Глас са Цера

Часопис за духовни и национални препород

И Брозу вратити његово

Све је овде, у овој земљи, понешто и у свету, било његово! Његове улице, његови споменици, његови тргови, његово братство-јединство у зеници нашег ока, његови партијски другови, његови генерали, његови комесари, његови следбеници, његови морнари, његови пионири, његови историчари, његове виле, његове оперске певачице, његови певачи у народној ношњи, његови глумци, његови песници, његови градови…
Све што плови, лети, гмиже, савија се, улизује, клечи, љуби му ноге и скуте, нагони диваљач на цев његове пушке, прима ордење и награде из његових руку, све што се заклињало да с његовог пута неће скренути, све што је ридало за њим, све што је обећавало да ће и после њега бити он – све је то његово.
И сада ових дана, кад власт која себе назива демократском, обећава да ће свима вратити оно што је било њихово, треба, „ћим прије“, да и њему врати његово! Њему треба вратити његове кадрове, његове генерале и комесаре, убице и тамничаре, лопове и преваранте, протуве и пробисвете, отимаче туђих вила и станова, туђе земље, туђих рудника, туђих салаша, туђих задужбина… Лако их је препознати: заражени су, безнадежно, комунистичким вирусом. Увукли су се у владине и невладине организације, грађанске парламенте, општине, скупштинске дворане, у дипломатију, њу нарочито, у извршне и управне одборе; ушуњали се, чак, у порте и храмове, има их и за певницом. Власници отете имовине у комунистичком режиму, процењене на око 300 милијарди долара, могу и да причекају, важно је да Брозу врате његово.
Народ се додуше, мало збунио и мало узјогунио, пита у чуду: ко је овде победио? Види народ, још није ослепео од муке и јада, да је комунизам пао, али још боље види да се комунисти, мада их више не зову тако, сјајно држе – онако како су их учили на кумровачким курсевима: да се прерушавају и прилагођавају приликама.
Народ у новим странкама препознаје оне који су се наотимали, напљачкали, науживали, напутовали, насликали на телевизији и у новинама, види се да су се поново уфотељили, пошто су, у судбоносном часу, у доба бескрвног преврата, посакривали црвене књижице с његовим ликом. Мало им је су наотимали, хоће још! Зато их, без околишања, треба приволети да те странке напусте и врате се оном коме су се заклели на верност до смрти. Треба им рећи: ви сте његови, он је ваш! Треба им још, рећи да су све што је њима било најлепше – младост, интелект, снагу, полет – потрошили служећи њему његовој партији и да сада, као ислужене, интелектуалне раге, никоме нису потребни! И треба да се врате!
Добро би било кад би могли да му врате ону дворкињу и песникињу која се тако ватрено заклињала да са његовог пута неће скренути. Треба му вратити и ону примадону која му је на уво певала оног дана кад је сахранила мајку – како, забога, да одбије његов позив!
Шта је мајка према Брозу!
Вратити обавезно и оног песника, што песмама о њему уђе у уџбенике: „Воли се тата и мама, воли се бата и сека, али се највише на свету воли Тито!“ Кажу да се тај песник у међувремену пресалдумио и своју песму овако преиначио: „Воли се мама и тата, воли се бата и сека, воли се свака птица, али се на свету највише воли Коштуница!“ Има он, кажу упућени, и друга имена, воли он сивог тића Николића, па Тодоровића, па љуту змију Комммунџију…
Брозу треба вратити тргове, улице, градове, споменике. Због стасалих генерација требало би нешто променити. Рецимо: Улица или Трг унесрећитеља Србије и његових следбеника.
Њему треба вратити тргове, улице и градове: требало би, можда, због стасалих генерација, понешто додати, рецимо: Улица, или Трг, унесрећитеља Србије и његових следбеника. Ако се Црна Гора до краја „разбрати“ свакако ће Подгорици вратити његово име. Али, руку на срце, мало је његовим Црногорцима да се просто и једноставно зове Титоград: њихова срећа била би удвостручена да се зове: Титов Титоград.
Његовим следбеницима у Ужицу треба вратити пређашње име града, али га овако преименовати: Титово Ужице – Љубичица Бела.
Споменицима треба додати једну мермерну плочу, на којој ће, на десет језика, бити исписана ова порука:
Унесрећитељу Србије, аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу, српски комунисти подигоше овај споменик на њихову вечну срамоту и срамоту овога града.
Његове следбенике, што је могуће пре, сабрати око споменика ила на оних 16 хектара: одатле ће најбоље видети шта је од српских етничких простора, од Србије и Српства, остало иза њихове владавине. Осим тога, видеће колхозне казане пред којима стоји милион Срба да би добили тањир чорбе и парче хлеба.

 

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

 

Advertisements

28. марта 2011. - Posted by | Број 20, Друштво

Нема коментара.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: