Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

Достојевски или „Кока-Кола“?

У Србији годинама постоји подела њених житеља на две струје, једну која је отворено проруска и другу која је противник било какве везе са Русијом. Треће струје готово да нема.
Познати руски књижевник Венедикт Јерофејев је о везама српског и руског народа рекао следеће: „Србија је једина земља на свету у којој заиста воле Русе“. И заиста је тако, ретко који Рус одлази из Србије а да није одушевљен бескомпромисном љубављу Срба према Русима, иако наравно увек има изузетака. Исто тако велику љубав Руси исказују према Србима, међутим она се донекле разликује. Код поједних Срба емоционалност превазилази реално стање ствари, па се пречесто улази у фанатичност. То се видело и током бомбардовања Србије 1999. године. Иако је Русија наравно била против НАТО агресија, њена тренутна ситуација није била таква да је могла спречити догађаје који су се десили. У том тренутку много Срба је било разочарано Русијом и такви су остали до сада. Исто тако многи данас посматрају српско-руске односе искључиво у економском смислу. То је велика грешка јер економија нема никакве везе са љубављу. И сами знамо из свакодневног живота да се мешањем новца и емоција долази до лошег краја.
Управо због разлога које се искључиво заснивају на оружју и новцу многи Срби су превидели праве односе Србије и Русије. Они нису у сфери војне надмоћи или уложеног новца већ у души. Ми смо у нашим односима највише слични у духовном смислу. Довољно је само видети са којим жаром Срби читају руске класике, са којим ентузијазмом следују замршеним лавиритима руског филма и са каквим одушевљењем слушају сваку руску песму. Довољно је и увидети колико су нам слични језици и колико српској души као и руској значи вера у православље. Исто тако и ми делимо велику историју монархизма али и комунизам. Самим тим ове односе треба развијати а не залуђивати се великим ратним акцијама или новцем.
Са друге стрене најчешће они који су против српско-руских односа следују Америци и колико год то било тешко некима да превале преко уста, има их много.
Шта нас повезује са Америком? Да су то емоције не би рекао ни највећи залуђеник америчким друштвом већ би признао да је то интерес, а у пракси тај интерес је увек на америчкој страни. Никада ме нико неће убедити да је Американцима толико стало до неке демократије, рецимо на Косову, а не интерес. Тако је са свим стварима. Проблем је што су Срби лаковерни и што због реално лоше економске ситуације мисле да могу достићи „амерички сан“ о стабилној плати, кући у предграђу и наизглед срећној породици. Превише гледања ретардираног холувудског смећа испрало је мозак Србима. Уместо да се погледа како се живи у кварту Харлем гледа се Менхетн. Не треба заборавити задах смрти и потоке крви који претходе продаји „Кока-Коле“ и жвакаћих гума. Сетимо се Милице Ракић. О америчкој култури и историји не треба трошити речи.
У таквој ситуацији треба реално сагледати ситуацију, а политику и економију водити у складу са реалношћу. А у духовном смислу треба изабрати Достојевског или „Кока-Колу“.

 

ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ

Advertisements

28. марта 2011. - Posted by | Број 20, Колумна

1 коментар »

  1. Верујем да постоји велика обострана љубав између српског и руског народа.Историјске чињенице ипак говоре да је однос руских власти према Србима био обојен крупним интересима. Сетимо се, на пример, срамног Санстефанског мира 1878 године којим је наше Косово Русија покушала да поклони Бугарској.Пропуштена је изузетна прилика да се Косово и Метохија (где је, у том тренутку, било већинско српско становништво) припоје Кнежевини Србији. Ревизијом тог споразума,у Берлину, Космет је остало у Турској, а до 1912. год. се етничка слика потпуно преокренула.Русија нам тад није помогла, а могла је.
    Тачно је да су многе америчке породице наизглед срећне, али тако је и са руским породицама.Срећа не лежи ни у америчкој кокаколи ни у жвакаћим гумама, али ни у руској вотки. Мудро је написао великан руске књижевности Лав Толстој да „све срећне породице личе једна на другу, а свака несрећна породица, несрећна је на свој начин“.

    Коментар од Мирко Мрђен | 16. априла 2011. | Одговор


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: