујадина, ни Хајдук-Вељка, ни Танаска Рајића на Љубићу, ни Синђелића на Чегру, ни Мркоњића у Невесињској пушци, ни регента Александра на Куманову, ни Бојовића на Брегалници, ни Степе на Церу, ни Мишића на Колубари, ни легендарног мајора Гавриловића на Дунавском кеју у Београду; не би било ни етике у српских ђака и њихових професора у крагујевачком октобру, не би било ни српског патријарха Гаврила Дожића, који у судбоносним мартовским данима упути ону поруку српском народу. Не би било ни Светог Владике Николаја Српског, ни његових порука српском народу кроз тамнички прозор. Не би било ни генерала Драже Михаиловића на Равној Гори, ни његове поруке свету да не признаје капитулацију. Не би било гусала, ни српског имена, ни Косова…
Усправи се, Србине! И упамти: поносити се својим прецима, а не бити их достојан, чин је вредан само – презрења.
Задужили су нас својим непоклеком пред освајачком силом, пред онима који би да отимају комаде Отаџбине. А твоја Отаџбина, Србине, то није комад земље убоге и голе, то су твоје житородне њиве и зелене ливаде, то су виногради које су очеви и дедови засадили, а руке потомака неговале; Отаџбина – то су твоје луке и забрани, обале твојих река, то су свежа јутра и благи заласци сунца у чије се вечерње часове чула песма тежачка…
Отаџбина, то су Србине, твоја жена-мученица и деца твоја, део твоје душе и тела, крв твоја; то је мајка удовица, стара бака чуварица огњишта сваке вечери сузама натопљене, то су гробља твојих прадедова, празници твоји, твоје молитве Господу, твој копоран и твој опанак; у речи Отаџбина саткане су све мисли, сва надања и стрепња, све радости и бриге. Отаџбина, Србине, то су твоји вајати, твоји млекари, шуме твоје, то је муњом опаљени гром, то су твоје трудбе и комешања, кикот девојачки, гнездо у крошњи дрвета пред кућом, то су твоји крајпуташи, душа испуњена лепотом, твоја нада и вера и нада да правда побеђује и да ће свакој сили доћи крај.
Видиш ли, Србине, да је Господ Бог украсио твоју Отаџбину невиђеном лепотом и раскошним добрима? Теби, сину отаџбине, поверио је бригу о њој – да је чуваш и да је браниш од сваког људског зла. А зло, знаш већ, може бити домаће.
Где си данас, Србине? Јеси ли на бранику Отаџбине?
Јеси ли успео, Србине, да избегнеш онај погубни облик деформисане свести која је претила да из памћења генерација потисне битна обележја националног идентитета, да сузи и затрује извор наше историјске свести и тиме пресече корен нашег националног бића. Сада је видљива она наопака политика коју су на штету Србије водили Јосип Броз и они са српским именом и презименом били око Броза. Тек када се почело посезати за књигама староставним и доказивати ко је када и на ком простору живео, увидело се да су наши корени најдубљи и да имамо тапије на сваки комад земље али и да смо се одрицањем себе, своје историје, својих предака, битних обележја културног и националног идентитета, нашли на путевима безнађа, као да смо залутали у земљу у којој има све мање обележја да је та земља наша! А такав народ, без историјске свести, без његових најбитнијих обележја, лакше је прогонити са огњишта предака.
Знам откад ниси спокојно заспао, Србине. Читав један један век. Ако си, којим случајем, преварен несаницом, заспао једним оком, другим си гледао у комшију, не оштри ли можда, нож, не клепа ли, у недоба, секиру, не припрема ли буктињу, којом ће те у пепео претворити.
Како је могла да заспи Србија када је у два светска рата изгубила готово половину свог становништва. Како је могла да заспи Србија када је око 350.000 њених синова било само 1941. године било у немачким логорима! Отуда су, из логора, неким путем стизале црне вести: умро, спаљен, стрељан… Најцрња вест стигла је одмах по завршетку рата по потписивању капитулације: логор у немачком граду Оснабрику у коме су били заточени виши официри срушен је и спаљен савезничким бомбам до темеља.
Њихови ратни другови-преживели ратни заробљеници подигли су жртвама спомен-обележје и на њему исписали ову поруку:
Путниче, када станеш
крај костију ових,
на коленима клекни,
њима се поклони
овде лежи Србин
целим светом хваљен,
у туђини,
заробљен и спаљен.
Тврдило се тада да је овај злочин извршен на захтев Јосипа Броза који се страшно бојао повратка српских официра у Отаџбину. Броз је мислио да српски официри могу да изврше преврат и тако зауставе комунистичку диктатуру. То је био и разлог за брзу ликвидацију легендарног мајора Драгутина Гавриловића, чија је беседа ушла у многе светске антологије.
Мајора Гавриловића по повратку из немачког ропства пратили су Брозовићи и све до усташког логора на Сајмишту-ту су га саслушали, малтретирали, изгладњивали, тако да је, на срећу комунистичког режима убрзо умро. Србине, светли ли данас образ Београда?
Није само мајор Гавриловић био жртва Брозових „ослободилаца“. Био је и ту стари војвода Петар Бојовић у чују су кућу у Трнској улици под бројем 25, упали „ослободиоци“, малтретирали га и тукли, а његовог сина Добрицу који је покушао да заштити старог оца, везали и отпремили на робију. Када је војвода Бојовић умро на таљигама је превезен до Новог гробља.
Сећеш ли се, Србине, оног немачког пастора који је био сведок до тада у свету невиђеног призора: српски заробљеници, у завршници рата излазећи из ослобођених логора, хране гладну немачку децу? Сцена достојна кичице највећег светског сликара! И сами гладни, изнемогли, унакажени и унесрећени из пакета Црвеног крста ваде храну и дају немачкој деци. Пастор не крије своје одушевљење овим чином и каже да су Срби најплеменитији народ на свету и да Господ Бог неће дозволити да овакав народ пропадне. Срби су, рекао је немачки пастор, Божији миљеници.
Овако, Србине, говори, немачки пастор, али влада и парламент у Београду прихватају нечију одлуку да смо геноцидан народ. Бог зна шта иза овога може да дође: можда ће наши потомци око рукава носити траку са ознаком-геноцида. Владу и парламент очигледно осим сопствене владавине, ништа друго не интересује.
Када мајка Златија Грдељевић испраћа четири сина у рат, она им говори да сваком рањенику, ма чије војске помогну да преболи ране, да су сви они нечији синови. Шта нам открива ова неписмена сељанка? Открива нам своју јеванђелску душу а тиме и праистинску етику српског народа-да се Отаџбина брани, али да се сваком у невољи помогне.
Узалуд ћеш Србине, листати историју ратова у свету: пример такве племенитоти нећеш наћи. Али, у нашем времену мржње према српском народу могла би и Златија да буде осумљичена за геноцид, ето с којом је злом намером четири сина послала у рат…
Подсећам те, Србине, на онај невиђени призор са Солунског фронта: јуриш српских војника у поробљену Отаџбину на кратко је зауставила једна група бугарских војника која је, уместо предаје, непрекидно испаљивала плутоне. Један српски војник, међутим вешт у приближавању непријатељу, са краћег растојања рани бугарског официра. Остали, кад видеше рањеника, побацаше пушке и предадоше се. Али, да видиш чудо невиђено: онај војник, који беше ранио Бугарина, клекну поред њега, извади из своје торбе завој и преви му рану. А затим се помоли Богу: „Господе, учини да му буде наздравље. Не дај да га понесем на души.“
Шта би на ово, Србине, рекле „ове“ и „ови“ из србомрзачких удружења и невладиних организација. Већ се зна њихов одговор: геноцид у покушају…

 

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Advertisements

5. фебруара 2011. - Posted by | Број 19

2 коментара »

  1. molim informaciju gde mogu da kupim dela Antonija Djurica
    unapred zahvalan
    Radoslav

    Коментар од Radoslav | 25. априла 2011. | Одговор

  2. Погледајте у књижарама. Последња издања књига Антонија Ђурића је издао манастир Милешева, па је можда најбоље да њих контактирате.

    Коментар од glassacera | 26. априла 2011. | Одговор


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: