Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Издаја за неупућене-Јудин пољубац

Издаја је неизбежно зло, које прати човека, породицу, народ, државу, од колевке па до гроба, од процвата до заласка. По дијалектичком закону о јединству супротности, издаја је фатална сенка љубави, пријатељства, политичког и професионалног живота. Издајник пости од истине. Издаја је горка судбинска чаша. Понекад издајемо сами себе (пример апостола Петра), кад издамо ближњег. Без зла издаје, не бисмо могли да ценимо добро верности.
Издаја може бити лака либерална инфекција, идеолошка вироза, или пак, демократски грип, вирусног порекла, који се преноси скупшинским путем, округлим столовима, преко коалиција, кулоара, резолуција, митинга, гласања, невладиних организација, регионалне сарадње, отцепљења, судских трибунала, међународних конференција, тв дуела, парада, маршева,…
Издаја је понекад препредени сан о бољем животу, (леба без мотике), који води преко жртвовања ближњег. Издаја је кап отрова, која трује живот, од појединца, до државе.
Вук Бранковић, Лазарева сумња у Милоша, Милошева издаја кума Карађорђа, официрска издаја краља Александра Обреновића, издаја ђенерала Драже, Ранковић, Јованка, Тито, аутономаши, Слоба, Стамболић, Ћинђић, Коштуница, Вук и Шешељ, наша војна и политичка репрезентација у Хагу, свеопшта најновија издаја свих и свега, и потпуни раскол српских земаља и народа-ево вертикале историјске издајничке традиције и трагедије васколиког Српства.
Издаја је увек одвајање од више, дубље, животне, историјске идеје, раскол, који се оправдава „опортунистичким, практичним“ разлозима, ситничарским егоистичим наклапањима. Издајник воли да мудрује против канона, унутрашње духовне дисциплине, он је макар полулиберални јеретик, јер зна тајне разлоге за своју издају, које неће да открије обичним смртницима, „непосвећеним“. Издајник се често осећа као припадник елите, он је „изабран“, иако често носи маску покорности. Он је дволична Змија у недрима. Историја човечанства, Адамов пад, почео је издајом Творца, неблагословеним стицањем знања. Неко ће рећи, без издаје и лажи, као покретачке силе, не би било такозваног прогреса.
Мотив издаје је скоро централна тема и окосница свих светских епова, митова, али и реалних епохалних битака, победа и пораза. Кроз издају спознајемо сопствену слабост и пролазност света. Издаја нас учи мудрости, трпљењу и смирењу. Њен мач нас пробада болно, али кроз ту рану исцељује се наша наивност. Стратегија и тактика издајника увек је везана за лаж, илузију, маскирање, дволичност. Понекад је издајник прагматичан, у име меркантилних циљева окреће леђа породици, пријатељу, народу и тактички бира, лепшу жену, тјопљенкое местечко, што кажу Руси….
Издаја је увек повезана са лукавством. Постоји тајанствени однос између издајника и изданог. Сигурно је да завист, гордост и похлепа као жиг стоје на издајнику, који жели да нашкоди ономе којег издаје. Понекад, издајник из клупка садомазохистичких инстинката, издаје из чистог задовољства.Чему нас уче издајници и издаја? Много чему, без обзира да ли се ради о сировој примитивној или рафинираној, издаја је увек препредена. Скоро да нема човека чији се животни брод није насукао на лукавство и издају лажних пријатеља, колега, породице!
Издајник је са једне стране слаб, његова малецна снага је само у спремности на издају. Она може бити мало дипломатско лукавство, које нараста као грудва снега, у чисту заверу, закулисну интригу. Издаја не зна за границе. Издајник неће или не може да схвати ништа осим свог сопственог интереса.
Пред нама је велика глобална издаја, тотални стриптиз тајних служби, инфекција се шири кроз медије. Зар су наши преци побеђивали, градили и бранили државу, стварали културу, страдали, да би наши еврољупци организовали поносне параде, са трулим задахом европејства, који је свети владика Николај тако прецизно детектовао.
Товариш Стаљин је говорио: Све у Сибир! Неки кажу да је био Бич Божији, а неки се за њега моле као за Раба Божијег. У сваком случају, стрељао је као издајнике сву браћу и сестре, својих жена, прве, друге, и треће, невенчане, Розе Каганович!
Сећамо се Злих духова, Бесова, Достојевског. Ту је описана читава галерија револуционера, то јест издајника Цркве и Империје, који су као терористи убијали све одреда. Издајници (маскирани као револуционари свих боја, либерали, демократе) обећавају рај. На жалост, он обичним нормалним људима изгледа као пакао.
На пример, Лењин је оптуживао царски режим за суровост и демагошки обећавао укидање смртне казне у новој револуционарној Русији. Као издајник, у немачком блиндираном вагону, стигао је у Питер, и даље је све познато. Потписујући сепаратни мир са Немачком, починио је велеиздају! Затим је његова ЧЕКА за три године побила више људи него Романови за 300 година!
Тема издаје је непресушна. На пример, многи су се чудили кад је Врховни Совјет спустио на 14, па на 12 година, границу кривичне одговорности. У кажњеничким колонијама малолетне су стрељали без милости! Оправдавали су се следећим аргументима: Научно је доказано да су социјални услови споредни, кад је реч о тешким злочинима. Све је у генима. И издаја, на пример. Шта урадити са дечком који на души има 3 убиства? То се не лечи. Може да се изолује, али крај је увек исти; или ће он некога да убије, или ће њега да убију.И док су у царско време разликовали политичке од обичних криминалаца, у совјетско време све су стрпали у исти кош!
Иза сваке издаје, као уосталом, и било којег криминала, крије се одређени психички комлекс. На пример, у истој совјетској ћелији седели су пироман, који подмеће пожаре, и издајник, петоколонаш, који је прво био револуционар, бунио се против царске власти, постао власт, и опет, препредено, као трули декадентни интелектуалац раздувава неку револуционарну јерес, есерство, или троцкизам, итд!!! У техничком смислу, пироман бандит је и први, примитивни, који наноси материјалну штету држави, а још већу наноси издајник, који шири идеолошки, политички (у српском случају) пожар! Дени де Ружмон каже да је ђаво пета колона свих времена и свих народа! А совјетска пословица: Важно да је човек ту, а параграф ће се већ наћи.
Харвардски универзитет позабавио се 1949. године комплексом латентне педерастије Лењина, који се бави аритметиком издаје. Пројекат је био строго поверљив, у почетку. Реч је о глобалном медијско-идеолошко-психолошком рату против Источног блока, то јест, демократизацијом совјетских народа кроз Глас Америке, Слободну Европу. Као резултат радио радионица, ширења „слободе“, „људских права“, појавио се дисидентски покрет, либерална пета колона, подигнута на светски медијски пиједестал, крозгомилу нобеловских награда хавелима и другим ванземаљцима, које је штампала париска Имка. Ништа необично. На први поглед. Прво је Запад однеговао издајнике Царске Русије, професионалне интернационалисте револуционаре, Троцке, Лењине Бланке, и екипу, убацио их у руску позадину, помогао стварању совјета, а онда деци и унуцима тих троцкиста и лењинаца дао дисиденски статус, славу, академске положаје, да преко радио таласа позивају на нову демократску револуцију, то јест бунт, издају.
Исти механизам може да се прати и на нашем примеру, Запад је створио Југославију, а затим разорио, уз помоћ сличног медијско-идеолошког пројекта, синхронизујући спољашњу дипломатску, војну и економску субверзију, маскирану демократским фразама, са подстицањем издаје, на свим нивоима, у вертикали власти, у циљу демонтаже државе.

РАДМИЛА ВОЈНОВИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | 1 коментар

Жанка Стокић-легендарна глумица (3)

Други светски рат

 

Жанка Стокић је почетак Другог светског рата дочекала у Београду. Тешко облолела од шећерне болести морала је да се са тешком муком сналази за набавку инсулина. Под присилом немачке управе, а да би обезбедила инсулин учествовала је у радио емисији „Шарено поподне“ где је својом глумом карикирала партизанску борбу. Такође је као чланица Народног позоришта учествовала у позориштима „Весељаци“ и „Централи за хумор“. Никада није учествовала у политичким интригама већ се искључиво бавила глумом.

 

Суђење

 

После рата нова комунистичка власт јој није опростила рад у ратном времену. Изведена је пред суд где су је оптужили за сарадњу са окупатором. Суђење је одржано 3. фебруара у Београду. Током суђења тужилац је инсистрирао да је Жанка из идеала служила окупатору што није било истина. Суђење је било монтирано и унапред се знала пресуда. Жанка није добила право ни на браниоца по службеној дужности.  Против ње су сведочили колеге глумци који су у ранијем периоду били завидљиви на Жанку због њеног раскошног талента. Осуђена је на осам година губитка националне части. Нова власт се трудила да Жанку понизи на што гори начин, тако да је морала да чисти београдске улице са проституткама и најгорим полусветом. Тешки тренуци депресије и огромни бол због недостатка инсулина пратио је до смрти.

Готово сви пријатељи су је напустили бојећи се реакције нове власти. Једина је уз остала њена верна служавка и сапатница Магда.

 

Смрт


После две године од пресуде на молбу Бојана Ступице допуштено јој је даигра у новоотвореном Југословенском драмском позоришту. Међутим два дана затим 20. августа доживела је инфаркт и преминула.

По њеној жељи сахрањена је на Топчидерском гробљу. До гробља је превежена воловским колима. Сахрани је присуствовао велики број њених поштовалаца који су једногласно отпевали песму „Ој Мораво“. Једноставни споменик јој је подигла слушкиња Магда.

 

Рехабилитација

 

Жанка Стокић је по пресуди Окружног суда у Београду рехабилитована а комунистичка пресуда је поништена. Пола века после њене смрти подигнут јој је споменик у Раброву где се одржавају и „Жанкини дани“. По њој је названа и једна од највећих српских глумачких награда. Жанкин лик су успешно изнеле у представама и на филму  Ружица Сокић и Светлана Бојковић. Жанка Стокић је остала упамћена као глумица раскошног талента и једна од највећих српских драмских уметница икада. Њен пример показује да истинска уметност побеђује све идеолошке окове.

 

Крај

 

БУДИМИР КОКОТОВИЋ

 

 

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Руска царска химна

„Боже чувај цара“ била је руска царска химна у периоду од 1833. до 1917. године. Заменила је руску химну под називом „Молитва Руса“.
Постанак нове химне се везује за руског цара Николаја I Романова и његово путовање у Аустрију и Пруску. Чувши енгелску монархистичку химну он је пожелео да руска химна личи на њу. За остварење те жеље се обратио кнезу Алексеју Фјодоровичу Лавову који је затим са познатим руским музичарима саставио нову химну.
Радна верзија химна је била позната под називом „Молитва руског народа“. Музику за њу је компоновао сам кнез Лавов а текст је написао Василије Андревевич Жуковски, изузев друге и треће строфе које је саставио чувени руски књижевник Александар Пушкин.
Средином месеца децембра 1833. године химна је први пут изведена, а за званичну химну је проглашена 31. децембра исте године.
Текст химне је био изузетно лак за памћење а прелепа мелодија химне брзо је освојила срца свих Руса.
После доласка бољшевика на власт химна је замењена и било је забрањено њено извођење. Руси су је први пут чули јавно четрдесет година после Октобарске револуције у филму „Тихи Дон“.
Химна Совјетског савеза у прво време је била „Марсељеза“, а недуго затим је то била „Интернационала“. Њу је потом заменила Химна Совјетског савеза. Данашња руска химна датира из 2000. године. Занимљив је податак да је текст ове и совјетске химне написао Сергеј Михалков, отац чувеног руског филмског аутора Никите Михалкова.

МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

 

Превод руске царске химне


Боже, чувај цара!
Јаког, сувереног,
царуј нам у слави, на славу нам!
Царуј на страх непријатеља,
царе православни!
Боже, цара, чувај цара!

Боже, чувај цара!
Славноме нека буду дани дуги.
Дај на земљи,
на земљи дај!
Гордима смиритеља,
слабима утешитеља!

Прводржавну
Русију Православну,
Боже чувај! Боже чувај!
Царство нека буде моћно,
у сили спокојно!
А недостојнима нека се греси опросте!

Браниоца војске,
славом изабраног,
Боже, чувај! Боже чувај!
Ратницима заштитниче,
спаситељу части,
миротворцима дај дане дуге.

Светског владаоца,
намесника правде,
Боже, чувај! Боже чувај!
Дај нам живот примерени,
нелицемерни,
а правде верних се сети!

 

(преведено је првих пет строфа химне)

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Позоришна критика Жанка

РЕЖИСЕР: СЛАВЕНКО САЛЕТОВИЋ
ПОЗОРИШТЕ: СЛАВИЈА (БЕОГРАД)
ГЛАВНА УЛОГА: РУЖИЦА СОКИЋ

Тешка и трагична прича о једној од највећих српских грумица Жанки Стокић преточена у представу „Жанка“ која се већ пет година изводи на сцени позоришта „Славија“
Знајући за ранији рад Ружице Сокић био сам уверен да ће моћи да изнесе лик маестралне Жанке Стокић. После првих десет минута моје мишљење се потврдило, а до краја представе сам био сасвим одушевљен.
Аутор представе и глумачка екипа су били заокупљени најтежим питањима из Жанкиног живота. Зашто је она тако поступила у време тешког рата? Да ли је могла другачије? Како су текла ислеђивања и пресуда комунистичке власти.
Пажња је бачена на моралне дилеме и уметнички израз Жанке Стокић, а не на анегдоте из њеног живота. У представи је веома сликовито описана стална борба између идеологије и уметности. Исто тако приказано је често страдање уметника од стране власти, што је до сада код Срба потврђено у много наврата.
Посебну упечатљивост представи даје маестрална глума Ружице Сокић која је на антологијски начин дочарала унутрашње дилеме Жанке, њену опсесију да се врати на „даске које живот значе“ и тешке нападе шећерне болести. Изванредна је и глума ветерана српског глумишта Милана Цација Михајловића који нам верно преноси лик Бранислава Нушића.
Највећа вредност ове представе је у томе што не доноси не само биографију Жанке Стокић већ се бави и дубљим питањима уметничког живота.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Филмска критика-Монтевидео, Бог те видео

РЕЖИСЕР: ДРАГАН БЈЕЛОГРЛИЋ
ЗЕМЉА: СРБИЈА
ГОДИНА: 2010.

Филм „Монтевидео, Бог те видео“ сигурно је најпријатније изненађење прошле 2010. године. На бископским благајнама обара све рекорде посећености и радо га гледају сви социјални слојеви друштва. Побрао је углавном позитивне критике угледних филмских критичара. У чему је тајна?
Многи су показали скепсу што се Драган Бјелогрлић појавио са друге стране камере. Ипак он је бриљирао показавши многим „познатим“ режисерима како се у ствари прави добар филм. Одгонетка тајне филма је јако једноставна. У овом депресивном времену једним филмом враћена нам је нада. Показано нам је како смо некада а како можемо и сада да будемо добри у свему. Без патетике и малициозности приказано је оно најлепше из Србије. Посебну чар овом филму даје интерсовање готово сваког Србина за фудбал. А управо овде је приказан почетак српског филма који је био витешки спорт. Фудбал су играли ветерани рата, понеки са прикаченом Карађорђевом звездом, искључиво и једино из идеала. Није било маркетинга, размажених фудбалера, богаташа и закулисних игара. Навијачи су из свег срца подржавали свој тим за разлику од ових данашњих. У томе је и прави значај овога филма.
Окупившу сјајну младу екипу глумаца уз одличан сценарио, топле боје и одличну сценографију Бјелоглић нам је испричао топлу, другарску причу о почецима фудбала у Србији. Такође показао нам је да смо у овом новом времену заборавили исконске вредности и да никада не треба да поверујемо да смо народ никоговића.

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

За оне који се спотичу преко прага

Тражим помиловање
за безазлене,
за њине зачуђености недогледне,
за људе вечно малолетне,
за утописте,
за преко воде преведене жедне,
за преко блага преведене чисте,
за онога што снове ваздан дене,
за оне сасвим друкчије од мене
и за оне са мном истоветне.

За неспретне и неуке,
за оне који се спотичу преко прага,
који чашу испуштају из руке,
за оне што увек у прикрајак стану,
које свака мала ствар раздрага,
с којим се сваки радосно сретне,
за оне који иду замишљени
као да носе капљицу на длану,
за оне који нису слични мени
и за оне са мном истоветне.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Нема у животу

Нема у животу спокојног сата
за који бих рекла да сам га заслужила;
мени је доста мало звезданог злата,
да не бих роптала и тужила.

Кад ми пошаљеш бол сагнем се смерно;
кад коракнем бојим се да нисам што скривила.
Нема дела твог ком се не бих дивила,
па, ма као црв, мало неизмерно.

Ако ти желиш, зликовци ме вређати могу,
Незаслужене ћу грехе да испаштам.
Мени је слатко да патим и да праштам,
ако је то мило праведном Богу.

 

АНА АХМАТОВА

 

 

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Кораци

Корак, по корак, кроз светлост истине,
са оружјем мира и скушеношћу духа,
без мржње, стида и страха,
сама без посредника у свему
у дослуху са вечним временом,
окружена теретом земнога страха,
где је само искра од светлости,
крећем па станем у трену,
зато, корак по корак ка Вечном.

ЉИЉАНА ВЕЉКОВИЋ, манастир Чокешина

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Молитва Светог Саве

Двадесет првог овог века
Свети Сава на нас чека.
Са висине он нас гледа
где брат брату мира не да.

И чуди се нашем раду
како неки руше правду
понизују наше славље
газе, руше Православље.

Па се вишњем Богу моли
да нам даде љубав, слогу.
Он позива браћу милу
да чувају српско славље
и да држе Православље.

Да се српски језик шири
да се брат са братом мири,
да се слави српска слава.
то нам жели Свети Сава.

ДАНИЦА ЖИВКОВИЋ

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Актуелне вести

У току претходна два месеца посетиоци нашег интернет сајта могли су да одговоре на постављено питање: Која рубрика по вама треба да буде најзаступљенија у нашем часопису?

Резултати изгледају овако:

Духовност 35.29%

Култура 29.41%

-Историја 16.36%

-Друштво 13.05%

Анализа 5.88%

У анкети је учествовало преко 650 наших читалаца. Приликом креирања наредних бројева „Гласа са Цера“ посебну пажњу ћемо обратити на ове податке.

 

Редакција се захваљује г. Боривоју Карапанџићу на прилогу.

 

ГЛАС СА ЦЕРА-КРЕАТИВНИ ТИМ

 

 

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Студеничка водњика

дијетални напитак од клеке и воде

У планинским крајевима Србије вековима се припрема водњика, лековити напитак од клеке (лат. juniperus communis) и воде. Сматра се леком без премца у време јаких прехлада и грипа. Водњика обилује витамином Ц и права је витаминска остава, ризница биљне киселине и лековитих горких материја. Препознатљива по кисело-слаткастом укусу, ароматична је и освежавајућа. С обзиром да се добија врењем од лековитог биља и воде водњика је потпуно природан напитак, без конзерванса и пестицида са очуваним лековитим својствима. Пије се као природни лек против застоја мокраћних канала, дезинфекцију бубрега, подстиче варење хране, убрзава метаболизам, потпомаже искашљавање и олакшава тегобе астме.
Студеничка водњика стиже са светосавске планине Радичел. Спој је најчистије природне средине и српске традиције. Префињеног је укуса и боје.

Инфо и продаја:
065/526-14-17
015/849-268

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар

Фотографија месеца

Зима у Санкт Петербургу 🙂

4. фебруара 2011. Posted by | Број 19 | Поставите коментар